Живојин Ракочевић: Слава цркве у Приштини – Свети Никола и убијени град

Приштини се јуче вратило сто Срба. Овогодишњи домаћин славе је одсутан. Ставили су га на листу злочинаца и не може да дође на Косово и Метохију

Сечење славског колача у цркви Светог Николе у Приштини (Фото: Ж. Р.)

На овај дан је пола града кретало према цркви. Приштинска сиротиња, професори из великих станова, понеки политичар, мамурни становници Студентског града и новопечени верници пролазили су кроз слично хладно јутро до Цркве Светог Николе. Где су они данас? Отерао их је нови систем, ослободиоци, мировњаци и нова реалност успостављена половином јуна 1999. године.

Велики град није било лако уништити, његови становници пружали су различите врсте отпора: једни годину дана нису излазили из свог стана, други су се лажно представљали, неки су се запослили код странаца, многи су живели иза врећа песка и бодљикаве жице у згради Ју програма и професорском насељу на Сунчаном брегу…

Најважније и најслободније место постала је градска црква, коју су српски хришћани измолили од отоманских власти у првим деценијама деветнаестог века. Кад у њу крене судија Деса Лакићевић обуче најлепшу хаљину касних седамдесетих прошлог века. Њен отац антифашиста се првог дана слободе 1945. вратио у Пећ. „Пребацио је пушку преко леђа, узео нас за руке и назад преко Чакора”, понављала је своју породичну причу и грчевито бранила свој стан. Кад су је коначно избацили из Приштине, плаћала је мемљиве собичке у грачаничком гету и ту, ванвременски одевена, седела на клупи, читала „Политику” и чекала свој изгубљени град. Већ неко време је нема на тој клупи.

„Марширала, марширала краља Петра гарда”, певале су, у овакво хладно јутро, песникиња Даринка Јеврић и професорка Митра Рељић, окружене британским војницима Кфора што су их пратили до Цркве Светог Николе. Наталија Тишма, која је живела на неколико десетина метара одавде, стрчала је и редом љубила седморо сватова и руске војнике који су аутора овог текста и његову супругу довезли старим џиповима на венчање. „Ваш син треба да се зове Никола”, понављала је и плакала од среће. Умрла је у Грачаници, у лименом руском контејнеру, после прогона и погрома 17. марта 2004. године. Жељу јој нисмо испунили.

Илија Трајковић је једини од тих неколико стотина прогоњених, скриваних и убијаних људи који је данас донео славски колач. Био је црквењак овог храма и његов највећи страх је био да му се не угаси кандило испред свечеве иконе, а онда је, 17. марта, упаљена његова црква и кућа.

„Где сте ви, Илија, сада?”, пита ђакон Влајко Гођевац.

„Зар је важно где сам? Кад нисам овде – нигде сам”, одговара Трајковић поред славског колача, који му је чврста веза са изгубљеним градом. Приштини се јуче вратило сто Срба, а игуман Фотије из Девиних вода код Звечана испред импровизованог иконостаса каже да нас је све „допратио Свети Никола до цркве која је бисер овог града. Ми смо тражили Бога и нашли смо га овде, свети су људи који га славе и који га воле”, говори са јаким македонским акцентом. Ту где стоји спаљен је један од најлепших иконостаса Српске православне цркве, рад дебарске дуборезачке школе.

Овогодишњи домаћин славе је у одсуству, зове се Ђокица Станојевић, председник је Удружења расељених из Ђаковице. Недавно су га ставили на листу злочинаца и не може да дође на Косово и Метохију. Његови земљаци стигли су организовано у Приштину. Међу њима је и Радивоје Поповић. Донео је своје књиге и дневну штампу, која овде не долази од тренутка када су уведене таксе на српску робу.

„Срећан сам што се наш народ враћа и што смо ту, са својим најлепшим светињама”, каже Поповић. Два италијанска војника Кфора стоје испод остатака фресака које су од паљевине и високе температуре изгубиле боју и изгледају као негатив. Напољу је плитак снег, из којег, на великој парцели изнад цркве, вире патрљци поломљених крстова које би требало хитно заштитити и сачувати.

Над славском трпезом стоји свештеник Саша Мирковић, пева се „Густа ми магла паднала”, тмуран је дан, одлазе гости Светога Николе.

Допуна наслова: Стање ствари

(Политика, 20. 12. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Истрајност, мудрост и вера побеђују.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s