Али, када предмет са ЕП дође на Европски савет, видеће се да батина политичког кажњавања има два краја. Зашто би низ кандидата за потоња кажњавања дао глас евентуалној санкционој одлуци
Професор Слободан Самарџић (Извор: Н1)
Исправно говорећи, Европски парламент (ЕП) је одлучио о давању препоруке Европском савету да испита могућност санкционисања Мађарске због наводног кршења чл. 2 Уговора о Европској унији. По упрошћеним медијским извештајима могао се стећи утисак да је ЕП казнио Мађарску због непоштовања „европских вредности“. Такву одлуку он не може да донесе, јер то је политички слабије тело у Европској унији. За то је надлежан само Европски савет и то необично компликованим поступком коме су посвећена три члана Уговора (7, 354 и 238). Била би потребна најмање једна страница текста да се предочи шта би све у овом случају Европски савет могао да учини и које су шансе да бар нешто учини, рецимо да „утврди да постоји јасан ризик од озбиљног кршења вредности наведених у чл. 2 од стране државе чланице“. Тако да не треба придавати велики значај гласању у ЕП иако је већина изузетна (448 за, 197 против и 48 уздржаних). Ипак, ово гласање јасно говори о јаком тренду у Унији који води у правцу принудне заједнице засноване на терору вредности.
Сви знају да је повод покретања процедуре кажњавања мађарски званични став поводом мигрантског питања. Али, опште је познато и да званична Мађарска неким другим унутрашњим акцијама провоцира идеолошки main stream Уније, рецимо законским променама у правосуђу, већом контролом медија или ограничењима обухватног Сорошевог погона. У одлуци ЕП од 12. септембра, заправо, све то заједно подведено је под општу одредбу другог члана Уговора: „Унија је заснована на вредности поштовања људског достојанства, слободе, демократије, једнакости, правне државе, као и на поштовању права човека, укључујући и права лица која припадају националним мањинама“.
На први поглед, све ово делује као питање кршења права и самим тим као потенцијални предмет судског поступка. Али, у ЕУ је то немогуће, јер у овим питањима Суд правде ЕУ нема надлежност. Да ли нека држава врши неки прекршај у области основних права, о томе не може да одлучује Суд правде, већ евентуално преостале државе чланице (чл. 7 Уговора). Таква питања не подлежу судској санкцији, већ политичкој.
Овакво правило уведено је још Уговором из Амстердама (1999), али оно није имало право практично искушење. Један изазов из 2000. године могао је бити први случај за активирање чл. 7, али он је био решен у претходном поступку. После формирања прве коалиционе владе Народне и Слободарске странке у Аустрији (данас је ова формација поново на власти), Европски савет је упозорио новоформирану владу да би могао да поступи по чл. 7 уколико она не одустане од дела изборног програма који се тицао ограничења запошљавања страних радника. Пошто је коалиција поступила по препоруци Савета, до тога није дошло.
Данас је ова ствар много озбиљнија из простог разлога што се догађа у другачијој Унији од оне пре осамнаест година. Унија је тада била политички хомогенија и није се налазила у егзистенцијалној кризи као данас. Тада се мислило да ће се ЕУ не само проширити него и интеграционо продубити, а дошло је не само до кризе него и до дубоких унутрашњих подела по низу питања. И ако некада ефекат политичке правде против кршења основних права не би деловао одбојно, данас је управо то случај. Политичко кажњавање неке државе од стране других држава чланица, без обзира на поступак који је и формално готово неспроводљив, данас је незамисливо. Напросто, Унија не поседује довољну политичку легитимност за тако нешто.
Узмимо за пример само мигрантско питање. Мађарска је овде на тапету зато што је прва предузела једностране мере. Оне се, апстрактно гледано, могу тумачити као кршење неких „вредности“ ЕУ. Али, шта је претходило тим мерама Мађарске? Распад правног система ЕУ у области заједничке политике миграције, виза и азила и, посебно, система тзв. интегрисаног управљања спољним границама Уније. Оно што је покренула Немачка у већ распаднутом систему – масовни прихват избеглица – прихватиле су неке земље а неке нису. Прва међу другима била је Мађарска. Њу су следиле преостале земље Вишеградске групе, а потом и Аустрија, Хрватска, Словенија и Италија. (То што се Грчка овде није прикључила последица је њене потпуне финансијске зависности од ЕУ, а заправо од Немачке). Али, одијум једног броја осталих држава чланица на челу са Немачком, пао је на Мађарску. У синхронизацији са другим подухватима мађарске владе (правосуђе, медији, Сорош) јавност главне струје обрушила се управо на ову земљу по паничној логици – ако буре цури на више рупа, треба притиснути ону највећу. Исход свега тога је одлука ЕП.
Сада се већ делује методом застрашивања. Ако Мађарска прође, готово је. Ако не, биће лакше са наредним кандидатом, а то је извесно Пољска, итд.
Али, када предмет са ЕП дође на Европски савет, видеће се да батина политичког кажњавања има два краја. Зашто би низ кандидата за потоња кажњавања дао глас евентуалној санкционој одлуци. То би било равно сечењу гране на којој сами седе. Није нека грана, али ипак седе, знајући да није проблем у грани него у стаблу и његовом корену. Једна је држава, Велика Британија, управо због тога скочила са гране. Угрувала се, али је остала жива. И још неке би, али не смеју, јер су за своју грану везане механизмима принуде који све више одликују унутрашњи поредак ЕУ. Она је сада као велика монада. У њу више нико не може да уђе, али ни из ње да изађе. Али, ништа за то. Битно је да су њене вредности остале недирнуте. Бар као средство за дисциплиновање непослушних.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар