Посматрано из данашње перспективе, а пре свега после искуства са мигрантском кризом, многи су разлози да се присетимо говора који је у априлу 1968. у Бирмингему одржао Инок Пауел, конзервативни политичар и у то време члан владе у сенци Едварда Хита

Инок Пауел (Фото: Allan Warren)

Ове године навршава се 50 година од студентске побуне из 1968. То ће многима, како код нас, тако и у Европи, бити повод да се са носталгијом присете демонстрација, црвених универзитета, маоистичких парола, козарачког кола, Брозове похвале, снова о бескласном друштву и магловитом братству са разним комунистичким револуционарима из Африке и Азије. Други се студентских нереда неће сећати са носталгијом, и то не само због сопствене нелагоде спрам излива необузданог, рушилачког насиља на париским или берлинским улицама, него и због онога што је уследило након 1968, као и свега што та година симболизује. Наиме, студенти који су пре 50 година палили аутомобиле и разбијали главе полицији у Паризу, када су се разишли са улице повели су културни рат против самих основа европске културе. Тога се ове године сећају они који су, као британски филозоф Роџер Скрутон, 1968. постали конзервативци.

Бука око студентских протеста, међутим, бацила је у засенак један други догађај који се такође одиграо 1968. Посматрано из данашње перспективе, а пре свега после искуства са мигрантском кризом, многи су разлози да се присетимо говора који је у априлу 1968. у Бирмингему одржао Инок Пауел (Enoch Powell), конзервативни политичар и у то време члан владе у сенци Едварда Хита (Edward Heath). Реч је о говору који је остао упамћен под именом „реке крви“. Пре 50 година Пауел, кога је немачки политичар Александер Гауланд (Alexander Gauland) назвао најмудријом главом британских конзервативаца, упозорио је на последице неконтролисаних имиграција у Енглеску, односно на цену наивних маштарија о друштву културне разноликости, које су у то време биле распрострањене како међу левичарским лабуристима, тако и међу неким торијевцима. Завршавајући свој говор Пауел је цитирао римског песника Вергилија и његово пророчанство Римљанима о Тибру запенушаном од крви. „Док гледам у будућност, испуњава ме лоше предосећање. Попут Римљанина, као да ми се пред очима указује река Тибар запенушана од крви.“ Алузија је више него јасна; ако се неконтролисаној имиграцији не стане на пут, Британија се у будућности може надати немирима, сукобима и на послетку грађанском рату, односно рекама крви. Све је то речено деценијама пре расних немира у Олдему и Барнлију. Иако се тада није знало за терористичке нападе исламиста и одсецања глава, нити су се дешавали тако драстични инциденти попут оног из Ротерхама, где је пре две године откривено да је банда састављена од локалних муслимана годинама наочиглед власти злостављала стотине девојака и приморавала их на проституцију, Пауелу ипак није било потребно много маште да би у основним цртама скицирао оно што је његовој земљи доносило досељавање милиона из Индије, Пакистана и Африке. Заправо, већ у оно време насиље према домаћем становништву и напади од стране имиграната били су свакодневица. Тако већ на почетку говора Пауел каже да је најважнији задатак државника да спречи зла која се могу предвидети, што наравно није лако, будући да се та зла не могу доказати све док се не догоде. За Пауела је тај проблем скопчан са људском природом, која је више заинтересована за данашње него за сутрашње невоље, док политичари, са своје стране, често свесно занемарују будућност како би решили тренутне проблеме. Након тога, он цитира једног бирача из своје изборне јединице (што је за наше услове незамислива привилегија, јер данас код нас нити грађани познају своје посланике, нити би се за ове друге могло рећи да показују занимање за бриге и бојазни својих бирача), који је, очигледно незадовољан стањем у земљи, изјавио да би се радо одселио, само када би имао новца. Није било речи о незапослености, лошем стандарду или нечем сличном. Човек је желео да оде јер више није могао да препозна своју земљу, нити је за себе и своје троје деце видео било какву будућност у мултикултуралној Енглеској. Порука која би се и у данашњој Србији морала схватити озбиљно, јер људи се не исељавају само из економских разлога, него и онда када им политичари одузимају право на њихов традиционалан начин живота, када им атакују на породичне вредности и када им намећу сопствене идеолошке калупе. Можда је на овом месту потребно указати на још једну паралелу са Србијом. Наиме, у време када је Пауел жртвовао сопствену политичку каријеру указујући јавности на проблеме исељавања аутохтоног становништва, Срби са Косова и Метохије су већ дуго напуштали своје куће пред терором једне агресивне мањине. Међутим, међу функционерима Савеза комуниста није било никога ко је о томе желео тада да говори.

Пауел у свом говору наводи и друге примере људи који, немајући новца да се иселе, пролазе кроз пакао живота у мултикултуралном рају. Пауел констатује да није свеједно да ли странци чине 1% или 10% популације, те упозорава да ће за 15 до 20 година у многим крајевима Британије имигранти постати већина, да ће заузети читаве области и градове, а да ће домаће становништво постати мањина у сопственој земљи. Тако је он пре пола века предвидео да од интеграције имиграната у друштва у која долазе неће бити ништа. Док их је мало, имигранти ће покушавати да се прилагоде, али кад њихов број нарасте, када буду образовали своје заједнице и своје четврти, они више неће видети потребу да се прилагоде и интегришу. Напротив, желеће да околину прилагоде себи и својим правилима. Тада ће домаће становништво постати угрожено и дискриминисано. Пауел је сматрао да се овај суморни сценарио ипак може избећи ако се заустави даље усељавање, те ако се подстакне исељавање (реемиграција). Реч је о још једном важном запажању које има смисла поновити у Србији погођеној мигрантским таласом.

Још пре 50 година Пауел устаје против привилегованог положаја мањина, захтевајући да закон буде исти за све. И то је речено далеко пре него што су из учионица у Енглеској или Немачкој уклоњена распећа како се не би вређала верска осећања муслимана, пре него што су за мањине уведене обавезне квоте и додатни бодови за упис на факултете, пре него што су муслимани затражили шеријатско право у Британији, те далеко пре него што су по ободима великих европских градова никле зоне у којима правни поредак државе више не важи. Инок Пауел није поседовао кристалну куглу, већ само бистру главу и здраву логику.

Пауелова упозорења нису наишла на добар пријем, барем не међу политичком елитом. Не само да га је напала левица, него су и конзервативци, чији је посланик и бивши министар био, у његовим речима видели мало разлога за забринутост, али зато много разлога за резервисаност и дистанцирање од Пауела. Тајмс је писао о „злом говору“, а Пауел је проглашен за расисту. Дан после говора Едвард Хит је избацио Пауела из свог кабинета у сенци, а убрзо је удаљен и из странке. Практично, био је то крај његове политичке каријере. Са друге стране, готово сто хиљада грађана му је послало писма подршке, чланство странке га је подржавало, чак је добио подршку и од стране синдиката, јер су радници из искуства знали о чему је Пауел говорио, те стога делили његову забринутост. Лучки радници су у Вестминстеру изашли на улице како би исказали своју подршку Пауелу. У сваком случају они су боље познавали стварност него што је то био случај са новинарима Тајмса. На крају крајева, имигранти су долазили у њихове четврти. Ипак, упркос томе ни Хит, ни Маргарет Тачер која га је наследила на челу странке, нису више ништа хтели да имају са Пауелом. Конзервативци су победили на изборима 1970. године, али је Пауел, који је према једној анкети Дејли експреса 1972. био најпопуларнији политичар у земљи, остао ван кабинета. Упркос томе што је својевремено важио за могућег кандидата за премијерско место, Пауел више није имао никакав политички утицај. Са друге стране, већина Британаца и данас се противи неограниченом усељавању, а та тема играла је значајну улогу у време кампање за излазак Британије из Европске уније. „Инок Пауел је био у праву“ је парола која се данас још увек среће у Британији, и која се може прочитати на мајицама, беџевима или шољама.

Пауелов говор не представља само једно болно предсказање и опомену, него је он истовремено и сведочанство о једном другачијем времену, када је класично образовање још увек било на цени и када је говорник са правом могао очекивати да ће публика препознати и разумети алузије на Вергилија. Тада знање латинског и старогрчког језика није било препрека него управо препорука за политичку каријеру. Било је то време пре многобројних „реформи“ школског система и код нас и у Европи, пре него што се открило да су ђаци „преоптерећени непотребним градивом“, пре него што су откривене „инклузија“ и „описно оцењивање“, те пре него што су на универзитетима уведене катедре за родне или постколонијалне студије.

Немачки новинар Конрад Адам (Konrad Adam) с правом је назвао Пауела рођеним опозиционаром, јер Пауел је посланички мандат схватао као служење читавом друштву, а не прегласним мањинама, што га је и довело у конфликт са водећим круговима у странкама, медијима, привреди… Био је опозиционар зато што је желео да заштити права већине, обичних људи, од диктатуре картела мањина. Истовремено, био је и патриота који је својој земљи служио и као војник (и од обичног војника дошао до чина бригадног генерала), и као посланик. „Видети, а не проговорити била би велеиздаја“ рекао је Пауел. Може се рећи да је у оба случаја своју земљу бранио од стране инвазије и од отрова тоталитаризма. Пауел није био ни екстремиста, ни расиста. Напротив, подржавао је осамостаљење колонија и противио се свакој империји, како британској, тако и европској (познато је да је био противник британског чланства у Европској унији). Није био ни демагог, а још мање „популиста“. Своје слушаоце није заваравао фразама, паролама и празним оптимизмом, као што су доцније, у јеку мигрантске кризе, чинили многи међу европским политичарима. Заправо, указао је да се демагози налазе међу оним политичарима који одбијају да говоре о будућим невољама, наивно верујући да ће се оне избећи само уколико се о њима не буде говорило. Реч је о остатку примитивног веровања да су реч и предмет, име и објект исто. Тиме је Пауел пре педесет година погодио срж проблема политичке коректности, према којој се кроз промене у језику може (де)конструисати стварност, односно идеолошког тоталитаризма који се крије иза ње. Тиме што није пристајао на улепшавање стварности преко политички коректних фраза, Пауел је доказао да је рођени опозиционар.

Када богови жели да некога униште, одузме му разум, рекао је Пауел у свом говору. Ако нам је остало још нешто памети, и ако не желимо да „сами себи запалимо погребну ломачу“ требало би се још једном присетити Пауелових речи, а његова упозорења узети са крајњом озбиљношћу.

Categories: Светске ствари

Tags: 68, Велика Британија, Душан Достанић, Инок Пауел, мигранти