Владимир Коларић: Мистерије самомржње

Када чујете „сами смо за све криви“, „нама је неко увек други крив“, „српски национализам је трибални а остали државотворни“, „Русија нам никад није помогла“, „сви су исти“, „Стара Европа“, „у Русији влада православна диктатура“, „наша Црква је легло разврата“ – знајте одакле то потиче

Владимир Коларић

Самомржња је комплексан феномен и не треба га сводити само на глупост, интересе или психолошке проблеме, мада се ништа од тога, наравно, не сме занемарити. У развијање неприродног презира према себи и заједници којој  се припада уложено је много силе и знања, и то је дугорочан историјски процес, а не само последица текуће пропаганде.

Посебно бих скренуо пажњу на две добро проучене особине „људске природе“ које стварају погодно зло за раст ове малигне израслине на народном ткиву или развоју личности оболелог појединца, а које дају основ за аргументацију којом се жели одбранити неодбрањиво.

Људи имају потребу да своје одлуке и ставове представљају као резултат свог слободног избора и слободне воље, и мање ће се увредити ако им се сугерише да су неморални него да су обманути. Неморал се може релативизовати и за њега понудити некаква квази-интелектуална еквилибристика као аргумент, док нико не жели да буде перципиран као будала испраног мозга.

Друго, доста је рађено на томе да појединац изгуби осећај за заједницу којој припада. Критика колективизма и позивање на личну слободу су стога одлично оправдање за робове који не желе да признају да су робови, или колонијалне слуге равнодушне према судбини свог народа.

Одбрана од пошасти самомржње није једноставна, нарочито у осиромашеном и безбедносно подвлашћеном друштву са импутираним осећањем цивилизацијске инфериорности. Ипак, увећање знања, стални отпор идејама које правдају потчињавање, називање ствари својим именима (неприхватање идеолошког новоговора), развијање свести о социјално-експлоататорској природи колонијалног поретка, јачање самопоштовања везивањем за дубоке културно-цивилизацијске корене, рад на јачању сопствене личности као и стваралачки одговор на све врсте изазова, свакако су неки од начина.

Култура, иако не диже народ на ноге, нити ствара предуслове за преокрет на безбедносном нивоу, свакако даје смисао борби и потенцијално оплођује њене резултате.

Дакле, када чујете „сами смо за све криви“, „нама је неко увек други крив“, „српски национализам је трибални а остали државотворни“, „Русија нам никад није помогла“, „сви су исти“, „Стара Европа“, „у Русији влада православна диктатура“, „наша Црква је легло разврата“ и сличне баљезгарије, знајте одакле оне потичу и одговорите на њих.

Мирно, са знањем и аргументима. Многи од оних који тако говоре су просто уплашени људи, и треба их разумети. Непријатељ је бруталан и предуго је развијао механизме доминације.

Али и то се мења. Такозвани владајући дискурс је то што јесте док га подржава оружје и злато. Када оружје постаје све тупље, а злата све мање, ствари се мењају. Већ сада смо у ситуацији када се до злата може доћи само новим пљачкашким походима, али чији успех више није тако известан и предвидљив. Стога и владајући дискурс постаје све предвидљивији и празнији.

Наравно, већи  проблем од бандита су они који им дају идејну подршку, а нарочито када и сами припадају поробљеним народима.

Али и то се мора разумети. И та гнусоба је једна од чинилаца нашег палог света.

Што, наравно, никога не ослобађа одговорности, јер у њој је тајна слободе.

Advertisements


Категорије:Забрањено са Владимиром Коларићем

Ознаке:

2 replies

  1. Нужна је овом чланку допуна и проширење „ракурса“ ради разумевања канцера самомржње који је српско ткиво много јаче и разорније захватио него што се чини.
    Ово могу да тврдим зато што сам претеча. Синтагму „аутошовинизам“, како је познато али сви одбијају да знају, сам ја формулисао почетком овог века, много пре него што су се мудре главе закитиле тим „проналаском“ а бином ушао у „јавни дискурс“. Подсетићу још једном да је првоименовани аутошовиниста био Зоран-Зека Петаков, Чанков мали од кужине.
    Даљим анализама појавних облика ове пошасти, често прикривене врло бучним и разбарушеним надри-„патриотизмом“, дошао сам до закључка да се самомржња илити аутошовинизам непогрешиво могу детектовати односом према три наше личности: Краљу Александру, ђенералу Михаиловићу и Војиславу Коштуници.
    Ако неко има негативан и/или деформисан став према овој тројици, у питању је аутошовиниста прве врсте.
    Ако су некоме ставови – заправо, пре се може рећи „осећања“, јер се редовно ради о ирационалностима – побркани и несигурни, ако је склон релативизовању типа „да, али“ и сл., значи да је такав већ опасно инфициран аутошовинизмом, односно аустроугарштином.
    Обрнуто, ко год нема потпуно јасан и недвосмислено негативан став према Титу, Слободану Милошевићу, било ком „грађанисти“(све Титићи), Војиславу Шешељу и Александру Вучићу, исто је у питању аутошовиниста.

    Свиђа ми се

  2. Скренуо бих аутору пажњу на „стокхолмски синдром“. Аутор помиње „заплашене људе“, а ја мислим да је то главни извор самомржње: неко је испрепадан силом и бездушношћу наших окупатора, па их од страха заволи, надајући се да је тиме постао „њихов“ и да се на њега не односе будућа бомбардовања и геноциди. Те да би осигурао своју позицију – он почиње да се понаша као пудлица: мрзи све што му се чини слабије од окупатора и све што окупатор мрзи – а списак излази свакога дана у медијима под НАТО-контролом.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s