Срђан M. Крунић

Пред Свету Архијерејску Литургију којом ће започети овогодишњи Сабор, архијереји примају електронску пошту у којој се разобручено, бестијално клевета прота и професор Владимир Вукашиновић, оптужује владика Арсеније, вређа секретар Синода, омаловажава и осуђује Српски патријарх, па онда све наше владике скупа. Аутор недела се потписује именом и презименом. Заборавио је да се потпише надимком – Шекспир

Током недеље, пред почетак заседања Светог Архијерејског Сабора извршена је јавна агресија на Цркву у нас, и њене угледне представнике. Ништа ново, устаљена пракса, једна те иста матрица, отужно, препознатљиви потписи – поновићемо за многима. Тачно, али ради духовне користи своје и ближњих нам, сем окретања главе од смрдљивог таблоидног блата којим нас гађају, обратимо пажњу на неколико ствари.

Прво и најважније расуђивање је: иза сваке агресије на Цркву стоји демонска агресија на нас! Мас-медијска агресија, атаци путем електронске поште, мрежно организовано кидисање на Цркву и њене представнике је ту да нам се што брже и што боље поставе духовне ступице, и ископају што дубље јаме душегупке. Што се, не дај Боже, ми више уловимо, што се више људи добре воље обезвољи, а људи лоше воље заглибе у њој, то је церење и кикотање демона веће. А све то за чије интересе?

Последња антицрквена агресија је започета на самом почетку недеље, с лева, квази-академском бригом за рецепцију Критског сабора организовањем симпозијума на Богословском факултету Српске цркве у Београду. Потписаног имена нема у архиви Богословског факултета. Разлог је прост – то име нема своју крштеницу, а ни извод из матичне књиге рођених. Тим боље може да послужи неком, можда епископу и професору тог факултета, ради подметања мина једном свом колеги, кандидату у предстојећем избору за декана. Да ли злоупотребљавање јавности доликује неком ко је мушко, педагог, епископ? Фејк теологу – да. Мете су означене, таблоидно бомбардовање може да крене.

После квази-академске припреме војишта следе мас-медијски атаци у три наврата удбашлуком у Блицу. Бомбардовањем пилотира једна опскурна жена, на далеко познати клеветник. Тим боље може да послужи… У другом налету јасно видимо циљ, како агресор воли да каже, кампање – освајање места декана Богословског факултета наше Цркве. Зато се одступа од уобичајеног, поред једног епископа, таблоидно се бомбардује приде један свештеник, случајно кандидат за нациљано место. У трећем налету једна од руку иза кулиса пише све дословце. Није време сад о томе.

На крају, како демонском духу лагања и клевете приличи – у глуво доба, око поноћи, пред Свету Архијерејску Литургију којом ће започети овогодишњи Сабор, архијереји примају електронску пошту у којој се разобручено, бестијално клевета прота и професор Владимир Вукашиновић, оптужује владика Арсеније, вређа секретар Синода, омаловажава и осуђује Српски патријарх, па онда све наше владике скупа. Аутор недела се потписује именом и презименом. Заборавио је да се потпише надимком – Шекспир. Није заборавио да испод свог имена владикама напише „(свима вама добро познати)“. Толико је потрошио мастила да му не остаде за завршетак представљања: „(свима вама добро познат никад трезан алкохоличар)“. Тим боље за извршавање налога оних са којима води разговоре угодне…

Агресор није успео да сакрије своје лице ни када нас је бомбардовао са 4.000 и кусур метара. Лица и планови иза кулиса, горе кратко описане агресије, била су откривана у реалном времену. Оклеветани су показали висок хришћански морал и црквено-духовну готовост. Могу, али не желе да износе чињенице и податке који бих их лако одбранили пред широм јавношћу, јер би поред потпуног пораза клеветника наудили јавном угледу Цркве. Ми хришћани имамо и Судију и Браниоца од кога нема бржег да помогне срцу, а потом по својој светој вољи да стигне да посвршава и све друго неопходно за наше спасење. У предавању Њему је смирење.

Шекспирову клеветничку посланицу владикама, медијима, јавним делатницима, „представницима помесних цркава“ – молим вас да се не смеје ко се смеје, у питању је стање духовне метастазе – дао сам на увид неколицини што црквених, што мање црквених људи различитих професија. Реакције су биле кратке: „овај није сам“, или „овај није чист“. И заиста Шекспир није сам са собом, не само у смислу речи да није психички уравнотежен (након седме деценије алкохолизам узима свој данак) него и у другом, прозаичнијем смислу: он је тужни експонент неколицине покварених и узајамним интересима повезаних организатора од којих му је један не само истомишљеник него и верни савезник у бесомучном опијању и срамоћењу чина који, нажалост, носи.

Народ Божији се не би трошио на све ово да су наше црквене власти биле у могућности да санкционишу јавне и доказане клеветнике. Надамо се да ће бити. До тада ваља се смирено запитати ко поседује извршиоце, мотиве-интересе, могућности-средстава за вишегодишње малтретирање јавности? Какви процеси се одвијају иза свега?

Није тајна, видљиво групашење у Цркви и на Богословском факултету у Београду извршено је на трибално-партијашкој основи. Оформљен је клан, наизглед и привидно заинтересован за научни рад Факултета, који се у суштини бави искључиво пројектовањем и реализацијом својих личних амбиција и приватних циљева, који воде црногорско-херцеговачки кадрови. Том клану не одговара декан који би Богословски факултет држао у органском јединству и са Црквом и са Универзитетом и који би уместо племенских интереса и кадрирања по земљачко-буразерском принципу отварао врата и пружао подједнаке шансе свим способним и заинтересованим истраживачима и педагозима! Досадашње групашење никшићко-требињске свите је ишло руку под руку са генерисањем рајетинског менталитета, како је то назвао о. Јован Романидис, и следствено томе генерисањем другосрбијанчења у Цркви. Што већи трибалисти и провинцијалци то већа потреба да се заогрћу глобалистичко-универзалистичким кожама. После јада десних скретања у Цркви, последње што нам треба су лева скретања, чувена по злу у мученичкој Херцеговини.

Овогодишња агресија је особена и по клановском умрежавању. Реч је о повезивању интереса два клана. Један сачињавају поменути професори а други, сваки из свог личног чемера, опечаљени бивши и садашњи чланови братства Цркве Ружице. Наиме у нашој Светосавској цркви постоје, хвала Богу, парадигматични примери парохијске и храмовне устројености. Црква Ружица и капела Свете Петке на Калемегдану је пример да у нас може функционисати „као швајцарски сат“. Садашњи старешина, прота Владимир Вукашиновић је мета напада и по основу парадигматичности, резултата свог служења, атмосфере у којој сада функционише ова наша Светиња. Кратко али не једино: на основу заустављања вишедеценијске злоупотребе финансија у Ружици. Треба уочити, да је клеветник под јавним надимком Шекспир у трибалистичко-пријатељско-мокрој вези са онима које жели на свој опаки начин да одбрани. Да су неки бивши актери проневера са својим садашњим јатацима у Ружици санкционисани због низа прекршаја које су учинили можда би у разговорима угодним Шекспиру пружили истиниту слику о дешавањима која га растројавају и пружили духовну подршку да се избори са демонским пројекцијама сопствених жеља, да не кажемо своје неутаживе жеђи за алкохолом а не за правдом, како је он у измаглицама које га свакодневно обавијају лажно представља.

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“

Categories: Разномислије

Tags: СПЦ, Сабор СПЦ, Срђан Крунић, свештеник Владимир Вукашиновић, црква Ружица