Tражећи слободу и место под сунцем сопственог народа, стављеног у подређени и понижени положај, таква мисао не почива на мржњи или презиру према другима. Она мора поћи од себе и заједнице којој припадамо. Али и бити свесна тога да је у последњих четврт века широм света створено много малих, несрећних и разорених Србија. Слобода, као крајњи циљ неслободних, понижених и сиромашних је по томе сјајнија водиља од демократије, идеологизованог система који успева у ограниченом броју друштава, под специфичним историјским, економским и другим околностима
Франсоа Огуст Бијар, Трговина робљем, уље на платну, око 1833. године.
Да ли је наша култура део цивилизације која подвојеног индивидуалца у фрагментисаном друштву ставља у центар свог вредносног система? Могуће је да делом јесте, али нисам сигуран да се у тај цивилизацијски контекст може сврстати без остатка. У мојој породици центар културног кода је кроз векове било управо припадање заједници. По томе нисмо јединствени. Таква је већина људи са којима сам одрастао, такви су људи у селима и градовима, особе различитих занимања и животних прича у земљи и у емиграцији.
Неуротично понављање мантри компетитивног индивидуализма је тек однедавно постало популарно. Део те приче су и заклетве европском идентитету који вековима није био толико наглашаван у јавном дискурсу и предањима нашег народа. Управо јер су тако нешто припадници заједнице сматрали општим местом. Нечим познатим. Откуд онда толико несигурности? Толико страха? Зар они који бесловесно понављају истине старе вековима не знају да су све релације силе нестабилне?
У истом времену се о ’нашој култури’ почело да говори као о нечем аутентичном, есенцијалном. Чистом. У томе су прењачили либерали, који су одједном, пре двадесетак година почели да нас упозоравају да ће нас прегазити ’азијатске хорде’. Ова расистичка ’истина’ је вероватно најружнији елемент наслеђа либералне револуције. Оптеретити један народ са дугом антиколонијалном традицијом бременом расизма је подухват вредан презира. Затим су исту реторику прихватили и многи конзервативци, људи преплашени Азије, других вера, нација, култура. Као да нису одрасли у друштву којим су провејавали различити вектори силе, и култури која је одувек била хибридна и релациона. Као да не знају да су Арапи као и Срби провели дуго време под Турцима? Или да Јужноамериканци знају очај колонијалног ропства боље од многих европских народа.
Свака антиколонијална мисао мора да садржи здраву дозу патриотских осећања и борбе за социјалну правду. Без ова два елемента, она је готово увек осуђена на пропаст. То не подразумева марксистичко или титоистичко поимање једнакости, јер ни два камена у калдрми нису једнака. Нити гушење инвентивности, иницијативе или позивања на стварање друштва у коме хуманости и разноликости нема.
С друге стране, тражећи слободу и место под сунцем сопственог народа, стављеног у подређени и понижени положај, таква мисао не почива на мржњи или презиру према другима. Она мора поћи од себе и заједнице којој припадамо. Али и бити свесна тога да је у последњих четврт века широм света створено много малих, несрећних и разорених Србија. Слобода, као крајњи циљ неслободних, понижених и сиромашних је по томе сјајнија водиља од демократије, идеологизованог система који успева у ограниченом броју друштава, под специфичним историјским, економским и другим околностима.
Слобода, међутим, подразумева и извесну дозу одговорности. Етичко поимање других и преламање сопственог идентитета и сопствене несреће, кроз неправде које на неком другом месту погађају људе којима је достојанство једини штит против безличности и озверавања. Подразумева солидарност и емпатију.
Као и спознају да мржња увек направи пун круг.
(Фејсбук страница Бориса Трбића, 11. 1. 2017)
Прочитајте још
- Мило Ломпар: Живимо у окупационим условима
- Андре Влчек: Како је капитализам упропастио индонежанске градове
Categories: Преносимо
Оставите коментар