Слободан Малдини: Калдрма

Делови Београда и Земуна и данас су поплочани старом калдрмом. Скадарлија, Косанчићев венац и Гардош су аутентични историјски амбијенти који заслужују посебну пажњу. Свакако је потребно реконструисати историјска језгра Београда, а на архитектонској струци су обавеза и највећа одговорност за то. Струка је данас недовољно присутна на значајним реконструкцијама, а ови пројекти су неодговорно препуштени некомпетентним политичарима

Обнављање калдрме у доњем делу Скадарске улице  2017. (Фото: И. Маринковић/Новости)

Сведоци смо бројних непримерених недавно изведених рестаурација старих градских четврти, које изазивају бурне реакције грађана. У току су радови на реконструкцији београдског Косанчићевог венца, а недавно је обновљена калдрма у Скадарлији, тако што је стара аутентична допуњена новом, постављеном на неадекватну подлогу од асфалта. Овакве грубе грешке начињене на нашим културним добрима отварају низ питања о лошем стању у заштити споменика културе.

Турска калдрма је настала на античкој техници поплочавања друмова. Стари Римљани су своје улице поплочавали равним каменим плочама положеним на дебео слој камене подлоге, а у време турске владавине друмови су поплочавани калдрмом – заобљеним речним камењем – положеним на тврду подлогу. Пре него што је поплочана, Скадарлија је била зими тешко проходна, прекривена блатом. Када је 1869. усељено Народно позориште, ова суседна четврт постала је популарна међу глумцима и осталим уметницима, па је уз кафане добила и друге урбане атрибуте: улично осветљење и нов калдрмисан под.

Значај Скадарлије наглашен је 1935. у „Уредби о заштити градских старина”, где пише да се она „мора сачувати у постојећем стању и на којем се не могу вршити промене без дозволе власти”. Архитекта Угљеша Богуновић је 1957. у дневном листу „Политика” иницирао ревитализацију Скадарлије, а 1968. њена стара калдрма је замењена квалитетнијом, пренетом са Пашиног брда.

Скадарлија, стара разгледница

Скадарлијска калдрма је пропала због камиона који снабдевају кафане, и зато је више пута бетонирана. Испред кафане „Шешир мој” је 2010. нестручно забетонирана „да би даме могле лакше да ходају у штиклама”. Међутим, није јасан разлог недавног асфалтирања Скадарлије пре враћања калдрме. Није могуће трајно везати камен са асфалтом: ова веза попушта лети на високим температурама, али и приликом киша, које се бујично сливају низ стрму Скадарску улицу. Ако свему додамо и тежину камиона за снабдевање, неуспех је загарантован.

Делови Београда и Земуна и данас су поплочани старом калдрмом. Скадарлија, Косанчићев венац и Гардош су аутентични историјски амбијенти који заслужују посебну пажњу. Ове урбане зоне данас су промениле функцију: на Гардошу ничу микро хотели и ресторани што захтева нову инфраструктуру. Свакако је потребно реконструисати историјска језгра Београда, а на архитектонској струци су обавеза и највећа одговорност за то. Струка је данас недовољно присутна на значајним реконструкцијама, а ови пројекти су неодговорно препуштени некомпетентним политичарима. Овако важне и деликатне урбане захвате потребно је радити отворено, транспарентно и свакодневно упознавати грађане са плановима и постигнутим резултатима. Пре свега, треба бити одговоран и ту одговорност непрестано истицати у први план. Само на тај начин могуће је стећи и сачувати поверење јавности у оно што се ради.

(Вечерње новости, 22. 12. 2017)

Слободан Малдини: Конкурсна архитектура

Јавност до данас није добила одговор на питање плагијаторства које се појавило на првонаграђеном пројекту зграде Београдске филхармоније. Наиме, овај рад има невероватну сличност са међународно познатом зградом Опере у Ослу

Куле на првонаграђеном раду за Филхармонију

Протекле године били смо сведоци многобројних активности на пољу архитектуре. Након периода градитељског таворења, оживљена је институција архитектонских конкурса, чиме су архитекте добиле могућност да активно учествују у изградњи. Неки државни пројекти решавани су на јавним надметањима, где су учествовали бројни представници струке. Међу конкурсима који су скренули пажњу, налазе се: Конкурс за објекат Градске галерије на Косанчићевом венцу у Београду, Урбанистичко-архитектонски конкурс за зграду Београдске филхармоније и део Блока 13 на Новом Београду, Урбанистичко-архитектонски конкурс дела Макишког поља на Чукарици, Међународни конкурс за идејно решење спомен-обележја Зорану Ђинђићу на Студентском тргу у Београду.

Ови конкурси садрже велики број архитектонских предлога и идеја и допринели су јачању присуства струке на значајнијим друштвеним пројектима. Међутим, они собом носе и многе дилеме, питања и расправе о награђеним радовима, уносећи ново светло на нашу архитектонску сцену. А ово светло показало је низ недоследности, нелогичности и неправилности које владају нашом архитектуром. Подсетићу само на неке међу њима.

Јавност до данас није добила одговор на питање плагијаторства које се појавило на првонаграђеном пројекту зграде Београдске филхармоније. Наиме, овај рад има невероватну сличност са међународно познатом зградом Опере у Ослу. Још поразније је што су аутори тог решења у парку непосредно поред палате „Србија”, које је подручје заштићеног културног добра, „потурили” пројекат четири стамбено-пословне куле невероватне спратности. На Конкурсу за Београдску галерију, првонаграђен рад је проширен на суседну парцелу која није предмет конкурса, што представља очигледну бесправну градњу.

На конкурсу за урбанистичко решење београдског водоизворишта – дела Макишког поља – прекршени су основни урбанистички услови већ у самом распису. Конкурсном документацијом предвиђена је градња невероватних 856.800 квадратних метара стамбених зграда, без обзира на то што урбанистичким планом то није дозвољено. Круну неуспеха доживео је Конкурс за споменик Зорану Ђинђићу, на којем је прву награду добио аутор супротно конкурсним условима. Иако непосредно сарађује чак са двојицом чланова жирија, вајару Мрђану Бајићу је додељена прва награда противно правилима конкурса.

На ова и многа друга питања, јавност до данас није добила одговоре, а вероватно их неће ни добити. Све ће остати на ретким и усамљеним новинским натписима, временом заборављеним по старој познатој изреци „пас лаје, ветар носи”. Оно што остаје у сећању јесте горчина због тога што су данашњи архитектонски конкурси далеко од тога да буду анонимни и оригинални. А расписивачи конкурса и чланови жирија далеко су од интереса струке, већ се уклапају у општу климу, коју диктирају неки други.

(Вечерње новости, 29. 12. 2017)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s