Београд: Предавање ,,27. март 1941 – прекретница српске историје“

Позивамо вас, да у понедељак, 27. мартa 2017. године, у 19 часова, у великој сали парохијског дома Храма Св. Саве на Врачару (Крушедолска 2/А), присуствујете предавању на тему „27. март 1941: прекретница српске историје“.

О овој теми говориће:

др Александар Стојановић (Институт за новију историју Србије, Београд)

Трибина се одржава у организацији Храма Св. Саве на Врачару и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке.

Улаз је слободан.



Категорије:Моба

Ознаке:, ,

2 replies

  1. Волео бих да чујем ово предавање.

    Пуч 27 марта 1941. је догађај који у нашој колективној свести има бар два значења :

    – као СЛАВАН ДАН када је српски народ показао своју храброст и одлучан отпор фашизму

    – или као ТРАГИЧАН ДАН када су Срби несмотрено улетели у рат у коме нису имали никаквог изгледа и у коме су страшно страдали

    Свиђа ми се

  2. Имајући у виду неспорну чињеницу да у корпоративном немачком национално-социјалистичком, идолатриском, окултном, езотериском и расистичком новом поретку од 1931. године није било места за Југославију, према извесним дневнчким белешкама Richard-а Breiting-a, које су објављене у књизи “Тајни разговори са Хитлером – Новооткривени интервјуи из 1931”, где дословно стоји:

    “Мађарска ће бити наш природни савезник, јер је и она распарчана Версаљским миром као и Немачка… Трансилванија и Војводина су мађарске територије… Међутим ми нећемо заборавити да јака немачка мањина живи на ушћу Саве и Дунава… Београд је био и још је тврђава принца Евгенија… Братислава и Загреб су предграђа Беча. Народ тамо мора да учи немачки језик и да тако ода респект Немачкој… Нећемо се одрећи бивших аустријских територија Трста и Истре… Далмација и преостали део Балкана доћи ће под италијански утицај. Наш најближи савезник на југоистоку Европе биће Бугарска. Македонија је бугарска територија. Бугарска мора имати излаз на Јегејско море… Укратко, Аустрија, Швајцарска, Белгија, Југославија, и Чехословачка морају нестати као државе; Пољска и Румунија морају променити свој статус, јер су обе биолошки резервоар Јеврејства” ( Види: Secret conversations with Hitler. The Newly-discovered 1931 interviews. Edited by Edward Calic, New York, The John Day Co., 1971, стр. 191).

    Имајући на уму да је Хитлер поводом немачког напада на Совјетски савез, дословно рекао:

    „ … да је Русија раскинула немачко совјетски споразум, да је организовала преврат у Југославији и да је Србама обећала да ће им преко Солуна послати авионе и муницију…“ – “Russia had broken the German Soviet non-agression agreement by organizing a ‘putsch’ in Yugoslavia and promising to send planes and munitions to the Serbs through Salonika…

    Ribbentrop today received the Italian, Japanese, Turkish and Spanish ambassadors, and the Hungarian, Swedish, Bulgarian, Slovakian, Finish, Rumanian and Croat Ministers and gave them the latest information concerning events on the Eastern borders…” ( Види: Hitler ‘forestalls stab – in – the – back attempt’ – Reverts to Anti-Bolshevik Policy, The Palestine Post, Haifa – Jerusalem, Vol. XVII, No. 4598, Monday, June 23, 1941; Ari Rath and Erwin Frenkel, Front page Israel – Major events 1932 – 1979 as reflected in the front pages of the Jerusalem Post, Jerusalem, Israel, 1979).

    У тешким и судбоносним збивањима езотериске, интермариумске, англо-америчке и ватиканске колонијалне творевине Краљевине Југославије, као и колонијалног београдског рајетинског естаблишмента, уочи Другог светског рата, нашао се на челу државе диктатор, енглески лакеј, духовно недорасли и контроверзни кнез Павле Карађорђевић, који је по лондонском сценарију сву власт држао у својим рукама. За њега Љубиша Петровић (Псеудоним Бранка Машића, – м.н.) дословно каже:

    “Кнез Павле почео је купити око себе сав олош српски, са Драгишом Цветковићем на челу, па како га је све више привлачио мрачни амбијент хрватске бастардије, он, јадни српски кнез, са још беднијом својом околином, за најкраће време постаје слепо оруђе у рукама ‘залупаног мужа’ Мачека, И У ИМЕ ЦЕЛОГ СРПСКОГ НАРОДА ПРОТИВ ЊЕГОВЕ ВОЉЕ, ПОТПИСУЈЕ, ОНАЈ СРАМНИ СПОРАЗУМ СА ХРВАТИМА, КОЈИ НИЈЕ НИШТА ДРУГО НЕГО – КАПИТУЛАЦИЈА СВЕГА СРПСКОГ ЗА РАЧУН ХРВАТСКИ. ОВАЈ БЕЗУМНИ КНЕЗ СА СВОЈИМ ПОКВАРЕНИМ ИЛИ СЛЕПИМ ТРАБАНТИМА МЕЊА ИЗ ТЕМЕЉА ДРЖАВНУ ПОЛИТИКУ И ОСЛАЊА СЕ ОД ТАДА САМО НА ХРВАТЕ И МУСЛИМАНЕ ПРОТИВ СРБА. И тако Срби, који нису капитулирали ни под Турцима ни Арнаутима ни Бугарима ни Мађарима ни Немцима, предали су се сад на милост и немилост, туђинском измећару – хрватској бастардији…” (Види: Љубиша Петровић, Тајни план великохрватске идеје и њене експанзије, Pittsburgh, Pa., U.S.A., 1943, стр. 54-55).

    Сличну оцену о Павлу Карађорђевићу, између осталих, дао је и Десимир Тошић у књизи “Српски национални проблеми”, где дословно стоји:

    “Са Намесништвом 1934 године, на челу са Павлом Карађорђевићем, почиње декаденција југословенске монархије. После већ неодобраване унутарње политике Александра, Намесништво је отезало ситуацију својом спољном политиком, нарочито после 1937 године. Лично без угледа у српском народу, и сам Павле Карађорђевић није много марио Србе. Својим политичким потезима, он је то и доказивао, почев од питања Конкордата 1937 преко Бановине Хрватске 1939 до потписивања Тројног пактра 25 марта 1941 године. Судбина Павла Карађорђевића завршила се бедно: 1941 године био је избачен из Краљевског дома. – Павле Карађорђевић могао би се у националном погледу поредити са краљем Миланом. Национално лабилни, они су се разликовали по томе што је Милан имао и српски темпераменат а Павле био потпуно стран националној психологији и историским традицијама српског народа. Да није дошло до 27 марта 1941 године, омраза, коју је гајио српски народ према Павлу, прешла би можда још у оно време на монархију…

    Слика режима са Бановином Хрватском даје пример наше југословенске и посебно српске конфузије. Док је у целој земљи остао централистички режим, Хрватска је добила аутономију. У стварности, после 1939 године, Југославија није постојала као Целина. У Хрватској су одлучивали Хрвати, односно потпуно неконтролисана владајућа Хрватска сељачка странка, док су у осталим југословенским областима, па и у српским областима, хрватски шефови у влади делили власт са ‘српским преставницима’. Први Намесник, који је сам био организатор целог овог ‘уставног’ посла, довео је југословенску монархију у тај положај – после смрти једног краља Александра, убијеног од усташа – да се он, Павле Карађорђевић, братимио приликом своје посете Загребу 1940 године са руководиоцима Грађанске и Сељачке заштите и ове потом одликовао! Оне исте људе који су се априла 1941 године, као једини остатак апарата у Хрватској, ставили на располагање др. Анти Павелићу и потом учествовали у покољу Срба…” ( Види: Десимир Тошић, Српски национални проблеми, Париз, 1952, стр. 114 и 139).

    Прво што је кнез Павле Карађорђевић урадио по наредби Интермариума ( (Intermarium, са седиштем у Риму), енглеског Форињ офиса, фабијанског Лондона и Источно-европског федералистичког клуба (East European Federalist Club, са седиштем у Лондону), елиминисао је Стојадиновића, истакнутог масона-чаробњака, идолатристу, езотеристу и окултисту, ротаријанца, фашисту, филокомунисту и истакнутог сарадника од 1950-те Брозове београдске УДБ-е и Анте Павелића, јер му је сметао да реши хрватско национално питање, које се по Трумбићевом мишљњу није могло решити без светског рата (Види: Editorial Staff, “Proceedings twenty-sixth annual convention of Rotary international”, Mexico City, Mexico, June 17-21, 1935. Chicago,1935; Editorial Staff, “Proceedings 27th annual convention of Rotary international”, Atlantic City, N.J., U.S.A. June 22-26, 1936. Chicago, 1936; Вељко Лалић и Угљеша Балшић, “Meрцедес” с петокраком, http://www.novosti.rs/20. јануар 2005; Н.Н., Фалсификатори историје, „Слобода“ од 1. јула 1959, Chicago, Illinois, U. S. A.; James L. Bray, Other lands, Yugoslavia, Pathfinder, Dec. 17, 1938, Washington D.C, U.S.A., стр. 9; Др Часлав Никитовић, Једна књига о Влатку Мачеку, Братство-Fraternity, Торонто, Онтарио, Канада, број 248, Фебруар, 1976).

    Такође, имајући у виду да је кнез Павле ударио темељ Комесаријату за избеглице из Бановине Хрватске у Београду 1939. године, да је ухапсио Стојадиновића и предао га Енглезима 18. марта 1941. године, да је 20. маја 1939. године пренео злато Краљевине Југославије у Енглеску и Америку, да је био за рат и да је спречио оснивање концентрационе владе и оснивање унутрашње солидарности у Краљевини Југославији уочи Другог светског рата (Види: Драгољуб Поповић, Енглеска, кнез Павле и догађаји 27. марта 1941. год. у Београду, Гласник СИКД “Његош”, Chicago, Illinois, USA, 1982, св. 49, стр. 74; Sue Onslow, Britain and the Belgrade coup of march 1941, London, 2005; David A.T. Stafford, SOE and British involvement in the Belgrade Coup d’Etat of march 1941, JSTOR, Slavic Review, Vol. 36, No. 3, Sep., 1977, pp.399-419, London, England; Cold war in the Balkans: American foreign policy and the emergence of communist Bulgaria, 1943-1947; Адам Прибићевић, Мој живот, Windsor, Ontario, Canada, 1981, стр. 93).

    Према сведочењу краља Петра II, кнез Павле је припремио пуч против Сила Осовине и Трипартитног Пакта. Атински лист „Та Неа“ објавио је писмо краља Петра II, у којем између осталог , стоји:

    „Густ вео мистерије који се протеже од Загреба до бугарске границе, данас покрива моју Краљевину. Покушаћу да пробијем тај вео. Београд порушен од Немаца, Загреб измучен од усташке чизме, Љубљана се са ужасом потсећа бруталних наређења једног страног ђенерала. Свуда у Југославији народ се пита у име кога је принципа монархистички режим замењен данашњим…
    Ја сам сачувао у својој личној архиви више од десет хиљада чланака пуних погрда и клевета упућених противу пара који је био на престолу до мог пунолества. Један чланак потсећа на ‘скретање’ Павла и Олге ка Берлину и Риму под владом Стојадиновића. Други говори о фамозном и болном инциденту када је шеф православне цркве патријарх Варнава анатемисао све оне који су у парламенту гласали за ратификацију конкордата са Св. Столицом, и на крају су чланци који оптужују кнеза Павла да је убио патријарха Варнаву, као да је овај поштовани свештеник умро од туге после ратификације конкордата.

    Ја одговарам овим злонамерним клеветницима, да ја, Краљ Петар, узимам на себе сву одговорност за све што је урађено добро или рђаво у току тешких година регенства Павла и Олге. Као Краљ, ја сам већ проценио све донете одлуке од стране регенства и проглашавам да је побуна противу Сила Осовине и Трипартитног Пакта извршена према наређењу Кнеза Павла. Ово је довољно да се славе дела једног регента који је радио на овај начин за време док су немачки топови стварали један прави ватрени обруч око Југославије.
    Што се тиче конкордата, ради се о једном дипломатском споразуму са једном државом, чија права ми нисмо имали да отуђимо. Добри стари патријарх Варнава је заборавио да католичка црква у Југославији броји пет милиона…” (Види: Петрос Карађорђевитис, “Та Неа”, Атина, 17. Јул 1947; Слободна Трибуна, „Повратак на старо“, број 3 од 1. септембра 1949, Paris, France; Влада Владисављевић, Од монархије на републику, Св. Прва: ‘Звоно на узбуну’, Paris, France, 1980).

    Од нарочитог значаја је једана студија, између осталих, Др Слободана М. Драшковића, о 25 и 27 марту 1941, где дословно стоји:

    „Али ако смо марта 1941 били доведени у ситуацију да нисмо имали избора ван живота у понижењу (25 март), и самоубиства за туђе интересе (27 март), важно је да из свег страдања од тада до данас и из садашње ситуације извучемо логичне закључке да наше није да бирамо између 25 и 27 марта, него да се старамо да никад више не дођемо у положај да немамо другог избора ван 25 и 27 марта. А то значи да не смемо да дозволимо да дођемо у положај где немамо другог избора сем да живимо на коленима или да се лудо бацимо у борбу која може огромно да користи другима, али значи наше национално самоубиство…“ (Види: Др Слободан М. Драшковић, Самоубиство као начело политике – Поводом 25 и 27 марта, Српска Борба, бр. 1385, Мај 1982, Чикаго, Илиној,САД).

    Овим поводом публиковано је и jедно писмо о 27. марту 1941, бившег југословенског генерала Боривоја Mирковића, који је умро у Енглеској 1969. године, као пензионисани британски генерал. Писмо је објављено у „Хрватском Гласу“ у броју од 28. марта 1955, у којем генерал Мирковић, дословно каже:
    “Негде крајем јуна 1938 г. дошао је к мени Др. Иконић, лични пријатељ Симовића, у Београдску војну болницу, где сам лежао од рана задобијених приликом пада с авиона.

    Он ме је обавестио да по договору са ђенералом Симовићем путује у Загреб до Др. Владка Мачека. Овоме треба поверљиво саопштити о нашој намери, да предузмемо један одлучан корак код Регента Кнеза Павла, да смени Др. Милана Стојадиновића због његове спољне и унутрашње фашистичке и диктаторске политике и да се образује прелазна Влада, која би имала изменити изборни ред и спровести слободне изборе, после којих би се прешло на унутрашње преуређење државе, да се ојача и учврсти уочи судбоносних догађаја у Европи…

    Кад се вратио с пута реферисао нам је Др. Иконић, да је његова мисија потпуно успела. Он се у друштву г. В. Вилдера одвезао аутом из Загреба у Купинец. Др. В. Мачек детаљно се је информисао о намераваном кораку код Регента Кнеза Павла, подвлачећи нарочито, да је одлучно противан свакој насилној акцији, али је нагласио да је вољан да би у такву прелазну Владу дао неке мање истакнуте чланове своје странке, да се тако прокрчи пут до коначног споразума после избора. Овај пристанак Др. Мачека био је услов да предузмемо онај корак код Регента. Али нажалост наша акција није тада успела, јер је Кнез био онда још уско везан са Др. Миланом Стојадиновићем. Како ли би се другчије и сретније развијали догађаји, да је наша замисао била онда прихваћена!…
    На овај значајан и важан покушај сигурно се добро сећа и уважени Претседник г. Др. Мачек. Држим да овоме не треба ништа више додати, да се разуме права политичка позадина догађаја од 27 марта…“ (Види: Генерал Боривоје Мирковић, Писмо уредништву „Хрватског Гласа“, орган ХСС у Америци и Канади, број од 28. марта 1955; Historicus, Генерал Мирковић о 27. мартy, “Документи Српске Заставе”, књ. 2, Buenos Aires, 1977, стр. 128 – 130).

    Истини за вољу, организтори пуча у Краљевини Југославији од 27. марта 1941 године, били су између осталих и извесни чланови субверзивног, реакционарног и конспиративног идолатријског, окултног, езотериског друштва чаробњака међународне масонерије, совјетских бундиста-бољшевика, немачких расиста национал-социјалиста и интермариумаца чија су седишта у Лондону, Вашингтону, Њујорку, Бриселу , Москви, Паризу, Берлину и Риму… Један од главних организатора 27-мартовског пуча био је емисар председника Рузвелта, истакнути Малтешки витез пуковник Уилијам Донован (Напомена: Постоје две врсте Малтешких витезова, једни припадају езотериској, окултној, корпоративној међународној масонерији а други римској католичкој црквеној, окултној, езотериској корпорацији у Ватикану, – м.н.). Донован се у Београду састао са кнезом Павлом Карађорђевићем , чланом Ордена Подвезице, најстаријег британског ордена и са извесним конспираторима, члановима владе и војним вођама колонијалног београдског рајетинског естаблишмента. Донован је у Београду успешно завршио своју мисију и на повратку за Сједињене Америчке Државе, свратио у Лондон, састао се са Черчилом, да му саопшти, да је припремио пуч у Београду и „да ће завеса убрзо да се дигне“, како је то забележио у свом дневнику Черчилов секретар John Colville, где дословно стоји:

    „СВЕТЛЕ ВЕСТИ. Уторак, 4. март 1941, вратио сам се из Chequers-a, где сам срео Донована, који се вратио са Балкана, где је припремио пуч и завеса ће убрзо да се дигне…“ – “…BRIGHTER NEWS. Tuesday, March 4th 1941. P. M. returned from Chequers at noon and saw Colonel Donovan, just back from the Balkans, where the stage is set and the curtain about to rise…” ( Види: John Colville, The Fringes of Power – 10 Downing Street Diaries 1939-1955. New York, 1986, стр. 359).

    На другом месту у свом дневнику John Colville пише како је Черчил био одушевљен са војним ударом од 27. марта 1941. године. Ево шта он дословно каже:

    “СВЕТЛЕ ВЕСТИ. Четвртак, 27. март 1941, велики дан. Револуција у Боеограду која поставља потпуно другачија збивања на Балкану и претвара мрак у зору. П. М. ( Винстон Черчил, -м.н.) је одушевљен и ја бих требао исто…“ – “BRIGHTER NEWS. Thursday, March 27th 1941. A great day. Revolution in Belgrade, which puts an entirely different complexion on events in the Balkans and turns darkness into dawn. The P.M. is overjoyed and I should be too…” (Види: John Colville, The Fringes of Power, стр. 367; Исто: Anthony Cave Brown, The Last Hero – Wild Bill Donovan. London, 1982, стр. 156 i 157; Исто: Nigel West, Secret war – The story of SOE, Britain’s wartime sabotage organization. London, 1992; Исто: Anthony Cave Brown, The secret war report of the OSS, New York, 1976 ).

    Черчил је имао разлога да буде срећан и задовољан јер је 27. мартом 1941. године исправљена историска грешка коју су направили англо-американци и Французи у Версају. То је посебно истакао и Ричард Холбрук, свемоћни бундиста, магиста-кабалиста, масон-окултиста 33 степена у предговору књиге “Париз 1919 – Шест месеци који су променили свет” ( Види: Margaret Macmillan, Paris 1919 – Six monts that changed the world, New York, 2002).

    Ми бисмо на ово само могли додати, да трагичне и далекосежне последице судбоносносног и безумног догађаја од 27. марта 1941. године, којег су организовали у Београду преко својих лакеја обавештајни сервиси Енглеске (SOE), Америке (OSS), Немачке (Ziherhajtsdinst) и Совјетског Савеза (KПСС), несрећни и потлачени Срби и дан данас осећају.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s