Протојереј Андреј Ткачов: Сувишни људи

Светитељ Николај (Велимировић) у свом делу „Кроз тамнички прозор“ пише између осталог и о томе како ће данас (у његово време) Срби сносити тешку одговорност пред Богом. Читајући, схватио сам да се то у пуној мери односи и на Русе. Свети Николај наводи мноштво безбожничких књига које се штампају, уместо да штампа уразумљује и подучава људе вери Божијој. Говори о школи, која мање учи децу, а више их обогаљује атеизмом и гордошћу. О много чему он говори. Има тамо речи и о абортусу, и о разводу. Пише и о „мушкарцима достиглим зрелост, који не ступају у брак“. Такви су такође фактор свенародне кривице. Никада, ни код једног аутора, нисам прочитао ништа слично. Никада! Значи да се треба зауставити на тој мисли и развијати је.

musko-tzv

Зрео мушкарац, који не ступа у брак – то је свеопшта, многобројна појава. И то није испосник, који је дао завет безбрачја. Напротив, то је неки Петар Пан у пуној животној снази. Тај је исто проводио време са својим друштвом и није хтео да одрасте. И овај такође има своју дружину, само му фали Недођија. Слободан од брака, зрели мушкарчић ни не мисли да живи на земљи „свето, мирно и безгрешно“. Ни за кога не одговара, ни о ком се не брине, само задовољава своје страсти по избору. Лењост, ако је он беспосличар и ненадарен. Гордост уз сујету, ако је радохоличар и среброљубив. И готово сигурно блуд, јер њега ништа не обавезује, а број жена превишује број мушкараца и већина њих су дубоко несрећне. Труту су сви путеви отворени. Само у раној младости нам се чини да мушкарац силно чезне за женском лепотом, а да је она хладна и неприступачна. У зрелом узрасту живот нам јасно ставља до знања, да је мушкарац много потребнији жени, него што је она њему. Због тога понављам, труту су сви путеви отворени. И не треба му да се спутава никаквим обавезама и одговорношћу. Тим пре, полудели свет пева од јутра до сутра о слободи, о „чистим везама“ без матичара, о греху посесивности, тојест о забрани љубоморе и томе слично. Теоријска основа Содоме измишљена је и исказана одавно. И ето, пред нама све дебљег и ћелавијег мушкарчића, који никада није водио дете у вртић, никада му није помагао у школи итд., али успешан на свој начин. У смислу образован је, има неки статус у друштву. Активан је. Он се чак теоретски разуме у то како се пуни државни буџет (иако појма нема шта је то породични буџет). Претпоставимо да он може аргументовано чак и да критикује власт. Али сина нема и сходно томе, није могао да га отпрати у војску, док се бори са сузама. Туђе синове он испраћа, или их умно критикује. Шта сте се, каже, залетели у ту Сирију! Он све зна. Има диплому. И ћелу. Њега поштују, али његово постојање је… бескорисно.

Он неће бити дека. Биће старо гунђало, али дека никада. И није постао монах, иако је можда и православац. Разумем. Монаштво је такође породица, и то каква! Послушање, братство, заједнички труд. И уместо једног или другог крста (брака или монаштва), он бира снобовску бескорисност из страха од одговорности, због лењости, или зато што не уме никог да воли. Ту се још умешају и старе мајке. Шта ће теби синко нека вештица? Знаш ли ти какве су жене? Вртеће те око малог прста и цедити, неће ти дати мира. А ти си тако диван. И посебан. Ја ћу теби увек да направим сармице или супицу, испеглаћу ти кошуљу. Шта ће ти да се жениш? Већ си зашао у 44. годину.

Стигли смо.

Војску није служио, не зна шта је тежак рад, деце нема, кућу није подигао (а и нема за кога). Стан је добио од родитеља. Понешто је прочитао, понекад седео у кафани, расправљао се. Чак је и некоме закерао како треба да живи. А у принципу, ко је он? Није се заветовао на чедност. Хтео не хтео, оћелавио је спавајући на туђим јастуцима. Да ли ико верује да је невин? Свесно је изабрао егоистички модел живота, боље речено постојања. Сад му је преостало само да прекорева све одреда, претварајући се да је некакав зналац. Критикује муслимане са пуно деце, јер се превише шире. Пљује на своју државу, јер мисли да она не одговара европским демократским стандардима. Ајде сад нека мало цмиздри, гунђа и мрмља на митинзима или у четири зида како не живимо као сав нормалан свет. И сваки пут кад то ради има јасан осећај сопствене вредности. Да ли сте видели такве типове? Који мисле да су нешто, али ништа корисно нису урадили?

„Сувишни људи“. Постојала је таква тема у руској књижевности. Разни Оњегини, који хрле с бала на пијанку, с пијанке на сеоско имање (за наследство), тако су и пропустили своју срећу. Плус, срцоломци Печорини (мешавина Бајрона и Дон Жуана) и много разних. То су они, на које се сасвим оправдано сручила критика позитивиста. Џабалебароши, лихвари, салонски брбљивци, који чине минимални проценат друштва, али се из петних жила труде да себе представе као со земље. А скривени иза њих стоје милиони ћутљивих, правих мушкараца који ринтају, спроводе топловоде, пилотирају авионима, зидају зграде, праве породице. Црнче читавог живота, радују се простим стварима и никада се не жале. Ако смо ми као народ опстали, онда се то није десило захваљујући „просвећеним“ трутовима, који не само да не могу да крену у бој, него не могу ни да се ожене ко људи. Још смо живи захваљујући неуништивом типу простог мушкарца, кога упорно покушавају да истребе. То су наши очеви, дедови, ћутљиви и радни људи. Они су у рату били јунаци. А зими из леда ловили рибу. Домаћини.

Не треба све да примамо од Запада. Можемо нешто да научимо и од Оријента. На Оријенту је мање неонских светала, али тамо још увек постоји породица. Тамо клинац не подиже глас на старца. Тамо је мушкарац главни, али жену још увек сви воле: и муж, и деца, и унуци. Тамо сви живе заједно, као прсти у песници. Усамљеност, потпуну и безнадежну, онакву која доводи до самоубиства, до смртне беспотребности, тамо не можеш да сретнеш толико често као код Европљана. Ако уопште и можеш да је сретнеш. А уколико је и сретнеш, та безнадежност ће подсећати на савремену Европу. Тамо се за савет обраћају онима, који су већ своје унуке оженили. А онога, који уопште и нема деце, а није под заветом безбрачја, просто с осмехом обилазе у широком кругу. И у праву су. Шта може да се научи од таквих?

Хоћеш нечему да ма научиш, покажи ми своју децу. Колико их имаш? Како се они понашају према теби? Ако с лакоћом критикујеш власт, такође ми покажи своју породицу. Дај да видим како си ти завео поредак за четири човека, ако тако смело и уверено саветујеш како треба владати над 150 милиона људи. Хајде да породица буде главни критеријум оцене људске делатности. Ко у својој породици није газда, нека не критикује туђе лоше газдовање. И тако даље по списку врлина. Раније је отац био истовремено и судија и газда, а за време рата војсковођа. Јевреји уопште нису дозвољавали људима без деце да буду судије. Знате зашто? Јер су „људи без порода жестоки“! Они у оптуженом не виде свог сина или ћерку. Лакше им је да доносе сурове пресуде. Разумете? Уопште, хајде да мућнемо главом о томе како да породичне врлине претворимо у критеријум оцене људске делатности. Одмах ће постати јасно, коме радосно треба да пружамо руку и чије речи да прибележимо, а поред кога да прођемо, не осврћући се.

С руског Александар Ђокић

(Православие.ру, 7. 2. 2017)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

6 replies

  1. ** ** kako nam se desi, „vernik“ Vuk Draskovic i Mladjan Dinkic *******, da nam sude i svima presude ? Kako se desi, da sin Tomislava Nikolica, koji unese badnjak, cepanicu u kancelariju „precednika“, trazi azil od Holandije, nece sa ocem na Kosvo ravno, a otac se sprema, za ambasadora u Moskvu, „sigurnu kucu“ Mire Markovic, a „zelo“ premazano barutom, uvali nekom drugom. Cini se pak, da Velimirovic i Gavrilo Dozic, nisu gledali kroz isti prozor i resetke..?

    Свиђа ми се

  2. @ Lune

    Поштовани господине,
    Желећи Вам добродошлицу на наш сајт, морам да Вас замолим да пробате да се уклопите: Стање ствари постоји више од три године а неког попут Вас није имало за коментатора (ко, на пример, сваки коментар почиње са „hm… hm“). Такође ми се чини да сте једини који пише „ошишаном латиницом“, ако из било ког разлога не можете (или нећете) да пишете ћирилицом, молим Вас да макар убаците тзв. „yu слова“ у latinicu. Надаље, коментаре који садрже само линкове, без икаквог пратећег објашњења, нећу пуштати. И на крају, молим Вас да се са поштовањем, колико је могуће, односите и према ауторима и према теми, као и према присутним личностима и оним који то нису.

    у нади да смо се разумели,
    Александар Лазић

    ПС. Ово са „сином Т. Николића који тражи азил“ је шала, измишљена вест, сатира… Њуз.нет, само прави 🙂

    Свиђа ми се

  3. Породица – ДОМАЋА ЦРКВА – почетак и крај живота заједнице
    27 август 2014
    Драган
    У књизи “Поуке Божанствене Љубави“ /Београд, 2001./, Старац
    Пајсије Светогорац каже:
    “Једина животна вредност је породица. Кад пропадне породица,
    пропашће и свет… Кад пропадне породица, пропашће све: и
    свештенство и монаштво. “ /тачка, став 12., стр. 178/
    “Лако је родити дете, ли га је тешко васпитати.“ /тачка , став 14., стр 178/
    “Држава се често од орла. каква би требало да буде, претвара у врану
    која кида своје грађане. На речима је спремна да умре њих, док у ствар-
    ности ништа не чини.“ /тачка, став 15. , стр. 178/
    Да комунисти нису против Бога ја бих се сложио са њима. Лепо је да њиве
    и фабрике припадају свима, а не да неко нема ништа а други да се разба-
    цују.“
    “Ако се материјална добра не буду делила по јеванђељу на крају ће се
    делити ножем“. /тачка, став 86., стр. 212/
    Породица је за све одговорна, а немоћна да било шта промени!
    Породица ни од куда нема помоћи, и упућена је на саму себе.
    Помоћ породици се углавном даје у виду савета и добрих намера,
    али стварна помоћ изостаје.
    Када су држави потрбена средстава, држава лепо распише зајам
    и враћа дуг кад може и колико може /ради репрограм/.
    А када се породица задужи, породици кредитори продају у бесцење
    некретнину и породица остаје на улици, без средства за живот.
    Када су средства потрбена разноразним удружењима и организацијама,
    траже се и налазе донатори и спонзори.
    Иста је ситуација и са Црквом: када су Цркви потрбна средства, она тражи
    и налази мале и велике добротворе и ктиторе.
    Родитељи деце раде у све робовскијим условима рада – од СВАНУЋА
    ДО СМРКНУЋА / по “флексибилном“ радном времену – од 10 и више
    сати дневно/ па се са децом ретко виђају, а камоли да имају
    времена да их и васпитавају, на начин како се то сугерише и очекује.
    Деца су ускраћена за свакодневно виђање и контакт са родитељима,
    ускрађена су за родитељску љубав, а помањкање родитељске љубави
    је узрок свему овоме о чему се говори у наслову теме.
    Немање времена “да се има времена“ не одређује појединац или
    породица, већ друштвени систем који гази и меље – појединца и
    породицу.

    А у актуелном систему вредности, уопште узев, важи правило:
    “Човек је човеку вук“, за шест дана док завршава све своје послове,
    а седмог дана, када је у храму, цркви – “Човек човеку је ближњи,
    брат у Христу“!
    Тај парадокс носи у себи актуелни друштвени систем, заснован
    на експлоатацији и израбљивању – “ЧОВЕК ЈЕ ЧОВЕКУ ВУК“ и
    “ЧОВЕК ЈЕ ЧОВЕКУ БЛИЖЊИ, БРАТ У ИСУСУ ХРИСТУ’ – са којим
    породица живи и не може сама да се носи, због чега се све више и
    више урушава.
    А што се тиче дроге, наркоманије међу младима, ту су родитељи
    немоћни, јер они нити производе, нити дистрибуирају /дилију/
    дрогу, а нити саветују деци да буду наркомани, а држава само
    “балансира“ између произвођача, дистрибутера и крајњих корисника
    дроге, држећи у колико-толико разумним статистичким оквирима
    те односе.
    Колики и какав утицај има Црква у решавању овог проблема – осим
    саветодавног утицаја на породицу – то остаје на свести савести оних
    који о томе одлучују у Цркви.

    У прилог реченом:

    ЖЕЉА ЈЕДНОГ ДЕТЕТА – СВЕ ДЕЦЕ СРБИЈЕ И СВЕТА

    У дечијој емисији Радио “СЛОВОЉУБЉЕ” – ПИСМА ДРАГОМ БОГУ – једно
    дете је изговорило и овакву молбу:

    “Молим Те, Драги Боже,… – да мој тата и моја мама примају редовно плату и имају времена за МЕНЕ…!!!”

    А шта и како да кажу – замоле Бога – она деца чији мама и тата уопште не раде –
    а тaквих је све више и више, све више – што смо ближи ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ И НАТО
    ПАКТУ ..???
    А шта да кажу она деца која су израбљивана /деца од 7-12 година/ за надницу од
    1 или 2 долара дневно у фабрикама – казаматима – МЕГА КАПИТАЛА, који ДОС на ве-
    лика врата доводи у намучену земљу СРБИЈУ???

    То више није молба – то је ГОЛГОТСКИ БОЛ – ВАПАЈ – КРИК: “ БОЖЕ МОЈ! БОЖЕ МОЈ! БОЖЕ МОЈ! – ЗАШТО СИ МЕ ОСТАВИО?“
    Родитељи, баке и деке, заштитимо нашу децу и унучад од ове ПОШАСТИ, ако
    треба и изласком на улице – проливајући своју крв за своје потомке, као што су
    то чинилии наши претци за нас – своје потомке!!!
    За жаљење је што је ова дечија емисија укинута на Радију “СЛОВОЉУБЉЕ“?!

    И да додамо:

    “Руска православна црква тражи спајање „елемената монархије и социјализма”
    22:11 02.04.2015.
    ЧАПЉИН: НАШЕ ДРУШТВО ТРЕБА ДА ПОЧИВА НА – ДРЖАВНОСТИ, ПРАВЕДНОСТИ И СОЛИДАРНОСТИ

    РУКОВОДИЛАЦ Одељења Руске православне цркве за односе са друштвом – протојереј Всеволод Чапљин – изјавио је да је данашњој Русији потребан политички систем који би у себи објединио елементе монархије и социјализма.
    „Нашој земљи су потребни истовремено елементи чврсте централизације власти и социјална држава. Државност, праведност и солидарност – то су три вредности на којима треба да почива државно уређење. То би – нагласио је Чапљин – спојило монархију и социјализам”.
    Чапљин се на садашњој високој функцији унутар РПЦ налази већ дуже од шест година.
    Наглашено се бави рашчишћавањем пута традиционалном „руском начину живота” у савременој Русији.
    Познати је борац против утицаја Запада у Русији и против „хомосексуалне културе”.

    Категорије:
    Святая Русь
    “ФАКТИ“
    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  4. Ћелави мушки и сувишни трутови у Србији ”абортирају” око 200 000 деце годишње.

    Православни пастири у двадесетом веку живе неки свој паралелни живот.

    Свиђа ми се

  5. Ред клишеа, ред горке истине.

    Свиђа ми се

  6. 100 редова клишеа, један ред горке истине, који завређује цитирање:

    ”Ту се још умешају и старе мајке. Шта ће теби синко нека вештица? Знаш ли ти какве су жене? Вртеће те око малог прста и цедити, неће ти дати мира. А ти си тако диван. И посебан. Ја ћу теби увек да направим сармице или супицу, испеглаћу ти кошуљу. Шта ће ти да се жениш? Већ си зашао у 44. годину”.

    Интересантно је да је тај један истинити ред упућен против свекрве. То је ваљда једина жена која је за све – крива.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s