За грађане Србије неодмерене изјаве и самовољни поступци председника Владе одавно више не представљају изненађење већ правило. Устав предвиђа да Влада и премијер одговарају за свој рад Народној скупштини. Једно је, међутим, шта пише у Уставу, друго шта се од тога остварује, а треће и најочигледније Вучићево све чешће преузимање надлежности државних органа и институција ради остваривања неких својих личних или интереса СНС-а. Онај од кога се очекује да највише поштује законе и опомиње оне који то не чине, постао је њихов највећи прекршитељ.

Блиц: „Чардак који ниче у Новом Пазару“ (Фото: С. Жупљанин / РАС Србија)

То се још једном показало када је, пре неколико дана, Александаср Вучић изјавио како се закон неће применити у случају бесправне градње у центру Новог Пазара, јер он „ не жели разбијање глава са муслиманима”, додајући и да ће размислити шта је најбоље да се предузме овом приликом. Што у преводу на српски језик не значи ништа друго до да Муамер Зукорлић може мирно да настави оно што је без дозволе почео да гради у центру Новог Пазара.

Многи у Србији схватају поруку премијера, али се многи устежу и плаше да затраже објашњење.

Грађани се боје таласања, али ту је, срећом, њихов заштитник, г. Саша Јанковић. Он пише саопштење у коме каже да је Вучић својом изјавом злоупотребио положај председника Владе, приграбио закон у своје руке и у исто време подстакао верску нетрпељивост. Империја, то јест А. Вучић, преко потпредседника СНС-а М. Јованова, узвраћа ударац, одговара готово истог тренутка. Потпредседник брани свога председника на напредњачки начин, виђен досад безброј пута и различитим поводима. Он се труди да што више оцрни лик заштитника грађана, оптужује га да ништа не ради, а прима плату од 3.000 евра; назива га шибицаром и преварантом који намерава да се кандидује за председника Србије и на крају закључује како у нашој земљи од Саше Јанковића нема никога ко више мрзи Александра Вучића. Пошто је вођа, како сам скромно мисли, непогрешив и најмудрији, очигледно је да само неко ко га мрзи може да тражи грешке у његовом раду. Српска јавност је тако, и овом приликом, добила читав мали есеј о лику и делу заштитника грађана, а да није чула ни једну једину реч одговора на питање о премијеровом самовољном реаговању на бесправну градњу Муамера Зукорлића и које би једино требало да буде предмет расправе.

Господин Јанковић није био задовољан одговором – неодговором, већ је затражио да се покрене поступак контроле рада Министарства унутрашњих послова, чији су органи у Новом Пазару одбили да помогну градским инспекторима у спречавању бесправне градње. Као што се и могло очекивати, на то су реаговали инвеститор Муарем Зукорлић и његова странка, који су – шта би друго – затражили оставку заштитника грађана. Није тешко претпоставити да следи једно, већ уобичајено и добро познато, одуговлачење и нечињење надлежних органа све док грађевина у Новом Пазару не буде завршена, а расправа о њој заборављена и замењена неком сличном афером и одговарајућим реаговањем А. Вучића.

Премијерова осионост и самовоља је, као што се сви сећају, била одлучујућа и за бесправну изградњу Абу Дабија на Сави. Он ниче упркос прескакања свих потребних дозвола и конкурса, и уз велике замерке стручне јавности, на које свемоћни премијер свезналица не даје ни пет пара.

Као што је без дозволе отпочета изградња Абу Дабија на Сави, тако су и без решења током једне априлске ноћи ове године порушене неке старе грађевине у Савамали. Уплашени грађани узалуд су дозивали полицију – она се није појавила. А Вучић је затим изјавио како је рушење дело неког „идиота”, чије је име и после пола године од тога догађаја остало непознато јавности, баш као и објашњење за изостанак интервенције интервенција полиције .

Сумњива посла са Абу Дабијем на Сави, посебно са скривалицом око Савамалских фантома, подстакла су неке странке да организују протесте под геслом „Не да(ви)мо Београд”. Та акција није изненадила и збунила премијера, који је одмах пронашао објашњење за ова окупљања грађана. Није рекао изричито да га организатори протеста мрзе већ само да користе прилику како би – ни мање ни више – „дестабилизовали Србију”. Не пада му, наравно, на памет, да би им избио бар један адут из руку када би признао ко је наредио рушење у Савамали.

„Прикривањем, грешка се храни, живи и расте” каже изрека старих Латина. А. Вучић очито мисли друкчије у нади: да ће се грађани незадовољни његовим поступцима уморити од протестовања и заборавити због чега су их покренули. У овој и у другим приликама.

Categories: Судбина као политика

Tags: Александар Вучић, Војислав М. Станојчић, Миленко Јованов, СНС, Саша Јанковић, муфтија Муарем Зукорлић