У емисији „Жива истина“ црногорске ТВ Атлас митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио да није потписао документ „Односи Православне цркве са осталим хришћанским светом“ на Сабору који је одржан на Криту од 18. до 26. јуна 2016.
На питање јесу ли сви у делегацији СПЦ потписали документе на Криту, митрополит Амфилохије је одговорио:
„Колико знам, ових првих пет докумената су потписали сви чланови свих десет делегација, имам такав утисак. Последњи докуменат – који говори од односу Православне цркве са осталим хришћанским светом – ту је било несумњиво и велике дискусије, нашли смо се у ћорсокаку. Тај текст није био довољно припремљен… Морам да вам кажем, ја сам један од оних који није потписао тај шести документ.“
На снимку цитирани део креће од 16:13.
Митрополит Амфилохије, говорећи о прослави 1000 година од страдања светог Јована Владимира, рекао је да је имао храбрости да у ову и овакву Црну Гору позове сав хришћански свет, додавши “и римског папу, ако хоћете”.
Портал Православие.ру подсећа да су грчки медији раније јавили да ни епископ бачки Иринеј није потписао тај документ, као и да је „по незваничним информацијама, број српских архијереја који нису потписали документе много већи“. Руски портал констатује да је ова тема у српским медијима прекривена велом тајне.
(Православие.ру, 7. 7. 2016 / Стање ствари)
ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 7. 7. 2016. у 20:35 – додат је претпоследњи пасус о позиву “римског папе”.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7UA
Categories: Вести над вестима
Што се тиче цјелине интервјуа митрополита Амфилохија, телевизији Атлас Душка Кнежевића, коментарисао сам је на форуму поуке.орг, подтема “Сабор на Криту”. Ево тог коментара:
I) Што се тиче објашњења м. Амфилохија о неучествовању на Сабору : “Позовете госте на вечеру, па неки не дођу”, подсјећам на Правила о организацији и раду Светог и Великог Сабора (иначе неприхваћена ни у радној верзији од Антиохијске патријаршије, а оспорена од Светог архијерејског Сабора СПЦ као прејудицирање које није у духу православних сабора – Саопштење на Вазнесење Господње, које је уклоњено са сајта СПЦ). Како Високопреосвећени не зна, виђећемо касније, инглески, наводим их прво на руском:
Статья 2
Созыв собора
Вселенский Патриарх извещает о созыве Собора всех Предстоятелей Поместных автокефальных Православных Церквей Патриаршими письмами, в которых:
объявляет о завершении предсоборной подготовки тем повестки дня Собора, решение о которой было принято всеправославно;
назначает время и место проведения Собора с согласия Блаженнейших Предстоятелей всех Поместных автокефальных Православных Церквей и
призывает Поместные автокефальные Православные Церкви, в соответствии со всеправославными соглашениями, достигнутыми на Собраниях Блаженнейших Предстоятелей, назначить своих представителей на Собор. (болд – А.Ж)
За оне који не знају руски, а на српски је преведен само у једној практично недоступној књизи, ево тог члана и на инглеском:
Article 2 – The Convocation of the Council
The convocation of a Council shall be announced by the Ecumenical Patriarch through Patriarchal Letters issued to all the Primates of the local autocephalous Churches. Through these letters, he shall:
Announce the completion of the pre-conciliar preparation of the Council’s agenda decided on the pan-Orthodox level;
Determine the date and location of the Council, with the consent of Their Beatitudes, the Primates of all the local autocephalous Orthodox Churches, and
Request from the local autocephalous Orthodox Churches, according to the pan-Orthodox agreements reached at the Synaxes of Their Beatitudes the Primates, to appoint their representatives to the Council.
https://www.holycouncil.org/-/procedures?inheritRedirect=true
II) Што се тиче изјаве г. митрополита да је његовом заслугом коначно утврђена аутокефалност постојећих признатих помјесних цркава, морам да поновим у ком је контексту у Екциклици Светог и Великог Сабора то учињено:
5. Православна католичанска црква обухвата четрнаест локалних аутокефалних цркава, признатих на свеправославном нивоу. Не може се допустити да принцип аутокефалије делује науштрб принципа саборности и јединства Цркве. Стога сматрамо да формирање епископских савета у православној дијаспори, који обухватају све канонски признате епископе, који у свакој области бивају постављени у одговарајући савет, остајући притом под својим канонским јурисдикцијама, представља корак напред ка њиховом канонском организовању, а неометано функционисање ових савета гарантује поштовање еклисиолошког принципа саборности.
Због тога је неразговјетна митрополитова љутња, посебно имајући у виду саборске измјене документе о Православној дијаспори, на то како су се “потписали епископи у Америци”. Но, сви знамо да је наш Ђедо, мека срца, (успио је и да се ижљуби и са онима које је претходно опојао због “духовне смрти”), па ће га и ова љутња, даће Бог проћи.
III) Што се тиче, друге заслуге коју митрополит Амфилохије приписује искључиво себи, да се ускоро може очекивати нови Сабор јер је он то увео као правило, а захваљујући његовој интервенцији код Васељенског, то није орочено на период од 7-10 година, подсјећам како изгледају званично публиковане одлуке у Посланици (мање официјелној од Енциклике):
Дат је само приједлог у Посланици:
During the deliberations of the Holy and Great Council the importance of the Synaxes of the Primates which had taken place was emphasized and the proposal was made for the Holy and Great Council to become a regular Institution to be convened every seven or ten years.
У званичном преводу на руски и без помињања рока у којим би се могао Сабор сазивати:
Во время своей работы Святой и Великий Собор подчеркнул важность собраний Предстоятелей, которые уже состоялись, и сформулировал предложение, учредить Святой и Великий Собор в качестве регулярно действующего Института.
https://www.holycouncil.org/-/message?inheritRedirect=true
Из овога видимо да Високопреосвећени не зна инглески. Зна га епископ Максим, мада је у својим Белешкама 5 и он тврдио да је донијето правило о редовном одржавању Сабора, на његовом блогу објављен је тачан превод са инглеске варијанте:
За време рада Светог и Великог Сабора истакнут је значај Сабрања предстојатеља која су одржавана и изнет је предлог да Свети и Велики Сабор постане редовна институција, те да се одржава сваких седам или десет година.
IV) Када је у питању митрополитова да ће “ако треба позвати римског папу” у Бар на обиљежавање хиљадугодишњице мученичке кончине Светог Јована Владимира, моје скромно мишљење да то треба учинити изнио сам у теми о овогодишњем Светом Архијерејском Сабору, надлежнијем од Телевизије Атлас.
Боже драги, шта се све не назива новинаром. Ем дрско и неотесано, ем ограничено ки тераса. Интервју је немогуће гледати од његових ускакања у реч саговорника, несувислих упадица и глупих примедби, из којих се види да се у теми које се прихватио разбира ко Марица у крив к.
Нови, вечерашњи интервју, за ТВ НОВИ, митрополита Амфилохија
Лијепо је што м. Амфилохије подстиче дебату и даје информације о току Сабора. Дај Боже да се несугласице између помјесних цркава рјеше и да се у скорије вријеме (митрополит предвиђа најкасније за три године) одржи нови Сабор, макар и не по приједлогу “брата Бачког Васељенском” у Москви. И да се у те “три године” не играју игре око давања аутокефалије у Украјини, али и другдје. (У ЦГ су минорне странке пред Критски Сабор тражиле од предсједника Вујановића да се код васељенског патријарха заложи за “вртање аутокефалије” Црногорској цркви. Предсједник је овај пут одговорио да се “држава не мјеша у црквене послове”, али, јасно је да је ово била “штих проба” и не вјерујем да би се ко изненадио да неки нови сазив црногорског парламента поступи као Врховна Рада Украјине. Ни Хрватски сабор ништа не обавезује да се на исти начин не понесе према СПЦ у Хрватској, а Православна Црква сада није добила, упркос захтјеву Св. Арх. Сабора СПЦ да се питање о проглашењу аутокефалије стави на дневни ред Критског сабора, лијек за овај проблем.)
Не сумњам да м. Амфилохије воли паламистичке саборе, али он је преузео обавезу коју није извршио, да се 8. Фотијевом и 9. исихастичким саборима да статус васељенских (захтјев Сабора СПЦ и Свештеног Кинота Свете Горе Атонске). Тиме би се усвајањем ороса Критског сабора, потврдила и његова васељенскост, овако како примјећује др Владислав Ципин, професор Московске духовне академије, без донијетог ороса, помјесне цркве које нијесу учествовале на Криту ни на који начин не обавезују тамо донијети документи.
Да је и током самог Сабора било недоумица и на крају неизвршене обавезе о оросу, не потврђују само изјаве даване током Сабора, него и Белешке 3 преосвећеног Максима у којима пише:
“Упоредо са током саборских заседања, припрема се Порука Светог и Великог Сабора, а за то је задужена комисија од десетак епископа. Поруку ће потписати Првостојатељи. И ту овај Сабор прати древну традицију. Тако, на Халкидонском Сабору, после одржане 6. седнице (25. октобра 451) потписан је Халкидонски Орос Православне вере у Христа, али му је претходио рад богословске комисије од 23 Епископа под председништвом Патријарха Анатолија. У Комисију су уз Анатолија ушли: три Папска легата, Максим Антиохијски, Јувеналије Јерусалимски, Таласије Кесарије Кападокијске, Атик Илирски, Диоген Кизички, Јевсевије Дорилејски, свега дакле: 6 Епископа са Истока, и по 3 Епископа из области Понта, Асије, Тракије и Илирика.”
Што се тиче, оправданог инсистирања м. Амфилохија на називу “црногорска, цетињска, митрополија, црква (без оног додатка из 30-их година 20. вијека “приморска”) које кореспондира са залагањем за светосавску формулу титуле Првојерарха “српских и приморских земаља”, оно, као и неминовне измјене Устава СПЦ, Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци и Устава Митрополије аустралијско-новозеландске, настале као плод прихватања промјена у документу “О православној дијаспори”, захтјевају што скорије одржавање Светог Архијерејског Сабора. Чак и прије “пресуде” московског синода, планиране за вријеме торжестава у част игумана земље руске Светог Сергија Радоњешког, на том засиједању би могла да се искристалише позиција Српске цркве о рецепцији Критског сабора.