Синоћ је у Музеју Херцеговине пред многобројном публиком представљен ”Савински Буквар” из 1692. године.
О његовој важности су говорили проф. др Јелица Стојановић, професор старословенског језика на Универзитету у Никшићу, др Горан Комар, испред Друштва за архиву и повијеснице херцегновске – Херцег Нови, Ивана Грујић археолог Музеја Херцеговине и Весна Андрић предсједник Српског удружења ”Ћирилица”.
Они су у овом несвакидашњем представљању открили невјероватну повезаност Требиња, Херцег Новог и Никшића и показали континуитет заједничке културе кроз вијекове, као и невјероватну важност самог Буквара из кога су сви образовани Херцеговци 17. 18. и 19. вијека стицали прва знања.
Према казивањима представљача овај Буквар који има преко 400 илустрација, писан рускословенском редакцијом старословенског језика, првобитно израђеног у Москви 1692. године од стране руског јеромонаха Кариона Истомина, у Требиње ће стићи заслугом Тврдошко-Савинског јеромонаха Леонтија Аврамовића који припада старом требињском братству Аврамовића. Буквар је у 106 примјерака штампан за Царску породицу Романов, један од тих 106 се и данас налази у Савинском манастиру. За Леонтија Аврамовића знамо из докумената да је више пута боравио у Москви и био гост породице грофа Саве Владиславића. Највјероватније је да је он и донио буквар у Херцеговину. Не треба искључити ни другачији пут Буквара од Москве до Херцеговине, јер је то доба огромне помоћи која преко породице Владиславић, а преко херцеговачких монаха доспјева до наших манастира и школа, тако да је сасвим могуће да су Владиславићи овај Буквар и по неком другом послали, мада за то нема писаних трагова као за Леонтија Аврамовића.
Треба да знамо да је из овога буквара прва знања стекао и Петар II Петровић Његош. Неки његови биографи спомињу да је Његош баш у овом Буквару по први пут под словом Ш видио и дознао за игру Шах (Шахмат).
Како су у сваком случају Требињци, требињска братства овај Буквар донијели у манастир Савину прије три вијека, тако ће данас припадници требињских братстава поново походити Савину и симболично предати Савински Буквар братству манастира.
Буквар је објављен као прва књига у самосталном издаваштву Српског удружења ”Ћирилица” из Требиња, а њихов план је да наставе објављивање важних средњовијековних докумената везаних за град Требиње и Херцег Нови у циљу представљања једне огромне културе наших старих о којој врло мало знамо, што је и једна од основних дјелатности Удружења.
”Ћирилица” између осталог инсистира да се српски језик пише једино српском Ћирилицом. По ријечима доктора Горана Комара, деценијског истраживача старе ћирилице, ћирилица је опште, кућно, домаће писмо старог Балкана, оно се у кући учи и оно се из куће носи.
Тираж Савинског Буквара је 1.000 примјерака. Цијена је 10.00 КМ и моћи ће се од данас купити у књижари ”Видослов” на Тргу Слободе.
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7L7
Categories: Преносимо
“ЋИРИЛИЦА” У ТРЕБИЊУ ЈЕ СХВАТИЛА ДА ЈЕ СПАС СРПСКЕ АЗБУКЕ САМО У НОРМИРАНОМ ЈЕДНОАЗБУЧЈУ КОЈЕ ВАЖИ ЗА СВЕ ДРУГЕ ЈЕЗИКЕ И ПИСМА У СВЕТУ; ТО ЈЕ КЉУЧНО У БОРБИ ЗА ВРАЋАЊЕ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ У ПУНИ ЖИВОТ
”Ћирилица” између осталог инсистира да се српски језик пише једино српском Ћирилицом, стоји у овом извештају поводом објављивања репринт издања ове значајне књиге.
“Ћирилица” Требиње заузела је сасвим јасан и једино исправан став — да Срби и српски језик поново имају своје суверено писмо — српску ћирилицу, јер је то тако и код свих других језика и народа у Европи и свету, јер нема лингвистике и лингвиста у свету, осим српских, којима је пало на памет да своме писму одузимају у нормирању свога језика пуни суверенитет преко неког другог, туђег писма у алтернативној улози.
Срби треба коначно да се врате своме писму и да га негују и чувају на једини исправан начин у свету — у једноазбучју.
Свакако, важно је учити и друге језике и њихова писма, али српски лингвисти коначно треба да схвате да не треба да буду веће “папе” од “папе” и да измишљају само за Србе и језик Србе оно што не ради више нио у свету. Никоме у свету још никада није пало на памет да чува своје писмо у свом језику тако што ће свом писму супротставити неко туђе писмо као параписмо, тј. туђе писмо које замењује своје писмо.
Нема више нигде у свету лингвиста “паметњаковића”, изван Србије, који мисле да се своје писмо чува тако што му уведеш писмо за замењивање свога писма.