Полемика о „јереси суботњег поста“ и тексту „језуитског попа Ђуровића“

Зоран Ђуровић: Јерес артемитског суботњег поста

pouke-zdj

Свети Фотије цариградски, у својој Окружној посланици архијерејским престолима Истока, коју је написао после саборне осуде 867 папе Николе, осудио и латински суботњи пост. Вели: „Јер пре него што испуни тај народ [Бугари] две године  у правој хришћанској вери, одвратни и неблагочестиви људи…, људи који изађоше из таме (зато што су рођени на Западу)… нападоше на новостворени у благочестивости народ. Као муња или земљотрес или велики град, и да то поједноставим као дивља свиња раскопаше и уништише виноград Господњи… и ногама и зубима, значи учењем поквареног живота, и трулих догмата… Јер су били намислили да их одврате и раздвоје од правих и чистих догмата и од савршене хришћанске вере. У самом почетку научише их незаконито да посте (νηστείαν) суботом; могуће је да један мали преступ у предању заврши занемаривањем целог догмата“ (ep. XIII, 4-5; PG 102, 724).

Канони, као и св. Фотије, недвосмислено осуђују пост суботом, који пак Артемије заповеда својим следбеницима, јер ако не посте суботу на води, не могу да се причесте у недељу.

Сада бих демонстрирао како ови ликови праве ерминевтичку маглу не би ли се некако спасли ове анатеме. Наиме, када сам изнео Фотијеву осуду, опскурна директорка фб странице ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ, ми отписује фамилијарно: „Очице, куј пости у суботу сас латини? Да ги налемамо!“. Наставља: „Оцика, то су Вас криво информисали. Једе се пред причешће и по три пута дневно. Мало се подвизавамо на води, али нико се не усуди у суботу да пости, као што канони и забрањују, јер они под постом подразумевају сухоједење после деветог часа. Дакле, пост суботом не постоји, јер је проклет и забрањен“. На крају ме духовно назидава: „Пост на води је по типицима већ ублажавање поста. Под постом се у строгом смислу подразумевало неузимање било какве хране до деветог часа дана, то јест до пред залазак сунца. Тек тада се могло јести сухоједење, дакле хлеб и вода. То је пост и уздржавање које бране св. Канони, осим у једну, велику Суботу, која се тако постила и јело се тек по отпусту Литургије, која се са вечерњим служила предвече. Дакле, једење на води читав дан суботом није строги пост и није забрањено канонима“.

Сам пак Артемије овако је говорио: „По строгости или начину уздржавања, постови се деле у пет категорија: потпуно уздржавање од сваке врсте јела и пића, чак и воде, као прва три дана Часног поста (тримирје) и Велики петак. Друга категорија је такозвано сухоједеније, када је дозвољено узимање хлеба и воде једанпут дневно, и то после три сата поподне. Следи узимање хране спремане само на води, код нас познат као строги пост пред причешће. Четврта категорија је узимање јела спреманог на уљу, два пута дневно, док је најблажи начин поста исхрана рибом“ (http://www.eparhija-prizren.org/?p=6769).

Наиме, исти владика на питање Владимира Дмитријевића: „У последње време све се чешће чује од појединаца… да суботом не треба постити чак ни онда кад се желимо у недељу причестити, јер веле, да тај пост суботом забрањују свети Канони. О чему се, заправо, ту ради и колико су они у праву?“ – овако је увео свој одговор: „Само делимично су у праву, или још тачније, гледано буквалистички, они су у праву. Јер заиста постоје Канони који изричито говоре да се суботом не пости, па чак су предвиђене и казне за оне који би то чинили (клирик да се рашчини; а лаик да се одлучи од причешћа). Али ако се погледа историјски контекст и непосредни повод доношења тих канона, а особито њихово тумачење од познатих православних канониста, онда ствар ипак стоји друкчије“.

Дакле, ми већ сада имамо 2 интерпретације: 1) артемитску која тврди да пост на води није пост, па их тако канони не каче; 2) Артемијеву који каже да се пости субота ради причешћа, али из интерпретација неких канониста извлачи закључак како је „подвига ради“ дозвољено постити суботом.

Свакоме је јасно да је извор оно што се треба већма поштовати него интерпретација тог извора. Тако су канони који забрањују пост суботом важнији од моје или артемитске интерпретације. А они јасно забрањују пост, тако да је св. Фотије (буквалиста као и моја смереност) узео и осудио јасно латинску праксу, али само као неканонску, док ћу ја показати да је артемитска не само неканонска, него јеретичка.

Артемити, као и сви секташи су ловци у мутном. Тако јехове и поред јасних јовановских текстова не прихватају Логоса за Бога (Јн. 1, 1; 8, 58…), као што суботари у делиријуму тврде да је забрањено јести свиње. Ми у Фотија имамо генерички појам поста, нистиа (у тексту νηστείαν) и као ту може свако да учита шта хоће, јер многи нивои поста су обухваћени овим уопштеним. Неће бити.

Прво разграничење, да оставимо на страну све могуће облике постова који су постојали и који се данас практикују од хришћана (рецимо, каснији муслимански начин поста је био практикован од северноафричких хришћана), је да су субота и недеља непосни дани, а и евхаристијски су. Субота као евокација стварања света, недеља Васкрсења. И како су дани радости, нема поста. Проблем је настао са увођењем јединог канонског поста, пасхалног, јер је сада требало помирити радост и тугу, односно да се направи континуитет Четрдесетнице. Соломонско решење се нашло у канонима који су викенд разрешили на уље, вино (рибу у неким случајевима) и на више оброка, тако да се то рачуна и не рачуна у пост. Једноставно речено, та пракса, једења на уљу и пијења вина се није рачунала у строги пост, и као таква је завладала у Православној цркви. Све испод тога је пост. Дакле, пост на води је пост који канони осуђују, као и Фотије.

Канони који говоре прецизније о посту: Апостолски 66: Ако неки клирик пости у дан Господњи или у суботу – осим Велике суботе – нека се свргне; лаик пак да се одлучи. Трулски 29: Картагински Оци су одлучили да жртву могу приносити само они који нису претходно јели, изузев на четвртак последње недеље Четрдесетнице. Но, да се тако не би цела Четрдесетница обешчастила, треба постити и тога дана; 55: Римска Црква пости суботе у току Четрдесетнице. Међутим, и тамо треба да важи апостолско правило, које каже да се свргне клирик који пости суботом или недељом, а верник да се одлучи; 56: Дознали смо да у Јерменској области и у неким др. областима, једу сир и јаја суботом и недељом у току св. Четрдесетнице. Зато одређујемо да су у целој васељени Црква Божија има уздржавати како од закланог, тако и од његових производа. Клирици који ово преступе, нека се свргну, верници пак одлуче; Лаодикијски 49: Током Четрдесетнице хлеб се може приносити само суботом и недељом; 50: Не треба разрешити поста четвртак у последњој недељи Четрдесетнице, да се не би тако цела Четрдесетница обешчастила. Четрдесетница се пости на суво тј. на води; 51: Током Четрдесетнице се успомене на мученике могу држати само суботом и недељом. Класичан пример соломонског решења имамо у Теофила АлександријскогПроглас кад Богојављење падне у недељу: Ако се деси да недеља буде дан који је пред Богојављењем, да би се направио компромис – јер се недељом не сме постити, а пред Богојављење се треба – можемо узети урме (пост је на уљу).

Јасно је да ови евхаристијски дани не смеју да буду пошћени. Претеризам Јермена (сир и јаја) бива запречен, као и, са друге стране, пост на води. Куриозитета ради, навешћу да и поред канонских одредби ствари нису биле увек црно-беле, или како их артемити виде једнакима и неизмењивима по Типику, иако су канонске одредбе већ постојале, а за овај пример узимам Трулу (692). Ми смо, као и католици држали „бели пост“ (јели јаја и млечне производе). Текст се налази у Владимир Вукашиновић, „Српски литургијски рукописи 13. века“, у Српско Богослужење, Студије из литургијске теологије и праксе код Срба, Врњци – Требиње 2012, стр. 13-40, овде стр. 27. Наиме, пишући о једном рукопису Пређеосвећене, прота Вукашиновић наводи: „Литургија светог поста почиње од сирне среде па до Великог Петка. Среда сирне седмице била је литургијски дан у који се служила Пређеосвећена Служба у традицији цариградског катедралног поретка богослужења. То нам касније потврђује и Свети Симеон Солунски. Студитски монаси су служили Пређеосвећену у овај дан а потом јели јаја и сир. То ће почети да се мења [у ноти 74: Године 1276. на Патријарашком сабору у Царграду донесена је одлука да се са том праксом престане, али се та пракса одржала код Словена све до 14. века (Афанасьева, op.cit., 32)] са доласком саваитских монаха којима је оваква пракса била страна“.

Него, оно што је битно за нас је шта је то св. Фотије осудио? По артемитским визијама (јер не нуде никакве текстове), то би било сухоједеније (хлеб и вода) или  неједење. То из Фотијевог текста не можемо да закључимо. Католици би у том случају испали супер-подвижници, а знамо да код њих пост није јача страна. Такође, овде мора да знамо како се ради о суботњем посту који је ван великог поста. Наиме, римска црква је редовно постила суботом. Касније критике (Никита Ститат, Libellus contra Latinos, in Acta et scripta quæ de controversiis Ecclesiæ Græcæ et Latinæ sæculo undecimo composita extant, C. WILL (ed.) Leipzig et Marbourg 1861, 127-136 (=PG 120, 1011-1022, грчки критички текст: A. MICHEL (ed.), Humbert und Kerullarios, Quellen und Studien zum Schisma des XI. Jahrhunderts, vol. 2, Paderborn 1930, 320-342)) се односе и на суботе у току Четрдесетнице.

Када се тачно јавио пост суботом у Римској цркви то не знамо. Све што знамо је да се он у 4. веку покушава везати за саме апостоле, односно за ап. Петра који треба да се у недељу обрачуна са Симоном Магом, па онда у суботу пости. У принципу су Стари увек покушавали да неку праксе вежу за апостоле. Свети Августин (писмо 36) ову идеју одбацује као глупи фалсификат, као и покушај неког тадашњег „Артемија“ да суботњи пост прошири на целу цркву. Августин, паметан, како га Бог дао, вели: Ако је Петар примио да се пости суботом, и томе Рим научио, како то да на Истоку ниједна црква не пости суботом? Оне нису апостолске цркве? Значи да су сви апостоли, осим Петра, отпали од Господње одредбе? Друга легенда веже овај пост за папу Силвестра, који је иначе омиљена легендарна фигура, па су за њега везали и папски Примат као Дар Константинов. Папа Инокентије I (401-417) хоће да обавеже на овај пост. Тако у Decretum Gratiani (III, 4, 13): Ob reuerentiam sepulturæ  dominicæ  sabbato ieiunare debemus. Item Innocentius Papa. [epIadDecentium, c. 4] Лаконски вели па се не зна у чему се састоји тај пост: Omne sabbato jejunetur (Decreta ex epistolis excerpta, PL20, 628). И онда се тај пост повезује са сећањем на погребење Господње, као што је Велика субота код нас, па се пости, и аргументује се да ако се већ сваке недеље сећамо васкрсења, тако треба и суботом погребења. И убасује се Псеудо-Силвестар:
„Sabbato uero ieiunandum esse, ratio euidentissima demonstrat. Nam, si diem dominicam obuenerabilem resurrectionem Domini nostri Iesu Christi non solum in Pasca celebramus, uerum etiam per singulashebdomadas ipsius diei imaginem frequentamus, ac sicut sexta feria propter passionem Domini ieiunamus, sabbatumpretermittere non debemus, quoniam inter tristiciam et leticiam temporis illius uidetur inclusum. Nam utique constat, Apostolos biduo isto et in merore fuisse, et propter metum Iudeorum se occuluisse. Quod utique non dubium est in tantum eos ieiunasse biduo memorato, ut traditio ecclesiæ habeat isto biduo sacramenta penitus non celebrari. Que etiam forma per singulas tenenda est hebdomadas propter id, quod conmemoratio diei illius semper est celebranda“.

Битан извор за начин пошћења суботе је папа Григорије VII (1073-1085): „Dies sabbatorum a carnibus abstinere debemus. Item Gregorius VII. [in Sinodo celebrata Romæ anno sui Pontif. VI., c. 8]. Quia dies sabbati apud sanctos Patres nostros in abstinentia celebris est habitus, nos eorumdem auctoritatem sequentes salubriter ammonemus, ut quicumque Christianæ religionis participem se esse desiderat, ab esu carnium eadem die (nisi maiori festiuitate interueniente, uel infirmitate inpediente) abstineat“. Римски сабор pod Grigorijem je 1078 овај пост озваничио као уздржање, in abstinentia. Латини су разликовали пост (неједење или сухоједеније) и апстиненцију, уздржавање од одређене хране. Ова апстиненцијаотприлике одговара нашем благом посту на уљу и вину. Григорије је инсистирао на неједењу меса, што није искључивало и бели мрс.

Да је тај римски суботњи пост био лабав, индиректно нам сведочи и св. Петар Дамјани (1007-1072), јер је он инсистирао да три пута седмично монаси-затворници (поглавље је насловљено De eremitarum ieiunio, али се не односи на пустињаке него затворнике) посте на хлебу и води (ieiunare in pane et aqua), што значи средом и петком, „као и сваке суботе што је у складу са аутентичним канонским предањем“ (et quoniam Sabbato ieiunare etiam canonicae traditionis authenticum est. PetrusDamianus, Opusculum 15. De Suae Congregationis Institutis, PL 145, 348). Слично као што негде код нас монаси посте понедељак као дан посвећен бестелесни силама, анђелима. Здрав резон нам говори да кад је већ Дамјани имао проблем да натера монахе да посте строго, народ је постио лабаво, а и саме монахе убеђује како је то канонски пост. Написао је у одбрану тог става и кратак спис, Opusculum 54. De Jejunio Sabbati, PL 145, 0795-0800C. Сви извори нам говоре да је тај пост суботом био скоро римска ексклузивност. Ни на Западу га нису одмах прихватили. Ратрамн Корбијски (800 cca. – 868 cca.) нам сведочи, у својим полемикама са православнима (управо против Фотија), да и после Велике шизме нема на целом западу поста суботом (Ratramnus Corbeiensis, Contra Graecorum Opposita Romanam EcclesiamInfamantium, Libri Quatuor. PL 121, 0223-0346B; у четвртој књизи о посту). Из Рима се та наопака пракса наметала другим црквама, али се најпре ограничавала на Четредесетницу. Тако кан. XII, сабора у Агдеу, 506 године, вели: „Placuit etiamut omnes ecclesiae exceptis diebus dominicis in quadragesima, etiam die sabbato sacerdotali oratione et discretioniscomminatione ieiunent“. Треба имати на уму да су овде одвојени субота и недеља, јер се недеља изузима од поста, док су на Истоку оба дана била празнична. Дакле, све нам сведочи да је Фотије осудио суботњи пост као такав, ван Четрдесетнице, јер је било какав облик поста суботом забрањен канонима. Православна црква дозвољава ублажени пост суботом само у току Великог поста. Ништа више. Дакле, по Фотију, осуђен је и пост који заступа Артемије, као и пост који артемити интерпретирају да није пост.

Наш Свети Сава у својим типицима, који нису ван православне праксе, како артемити у лудилу покушавају да кажу, јасно одређује суботњу храну у току Великог поста. Наиме, у Карејском типику забрањује суботњи пост: „А у пост велики, суботом и недељом једи уље и вина кушај; а у друге дане – ни вина, ни уља“. Испред тога, Сава, који није испосник као Артемије, каже за обично време: „Понедељком, средом и петком – нити уља једи, нити вина пиј; а у уторак и у четвртак – уље једи и вино пиј. И у свих ових пет дана једанпут дневно да једеш. У суботу, пак, и у недељу – рибе, и сир, и све друго; и двапут дневно једе се“. И ово је најстрожији типик нашег Светитеља. А онда се из неког мрака појави перверзни Марко који је и од Саве већи, па вели да се субота пости на води! Јасно је да је, према Сави, пост на води пост. Кад је на уљу и вину, онда иако се ове суботе посте, није то пост у правом смислу речи, него је уздржање (латинска апстиненција).

Опет, Сава, у Хиландарском типику вели: „А у суботу и недељу ових светих постова два јела: вариво са уљем и октоподе. А за пиће треба давати уобичајени велики красовољ. То нека бива вама (…) а у уторнике и четвртке нека вам се износе друга два јела, но не оба са уљем, него само једно. А вина мерећи мале красовоље, што је половина великога. А у друге дане: то јест понедељак, среду и петак, не треба никако јести вариво ни пити вина, већ само сочиво квашено и воћа по мало, и укроп водени са кимином. Ако се у један од ових дана догоди празник Обретења главе Претече или Светих 40 мученика, осим прве недеље целе и опет осим среде и петка, нека вам је разрешено јести хоботнице и два јела са уљем, и вино са великим красовољем. Рибе никако не једемо. А када настане празник Благовести, нека се празнује светло по могућству, и рибе можете јести, осим среде и петка, и вино пити са великим красовољем, не једанпут, но и сутра, што остане од јучерашње трпезе треба да једете, и вино пијте; такође и риба нека се не изоставља и два јела са уљем, ради свршетка празника, као и у остале отпусне дане, а рибе јести на овај свети празник као што је речено. Ако се догоди петак или среда и понедељак или велика недеља, тада једемо октоподе, да се ипак утолимо због празника, јер три дана ове недеље, то јест понедељак, среду и петак, треба живети тачно као и прве недеље поста – неко квашено сочиво и сирово зеље, и ако се нађе воће будите задовољни, и пијући водени укроп са кимином. Ако ли пре речени празник падне било на Велики четвртак, било на Велики петак или на саму Велику суботу, па и Велики четвртак, то као и у отпусне дане нека вам буде у јелу и вину, а на Велики петак не једите никаква варива, него сочиво квашено и зеље неко сирово, и воће, а пиће укроп са кимином. А у свету суботу нека одступа свака брига око скупљања на јело, него да бива само дијаклизмо пред црквом по обичају“.

На крају, ван икакве логике и канона, артемити веле да пост на води укључује и вино, као и морске плодове (исправио сам им словне грешке): „Него, да одговоримо фрАви [тако тепају мојој смирености], пост на води не искључује вино, јер једина субота када се пости на води – Велика Субота, има разрешење на вино и хлеб – свако то може да види у било ком правилу. Хоботница када се спреми на води, скува или испржи, је исто бескрвни организам и спада у пост на води, тј. ублажени пост. Хиландаски типик је Хиландарски типик и то је био типик за оне услове, имали су хоботнице због мора, кували су их на води, и наравно имали су вина више него на другим местима. Видећете на Велику Суботу када су целодневне службе у манастирима да монаси добију хлеб и вино, и по фрАвином расуђивању они не посте на води“.

Свакоме је јасно да када упореди ове текстове да артемити шмерцују по саставима. Не капирају да су осуђени и канонима и од Фотија. Они су спремни да у лудилу певају песме Сави и Фотију и да се куну у каноне, а све их то осуђује. Лудило мозга, како вели Иштван Богобојажљиви. Артемитске звезде „богословља“, Ксенофонт и Максим (хвала СПЦ што је Максима анатемисала, а то се поклопило сасвим случајно са мојим текстом који сам објавио против перверзних ставова тог самозванца) како презиру науку, неће да истражују изворе, јер је све то „светска сујета“, али и када се сретну са недвосмисленим текстовима, у којима нема никаквог философског садржаја, они не могу да их разумеју јер им је Бог узео, због њихове злобе, памет.

Ради мање упућених сада ћу нагласити кардиналне тачке око суботњег поста и причешћа, а могу више читати у мом тексту о Амброзију.

– У старој цркви сви су се стално причешћивали.

– Никакав пост није претходио причешћу. Имамо цркава где су се свакодневно причешћивали и то без икаквог поста.

– Одлучивали су се на одређено време од цркве они који се не би причестили.

– Литургија, као чин радости искључује пост; зато суботом и недељом нема поста. 

– Седмодневни, тродневни или пост суботом на води ради причешћа су ствари које су из католицизма улетеле стихијски у православну цркву и које немају никаквог канонског или типичког утемељења. Једноставно не постоје. Иако смо чули од баба. Али бабама не треба све веровати…

Да се вратимо на „безбожног“ Саву, још једном, пре коначног обрачуна са овим мрачним ликовима. Сава не помиње никакав пост на води у суботу, јер је православац, али наређује често причешћивање. И нигде не каже да би се причестио треба да постиш на води претходног дана. Јер, потцртавам, Сава је био православац. И како је онда неко могао да служи литургију недељом, а и лаик да се причести ако је забрањен пост суботом на води? Опет, зато што је наш Сава православац. Никакав пост не постоји пред причешће (осим евхаристијског који подразумева апстиненцију и од воде неколико сати пред службу; са папом Павлом VI то је сведено на сат пред службу). Сава, у 5 гл. Хиландарског типика вели: „Јер они треба да се причешћују три пута недељно, колико знају себе да су се очистили од срамних мисли и слагања с њима, од гнева и роптања, жалости и оговарања, лажи и непристојног смеха, и још злог мишљења, па чак и јарости, срамног говора, и овом сличнога. А они који упадоше у речене страсти, нека се пожуре да исповешћу и покајањем одступе од овога, и једанпут у недељи нека се причесте, или ни једанпут, по игумановој одлуци, јер игумани треба да се и брину о овом. А да неко без причешћа пребива без игуманова знања, није похвално, јер онај који тако чини биће осуђен као онај који испуњује своју вољу. Они који хоће да се причесте треба да поју службу узакоњену за причешће и чинећи један другоме заједничко коленопоклоњење да дају опроштај, и тако потом са благодарношћу треба се причешћивати животворним светињама. Нека вам буде и ово, имајући овај образац“.

Ово не може да се уклопи у артемитски типик никако. Јер је Сава заповедао монасима пост: понедељак, среда и петак. Онда би литургије биле у уторак, четвртак, суботу и недељу. Артемитски типик коље субота. Јер тада не можеш да постиш на води. А видите, слепци, да Сава не помиње пост као услов за причешће него тражење опроштаја! И види како Светац лепо пише: „и тако потом са благодарношћу треба се причешћивати животворним светињама“. Гледај Саву који ти вели да се клониш злих мисли, увреде, мржње према ближњем, жалости, оговарања… Али, ко је ставио руку на плуг, нема извинења… Тешка је та јеванђелска реч… Зашто нећете да прихватите пост св. Саве и св. Фотија?

Непријатан је био св. Амброзије потоњим католицима кад је јасно рекао да се субота не пости (De Elia et jejunio, c. 10). Највише су пак кукали кад је св. Августин сатро у прах и пепео идеју суботњег поста. Августин, Божији човек, у то време је говорио да не треба осуђувати римљане за ту праксу, иако наопаку, иако неапостолску, јер налази неко упориште у идеји Велике суботе. Зато Августин њих не суди као јеретике. Међутим, ми имамо гностике који са јасно дефинисаним ставом устају против суботе, јер, како нам Епифаније преноси (Haer., I, 3, 42), Маркион је увео пост суботом да не би имали ништа заједничко са Јеврејима (јер су они тада мрсили и славили). Ни Фотије не назива пост суботом јересју. Јер је био толерисан као локална пракса. Међутим, ми видимо да је Маркионов пост јерес јер је мотивација та која дефинише јерес. Мотивација и претрајавање у заблуди. Јер неко може и да тврди неку јерес, али кад чује здраву науку, прене се и окане тога. Артемити дакле већ задовољавају један од прерогатива да буду осуђени као јеретици.

Други разлог, и зашто молим Свети синод СПЦ да изнесе пред Сабор предлог да се они по овом питању осуде као јеретици, јесте у њиховој мотивацији суботњег поста. На страну артемитска суманута тумачења да пост суботом на води није пост, јер га таквим (постом) јасно назива сам Артемије. И то је јерес која тврди да се причестити може само онај ко пости на води. Не ради се, дакле, само о неком канонском прекршају. Реч је о изопаченој вери. То је криптопелагијанизам, као и прикривено манихејство. Јер подразумева да се ми нашим заслугама спасавамо, а осуђују и творевину Божију јер верују да нам преко јела или нејела долази Бог или нам се одузима. Пелагије је, лукав као змија, успео да се на Истоку спаси на 2 сабора анатеме, али је на крају осуђен као јеретик на Трећем Васељенском сабору у Ефесу 431. Неопходно је видети мотивацију. Све друге доктрине које се уобличавају око „осећаја за ствари“ су форме које могу бити различите. Јер овде имамо идеју да ко данас једе месо сутра не може да се причести. И то је јерес. Давно осуђена концизим канонима гангријског сабора. Тако су осуђени они који презиру брак, мрсну храну итд., а у 21. канону се вели да: сва ова правила су донета, не против оних који се са смерношћу подвизавају, него против оних, који под плаштом побожности носе гордост.

Нигде не постоји канон који вели да ако сам данас јео месо, сутра не могу да се причестим. Јер, како се може служити на Светли понедељак, као и целе Светле седмице, а обавезан си да мрсиш? Видите какав беспоредак се уноси у Цркву? Због ове „мале грешке“ у канонима, ми смо изгубили Светлу седмицу, па је претворили у Свету тродневницу. Јер, зашто да имаш Седмицу ако се не причешћују људи? Сутра ћемо да уведемо само светли Понедељак. Али тада да одредимо неког веселог попа као Азазела који ће да пости на Васкрс, да би могао да се у име свих нас причести у понедељак!

Осуда артемита за јерес не би значила и осуду римске древне цркве зато што је та пракса била толерисана (Амброзије, Августин итд.), али и мотивисана разлозима који нису јеретички, мада су неоправдани. Такође се неће осудити пракса која нам се увукла у цркву о 3 или 7 дана строгог поста (на води) пред причешће, јер је она ушла по незнању. А Бог не гледа на времена незнања. Сам св. Јован Касијан (360-435), вели да римска и неке западне цркве посте суботом по незнању (De Coenobiorum Institutis, III, 10). Сада пак када имамо јасну ситуацију, треба да горким лековима повратимо канонски поредак.

Треба да знамо да је Артемијева јерес узрок свих канонских преступа које је тај лажни духовник начинио. Поред „неизбрисиве благодати свештенства“, и древних јереси које прилично аматерски понавља, а мислим на Донатову и Новацијанову, ова ми се чини најочигледнијом. Било би јако корисно да га СПЦ (иако помесна црква, али са пуним правом) осуди за јерес јер ће тако и крипто-артемите у својим редовима очистити, а у народ увести ред. Онемогућиће се и тај лов у мутном око оптужби неких владика за новотарство, јер се ради само, мислим на овај случај, обнови здравог црквеног обичаја. Ако је св. Сава постио на уљу и вину у суботу (током Великог поста), а у недељу се причешћивао, зашто допустити овим гордељивцима да се узносе изнад њега?

Мислим да ће и у народу оваква једна осуда наићи на добар пријем, да не буде како се само Сабор бави финансијским пословима, јер, ко ће да се бави вером ако не владике? Такође, ставиће се јасно до знања самим артемитима да су јеретици, а не да се кроз уљуљкивање да су „само“ расколници оставе на миру да дремају јер могу умислити да се једног дана могу вратити у Цркву без покајања. Када се јасно и гласно жигошу као јеретици, један број њих ће се оканити тог пута који води у пропаст. Ја лично сведочим да има артемита који су се одвратили те погубне јереси и постали су моји пријатељи. И Црква ће се више показати као мајка употребивши овакве дисциплинарне мере, него да реагује увек само на нека „претеривања“ артемита и да их тако полако искључује из заједнице. Илије није био добар отац кад није узео шибу да пребије своје синове. Рачунам да има довољно интелигенције међу свештеним главама које могу на време да осете задах нечастивог који се крије иза ових „канонских“ преступа рашчињеног и изопштеног владике.

Позивам да се болест не запоставља. Мислим да је икономијско поступање са Артемијем и његовом сектом било претерано. Можда грешим. Али сада, када су се и у преговорима исцрпеле могућности помирења, није касно да се осуде и за јерес. Не само да им се забрани преко цивилног суда називање православнима и коришћење назива СПЦ у њиховим документима.

Ја се не радујем погибији људи. Нисам никакав ловац на јеретике, као што је то био Артемије. Једном речју, нисам психопата (ја сам „екумениста“). Као што није био ни св. Сава који је наредио да се избаци из манастира онај који се не причешћује. Као што ни Исус није био без љубави када је говорио да су неки људи абортус природе. Ја то тако преводим, а он вели да иду у таму најкрајњу… Да не помињем огањ и црве… Наравно да се стављам на располагање СПЦ да се уради један детаљан досије о овој херези, јер је овде дат као нека скица. Али, он има сврху за упознавање људи са суштином проблема, а за теологе се може направити исцрпан извештај, али који би увек био у оквиру овога.

Зоран Ђуровић

Рим, 01.06.2016

Post scriptum 

Нисам хтео текст да оптеретим многим расправама. Јер данас људи, а не само артемити, имају мало концентрације. Осврнуо бих се на Артемијево позивање на неке византијске канонисте (позивање на Милаша је без икакве логике, јер је Милаш једноствано имао погрешну идеју око овог поста, а ничим је није поткрепио) да због подвига могу и суботе да се посте, па се налази потпора за то у Мојсијевом, Илијином или Исусовом посту. Међутим, сами канонисти, када тумаче Гангријски 18 канон: Ако неко, из тобожњег подвижништва, пости у недељу, да се анатемише, веле (Зонара) да је неки Евстатије проповедао и пост недељом, када због васкрсења Господа ми смо обавезни да благодаримо Богу и радујемо се; а пост је знак туге. И Валсамон помиње Евстатија и његове следбенике који посте недељом ради подвига. Како нико не може да зна шта је у срцу другога, да ли он пости из правог или лажног мотива, Гангра, али овде и византијски каноничари осуђују тај пост. Словенска крмчаја је јасна: Аще кто мнимого ради от него воздержания, в неделю или в субботу, кроме единыя великия субботы постится, да будет проклят.

Овде се треба консултовати св. Августин који одбацује у своје време такав аргумент (поменута ep. 36). Наиме, Августин одбацује као смешну и хулну идеју да са постом се не греши, јер би га онда требало прописати и за недељу да не бисмо робовали нашем идолу стомаку (5.9-12). „Свети“ пост суботом, како преноси Августин, не прописују угађивачи стомаку (praeceptorum ventricolas). Хипонски светац је тада, а и сада осудио „мудровање“ Артемијево, који у поменутом интервују вели: „Како онда схватити тај талас нових ‘канониста’ који говоре да суботом треба јести уље, (а по многима и – све остало), а у недељу се причешћивати? Очигледно, ради се о великој заблуди и замци нечастивога. Неки можда, позивајући се на Каноне против поста суботом, свесно (или несвесно) служе свом идолу – стомаку, угађајући своме ‘чревоугодију’. И још нешто: чинећи тако, саблажњавају многе око себе, како причом, тако и примером, и уносе смутњу у благочестиви народ. А знамо шта је Господ рекао за оне ‘кроз које долази саблазан’“. Августин вели да се онда не види, пошто је Мојсије и недеље постио током 40 дана, зашто их сада не постити (6, 13)? Испада да смо присиљени недељом да грешимо јер је не постимо (6, 14). Такође, Августину су смешни примери за Илију који је „стекао“ рај постом, или Данило који се избавио лавова, или Тројица младића којима огањ није могао ништа (7, 16). Такође, и период од Пасхе до Педесетнице би био грешан, јер се тада не пости (никако се није постило, ни среда ни петак! Јер је пост код Августина био неједење до ручка; на тај начин ја постим целу годину, јер једем тек поподне. У Авг. 8, 18. Да нема поста до Педесетнице, чак ни у египатских монаха сведочи нам Касијан). Августинов Артемије наводи да се не могу 2 господара служити, што по Августину одише злом (10, 23). Манихејци (12, 27) и присцилијанци (10, 28) су увели и пост недељом из сулуде ревности и у брк пракси Цркве и Писмима.

Сасвим је јасно из читања текстова западних светитеља (Августина, Амброзија итд.) да је и за њих субота била евхаристијски дан тако да пост ни у каквом облику нису прописивали тог дана (изузев Четрдесетнице). Све што су ови свеци препоручивали је сталан хришћански живот и умереност у храни и пићу. А то важи и за недељу.

(Поуке, 1. 6. 2016)

Језуитском попу Ђуровићу, одговор на писмо

С времена на време смо се бавили небулозним писанијима и булажњењима сулудог попа (фрАве) Зорана Ђуровића, екуменисте и новотарца, човека који је, направивши урнебес у неколико Епархија СПЦ (јер је својим лудачким и радикалним екуменизмом чак и епископима новотарцима направио велики проблем да нису знали шта ће са њим) на крају, протеран и са Академије за конзервацију СПЦ, а и немајући приступ више нити једној Епархији СПЦ, морао да ухлебљење потражи код митрополита Генадија Васељенске Патријаршије у Италији, па се тако напокон нашао у близини свога “Светог Оца“ Папе, кога веома цени, воли и поштује.

800px-djurovic_i_papa_jovan_pavle_ii

Ако се и на кога односе светописамске речи: Градећи се мудри, полудеше (Рм. 1, 22), те се речи односе на овога несрећног попа. У свом новотарству и лудачком екуменизму он се ни у чему не зауставља, а то је показао и својим најновијим псеуодописанијем, препуном лажи и подметачина, које је објавио на ултрановотарском сајту поуке.орг: Зоран Ђуровић: Јерес артемитског суботњег поста.

Није ово први пут да овај приучени стручњак за све и свашта, медиокритетски и самоубеђени интелекутуалац, недоучени иконограф и сликар, да простите, голих задњица дама којима само недостаје упаљен црвени фењер, покушава да недоучено, несувисло, непотковано и често, лажирано, православној свести потури уместо чисте воштане свеће смрдљиви рог неког цркнутог говечета. Нажалост, на његовом интернет профилу, правом виртуелном буњишту, на којем се сакупило разних ликова којима не би фалила понека опасна Ф дијагноза Лазе Лазаревића, али, опет нажалост, и искрених, а заведених душа, којима откачени стил полуделог попа импонује и одговара. Својевремено се попа расправљао и са професором Миодрагом Петровићем око професорове тезе да су православни Оци врло често Латине изједначавали са манихејцима дуалистима због њиховог грубог и јеретичког мењања саме суштине непокварене нам вере православне. Колико је поп успео да дискредитује овог врхунског српског византолога и канонисту, преводиоца Крмчије Св. Саве, показује и чињеница да се на писаније Зорана Ђуровића проф. Петровић није осврнуо колико ни на муву која облеће око нечистоће.

Зато можда грешимо и ми да се уопште на ова попова булажњења осврћемо и придајемо им икакву важност. Ипак, пошто се у последњем тексту поп позабавио и озбиљним подметачинама, лажирањима и фалсификатима, чак и светих Канона, ипак би било неопходно да укажемо на неколико ствари које су погрешно и фалсификовано изнете у овој квазинаучној пашквили:

  1. Цитирајући Окружну посланицу Великог Фотија Цариградског архијерејским престолима истока, Ђуровић само кратко помиње како је Фотије осудио латински пост суботом. Касније у тексту, наводећи низ неких латинских извора, које ни сам, очигледно није добро прочитао и разумео, јер му ни грчки ни латински нису језици које добро разуме, Ђуровић тврди да су Латини постили сваку суботу током године, иако је сасвим јасно да је латински пост суботом био везан само за Свету и Велику Четрдесетницу, што свети Фотије касније у својој Окружној посланици и наводи, осуђујући притом и читав други низ латинских заблуда, што то лукави полатињени поп помно крије, као змија ноге. У тридесетој тачки Фотијеве посланице управо се на то указује:
    30) „Пошто смо добили обавештење да они који су у Риму посте унутар поста свете четрдесетнице, посте у суботе, противно предању црквене установе, Свети сабор налази за добро да објави да треба и Римска црква да се тачно држи канона који каже: „Ако се који клирик затече да пости у дан Господњи или у суботу, осим једне и једине суботе, нека буде свргнут; а ако је световњак нека се одлучи“.
    Полуписмени поп, који помало разуме латински језик, али недовољно да би ишта на њему могао сувисло да разуме, наводи чак и неки латински, јеретички текст из латинског Corpus Iuris Canonici, тј. Корпуса канонског права јеретичке римокатоличке цркве, па нам наводи документ, тзв. Decretum Gratiani, који тобоже говори о томе да је неопходно постити сваку суботу код Латина. Несрећни поп уопште не уочава да се све одредбе које претходе тој: Dies sabbatorum a carnibus abstinere debemus, тј. морамо постити од меса у дан суботњи, односи само на свету Четрдесетницу, јер се и све претходне одредбе односе на пост и на Св. Четрдесетницу. И још и да додамо да и 55.правило трулског сабора забрањује Римској цркви држање поста суботом уз Свету Четрдесетницу. Нигде и нико не помиње држање поста код Латина суботом ван Великог Поста. То има само у уврнутом уму ишчашеног попа Ђуровића.
  2. Наравно, и св. Фотије и свети Канони ту имају у виду строги пост, тј. неједење до деветог часа дана (тј. по нашем рачунању до око три сата после подне), јер се то сматрало у строги пост, а већ је спремање јела на води и једење неколико пута дневно сматрано за ублажавање поста, што је јасно и из типика и из богослужбене праксе Свете Православне Цркве. Тако и Свети шести помесни Лаодикијски сабор, између осталих одредби, у своме педесетом канону каже: У четвртак последње недеље Четрдесетнице не сме се разрешавати од поста, и тиме бешчастити ту седмицу. него је потребно СВУ ЧЕТРДЕСЕТНИЦУ постити СА СУХОЈЕЂЕМ. Дакле, говори о сухоједенију, тј. неједењу и узимању хране до деветог часа и о сухоједенију. Подмукли поп, да би оправдао своје лажи, у овом тексту, приметићете, додаје и синтагму: тј. на води, које уопште нема у овом правилу. Мудроме доста и о овом!
  3. Пошто смо горе показали да овај јуришник ватиканске курије не познаје нити латински језик нити одредбе канонског права своје премиле римске цркве, какво непознавање типика и православног богослужења овај полатињени поп показује, демонстрираћемо и на следећем примеру:

У намери да докаже како и ми Срби нисмо знали за пост, него смо постили пост на сиру и јајима, несрећни поп још несрећније лаже. Па наводи, читајте и крстите се:

Ми смо, као и католици држали „бели пост“ (јели јаја и млечне производе). Текст се налази у Владимир Вукашиновић, „Српски литургијски рукописи 13. века“, у Српско Богослужење, Студије из литургијске теологије и праксе код Срба, Врњци – Требиње 2012, стр. 13-40, овде стр. 27. Наиме, пишући о једном рукопису Пређеосвећене, прота Вукашиновић наводи: „Литургија светог поста почиње од сирне среде па до Великог Петка. Среда сирне седмице била је литургијски дан у који се служила Пређеосвећена Служба у традицији цариградског катедралног поретка богослужења. То нам касније потврђује и Свети Симеон Солунски. Студитски монаси су служили Пређеосвећену у овај дан а потом јели јаја и сир. То ће почети да се мења [у ноти 74: Године 1276. на Патријарашком сабору у Царграду донесена је одлука да се са том праксом престане, али се та пракса одржала код Словена све до 14. века (Афанасьева, op.cit., 32)] са доласком саваитских монаха којима је оваква пракса била страна“.

Дакле, овде хоће да се каже да је у сирну недељу, како је раније обичавано по типику цариградског катедралног богослужења, у среду и петак Сирне недеље (која претходни Великом Посту), служена Пређеосвећена Литургија. Та је недеља трапава, и после Пређеосвећене се јела мрсна храна, искључујући месо, као већ одређену припрему за пост. Касније се одлучило, на патријаршијском сабору 1276. да се престане са праксом служења Пређеосвећене литургије у среду и петак Сирне недеље. Прота Вукашиновић наводи да се са праксом служења пређеосвећене литургије код Словена наставило све до 14. века, што је касније престало и исправљено праксом саваитских монаха, који су у Лазаревој и Лазаревићевској Србији нашли уточишта, бежећи пред Агарјанима. Ни речи ту нема да су Срби постили на сиру и јајима Свету Четрдесетницу. То само има у изопаченом уму блесавог попа Ђуровића, који хоће да нам подметне да смо у посту јели сир и јаја, ко паписти, и након што смо имали и Св. Саву, и Законоправило и онакве светитеље и подвижнике. А дакле, само се радило о једној исправци типика у среду и петак Сирне недеље, коју словенске Цркве нису одмах усвојиле.

На овој опасци ћемо се зауставити јер смо вам и овим демонстрирали дилетантизам, неукост, а надасве новотарски сатански дух који код овог полатињеног попа издише из сваке поре, а на све је спреман, на свако лукавство и обману, подметачину и фалсификат, само да би доказао свој накарадни и болесни став, као и једну патолошку мржњу према епископу Артемију, великом старцу и духовнику, као и свима нама, ЕРП у егзилу, грешницима Светосавцима, којима нам је заједнички именитељ да ревнујемо за веру и Цркву и да их одбранимо од оваквих лажних, лукавих, латинствујућих лжепастира и лжепопова.

Могла би се о овим лажима написати читава студија, али оваквом дилетанту давати толику пажњу било би беспотребно и сулудо. Sapienti sat! или ти Мудроме доста! и оволико колико је написано.

Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се, знајући да се такав изопачио, и греши; самога себе је осудио. (Тит. 3 10,11)

Преузето од: ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ

Припремила екипа Фб странице Православље живот вечни

(Православље живот вечни, 3. 6. 2016)


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7Kc

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

5 replies

  1. Погледајмо сам крај, пре пост скрипутума „фра Ђуровића“, надам се да се не љути што ћу га тако насловити!?

    Фра Ђуровић пише

    1. „Једном речју, нисам психопата (ја сам „екумениста“).“

    Лепо је што има тако лепо мишљење о себи, а није „психопата“

    2. „Као што ни Исус није био без љубави када је говорио да су неки људи абортус природе. Ја то тако преводим“

    Сачувај нас Боже, нечастивог и оваквих превода… „Абортус природе“!?

    3. Наравно да се стављам на располагање СПЦ да се уради један детаљан досије о овој херези, јер је овде дат као нека скица.

    Ово је најбоље, човек се сам нуди да буде Велики Инквизитор, да уради „детаљан досије о херези“. Ваљда је обезбедио и дрва за ломачу!?!?

    Свиђа ми се

  2. Значи, ја немам право реплике? У ком матриксу ти живиш?

    Свиђа ми се

  3. Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се, знајући да се такав изопачио, и греши; самога себе је осудио. (Тит. 3 10,11)

    Свиђа ми се

  4. Бићеш ти добар екумениста…

    Свиђа ми се

  5. Mislis?Nikad od tebe Pravoslavnog popa a od mene ekumeniste nece biti!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s