Немања Видић и Драгољуб Збиљић: Антићириличко (зло)дело

Иван Клајн и српски лингвисти нису моћни ни да спасу део душе, јер председник Одбора за стандардизацију српског језика непрекидно манипулативно и цинично говори о помору српске ћирилице на ово недавно питање новинарке „Блица“ Соње Шуловић „изјавили сте да ћирилица неће нестати, али јој прети опасност да постане архаично писмо“ одговара овако:

klajn-cirilica

– Та опасност прети одасвуда, и споља и изнутра, а почела је одмах после 1918. године. Још тада, издавачи у Србији, нарочито они левичарски и интернационалистички усмерени, помислили су: сад смо у заједничкој држави, хајде да штампамо латиницом, да нас читају и Хрвати, па и Словенци (који имају свој језик, али су одувек одлично разумели српскохрватски). Нико није размишљао о томе да ће настати први и до данас једини случај двоазбучности у Европи, да се употреба два оруђа за исту сврху тешко може одржати, и да се током времена, тек после Другог светског рата, латиница показала јачом, јер је била позната на знатно широј територији него српска ћирилица. Сада нам једино остаје да ћирилицу бранимо као што се бране угрожена културна добра, а зна се да то није нимало лако, нити се икоме финансијски исплати.

Он говори о српској ћирилици полуистине и тиме манипулише и шири незнање. Иван Клајн као познати лингвиста сигурно зна да не постоји никаква „снага“ латинице изнад ћирилице за језик Срба ако се она не уводи као замена ћирилици насилно, смишљено, по плану и налогу. Лако је било латиници да буде „јача“ у НДХ када је то била усташка држава која је све радила против Срба, па зато и против ћирилице, лако је било латиници да буде „јача“ у Аустроугарској и у окупацији када је та држава такође у рату забранила ћирилицу и наредила латиницу и лако је било латиници да буде „јача“ кад су комунисти донели налог о замењивању ћирилице после 1954, и то без закона о забрани ћирилице јер је њихова власт била апсолутна и нико им се није ни могао ни смео супротставити да би одбранио ћирилицу.

Латиница и било које друго писмо само по себи нема чиме да буде „јаче“ од ћирилице у језику Срба. То су два писма од којих је ћирилица објективно одавно изучена као савршеније и подесније писмо за природу српског језика.

Академик Клајн манипулише када каже да „нико није размишљао о томе“. Још како је размишљао (има о томе много потврда у литератури, има много страдања Срба због мишљења о потреби очувања ћирилице. Има много доказа и данас да се бранитељи ћирилице називају „националистима“ и „фашистима“ и слично. Свако нормалан се бори да не буде „фашиста“ и зато се многи боје да заступају ћирилицу да не би били означени као „фашисти“. Не верујем да то Клајн не зна, а само он зна зашто о томе не говори. Вероватно зато што онда не би могао да оправда своје ставове о ћирилици као „режимском писму“, као „слабијем писму од латинице“. Не би могао да оправда своју позитивну рецензију за последње издање Правописа српског језика Матице српске из 2010. у коме је, противно Уставу и светској пракси задржано туђе писмо из „српскохрватског језика“ и за српски језик. Не би могао да оправда своје залагање да и даље једини Срби у свету не могу да опстану у свом језику без два писма, својег и туђег.

Наравно, Василије Клефтакис, на пример, али и многи други доказали су да је чак до 1954. ћирилица у Југославији била већинска, а у Србији стопостотна све док није почело спровођење налога комуниста о замени писма у Срба. Срби нису имали политичку моћ да се латиничењу супротставе јер су Срби практично живели у тихој окупацији под Брозом. Данас су у окупацији под Америком и ЕУ иако то није формална и званична окупација, осим на Косову и Метохији где је окупација очигледна, јер се Србији не допушта владавина над њеном територијом. Данашњи српски политичари и државници су отприлике као Милан Недић под фашистима и морају да раде шта им се налаже. Они су у позицији квислинга и не смеју да ураде за српство ни оно (увођење само ћирилице за Србе) што им се можда не би оспоравало. Квислинг, практично, иде по вољи окупатора и он у свему удовољава окупатору и сам чини, да се додвори, и више него што се од њега тражи.

Посебно су Немања Видић и Драгољуб Збиљић у споменутој књизи „Ћирилице“ (2015) сасвим довољно кратко и прецизно предочили оно на чему су пали српски лингвисти јер су они директно плаћени да чувају српски језик и писмо, а они чувају хрватско писмо у српском језику. А пошто је српски народ одавно манипулативно и насилно навикнут на хрватско писмо као основно и примарно, тј. већинско данас код Срба манипулацијама (на два писма за свој језик смо једини ми на свету „богатији“), народ не може да буде мудрији од свих стручњака и све интелигенције и не може сам да врати своје писмо и да сам спроводи уставну одредбу о ћирилици у српском језику. Народ нигде не спроводи Устав и науку. То чине институције и плаћени државници, власт и стручњаци. Кад би народ све могао сам да уради без плаћених државника и стручњака, зашто би они постојали и били плаћени новцем народа!? Неко има плату и обавезу да васпитава и образује народ преко школа посебно да би све било како треба.

Зато је истинито оно старо правило: „народ никада није крив“. Криви су увек плаћени стручњаци и.плаћени државници и плаћена интелигенција. Народ није плаћен за све послове, него су плаћени појединци и стручњаци да би народу било боље и корисније. Али када владари и стручњаци раде наопако, а имају власт и моћ да одлучују, народ не може тада ништа. Јер народ нема моћ да спроведе оно што плаћени неће да ураде. Народ нема директну власт над инспекцијама и полицијом. Њих употребљавају владари, министри и све зависи од тога како их употребљавају. Да ли то увек чине у народну, општу корист?

Клајн је само добар манипулатор и циник за тумачење ћирилице међу лингвистима. И ми смо то директно описали и у нашој последњој заједничкој књизи „Српска ћирилица замењена окупационом хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза“. (Нису, наравно, то у пракси радили Павелић и Броз. То су радили они који су били у њиховој служби, у њиховој власти.)

Српски лингвисти се у историји немају чиме опрати. Могли би једино да ублаже своје курвинско недело ако би питање српског језика и, нарочито, писма решили како смо ми предложили и како се та питања решавају у целом свету.. Тиме би спасли душу и делимично би се искупили, али се сасвим опрати никада не могу. Могли би, дакле, само да спасу део душе, али су они и за то и даље неспремни.


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-7g6

Advertisements


Категорије:Аз и буки

Ознаке:, , ,

8 replies

  1. Ако је овај текст реакција само на наведени цитат Клајна – да је све почело од 1918. са левичарима – онда је Клајн у праву.

    Милош Црњански је 1932. у листовима Време и Политика – дакле у слободној држави, у Краљевини Југославији, са српским краљем на челу – водио полемику са уредником Српског књижевног гласника Миланом Богдановићем који је, по мишљењу Црњанског, “шампион стране књиге и превода“.

    Милош Црњански у тој полемици пише:

    “Књиге на страном језику, као и журнали, преводи страних дела, интернационална реч великих култура прелази, и треба да пређе, сваку границу… Истина је, међутим, да без велике домаће књижевности, ни о каквом напретку не може бити ни речи… Нисам повео кампању против вредности стране литературе, него против начина њеног наметања и рекламе на нашу штету.

    У исти мах кренуо сам и против комунистичке литературе, или њених предзнака, јер значе смрт нашој југословенској књижевности. Као ни Христа пред фарисејима, ништа ме неће задржати да све што мислим кажем… Дићи глас против ‘марксиста’ у литератури ја сматрам најпосле за прву потребу и најважнију нашег садашњег књижевног момента…

    Пример пропасти руске литературе, смрти многих руских књижевника, њиног избеглиштва, треба да нам служи као мементо“.

    Три године касније, 1935, Црњански пише да је време за гледање са “чисто српског становишта“.

    Дакле, у слободном Београду на челу Српске књижевне задруге налазио се Србин који је био “шампион стране књиге и превода“, и Србима се намеће се страна литература – од стране Срба.

    Тако су, како Клајн каже, левичари штампали књиге на латиници, да би их као разумели Словенци и Хрвати.

    Клајн каже да је то било погрешно, да се после 1945. показало колико је то било погрешно и да сада треба бранити ћирилицу. Да је ћирилица угрожено културно добро – јесте. Већина Срба, својевољно, пише латиницом.

    А онда се Клајну пребацује да се бави “курвинским неделима“.

    Не разумем шта је погрешно рекао (понављам, ако је ово реакција само на наведени цитат Клајна – да је све почело од 1918. са левичарима, а не реакција на неке друге Клајнове изјаве и књиге). Из овог дела његове изјаве следи да би он бранио ћирилицу, али он је лингвиста, а не политичар или министар привреде. Клајн на политичаре има утицај колико и удружење Ћирилица.
    Ако би се удружили, можда би нешто и урадили.

    Свиђа ми се

  2. Ниподаштавање српског језика од Ивана клајна у одговору деци у Политикином забавнику,негде у време бомбардовања:(„-?)-о примитивности српског језика:Срби од назива одеће имају само реч РУКАВИЦА!

    Свиђа ми се

  3. Varagić Nikola каже у свом коментару овде: „Ако је овај текст реакција само на наведени цитат Клајна – да је све почело од 1918. са левичарима – онда је Клајн у праву.“

    Наравно да овај текст није реакција на то што каже Varagić Nikola. То је реаговање на „одбрану ћирилице“ од Ивана Клајна, јер је та „одбрана“ лажна и чиничан. А врло је опасно што Клајн брани ћирилицу полуистинама. А зна се: полуистине су манипулативне и служе да замажу очи и да упропасте праву борбу за српску азбуку.
    Ево о чему је реч у вези с циничном одбраном ћирилице од И. Клајна.

    Није истина да ћирилици прети опасност споља. Кад год је раније долазила оданде, Срби би стицањем слободе ослободили и своју ћирилицу. Тако је било и 1918. г. кад је славна српска војска с ћириличким пуковским заставама истерала непријатељску војску из Београда, а српска градска власт је истерала и непријатељску латиницу. Није спољашњи непријатељ наудио ћирилици ни после Другог светског рата, него домаћи комунисти. Највећа опасност ћирилици прети од САНУ и Матице српске, јер необавештени народ верује да су оне учиниле све оно за шта су задужене и плаћене како би трајало српско име, али да ћирилица не може да издржи у борби са перспективном латиницом.
    Није истина да се после Другог светског рата латиница показала јачом, „јер је била позната на знатно већој територији него српска ћирилица“. Латиница се користила на знатно мањој територији а показала се јачом зато што су комунисти планирали и спроводили замену српске ћирилице као симбола српства хрватском латиницом као симболом србохрватства и југословенства. Они су били много лукавији од свих претходних непријатеља српства, па српско писмо нису забранили отворено у законској форми, него замењујући српско име језика српскохрватским и увођењем у њега и хрватске латинице као равноправног писма са ћирилицом, дајући у старту латинском писму прво место. Тај налог комуниста спровела је институционално Матица српска 1954. г. а то политичко језичко заједништво Срба и Хрвата названо је Новосадским договором. Њега апсолутно никад не спомињу ни Клајн ни други језички стручњаци који печате судбину ћирилице, да би сакрили своју ондашњу и данашњу издају ћирилице.
    Није истина да „нико није ни размишљао о томе да ће настати први и до данас једини случај двоазбучности у Европи“. Управо су лингвисти и књижевници окупљени у Матици српској и САНУ смислили то двоазбучје као прелазни период латиничења Срба, али нису очекивали да ће ћирилица преживети сво насиље које су над њом спроводили државна власт, језичка струка и издавачка делатност. Најтеже насиље је било повлачење из државне управе ћириличких писаћих машина и престанак њихове производње. Тако је после Другог светског рата давана силна снага хрватској латиници у српским земљама.
    А у ово време коначан инситуционални чин издаје ћирилице учинили су Иван Клајн и Мато Пижурица као главни рецензент и главни редактор последњег издања Правописа српског језика, у коме је, противно Уставу Србије, написано да је и латиница стандардно писмо српског језика.
    Новинарка Соња Шуловић написала је да је Иван Клајн институција српске културе. Док се он уздизао на ту висину, ћирилица је пала на најниже гране откад су се Срби њоме описменили. Зато су он и други лингвисти стручни и меродавни у питањима одбране ћирилице у оној мери у којој су је досад сачували у јавном животу. Али он и даље припрема терен за њен коначан пораз . У том смислу јавно је рекао у ТВ камере да је латиница већ победила, да је остала још само као режимско писмо и да ће се и Србима догодити једноазбучје. Али овога пута у хрватској латиници уместо у српској ћирилици .
    Па и у овом интервјуу он шаље сигнал народу да је узалудно бранити ћирилицу, „јер се зна да то није нимало лако, нити се икоме финансијски исплати“. САНУ и Матица српска још од 1945. г. раде управо оно што им се финансијски исплати, односно зашта их плаћа власт. Зато је први послератни председник САНУ могао бити исти онај Александар Белић који је оправдано јавно подржао Милана Недића, и који ће 1953. г. Речнику српског књижевног и народног језика дати име Речник српскохрватског књижевног и народног језика. То име траје и данас, и њиме се оправдава увођење хрватског писма у српски правопис.
    Матица српска је могла да спроведе наум комуниста да се полатиниче Срби, јер је њоме од 1945. па у наредних 55 година управљао Бошко Петровић, који се на свом крају представио Хрватом сахрањивањем на католичком гробљу у Петроварадину.
    Због антићириличког (зло)дела Ивана Клајна скупљено је преко 5.000 потписа којима се тражи његова одговорност за издају ћирилице увођењем у српски правопис и хрватске латинице. Поводом 100 година од прве окупације Српских земаља хрватском латиницом, о његовој одговорности писано је у књизи Немање Видића и Драгољуба Збиљића СРПСКА ЋИРИЛИЦА замењена окупационом хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза. Испод наслова је фотографија окупираног Београда из 1916, на којој се види окупациона војска и њена латиница. Клајн је имао прилику да коментарише наводе из књиге, јер ју је споменуо у својој колумни у НИН-у. Рекао је само толико да је наслов подугачак и помало застрашујући. Написао је да књигу још није прочитао, али је ипак навео у њој дат предлог да се решење изласка из тренутног језичког хаоса потражи на великом широком скупу језичких стручњака. Хтео је да каже како су далеко од реалности они који би таквим скупом могли довести у питање институцију звану Иван Клајн. Јер је његова институција и изграђена слабљењем стварних институција за те послове, које су националне макар по свом имену и заслугама у прошлости.
    Лажна је или узалудна свака брига о ћирилици ако се не каже да је само она српско писмо, јер јој се само тако може повратити карактер српског националног симбола и суверенитет у српском језику, који су јој одузети увођењем и хрватске латинице у српски језик.

    Опростите на мало дужем одговору јер такав одговор је захтевало реаговање Николе Варагића.

    Свиђа ми се

  4. Mi posedujemo i koristimo dva savrsena pisma :
    – cirilicu – nacionalno pismo koje cuvamo i negujemo
    – latinicu – bez koje ne mozemo nigde van Srbije. Ona se neverovatnom brzinom siri i tamo gde je nije bilo – u Indiji, Kini, Japanu, Egiptu, Rusiji. Lokomotiva latinice su ekonomija i tehnologija Zapada, pre svega GAFA (Google, Apple, Facebook, Amazon).

    Свиђа ми се

  5. @Аутори „Антићириличког злодела“

    Слажем се око критике САНУ.

    О Клајну не знам много.

    Сада сам видео у његовој биографији да 1954. године још није уписао факултет, а академик САНУ је постао тек 2003.

    Из овог интервјуа чији сте део цитирали, закључио сам да се Клајн са вама слаже, и сада из вашег одговора да се ви слажете са њим.

    Ви кажете да су комунисти криви, то каже и Клајн.

    Очигледно је да је процес латинизације скоро успешно завршен пре него што је Клајн постао такав ауторитет.

    Зато не знам да ли је највећи кривац.

    Можда је могао више да уради од када је постао такав ауторитет и касније академик. Међутим, то питање превазилази лингвистику, само једног или све лингвисте заједно. То је питање идентитета.

    Ако Срби неће да пишу ћирилицом, ако Срби неће да буду православни хришћани, ту закони не помажу. Чак и ако би Клајн урадио баш све што ви предлажете.

    Ја стално говорим људима да пишу ћирилицом, али само један од десет то хоће. И даље се стиде, мисле да је то назадно, превазиђено, итд. Све је исто као после 1918. или 1945.

    Свиђа ми се

  6. Ако академик Клајн тврди да треба „бранити ћирилицу“, питам где је био пре? Дуго је на позицији са које ју је могао и требао бранити, али не чу и не виђо да је ишта по том питању чинио..

    Свиђа ми се

  7. Процес планског затирања Српске цирилице је дугорочан пројекат, иза кога стоје Ватикан, Аустрија, Немачка, САД, читај амерички банкари… Повезан је са борбом против Православља, које је данас главна сметња и отпор процесу глобализације. Мање Српске ћирилице значи мање православља у Срба и више удаљавања од Руског духовног, историјског, цивизацијског фактора… Више задуживања код западних банкара, само је Вучић до сада Србију задужио за 9.2 милијарде долара, значи мање суверенитета Србије и Срба и мање националног достојанства. Ја мислим да је Иван Клајн дио напред наведеног дугорочног геостратешког пројекта. Да ли је он као несрбин случајно тако дуго на челу институције која одлучује о судбини Српског језика и писма. Наравно, верно га следе српски лингвисти из САНУ и Матице Српске. А шта рећи за српске политичаре Додика, Вучића, Дачића, Тадића, Коштуницу, Шешеља… Никада се ни један од њих није јавно изјаснио за законску заштиту српске ћирилице као јединог писма српског језика. Али, сви они максимално користе ту исту ћирилицу за време предизборних кампања. Сви, леви и десни. Лицемерје и поквареност до дна.
    Свако поштовање и честитке инжењеру Немањи Видићу и професору Драгољубу Збиљићу, на објављеној књизи на тему српске ћирилице. Као уваженим дугогодишњим прегаоцима на фронту одбране ћирилице, желим вам добро здравље и дуг живот.

    Свиђа ми се

  8. ПОШТЕНИ ВАРАГИЋУ, НЕ РАЗУМЕ СВАКО КЛАЈНОВЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ И ЦИНИЗАМ У ПЛАНСКОЈ НЕУСПЕШНОЈ „ОДБРАНИ ЋИРИЛИЦЕ“

    Питање писма је у оквиру стандардизације српског језика. А у стандардизацији српског језика академик Иван Клајн (иако је италијаниста по основном знању, први је човек данас јер је председник Одбора за стандардизацију српског језика. Он је у стандардизацији српског језика (уникатно у свету) за задржавање двоазбучја, тј. и српске ћирилице и хрватске латинице у писању језика Срба. А пошто је тачно да су комунисти наметнули латиницу као алтернативно писмо у првом кораку, оно је као фаворизовано писмо од комунистичке власти плански наметнуто као апсолутно већинско. И народ је био приморан на то писмо као већинско, Онда је дошла навика на то писмо које је лажно, поред ћирилице, наметнуто као „српска абецеда“ и народ је смишљено, плански прешао на туђе писмо. Клајн то све зна, али кад објашњава манипулише и он, као либнгвиста, зна да ће навика Србе претворити у латиничаре, тј. у народ који је заменио своје писмо. Он је велики манипулант. Зато тумачи у својим књигама да српски језик не може да има једно писмо (ћириличко, а сви други народи могу да имају за свој језик само по једно писмо, јер су два писма за исти језик непотребна), него мора да постоји и друго писмо јер је латиница, каже Клајн, универзално писмо. Као да ћирилица није такође универзално писмо. Свако писмо је универзално. Он каже да Срби морају да имају два писма за свој језик јер се „математика не може писати ћирилицом“ и лаатинички језици се не могу писати ћирилицом. Он као лингвиста зна да могу латинички језици, када би њихови говорници хтели, такође да се пишу ћирилицом, али други народи чувају свој идентитет и не желе да замењују своје писмо. А чим се уводи алтернативно писмо, оно служи, наравно, за замену претходног писма, тј. српске азбуке. То што говори теорихјски Клајн у пракси има моћ, као председник Одбора за стандардизацију српског језика да спроводи у пракси. И он је у пракси одобрио српски правопис у коме, једином језику на свету, постоји двописмо, алтернативна писма.
    Будући да су Срби под комунистима циљно свикнути на туђе писмо, они зато данас већински користе то туђе писмо које је лажно проглашено за „српску латиницу“. И када би било ком другом народу власт и институције за језик увеле друго писмо, туђе писмо, и када би то писмо специјално фаворизовале, и сваки други народ би прешао на туђе писмо.
    Зато су аутори текста рекли да Клајн полуистинама брани ћирилицу, а, у ствари, је сахрањује практично јер је за настављање двоазбучја (јединог на свету) које и и сасекло српску азбуку.
    Варагић треба да зна да постоје дијалекти и неизбежно постоји стандардни језик. Клајн је данас први човек за стандардни језик Срба. ЈИ, као такав, могао је да одобри, као главни рецензент, Правопис српскога језика Матице српске у коме је, осим ћирилице, стандардно уведено и хрватско писмо и за српски језик.
    Да је Варагић лингвиста, он би лако разумео да је Клајн вешт у томе да каже пола истине (тачно каже да су комунисти спровели увођење ѕалтернативног писма за Србе, што нико није увео за друге језике и њихове народе), а онда практично наставља исто то што каже да су урадили комунисти, тј. да су Србима увели и фаворизовали туђе писмо. А онда, иако као лингвиста, зна да нема шанси да оживи ћирилица јер је она већ замењена у 90 одсто случајева у народу. Он, као лингвиста, одлично зна да народ не бира писмо, писмо одређују плаћени стручњаци у институцијама. Да је Клајн заиста за ћирилицу, он би рекао пуну истину, а не полуистине. Рекао би да плаћени стручњаци бирају писмо, а не народ. Народ се навикава на писмо. И како је смишљено од власти и стручњака, као што је Клајн, наметнута латиница у апсолутној већини, Клајн одлично зна да се ћирилица у живот може вратити само нормалним, природним решењем питања писма у једноазбучју, како је то у свим другим језицима и народима, Али то Клајн не да. А Има институционалну моћ да не да, јер је најважнији човек у институцији за нормирање језика. Он не допушта нормално решење питања писма које влада у свету по принципу у пракси: ЈЕДАН ЈЕЗИК (НАРОД) — ЈЕДНО ПИСМО.
    Зато је Клајн само „полутан“ у очувању ћирилице. Он је „брани“ тако како се ћирилица не може одбранити и сачувати. Јер, нико није уводио друго писмо да би сачувао прво. Свако у свету уводи једно писмо за свој језик.

    Клајн је, дакле, лажни бранитељ српске азбуке. И више од тога — он је чист циник у одбрани српске ћирилице.

    Зато Варагић (као нелингвиста) не види ништа лоше у клајновом „тумачењу“: изворно су криви комунисти (Клајн), што је, наравно, пола истине, а Клајн крије своју улогу у томе да не да за Србе и језик Срба оно што влада у целој Европи и свету: једном језику довољно је једно писмо, друго писмо ствара збрку и оно утиче да се замењује прво писмо. Кроз фаворизацију од власти и лингвиста, исфаворизована латиница и насилно и обманама победила је и сада не постоји нигде у светској пракси да је сам народ вратио неко напуштено писмо. Кад му наметнеш једно писмо (у српском случају хрватску абецеду), и то обманама да је „и латиница српско писмо“, народ неће никад сам променити навику и вратити се свом писму.
    Србима је писмо замењено зато што је српско и зато што је ћирилица у основи српског идентитета. И Клајн је први стручњак данас у институцијама за српски језик који може практично да врати живот српском писму, али он то неће. А неће тако што задржава код Срба оно писмо које је Србима наметано више пута у окупацијама преко забрана ћирилице, али су, по ослобађању Срба, те забране ћирилице укидане и она је враћана народу као његово писмо. Комунисти су после 1954. године смислили „богатство двоазбучја“ и тако су, и без практичне забране ћирилице у окупацијама Срба, сасекли ћирилицу на десетак процената. С данашњих десетак процената ћирилице, ћирилица се не може вратити у живот. То Клајн одлично зна, а Варагић и други поштени борци за српско писмо, ту Клајнову манипулацију и лажну одбрану ћирилице не могу да разумеју.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s