Данас чујем од највишег представника власти: „Представници ММФ-а су не-незадовољни.“ Пошто је у новинарском уводу речено да имају неке строге захтеве и да ће опет бити неког преслишавања, није могао баш да каже да су „задовољни“, али како би то звучало да каже да су „незадовољни“. Баш ме брига за представнике ММФ-а и да ли су задовољни или не, али у наставку чујем да је за то што су они само „не-незадовољни“ у ствари крива претходна власт…
Ко каже да код нас нема никаквог континуитета?
Садашња власт за све што не ваља оптужује претходну власт. Претходна власт је за све оптуживала Милошевића.
Милошевић је за све оптуживао странце и лош део југословенског наслеђа.
Југословенска власт је за све што не ваља оптуживала Немце и домаће издајнике.
Пре тога, али и после тога, кад год затреба, за све су оптуживани Турци, пре тога Вук Бранковић, пре тога…
И тако уназад преко Срба и Јевреја до Адама и Еве. До прародитељског греха. Није он био толико у томе што су Адам и Ева прекршили Божију заповест, него што нису хтели да се покају.
„А Да ниси јео с оног дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега?
А Адам рече: Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох.
А Господ Бог рече жени: Зашто си то учинила? А жена одговори: Змија ме превари, те једох“.
И тако од самог почетка нико није крив.
Ко је одговоран – змија. Само је змија одговорна.
Било би глупо да озбиљни и забринути политичар изађе на ТВ и каже да су сви проблеми због змије. Боље звучи кад се оптужи претходна власт. Ионако ће следећа власт оптужити њега.
Колико је људски велико кад се неко ко је преузео велику одговорност искрено и јавно покаје због свог нечињења или лошег чињења, због тога што није умео да носи одговорност, превелику за њега. Затим добровољно прихвати одрицање од привилегија или казну, и настави да служи ближњима као ражалован, без почасти. Тако докаже да није злонамерно чинио грешке и добије још и могућност да се искупи.
Нема тога ко не греши, али ипак тако је мало оних који имају храбрости да признају своје грешке и да се покају.
Због недостатка таквих примера смо и стигли докле смо стигли и заглавили се ту где смо. Ако заслужимо такво чудо, и ако будемо тако нешто видели у наше дане, од некога из ове или следеће власти, можда се наша колективна малодушност и безнађе претворе у наду. Делује да је тако нешто ипак лакше него повећати производњу нечега за проценат-два.
Али, није…
(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)
Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-76s
Categories: Преносимо
Оставите коментар