Дневник Емира Кустурице (23): Што је рат више одмицао, моја слика као човјека кога треба убити све се више увећавала

Фото: rs.sputniknews.com, Pablo Bielli

Мај 1995. године

Убрзо након набијања на перо у листу „Вокс“, Андрић је страдао и у Вишеграду. Тамо је срушен споменик нашем нобеловцу. Када сам питао једног друга шта им смета Андрић, он ми је одговорио:

– Ма пусти, бан, Мурата Шабановића, напио се, нема то везе!

Пред рат је у Сарајеву мало шта са чим имало везе. Тек касније, у рату, све је дошло у везу са свачим. Муслимани су страдали више него икада до тада, а у Сарајеву су спаљивали Андрићеве књиге и они којима ватра у хладним зимским данима није требала да се огрију. Прије него што су Андрићева сабрана дијела горила по ратном Сарајеву, његово име вукло се по сарајевским становима. Велики писац је био крив за све. Чак је и мој сусрет са предсједником Изетбеговићем прошао у знаку Андрића. Срели смо се у стану његовог сина и водили  по свему незанимљив разговор. Мислио је да је Милошевић под утицајем Добрице Ћосића, па је хтио да их повежем. Касније се показало да је то било бесмислено. Неко други је већ испланирао рат који је стизао. Неко ко је добро знао како се то  ради. Тако да су сви сусрети важних људи постали чиста бесмислица.

Што је рат више одмицао, моја слика као човјека кога треба убити све се више увећавала. Што сам ја чешће говорио, слика мога монструма је расла. Та слика у очима обичног свијета у Босни толико је наквасала да сам, на крају, схватио како би једино један велики неуспјех могао да ме врати у  хумане оквире. Све друго је било џаба. Чак и да сам пристао на списак ствари од једног добронамјерног човјека, које је требало да кажем па да ме опет прихвате као хумано биће, ствар би била узалудна. Онда би ме питали „А што ти, мангупе, ниси раније рекô?“ Прије политичких нада ја сам тамо изневјерио нешто друго. Много сам утакмица одиграо и никако нисам давао повода за сажаљевање. Тек када постанеш болан или јадан, ствари око твога мишљења се опраштају. Ти се ваљаш пијан у кафићу а гости те гледају, жао им, па се са тугом присјећају твог упропашћеног талента. Један од тих упропашћених талената који се у овом рату управо по основи те заједничке особине приближио Абдулаху Сидрану јесте Неџад Ибришимовић.

Након филма Подземље причао сам као и увијек по новинама. Негдје сам рекао нешто због чега је књижевник Ибришимовић Неџад морао да се усели  у мој стан. Толико га је изнервирало моје мишљење. То је кажу била кап која је прелила чашу. Познајем Неџада, возио сам га у болницу када му је жена родила сина Орла. Хтио сам да му се јавим ради практичних упутстава око употребе новог простора. Знао сам да му не одговарају енглески клозети и свакојака чуда која сам навукао радећи по читавом свијету. Мислио сам, неће бити наодмет да му дам понеки савјет. Посебно због тога што знам да је он раније живио по гарсоњерама. Одустао сам када ми је рођак јавио да је Неџад направио списак ствари и обећао да ће водити рачуна о њима, посебно о књигама. То је било на крају рата. Пола године касније, мој рођак је срео Неџада и питао га може ли доћи по књиге.

–  Немој, молим те – рекао је писац – ја сам се на све те ствари навикао. Просто би ми било жао да се ту нешто дира – додао је и загонетно се  насмијао.

У том граду тврде да Неџада не качи Билдтов закон о станарском праву. Кажу да ни Олбрајтова не би помогла у спровођењу тог закона. Поступак адаптације је код Неџада ишао много брже него код партизана 1945. Кажу да је Илији Материћу послије Другог рата требало и пет година да навикне на кућу неких грађана које је Удба истјерала на улицу.

(Искра, 23. 10. 2015)

Дневник Емира Кустурице (24): Знао сам да заставе под којима ћемо остатак живота провести Сидран и ја не могу бити исте

Мај 1995. године

Негдје када се рат завршио, једна Сарајка која живи у Паризу чудила се над мојим случајем. Вратила се из Сарајева и упитала ме:

– Богати, шта си то ти њима урадио, па те толико мрзе? Сви нешто причају, а ја никако да схватим у чему је ствар?

Онда ја у шали кажем:

– Рекô сам да више волим руско говно него америчку торту.

Фото: Милош Цветковић

Прича о Влади Петровићу, лику из литературе, ствар је за антикварнице. Мало ко данас воли руска говна. Посебно када се она  ставе насупрот америчкој торти. Нови језик који је рођен у босанском рату ствараће нове напетости. Сидран данас тврди да је све у језику. Ја се с тим слажем. Једино што не знам, ни на свом језику који смо у гимназији звали српски, како се изговарају многе ствари из живота које су текле паралелно са ратним страдањима. Док су још радили телефони, ствар о мом четништву није била готова. Била је у повоју. Као што ни ствар са Сидраном као националним јунаком није била заокружена. Тек двије године касније он је негдје рекао да има четника за јарана. Првих мјесеци рата није избијао из Министарства унутрашњих послова. Углавном је играо шах.

Послије пљачке родитељског стана, знао сам да заставе под којима ћемо провести остатак живота Сидран и ја не могу бити исте. Ја сам изабрао нову југословенску тробојницу док се вијорила крај гробља на Савини гдје је два мјесеца касније, у Херцег Новом, сахрањен мој отац.

За вријеме рата Сидран ме гађао руским говнима гдје је стигао и то ме није бринуло. Знао сам да игра шах и савладава страх. Брине ме што данас бистри нову политику. Сада прича о мом божијем дару и кривим књигама које сам прочитао. Тврди да би мене неки чак и грлили по Сарајеву. Прекорно одговара новинару „Дневног аваза“ који га пита да ли је мени урођена мржња према Босни и Херцеговини. Сидран мијења шаховску комбинацију, а ја мислим да није опет устребало повећало? Никако да повјерујем у оно што ми рече један разуман човјек – да би то могла бити шаховска завршница. Ти дођеш у Сарајево, опросте ти рупе у карактеру и друкчије мишљење. Ослободиш се, па  у некој  кафани опет браниш своје мишљење, а то не може да издржи неки патриота па мора да те избоде ножем. Организација убиства, наравно, не би била организована у некој обавјештајној служби. Све би то народ сам учинио.

И ја сам се много прозлио. Више ми одговара онај Сидран који је  равнодушно гледао брата Стевана како копа ровове. Или да мене види као јунаке његових некадашњих прича који изговарају бесмислене реченице, као онај Владо Петровић.

Наставиће се

(Искра, 30. 10. 2015)

Емир Кустурица: У пресудним моментима, важније је изговорити „не“, него покорно климати главом и рећи „да“

Почећу са сестре и браћо, и морам да вам кажем да имам бољи политички трик од Дачића! Био један диктатор у Латинској Америци који је сваког дана отварао школе; била је то школа на расклапање; дакле, најави се да ће диктатор доћи у један град, школа се постави, и, кад он заврши говор, школа се брже-боље склопи, и возом, односно свим превозним средствима, превезе се на наредну дестинацију и тамо се поново отвори.

Фото: Снимак екрана са Јутјуба

Свашта сам овде спремио, а видим да је мало времена, и, пошто су тешка времена, ипак не могу да вам на почетку не испричам анегдоту. Један од оснивача покрета Новог примитивизма Мирко Срдић, алијас Елвис Џи Куртовић, са својом групом гостовао је у засеоку крај Бихаћа, па му је тамошњи обожавалац после концерта тражио аутограм и рекао: „Је л’ де, Елвисе, и ви сте Муслиман?“ Елвис је одговорио: „Нисам, ја сам само симпатизер.“

Добро би било кад би тамо било више тих симпатија као што је ова са Елвисом. Заправо, моје данашње слово у част седме годишњице ове младе партије, јесте потреба да се захвалим њеном предсједнику за разумијевање и помоћ. Није мала ствар кад вам предсједник слети хеликоптером у Андрићград и лично помогне изградњу студентских домова, а када у првој години зашкрипи финансисрање Андрићевог института, он откочи рад институције државном помоћи. У времену када у свету влада тренд укидања културе, предсједник је схватио да је боље да му у Србију на фестивал „Кустендорф“ долазе сваке године најугледнији умјетници филма и музике него да не долазе, па је и ту помогао. Није заборавио ни спасоносно решење за Парк природе.

Постоји нешто што везује филмске редитеље и лаке умјетнике мог кова са политичарима. А, шта је то? Чини ми се да је нашем народу тешко доказати добре намјере (некад је то готово немогуће доказати) – да је боље да им буде добро, него да им буде лоше. Мислим да Александар Вучић доказује да је боље да им буде – боље. Љубоморно наш народ често чува своју стару филозофску идеју да је боље џаба сједити него џаба радити. И то управо у времену кад се све мијења, и када човјек мисли како му сутра мора бити боље. И, шта се ту дешава – кад ваљаш Западу, често не ваљаш властитом народу и обрнуто. Иста је ствар са читавим окружењем које се данас зове бивша Југославија. И због тога кажем да постоје неке паралеле.

Од првог филма који је награђен у Венецији, на сличан начин сам доживљавао проблеме друштвеног живота као што видим да и Вучић доживљава. Један сарајевски политичар је пронашао у филму Доли Бел елементе антибосанског дјеловања, које је са мном имало везе колико и мицање санти леда на Гренланду. Направио сам десет играних филмова; четири у Србији. Срећа, сви су прво приказивани на Западу. Зашто то говорим, зато што често критикујући оно што долази са Запада, завршава тиме да смо ми људи против Запада, што није тачно. Јер да је било обрнуто, од почетка моје каријере, а мислим да је то слично и са Александром, не би све прошло како ваља. Судбине умјетника и политичара имају једну додирну тачку и она је најјача – рачуне нам наплаћују јавно, и у завршном рачуну тих наплата, главна ставка је, како би рекла Милка Бабовић језиком умјетничког клизања – тежина елемената. Умјетнички дојам код нас је још увек занемарив елемент.

У политичкој судбини Александра Вучића ствар је тежа али и примамљивија него у уобичајеној политичкој каријери. Александар Вучић је преузео већу одговорност од његових претходника у Немањиној. А Бриселски споразум је уговор, чији, морам признати, нисам био љубитељ, али ми је у процесу стварања српске владе постало јасно да је намјера била да се отворе врата, да се отвори могућност за живот и да се откоче све историјске кочнице које су прије тога стајале недотакнуте. Тако мислим да ће и политичка и људска судбина овисити у најтежем елементу, како каже Милка Бабовић, у коме ево сад добијате нове задатке за решавање. Често ме то подсећа на ону бајку, стару српску бајку, која се зове „Тамни вилајет“, гдје је човјек пронашао дијамант и мислио – ако га узме кајаће се, а ако га не узме, кајаће се такође. Један од разлога за такву позицију оних који се баве политиком јесу сталне промјене и као да све стиже из Андрићевог запажања да је на Балкану могуће све у сваком тренутку. Тако су суочене са промјенама, све политичке гарнитуре од распада Југославије стајале на клизишту са ногама које у сваком тренутку могу да оду у понор.

Шта се десило у посљедње вријеме што мислим да је битно утицало на овај тренутак. Блиски исток је увек био циљ и покретач ратова, прва два свјетска, а од деведесетих тамо се непрестано лимитирано ратује. Све из потребе да се контролишу нафтни извори. После руске интервенције, и рата са џихадистима у Сирији, створена је нова напетост, али и нова нада у свијету. А Србија није увела санкције Русији због невоље са Украјином. Војна консолидација и све више кристалисани свијет који дефинише политику мањих – ко није са нама он је против нас – једина је кочница у развоју онога што је Александар Вучић започео у Србији. И то све у вријеме када са правом ствара евроцентричну политику у којој је упртио сва поглавља наше историје на леђа, а опет, како рекох, Русима нисте увели санкције.

Косово је највеће поглавље политичке пљачке у новијој историји Европе. Није такве било од ампутације Судета од Чешке. Косово је било почетак новог империјализма, где су оне старе вазале који су се некад зјапили под шаторима преселили у Хајате и Риџенсије, и дали им микрофоне преко којих се преноси информација да је боље бити роб него фараон. У тој идеји су увијек предњачили Енглези и није случајно да вам је, Александре, баш енглески министар спољних послова донио вијест из које постаје јасно да улазак у Европу значи и признавање Косова. Још су давно енглески лордови, а то пише у књигама, били писци извештаја из Истамбула, и Краљици мајци, Србе називали „малим Русима“ у Европи, дакле још од времена Отоманске империје, када су Русија Катарине Велике и Аустрија стварале савез да нас ослободе. Данас када Руска Федерација представља поново успостављену силу, не би требало заборавити позицију коју формулише светосавска идеја – ни Исток, ни Запад – али не само као светосавску метафору нашег опстанка, него и конкретан интерес да у тренутку када су руска браћа стала на ноге ми знамо да нам могу бити од помоћи и сјетимо се оног минимума који смо имали за вријеме Тита. Зар Косово није био пробни полигон за уништавање хришћанских богомоља, а сада батинашу који је водио ту акцију ваља оставити у власништво духовни извор нашег народа али и Европе.

Формално признавање Косова, али и прихватање Косова републике, јесте поништавање наше митологије. Повјеровати да Србија може без властите митологије исто је што и празновјерје да је Америка могла да преживи без Холивуда. Као што нема човјека без подсвјести, тако нема ни народа ни опстанка без митова.

И завршићу фуриозно. Није лако рјешавати обичне дане ни дилеме које они доносе. Јутарњи поглед у огледало је преломна тачка између бити или не бити. Пракса на Балкану говори да је у политичким биткама „не“ било важнији изговорити у пресудним моментима него покорно климати главом и рећи „да“.

Говор Емира Кустурице у Центру „Сава“, 17. октобра 2015.

(Искра, 19. 10. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-6eu

Categories: Преносимо

Tags: Абдулах Сидран, Александар Вучић, Емир Кустурица, КиМ, СНС