Петнаестогодишњица дана кад су Слободан Милошевић и Мирјана Марковић пали са власти засењена је мемоарском прозом другарице за коју се сматра да је уништила не само Србију, већ и свог мужа

Александар Апостоловски

„Било је то овако” наслов је обимне књиге Мирјане Марковић, удовице Слободана Милошевића. Уочи 5. октобра, догодио се својеврсни политички и историјски апсурд. Петнаестогодишњица датума који се сматра демократском револуцијом, када су Слободан Милошевић и Мирјана Марковић пали с власти, засењена је мемоарском прозом другарице коју су њени непријатељи сматрали женом која је уништила не само Србију, већ и свог мужа.

Мира је имала и бројне пријатеље који су је се одрекли оног часа када је свргнута са српског престола. Заборавили су је истом оном брзином и жестином којом су покушавали да јој се увуку под скуте док је сматрана најмоћнијом женом Србије.

Ко је заиста била Мира Марковић? Вољена супруга несхваћена од свог народа, с амбицијом да читаву Србију претвори у Прву пролетерску, а да се то очекивање ипак завршило њеним лирским, ђачким текстовима? Или је она била пожаревачка леди Магбет која је произвела у лидера не само Слободана Милошевића, него и читаву хоботницу с пипцима раширеним у политици, на универзитету, у тајним службама, мафији и међу тајкунима?

Читање ове књиге, у издању „Вечерњих новости”, наводи на закључак да је Мира била ипак ово прво. Да ли је све почело Осмом седницом? Управо тако названу главу књиге Мирјана Марковић започиње реченицом: „У Србији је почело као у шумском пожару”. Потом се осврће на аутомобилску несрећу коју је Слободан Милошевић доживео у службеном аутомобилу као председник ЦК СК Србије, након што је инаугурисан у српског вожда. Неколико километара пре Београда, када су се она, Слоба и син Марко враћали са прославе Нове године у близини Илока, изненада су експлодирале обе задње гуме на службеном возилу. Из преврнутог аутомобила који је слетео с пута извучено је њих троје и пребачено у болницу на Бежанијској коси.

Марковићева у књизи недвосмислено алудира да је неко „интервенисао” на колима, али и изражава чуђење што Слоба томе готово да није придавао значај.

Говорио је: „Ко год да је, срамота, али није успео. Живи смо и здрави.”

Да ли је, после те несреће, Мира била сувише опрезна, за њих обоје заједно? Признаје да се већ тада, после Осме седнице, говорило да има велики утицај на кадровску политику. Она то и потврђује. Да, имала је – известан утицај.

За Добрицу Ћосића је, рецимо, сматрала да није добро кадровско решење, описавши да се у економију разуме као у – небеску механику. Али, избор Добрице Ћосића био је искључиво Слобин, пише Мира. И, потом је Добрица изабран.

„Прегазило га је време”, описала је Мира класика српске књижевности и првог председника СРЈ.

Књига Мирјане Марковић на киоску (Фото: Вечерње новости)

Ништа боље мишљење није имала ни о Милану Панићу, кога је Душан Митевић предложио за савезног премијера. Митевић је био један од људи најближих владајућем брачном пару који је, заправо, из Мириног писанија, био један од кључних, не само породичних, већ и политичких саветника. Разговори о Панићевом постављењу вођени су у дому Мире и Слобе, али, иако је Мира Милана Панића описала као шарлатана који се нашао у некој провинцији и нашао прилику да се тамо мало игра власти и изразила скепсу према његовом патриотизму, Милошевић је ипак послушао Митевића.

После извесног захлађења с Митевићем, Мира и Слоба су обновили односе, али су сазнали за његов тајни пут у САД и наводну сарадњу са ЦИА…

У круг породичних пријатеља који су је издали Мира је сврстала и Александра Тијанића. Заправо, представила га је као највећег југословенског новинара, који је најпре с њом урадио први интервју, као сарадник загребачког „Старта”. Потом је Тијанић представио Миру у „Слободној Далмацији”. Тако су Срби, преко Тијанића и Хрватске, заобилазним путем, сазнали за Мирине моћи.

Али, „удовица слобизма” наглашава у књизи да су је пријатељи упозоравали да је њено дружење с Тијанићем грешка. Заправо, описивање односа с Тијанићем је доказ њених контроверзних и често погрешних кадровских процена. Уколико, подразумева се, њени мемоари нису писани ради прања сопствене савести. Иако је Тијанића, после политичког разлаза, описала као „никада већег човека, са никада мањим срцем”, она га је постављала на водећа кадровска места тадашњих утицајних медија, као што су директор Телевизије Политика и директор Телевизије БК. Потом је Тијанић постао и министар информисања.

Тако је друштво у саставу Мира, Митевић и Богољуб Карић, надахнуто Тијанићевим критикама владе и мерама које треба предузети за њен бољи рад, предложило Милошевићу да га постави за министра информисања! Интересантан је Мирин опис Милошевићевог лица када је чуо тај предлог. Наиме, Слоба је био згранут. Али, Тијанић је ипак постао министар. Међутим, током демонстрација у Београду, поводом изборне крађе за коју је оптужен тадашњи режим, Тијанић је дао оставку. Отишао је из Карићеве телевизије, пише Мира и додаје: „Касније сам чула да је отишао из Србије”.

Није, међутим, додала да је Тијанић отишао у Босну, уплашен за свој живот. Уочљиво је да Мира Марковић није писала о Славку Ћурувији с којим се такође дружила. Многи је доводе у везу с његовим убиством.

Свакако ће у анализама Мирине мемоарске прозе запажено проћи њена тврдња да је Борка Вучић била веома блиска с Вилијемом Монтгомеријем, америчким дипломатом кључним за свргавање Милошевића с власти. У књизи Мира Марковић показује и отворену нетрпељивост према бившем шефу Државне безбедности Јовици Станишићу, коме су замерени сумњиви контакти са страним службама, а део књиге који одудара од основног покушаја да се поетски опише љубав двоје супружника односи се на изненадни позив Јовице Станишића да посети Миру и упозори је да ће, иако смењен, на силу спречити улазак у службене просторије тада новог министра полиције Влајка Стојиљковића.

Заправо је, поред свих политичких пикантерија и списка званица на Милошевићевом двору, Мирина мемоарска проза посвећена њеној љубави према Слободану Милошевићу. У једном од својих најпознатијих колумни, Тијанић је констатовао управо да је Слоба умро од љубави. То је била љубав према Мири. Била је то политичка и клиничка смрт.

Тијанић је био у праву. Слоба је Мирјани Марковић поклонио утицај, потом и политичку партију, иако је знао да ће стварање Југословенске левице изазвати велико узнемирење међу социјалистима. Дозволио је и то да се у земљи мачизма и представе о његовој свемоћи испреде легенда да је Милошевић тај који је носио сукњу. И током преговора о његовом повлачењу с власти, један од услова је био да се збрину Мира и деца, док је Милошевић одлучио да остане у Србији, свестан да ће његово последње место пребивалишта бити хашка ћелија.

Отуда је, кад сведочи о садржају писма које је упутила Борису Тадићу, протестујући што је тадашњи председник Србије условио њен долазак на сахрану Слободана Милошевића плаћањем 15.000 евра, одузимањем њеног пасоша и останком у земљи три месеца због судског процеса, Мирјана Марковић заборавила да дода једну ствар. Она је, ипак, морала да дође на сахрану човеку који јој је дао све: од љубави, до власти и сигурног живота у Москви. Али, као што је било логично очекивати да Мира дође на његову сахрану, па макар скупо платила због тога, па макар и била заточена због тога, сада је исто тако неморално обрачунавати се са женом за коју су многи веровали да је владала Србијом. То је, заправо, илузија. Мира је била само супруга истинског господара која је, и поред трагедије своје породице и свог народа, доживела оно што многе жене могу да сањају. Њен муж је искрено волео.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 4. 10. 2015)

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5UA

Categories: Преносимо

Tags: Александар Апостоловски, Мирјана Марковић, Пети октобар, Слободан Милошевић