Вилијам Валичела: У неке ствари није погрешно веровати на основу недовољно доказа

Докази и актуелност – модални ударац за В. К. Клифорда

(Maverick Philosopher, 26. 9. 2015)

bill-valicelalla

Вилијам Валичела

В. К. Клифорд[1] је често цитиран због своје гласовите максиме да је „погрешно увек, свугде и за свакога да верује било шта на основу недовољних доказа“. Сад, једно од мојих најснажнијих уверења јесте да сам актуелна индивидуа, не само могућа. Друго је моје веровање да док постоји бесконачно много могућих светова постоји само један актуелни свет и испало је да је овај свет где сам ја и моји познаници актуелни[2].[3]

Међутим, не само да имам недовољно доказа за ова два уверења, изгледа да за њих уопште немам доказе. Међутим, и поред тога сматрам да имам пуно право да прихватим та уверења чак и кроз брешу неплаузибилне етике веровања, уз претпоставку да постоји таква област као што је етика веровања.

Размотримо следећи аргумент који сам усвојио од Д. М. Армстронга[4], а који га је позајмио од Доналда К. Вилијамса[5]:

  1. Тачно један од бесконачно много светова је актуелан.
  2. Овај свет где сам ја и моји познаници је могући свет.

Стога, врло вероватно,

  1. Овај свет где сам ја и моји познаници је само могућ.

Ово је индуктивни аргумент, али веома снажан. И поред тога што не чини нужним закључак, чини да је он веома вероватан. Јер, ако постоји бесконачно мноштво светова колико је вероватно да је баш мој онај срећник?

И поред тога закључак је апсурдан, или да будем прецизан: очито погрешан. Није ли сасвим очигледно да је овај наш свет и све у њему актуелно? Ја сам уверен да сам ја актуелан, и да су све ове ствари са којима долазим у контакт актуелне. Седим на актуелној столици, у истој таквој соби коју обасјава актуелна сунчева светлост, и тако даље.

valicela-kliford

Али како знам овако нешто? Шта су моји докази? Не постоји чињеница која ми је познатија од чињенице да сам актуелно биће (да стварно постојим). Тако да моје доказе не могу да чине друге чињенице. Да ли је моја актуелност саморазумљива? Можете то да кажете, али како да знам, с обзиром на горе наведени аргумент, да је моја актуелност објективно саморазумљива у супротности са једва субјективном саморазумљивошћу? Субјективна саморазумљивост је епистемички безвредна, док објективна саморазумљивост није достижна док смо суочени са споменутим аргументом. Нема сумње, мени се чини да сам ја актуелан. Али овај субјективан увид не омогућава да досегнемо објективну саморазумљивост. Сада ћу аргументовати на следећи начин:

  1. Ако је погрешно да верујем било шта на основу недовољних доказа, онда је погрешно да верујем било шта без доказа.
  2. Немам доказе да смо ја и мој свет актуелни.
  3. Није погрешно веровати шта је очигледно истинито.
  4. Очигледно је истинито да сам ја актуелан.

Стога, насупрот Клифорду,

  1. Тако неке ствари није погрешно веровати на основу недовољно доказа.

Ово није убедљив аргумент, али је изузетно снажан. Није убедљив зато што клифордовски екстремиста може да прими ударац тако што ће негирати премису (ставка 7). Он може да нам каже да нас етика веровања присиљава да суспендујемо веровање у вези са питањем да ли је неко актуелан.

Међутим, ово је психолошки немогуће, у сваком случају за мене. Али, осим ове немогућности, наравно да је боље знано да сам актуелан него да је Клифордова екстремна максима тачна.

Постоје и други очигледни проблеми са максимом. Ако је погрешно веровати било шта на основу недовољно доказа, онда је погрешно прихватити Клифордову максиму на основу недовољно доказа. Али које замисливе доказе неко може да има за тако нешто? Не само да је у питању нормативни захтев, већ онај одређен универзалним квантификатором[6]. Срећно! Ако кажете да максима не треба да се примењује на саму себе, искрсавају други проблеми које морате да разрешите сами. Зашто ја морам да одрадим цело размишљање?

maverick-logo

Приметите такође да ако примите Клифордову максиму к срцу морате да суспендујете уверења у вези са разним питањима изван религије, питањима о етици, политици, економији, климатологији, и тако даље, питањима о којима иначе имате снажна мишљења. Практичан исход, ако је неко конзистентан, било би потпуно повлачење у стоичку атараксију[7]. У најмању руку дотле док политичке власти не дођу да вас стрпају у затвор. Онда ћете почети да верујете да су неке ствари праведне док друге нису, и тако даље, и нека иде дођавола недостатак или непостојање доказа о спорним уверењима.

Кад су наша уверења по среди заиста смо у шкрипцу, зар не? Па добро, шта друго да очекујете од Пећине?[8]

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

______________________________________

[1] Вилијам Кингдон Клифорд (енглески William Kingdon Clifford, 1845–1879) је био британски математичар и филозоф, један од истакнутијих интелектуалаца Викторијанске епохе. Настављајући рад Хермана Грасмана увео је у математику оно што је сада познато под називом геометријска алгебра, специјалан случај Клифордове алгебре која је именована у његову част. У филозофији, и посебно филозофији религије, позната је и широко коментарисана његова максима наведена и у овом чланку која често служи као почетно полазиште за расправе у тзв. етици веровања.

[2] Прим. аутора: Мислите о актуелном свету као о тоталитету начина на које ствари јесу, и о само могућем свету као о тоталитету начина на које би ствари могле да буду. За врло кратак и траљав пример погледајте чланак Неке тезе о могућим световима.

[3] Појам могућих светова има славно место у историји западне филозофије и врло често се везује за дело Готфрида Лајбница. У аналитичкој филозофији, односно аналитичкој метафизици, ови појмови стичу истакнуто место негде од 60-их година 20. века. Како не бисмо у овој напомени замарали читаоца филозофско-историјским и логичким појмовима препоручујемо врло информативан и опсежан чланак Кристофера Менцела: Possible Worlds, Stanford Encyclopedia of Philosophy. Ипак као важно преводилачко разјашњење морамо да наведемо да су појмови „могући светови“ и „актуелни свет“ технички термини и да у овом случају превођење речи актуелно не би било баш адекватно превести са стварно у српском језику (иако њено често појављивање у тексту може изгледати рогобатно).

[4] Дејвид Малет Армстронг (1926–2014) био је истакнути аустралијски филозоф. У његовом опсежном филозофском опусу доминирају метафизичке теме, о којима је интензивно писао и у доба када метафизика није имала истакнуто место у англоамеричкој академској филозофији. Значајно је његово двотомно дело Universals and Scientific Realism (1978) а преглед кључних тема његових кључних гледишта може се пронаћи у последњој објављеној књизи Sketch for a Systematic Metaphysics (2010).

[5] Доналд Кери Вилијамс (1899—1983) је био амерички филозоф, метафизичар и етичар. Филозоф Дин Цимерман убраја Вилијамса, уз низ других филозофа, у „изгубљену генерацију“ метафизичара који нису остварили знатнијег утицаја на развој аналитичке метафизике после 60–их година 20. века. (За врло приступачан преглед раста и опадања интересовања за метафизичко промишљање у 20. веку, можете видети Цимерманов чланак: „Prologue: Metaphysics After the 20th Century“.)

[6] Прим. СС: Ознака за „сваки“ или „увек важи“ назива се универзални квантификатор (или квантор), симбол је univerzalni-kvantifikator

[7] Прим. СС: Атараксија (грч. Ἀταραξία) је стање без страсти.

[8] Све напомене у овом чланку унео је преводилац осим ако није другачије напоменуто.


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5Sy



Categories: Посрбљено

Tags: , , , ,

1 reply

  1. Као додатно разјашњење за поднаслов (модални ударац) и закаснела фуснота:

    Модалност се односи на теорије о нужном и могућем а модална логика настоји да формализује везе између тих концепата (или оператора) – попут могућности, немогућности, нужности.

Оставите коментар