„И доведох га ученицима твојим и не могоше га исцелити. А Исус одговарајући рече: О роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Доведите ми га амо. И запрети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа. Тада приступише ученици Исусу и насамо му рекоше: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: За неверовање ваше. Јер заиста вам кажем: Ако имате вере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће“.

Чујемо Христове речи на данашњој Литургији, али да ли их разумемо, да ли прихватамо срцем? Христос апостоле опомиње због њихове слабе вере. А нама се дешава да млаку рутину, у коју тако често упадамо у свом односу према Богу и Цркви, проглашавамо вером. Да, ја сам верник, верница – мирно кажемо и останемо живи. Као да је вера нешто слично изборима политичке опције. Гласам за… А вера иако је пре свега дар, гради се, јача. За њу се боримо. Она је подвиг. Она није нешто статично него нешто што расте или пада. Колико је далеко од нас малодушних, у овом времену потрошачке млакости – „рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће“.

Христос ученицима оставља знање да могу да исцељују и најтеже болести, али да се за тако нешто могу оспособити само постом и молитвом. Формализујемо и појмове. Да, наравно – треба постити и треба се молити, али ради се и о ширем смислу. Пост – одрицање, труд, подвиг, молитва – непрекидан однос са Богом, предавање Богу с поверењем, свест о сопственој недовољности и Божијој свемоћи. И вера расте… До мере која нам је могућа или много мање.

Они који су заиста поверовали Христовим речима, уградили се одрицањем и бескрајним поверењем у Њега, правили су чуда. И сами апостоли исцељивали су људе. И многи после њих. И свети Пантелејмон (Свемилостиви), лекар чудотворац, кога данас славимо. Пријавили су га нехришћанским властима завидљиви лекари „сребреници“. И помогавши његовом страдању нису га умањили него увећали. Најважније ствари не одвијају се по мерилима палог света.

Православним хришћанима Балкана, не само Србима, Свети владика Николај оставио је завет. Да се придигну са болесничке постеље и додају лекове болеснима и на Западу и на Истоку. Да Христом постану „жива вакцина“ свету. И заиста, кад погледамо нашу тешку историју која нам сем прелепих малих манастира мало тога видљивог оставила, не можемо а да не помислимо – једини начин да оправдамо толики заостатак у световној утакмици народа је да будемо свети. Да исцељујемо болесни свет нашом вером. А колико је само слаба наша вера данас. Велики је пут пред нама. Помозите нам свети исцелитељи бесребреници, Свети Пантелејмоне и остали, помозите нам сви свети из нашег рода, помози нам Христе Боже да испунимо велики циљ и оправдамо све наше грешке и промашаје.

(Фејсбук страница ђакона Ненада Илића, 9. 8. 2015)

Јеванђеље по Матеју 17, 14-23

И када дођоше народу, приступи му човјек и паде на кољена пред њим говорећи:

Господе, помилуј сина мојега, јер је мјесечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду.

И доведох га ученицима твојим и не могоше га исцијелити.

А Исус одговарајући рече: О роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпљети? Доведите ми га амо.

И запријети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа.

Тада приступише ученици Исусу и насамо му рекоше: Зашто га ми не могосмо изгнати?

А Исус им рече: За невјеровање ваше. Јер заиста вам кажем: Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће.

А овај се род не изгони осим молитвом и постом.

А кад су ходили по Галилеји, рече им Исус: Син Човјечији биће предан у руке људске:

И убиће га, и трећи дан устаће. И веома се ожалостише.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-5mt

Categories: Преносимо