Милорад Телебак: Морамо говорити српским језиком и писати само ћирилицом

Познати лингвиста Милорад Телебак истакао је да је у језику, прошлост, садашњост и будућност, као и духовност једног народа, нагласивши да језик и народ дијеле судбину.

Милорад Телебак (Фото: РТРС)

Милорад Телебак (Фото: РТРС)

Телебак је навео да се језик назива по народима, а не по државама.

„Морамо се вратити србистици, говорити српски језик, вратити се српској традицији и узусу у употреби језика. Морамо вратити своје писмо да пишемо само ћирилицом, као што сви други народи пишу својим писмом, нема двоазбучних народа“, поручио је Телебак на предавању под називом „Кроз српски језик са смјехом“ које је синоћ одржано на Сокоцу.

Он је рекао да се ријечи морају учити из рјечника, оне носе нека значења, а сматра се да има око 2.000 ријечи и њихових облика гдје су акценти једини знаци разлика у значењу. „Језик мора бити сажет, добар стил тражи сажетост јер гдје је много ријечи мало је мисли“, истиче Телебак.

Телебак каже да онај језик који се учи у дјетињству је народни језик, дијалекат у зависности гдје ко живи, али ниједан матерњи језик није на нивоу стандардног, односно књижевног језика, што значи да се мора учити.

Према његовим ријечима, недопустиво је да се српски језик не учи у српским школама, учи се у основној школи, али то су основи које би требало у средњој школи проширивати и надограђивати.

Телебак је рекао да је језик граматика и правопис, док је књижевност нешто друго, напоменувши да се она учи у средњој школи као да је задатак школе да образује књижевнике. Није Вук Караџић случајно своју прву граматику назвао писменица.

„Никада свој језик нисмо мање учили, а никада више људи није јавно говорило и писало, те је неписменост зацарила на јавној сцени или полуписменост“, нагласио је Телебак.

Према његовим ријечима, за народ језик није само средство комуникације, већ оруђе културе и науке, а захваљујући језику све оно што су створиле претходне генерације буде пренесено на будућа покољења.

Он је напоменуо да је појавом писма могућност преношења у времену и простору неограничена. „Да није језика не би био могућ напредак јер би свака генерација почињала испочетка“, наглашава Телебак.

Телебак је добитник књижевних награда „Свети Сава“ и „Кочићево перо“ за језичке приручнике које је написао. Добитник је Повеље за укупан допринос у његовању српске језичке културе, које додјељује Матица српска за допринос култивисању српског стандардног језика.

Аутор је десетак језичких приручника, објавио је више од 800 написа о српском језику у разним листовима и часописима, а приредио је и око 400 језичких емисија за радио и телевизију.

(РТРС/Искра, 14. 6. 2015)

ПОГЛЕДАЈТЕ ЈОШ

Имају ли достојне наследнике?

naslednici-loko

(Српско удружење Ћирилица Требиње/Локопортал)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ


ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 15. 6. 2015. у 20:12 – додата је секција ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4NG



Categories: Преносимо

15 replies

  1. „Морамо говорити српским језиком и писати само ћирилицом“ (Милорад Телебак).

    Апсолутно је тако, проф. Телебаче!
    А када сте писали и објавили приказ Правописа српскога језика Матице српске из 2010. и објавили у Новој Зори нисте ни споменули да је Правопис први пут и у српски језик увео двојство у писању језика Срба српском ћирилицом и хрватском латиницом.
    Да сте написали тај приговор Матрици српској, не бисте од ње добили ово признање које се овде спомиње.

  2. Ретко се не слажем са старим саборцем Збиљићем, али сада се то десило.
    Истина је да проф. Телебак није поменуо двоазбучје у српском правопису . Питање је само да ли у овом тренутку и овим поводом само то треба рећи о професору Телебаку.
    На овом сајту стоји вињета са текстом ДОК БУДЕ ЋИРИЛИЦЕ БИЋЕ И СРБА, којег је написао управо он. То је била закључна реченица из његовог текста СРБИ ПРОТИВ ЋИРИЛИЦЕ, који је могао бити објављен само у црквеним новинама.
    У истом тексту је написао још нешто што нико није учинио пре њега – да у предратној БиХ није била лажна само равноправност ћирилице и латинице , него и равноправност екавице и ијекавице. Како он написа, била је то равноправност при којој су наставници пореклом из Србије због екавице остајали без посла. Додао бих да данас екавице у Српској нема ни траговима. Република Српска се латиницом и ијекавицом определила за оно што је у Загребу и Сарајеву, уместо за оно што је у Београду (екавица), или макар што би требало да у њему буде ( ћирилица). Има је макар у Уставу Србије , ако је нема у Београду.
    Кад сам написао приказ једне твоје књиге под насловом „Драматичан позив лингвистичкој струци“, стигао је и до њега. На моје велико чуђење назвао ме телефоном и рекао да ми се диви по два основа . Прво, због тога што се као лице техничке струке уопште упуштам у језичка питања, кад је од ћирилице свако дигао руке. Друго, да мој рад има снагу магистарског рада. На то му нисам могао одговорити да није у питању нека моја способност, него да су професионални лингвисти по питању писма никакви.
    Професор Телебак је био и остао омиљени лик на ТВ српске због вођења емисије говоримо српски. Још један такав се није могао наћи ни Српској ни у Србији. Укинута му је емисија јер се бавила српским језиком.
    Лично знам од других да су му пета и шеста колона у Српској нудиле да пристојно заради писањем о језику и писму на начин који штети српској ствари. Одбио је.
    Пре који дан појавио се на сајту Српског културног клуба предлог проф. др Мирјане Влајисављевић да се одржи Београдски језички договор после Бечког и Новосадског. То је први текст неког универзитетског професора лингвисте у коме се уз српски језик не помиње латиница ни експлицитно ни имплицитно кроз израз „примарно“ српско писмо. Јер кад има примарна ћирилица , има и секундарна латиница која је у српским земљама заступљена са више од 90%. Ево сада и једног пензионисаног професора који јавно каже да пишемо само ћирилицом. Ми из Матице српског језика морамо се овоме радовати и ово подржати. Уверавам те да смо ми охрабрили и њега и Влајисвљевићку.
    Нема општине у којој проф. Телебак није одражао предавање о ћирилици.
    Хиљаду пута је био већи разлог да се јавно напада проф. Милош Ковачевић.Па он је једини држао говор у Матици српској по изласку правописа и није поменуо двописмо у њему! Показао сам на овом српском сајту да ћириличко цвеће неће да никне тамо где он професурује. Зар је замисливо да на интернет представљању Филозофског факултета у Српском Сарајеву могу бити равноправне ћирилица и латиница. Проф. др Милана Бабић је имала интервју с њим , а на овом сајту је написала да је лако направити добар интервју са правим саговорником! Али није разумела разлику између појмова српско писмо и писмо српског језика , што је „велика наука“ Ковачевића. Кад јој је на то указано више нема њених коментара.
    Остајем при овде раније датом коментару да је интервју са Ковачевићем контра напад двоазбучја после јавног изјашњења ЋИРИЛИЦЕ Требиње да је она за једно писмо српског језика. А кад се после тога јавио проф. Телебак и подржао нашу српску ствар , морао сам скочити у његову одбрану.

  3. Господине Видићу,
    Можете ли да схватите да ја нисам професор доктор, да сам ја професор српског језика и дипломирани теолог, да нисам Миланка Бабић (која је проф. др).
    Што се тиче расправе, напросто расправе са Вама нема – Ви гурате своју причу: нема спремности да се чује неко други, пишете хвалећи себе и истиномишљенике, убацујете полуистине и правите српско-српски сукоб. И, свјесни или несвјесно, убијате праву дискусију.
    Што се тиче тезе да сам ја пласирала интервју да бих нешто пропагирала морам Вам написати: или сте толико острашћени да не разликујете питања од одговора или сте безобразни.

    Свако добро!
    Милана Бабић

  4. Поштована госпођо Бабић,

    У Вашем одговору има више тачних навода.
    Тачно је да Ви нисте проф. др.
    Тачно је да нисте Миланка Бабић ( која је проф.др ).
    Тачно је да са мном нема расправе и „спремности да се чује неко други“ , јер спроводим програм одбране ћирилице којег је поставило удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад пре петнаест година. Основа тог програма је да се ћирилица може одбранити само као једино писмо српског језика, и да то мора да пише у српском правопису.
    Поделу у српском народу по питању писма не може направити неки инжењер, него су је направили, а и данас је праве професори лингвисти попут Милоша Ковачевића, Петра Милосављевића , Радмила Маројевића и осталих из југословенско-српскохрватског језичког клана у српским земљама.
    Програм одбране ћирилице базира се на општесветској пракси и законитости постојања једног писма у једном језику , као и на резултату вишедеценијског експеримента спровођења двоазбучја, тј. насиља над српским језиком. Надам се да ћете разумети да људи у удружењима за одбрану ћирилице раде све о свом руву и круву и да немају ни снаге ни потребе да улазе у расправу са онима који оспоравају наш програм.Не требају нам расправе, него акције за реализацију програма.
    Ви сте овде изнимка јер сте дали прилику Милошу Ковачевићу да брани позицију двописма у ситуацији када се у лингвистичком клану појављују прве пукотине у схватању да Срби не могу без два писма.
    Тај Ковачевић је „дозволио“ да је само ћирилица српско писмо, али да она није и једино писмо српског језика, зато што Хрвати користе загребачку варијанту српског језика , којег пишу својом латиницом.
    Ви нисте дозволили ни колико Ковачевић , па сте у поднаслову свог интервјуа написали да не може бити оно „само ћирилица“.
    Пре него што сте написали да сам безобразан , нисте одговорили ни на један навод из мог коментара.
    А да сам безобразан , јесам. И то више него што Вам је познато. Тако сам пре неколико година написао текст „Српска интелектуална елита да се изјасни о ћирилици“. Објављен је истовремено на 13 сајтова ( у праву сте кад сте написали и да се хвалим ). Као позитиван пример односа према ћирилици навео сам проф. др Слободана Антонића, а као негативан проф. др Мила Ломпара. Овај други је написао неки текст на седам осам страница о српској пожељној државној културној политици које нема, а у њему се више пута помиње српски језик без помињања ћирилице. У Уставу ове државе Србије има у члану 10. оваква уставна норма о језику и писму :
    „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
    Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“
    Дакле, професор из српске културне елите занемарује и сам смисао уставне позиције ћирилице. Он се понаша као да уставна норма гласи : „У Републици Србији у службеној употреби је српски језик. Службена употреба других језика и писама уређује се законом , на основу Устава.“
    Поменути професор је написао култну књигу „Дух самопиорицања“, у којој је за двописмо. Па да ли је уопште могуће веће самопорицање од добровољног одузимања ћирилици карактера српског националног симбола?
    Кад се овако понео и сам проф. Ломпар , не чудим се што сте се нашли у тешкој позицији брањења и промовисања онога што заступа проф. Ковачевић . Изгледа да нисте читали оно што је о њему јавно писала проф. др Мирјана Влајисављевић.
    Надам се да ће од наше размене мишљења бити користи макар толико што ће проф. др Миланка Бабић као декан Филозофском факултета у Српском Сарајеву , на коме предаје проф Ковачевић, смоћи снаге да из интернет представљања тог факултета уклони равноправност српске ћирилице и хрватске латинице.

    Ценим то што се уопште јавно ангажујете у време катастрофалног стања српског језика и писма, и целокупне културе. Надам се ће то ангажовање у будућности бити на страни једнозабучја, па да макар у томе будемо као „остали нормални свет“.

    С поздравом и поштовањем, Немања Видић

  5. Мало појашњење у корист српске ћирилице

    „Да сте написали тај приговор Матрици српској, не бисте од ње добили ово признање које се овде спомиње“ — то је моје мишљење о томе зашто је Матица српска пристала да додели заслужено признање Милораду Телебаку.

    Хтео сам том реченицом да истакнем да је проблем у вези са српском ћирилицом настао и остао у злоупотребљеној Матици српској (не само у њој, наравно) која сачињава, по традицији, и наставља да објављује Правопис српскога језика.

    Тачно је да је Телебак познат по томе што увек, где може, где му се дозволи, подржава исправан однос према српском језику и писму. И мислим да је требало и у реченом приказу (објављеном у Новој Зори) Матичиног Правописа српскога језика из 2010. да не изостави веома важну чињеницу за спас ћирилице да је нормативно решење питања писма за језик Срба алтернативно у српској ћирилици и хрватској латиници поступак који наставља да затире српску азбуку. Где би то требало истаћи у вези с Матичином правописном погубношћу по српску ћирилицу ако не баш у приказу реченог издања Правописа Матице српске?

    Ово што сам споменуо у вези с Телебаком не може значити велику критику и штету за дело Телебака. Значи само корист за српску ћирилицу. Свака истина о српској ћирилици корисна је за наше писмо.

    Мислим да треба имати пажње и према проф. Ковачевићу. Он је један од највећих стручњака који је изричито рекао да „латиница није српско писмо“. А пошто је он лингвиста, треба га разумети када каже истину: „и латиница је писмо српског језика“. И лингвистички она то заиста јесте иако, како Ковачевић јасно тврди, „није српско писмо“. Треба Ковачевића прихватити за великог стручњака (јер он то јесте) који је то тако рекао потпуно супротно мишљењима својим пријатељима и колегама Радмилу Маројевићу и Петру Милосављевићу од којих је први изричито увек тврдио до сада да је „и латиница српско писмо“), а други је чак смело ширио фалсификат да је Вук Караџић састављач ове веома лоше хрватске латинице по многим одликама. Ковачевић то не подржава па самим тим је објективан тумач чињеница. Чини се, на основу реченог о проф. Ковачевићу да би он могао бити међу првим српским лингвистима који би подржао решење питања писма у Правопису српског језика на, отприлике, овакав начин:

    „Српски језик (рачунајући и његова политичка преименовања у „хрватски“, „бошњачки“ и „црногорски језик“) пише се данас двама писмима: српском ћирилицом за језик Срба и хрватском латиницом у „хрватском“ и „бошњачком језику“ и „црногорчицом“, тј. хрватском латиницом с два нова црногорска словна знака у „црногорском језику“. Друга ставка би могла, рецимо да, гласи: „Српски језик (у значењу „језик Срба“) данас се пише једним писмом — српском ћирилицом. Трећа ставка би могла да гласи. „Наравно, све оно што је до сада објављено на српском језику или ће евентуално бити објављено на хрватској латиници или на било ком другом писму, а објавио га је Србин, по власништву неизоставно припада српској културној баштини.“

    Уз дораду и прецизирање у стилизацији текста, готово смо сигурни да би проф. Ковачевић то такво решење питања писма у правопису одобрио или сам прецизније у том духу формулисао. Али то институције лингвистике још не прихватају јер, како стоји и у Правопису Матице српске из 2010. године „српска ћирилица још није егзистенцијално угрожена“. Српске институције да преосталих десетак процената српске азбуке у језику Срба данас довољно је за живот ћирилице. Дакле, за наше институције за језик и писмо буквални ћирилицоцид од 90 процената међу Србима још не представља опасност за српско писмо. Нису се још изјаснили који би то мањи проценат ћирилице представљао „егзистенцијалну опасност“ за српску ћирилицу.

  6. „Милорад Телебак: Морамо говорити српским језиком и писати само ћирилицом“ (наслов текста)

    Можда понекоме чак треба и то треба рећи (да се ово не би буквалистилчки схватило): мисли се не да Срби не смеју да користе друге језике и писма. Та, свакако, прецизно значи да Срби свој стандардни језик треба да пишу једним писмом (ћирилицом), што никако не значи да им није корисно да познају друге језике и писма.
    Србе за свашта нападају, па би могао из лоше намере неко да каже да се залажемо за „забрањивање свих језика и писама“ осим свог језика и писма. На то, наравно, нико нормалан не помишља него се само истиче да и Срби, ако хоће да сачувају свој језик и своје писмо, тај свој језик треба да пишу само једним писмом, јер су два писма неодрживо, непотребно и неприродно решење, нигде у свету непостојеће осим међу Србима, па зато Срби и губе своје писмо, тј. замењују га туђим писмом, и то у нашем случају по много основа и одлика лошијим писмом.

  7. Радује конструктивно писање господина Немање Видића о заслугама уваженог професора Милорада Телебака, а такође и писање господина Драгољуба Збиљића о професору Милошу Ковачевићу. Морамо бити саборни и препознати све оно што ваља код других људи, који могу пуно помоћи за остварење пројекта спашавања јединог Српског писма ЋИРИЛИЦЕ. Најважније је удруженим снагама усмерити активности на примену члана 10, Устава Републике Србије, према коме је ћирилица једино Српско писмо. Истовремено треба агилно радити на повлачењу Граматике Српског Језика, издање Матице Српске, у коме је наведено да је и Хрватска латиница такође Српско писмо. Недавно сам на Руским ТВ програмима гледао државно црквену прославу КОД КИРИЛА. Цели дан су приказиване разноврсне културне свечаности посвећене историји настанка и развоја ћирилице. И то не само у Москви и Петрограду, него и у многим другим градовима широм Русије. Код нас је достојна свечаност била уприличена једино у Требињу. Нека је Требињцима на част и углед. Бога молим и надам се да ће се идуће године многи градови Србије и Републике Српске угледати на поносно Требиње. Да два Милорада осмисле прославу у Бања Луци, па да се свет дичи, а не устручава због своје ћирилице. Често сам размишљао да је наша СПЦ могла помоћи спашавању и заштити ћирилице. Прилично сам разочаран у том смислу. Пензионисани Владика Атанасије је у свом скорашњем говору у Требињу изјавио да је ћирилица једино Српско писмо, али ја нисам могао да се не упитам шта о ћирилици мисли Владика Григорије… Ипак, чврсто верујем да ће се наш духовни и културни фронт све више ширити и јачати. С поштовањем у поздравом. МВ

  8. @Mirko
    Корисно би било да погледате, шта раде и друга удружења која се бора за ћирилицу на овим теренима. Нису довољне лепе речи по правилу „ја тебе сердару, а ти мени војводо“. Погледајте сајт http://www.cirilica-beograd.org.rs. Видеће те, да неки други РАДЕ.

  9. Поређење лингвиста Милорада Телебака и Милоша Ковачевића по питању ћирилице нема смисла. Не могу јасније о томе писати него што сам већ чинио, па се више нећу трудити.
    Још више се Збиљић раније уздао у Мату Пижурицу него сада у Милоша Ковачевића. Иста је то школа. Био сам са Збиљићем на једном састанку код председника Матице српске пре излажења садашњег правописа , на коме смо ми из удружења тражили само један одговор од Матице и Пижурице – да ли ће и хрватска латиница бити у српском правопису . Оговорио је да неће потписати ништа више у прилог латиници осим да се она учи толико да Срби могу читати своју средњевековну дубровачку књижевност писану на латиници. А онда он у правопису стави латиницу поред ћирилице као још једно стандардно писмо српског језика. И написа да ћирилица још није угрожена. А Ковачевић је једини држао слово у Матици поводом изласка актуелног правописа и ћирилицу није ни поменуо.
    Збиљић је овде навео да су и Маројевић и Милосављевић за српско богатство имања два писма. Да додам да је проф. Радоје Симић написао неку књигу у којој је дошао да закључка да Вук није аутор ове хрватске латинице , али је и поред тога рекао је и она српско писмо. Па академик Пипер, који каже да није добро заступати тезу о једном српском писму , јер ћемо тако одбити умерене Србе од ћирилице!Сви су исти. Нико од њих не сме искорачити из лингвистичког клана јер се то не исплати. Одмах би се остало без позива да се учествује у неком „пројекту“. А млађима би се угрозила каријера.Зато, очекивати од њих да нешто учине за ћирилицу је исто као и очекивати да проговоре дебели зидови САНУ и Матице.
    Збиљић написа да је Милош Ковачевић један од највећих стручњака , јер је негде написао да латиница није српско писмо. Наравно да ја не знам ни какве се све научне дисциплине изучавају у лингвистици , а камоли да могу оцењивати професоре. Ја се бавим само питањем издаје ћирилице и њене одбране, па могу рећи само то да су Ковачевић и остали професори стручњаци у одбрани ћирилице у оној мери у којој у којој су је сачували.
    Ковачевић је читао проф. др Лазу М.Костића који је први писао о хрватској крађи српског језика.Милосављевић је чак написао да је Костић највећи српски писац у емиграцији.
    Дакле, оно што је Ковачевић писао у својој књижици „Српски језик и српски језици“ да се у Загребу говори преименованом варијантом српског језика , темељи се на учењу Лазе Костића. Ваљда је и Костић знао да се преименована варијанта српског језика у Загребу пише хрватском латиницом, али никад није написао да је због тога и латиница писмо српског језика. Напротив, Костић је писао да би Срби губитком ћирилице нестали са културне мапе света. Све је ово био увод, а сада главно : није ли у српском правопису питање писма решено баш по „учењу“ Милоша Ковачевића у том смислу да се и латиница спомиње као стандардно писмо српског језика. Додуше, није речено да се та латиница односи на преименоване варијанте српског језика у Загребу, Сарајеву и Подгорици. Односно , поставља се питање да ли се српски правопис треба бавити писањем Хрвата варијантом српског језика у Загребу, или само питањем писања српског језика. Па да пише :“ Српски језик се пише ћирилицом.“ Што је аналогно хрватском правопису у коме пише кратко и јасно : „Хрватски се језик пише латиницом.“
    Досадашња пракса је показала да је катастрофално по ћирилицу кад се уз њу помиње и латиница као стандардно писмо српског језика.Видели смо у интервјуу Милане Бабић да ни она као професор српског језика није разумела разлику између појмова српско писмо и писмо српског језика. Па како ће тек да то разумеју они који нису професори. Чим је латиница у српском правопису у било којој форми, ћирилица губи карактер српског националног симбола и осуђена је на изумирање.
    Зато сам против тога да Ковачевић решава питање писма у српском правопису.

  10. Почињу, да ми буду много симпатични Збиљић и Видић. Нико без њих двојице ништа не разуме!!?? Разумеју их и ту и тамо неки аматер. Како то, да их баш НИКО не разуме? Претворили се у двојац КАЛИМЕРА. А удружења која престављају имају два три члана, тек колико је потребно за оснивање. Нажалост, никако да прогледају и виде да и неко други нешто ради и да НЕ МОЖЕ само њихово бити једино тачно.

  11. Поштовани,
    Ово је текст послат у вези сајта Вода Војводине, који прилично нарушава бесконачна таласања двојца КАЛИМЕРО. Изгледа, да се нешто ипак креће. Само то двојац КАЛИМЕРО изгледа не примећује. Обожаваоце двојца поново упиућујем на раније споменути сајт. Волео бих, када би и мене неко упутио на сајт двојца КАЛИМЕРО.
    „Српско удружење Ћирилица Београд на чијем челу седи најславнији живи српски песник Добрица Ерић здушно подржава регату северне српске покрајине.
    Када смо јутрос отворили писмо уочили смо да је писано уставним писмом из члана 10 Републике Србије. Такође је и сајт врло професионално урађен, уз максимално поштовање Устава и закона.
    Желимо Вам сву срећу и мирне воде.
    Управни одбор
    Српског удружења Ћирилица Београд

  12. Слободан Млинаревић,
    Неко је за Вас недавно написао на овом порталу да запржавате сваку чорбу. Волим да Вас видим као човека који је заинтересован за спашавање Српске Ћирилице, али Ви се толико често јављате на све могуће теме да је то постала права инфлација. Недавно сам Вам препоручио да прочитате бар једну књигу аутора Драгољуба Збиљића у вези ћирилице. Ако се потрудите и то урадите, Ви ћете се после тога постидети своје брзоплете дисквалификације тога угледног човека. Вашег Калимера… О господину Немањи Видићу сам први пут прочитао у књизи њижевника Момира Лазића. Чуди се писац како се један машински инжењер заузима за ћирилицу, на терену, у сред расрбљеног Београда. После сам сазнао да је инжењер Видић власник више примењених патената. Власник је фирме Патент Инвест и водећи стручњак за пројектовање и изградњу челичних водоторњева. Тај исти инжењер Немања Видић је о своме трошку обновио запуштени споменик изгинулим Руским добровољцима поводом 200 ѓодишњице Варваринске Битке. А не држава Србија, Нема потребе да било ко брани ове људе од аматерских
    дисквалификација. Њихово дело о њима најбоље говори.

  13. НАРАВНО — САМО ЈЕ ЋИРИЛИЧКО ЈЕДНОАЗБУЧЈЕ У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ РЕШЕЊЕ ЗА СРПСКУ ЋИРИЛИЦУ

    Не бих о Млинаревићу, човеку који не уме да прочита Члан 10. Устава Србије како у њему пише. Он тумачи Тај члан како се Устав „тумачио“ у Брозово време. И о његовом „разумевању“ лингвистике такође не бих ништа казао.

    Једино бих казао да нема никаквог спора у подударности не само Видићевог и Збиљићевог става, него и многих других који поптуно разумеју проблем у вези са српским језиком и његовим писмом. Нема спора у томе да се једино ставом у српском правопису: „Српски језик се пише (српском) ћирилицом“ (Други став би могао да гласи: „Све оно што је у прошлости објављено код Срба н латиници и било ком другом писму припада српској културној баштини“) може сачувати српска азбука. Сви други начини су ништавни. И то потврђује целокупна светска пракса у тој области. (То што правник Млинаревић мисли да може и друкчије, нека окачи Брозовом мачку о реп.)

    Рекао сам да би од познатијих живих српских лингвиста једини то могао потписати проф. др Милош Ковачевић. Рекао сам то зато што је, за сада он једини, уз проф. др Драгољуба Петровића, у својим научним радовима написао:“Латиница није српско писмо.“
    Наравно, не тврдим да би то Ковачевић урадио, али само се надам да би то први од познатијих живих лингвиста прихватио. Ту, свакако, Телебак, Немања и Збиљић неспорни су. Нажалост, данас у томе нико од наведених нема већи утицај на решење питања ћирилице у институцијама које су за то плаћене и задужене.

    И због тога је корист од држања ове те4ме отвореном свуда где нам се то дозволи.

    Што се мене лично туче, одавно стоји понављано моје уверење, убеђење и сигурност у то да ћирилицу нема сврхе бранити нити се он може сачувати све док се српски језик правописно поново не нормира једино на српском писму (ћирилици).
    Данашња норма и решење питања писма у двоазбучју само је смрт за ћирилицу. И то не смрт одмах, него натенане, у мучењу и ћирилице и Срба који пишу ћирилицом свој језик.

    То су чисти ставови и Удружења „Ћирилица“ (Нови Сад, 2001), и Удружења „Српска азбука“ и савеза више удружења Српског сабора удружења „Матица српског језика и ћирилице“. Млинаревић често само зна да завирује у туђа дворишта удружења и савеза удружења и да нам он (како жбир) пребројава чланство. Нека он броји своје чланство, у свом удружењу. За наше чланство није га нико задужио нити је могуће да га неко задужи. То је, као оно у „Ријалитију „Парови“ на ТВ Хепи. Сви нови чланови „Парова“ осипају „паљбу“ на главне играче, верујући да ће тако и они сами постати „велики играчи“. Млинаревић би ваљало да једном схвати да он није у ријалитију. Није примљен. И не вреди му да се сам „прима“ и говори о ономе што не разуме. Прво се озбиљно мора изучити проблем, па тек онда коментарисати и о њему писати. У супротном је смешан свакоме разумном, осим самом себи.

  14. Предлажем аутору овог чланка професору Милораду Телебаку да се заједно са осталим Универзитетским професорима у Републици Српској, као што су Мирјана Влаисављевић,Зоран Милошевић, Милош Ковачевић, Миланка Бабић, и др. размотри могућност организовања Конференције на тему Српске Ћирилице, Из садашњег Српског националног и културног беспућа по том питању се мора бар покушати пронаћи излаз. То би била добра прилика да се на једном месту изнесу различита гледишта и донесу Закључци да ми Срби не треба да будемо једини народ на свету са два сукобљена писма. Вође свих политичких партија би требало да се поштено и отворено изјасне. За очекивати је да би већина црквених великодостојника СПЦ подржали одбрану ћирилице од њеног затирања и коначног нестанка. Мада нисам сигуран да би се екуменисти, којих није мали број, лако одрекли латинице. Јер, како ће се још више приближити Ватикану без латинице… Потребно је такође да се на таквој Конференцији постави питање статуса Руског Језика у образовном систему Републике Српске, и шире, те да се дају одговори и потребне смернице. Можда је најбоље да се Конференција, или Саветовање, или Договор, одрже у Бањој Луци. Не бих препоручио да се на тај еминентни Скуп позивају језички стручњаци из Матице Српске и САНУ. Тамо, нажалост, доминирају они који већ дуго надгледају и усмеравају системско урушавање јединог Српског националног писма ЋИРИЛИЦЕ. Поздрав, МВ

  15. Мирко,

    ПРЕДЛОГ БЕЗ ИЈЕДНЕ МАНЕ

    Предлог који овде изрекосте, Мирко, нема никакве мане.

    Можда би једино ваљало позвати и сербокроатисте из Матице српске и других институција за српски језик које се и да-данас држе Новосадског договора да би у лице чули и схватили зашто су себе поставили на „СТУБ СРАМА“ о коме одавно за лингвисте с правом спомиње Немања Видић.

Оставите коментар