Милош Ковачевић: Кичма српске културе је на ћирилици

Проф. др Милош Ковачевић о ћирилици и латиници, јесу ли Срби само ћириличан народ, о реформи Вука Караџића, стиховима Венцловића и о томе шта (не) значи Велика Србија. Разговарала Милана Бабић

kovacevic-milos-prof

Проф. др Милош Ковачевић

Језичка политика Јагића и његових сљедбеника и на српској и на хрватској страни је загрљај анаконде. Наизглед, добронамјерно и безазлено инсистирање на језичком заједништву је увлачење у загрљај из којег нема избављења. Захваљујући таквој, у суштини хрватској језичкој политици, Срби су безмало остали и без имена за свој језик и без имена за свој народ, зарад хрватског југословенства, које у својој полазној основи има Штросмајерове идеје о „славјанској федерацији на Балканском полуострву“, иза чега се крије тежња ка проширивању Хрватске и крајње негативан однос према евентуалној обнови Душановог царства.

Тиодор Росић

Проф. др Милош Ковачевић је члан Међународне академије хуманистичких и природних наука кнеза Шћербатова, уредник је „Радова Филозофског факултета“ (Источно Сарајево) и „Зборника српског језика, књижевности и умјетности“ (Бањалука). Предаје на Филолошком факултету у Београду, Филозофском факултету у Источном Сарајеву и Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. До сада је, уз преко 500 научних и стручних радова и 16 уџбеника српскога језика за основну и средњу школу, објавио и 25 књига међу којима су: „Кроз синтагме и реченице“, „Суштаствено и мимогредно у лингвистици“, „У одбрану језика српскога“, „Стилске фигуре и књижевни текст“, „Српски језик и српски језици“, „Српски писци о српском језику: хрестоматија“, „Српски језик у вртлогу политике“ (у коауторству са М. Шћепановићем“, „У одбрану српске ћирилице: хрестоматија“.

Посљедња књига професора Ковачевића, „Српски језик између политике и науке“, настала је након предавања на исти тему на Филолошком факултету у Бањалуци, у току тужбе о језику (Федерације је тужила Републику Српску). Доцент др Зорица Никитовић, предсједник Друштва наставника српског језика и књижевности Републике Српске, предложила је професору Ковачевићу да напише књигу у којој би се тачно могли разликовати научни постулати од политичких манипулација, а која би језиком и стилом била прилагођена широј друштвеној јавности.

Књигу је састављена од 16 радова груписаних у четири тематске цјелине: идентитетска питања српског језика, актуелни проблеми српскога језика, проблеми српскога под именом босанског језика и јучерашња лингвистичка и политичка трвења око српског језика. Књигу је објавило Друштво наставника српског језика и књижевности Републике Српске, а штампање књиге је финансијски помогло Министарство науке и технологије Републике Српске.

Друштво наставника Републике Српске брине о проучавању српског језика и књижевности, о подизању, његовању и унапређивању опште и посебне културе наставника српског језика и књижевности, и, што је од суштинског значаја, реагује на појаве, догађаје и стања у друштву који су од значаја за васпитање и образовање младих генерација, односно – врши утицај на креирање образовне политике. До сада је Друштво објавило четири броја часописа „Прилози настави српског језика и књижевности“.

Ако бисмо рекли да је само ћирилица српска, односно да је само ћирилица писмо српског језика, и ако бисмо се одрекли латинице, да ли бисмо у ствари спровели хрватску културну политику?

Искрено говорећи, ћирилица је српска културна вертикала. Шта то значи? Значи да је кичма српске културе на ћирилици – од Светог Саве до данас. Међутим, Срби ниси никад били једино ћирилични народ, нити су Срби икад били оно што се данас под појам Срба подводи. Добро знате да је Дубровник такође био српски, сви су се писали као Срби, дум Иван Стојановић писао је да је у Дубровнику било само Срба и Италијана, да нема никога другога. И написао је „Историју Дубровника“ и „Историју дубровачке књижевности“. А дубровачка књижевност је готово сва настала на латиници. Шта то заправо значи? Aко искључимо Србе католике, онда бисмо могли говорити да је једино на ћирилици исписана српска култура. Meђутим, будући да су Бока Которска, заједно са Змајевићем и другим српским писцима, будући да су Дубровник, Далмација и Славонија са огромним – огромним! – културним потенцијалом били латинички, онда се ту заправо види да је у центру српске културе била ћирилица, а да је њену периферију, коју су чинили углавном Срби католичке вјероисповијести, чинила латиница. Будући да то двоје подједнако улази у српску културу, и чини српски културни корпус, тада се може рећи да у ту културу улазе и ћирилица и латиница, али оне никад нису подједнако српска писма.

Значи не може да стоји парола – само је ћирилица српска?

Не постоји та могућност јер бисмо тиме из српске културе избацили огроман корпус. И не само то, већ и све оно што је у 20. вијеку категоризовано на латиници у Вашингтонској библиотеци, и у свим другим библиотекама. Ћирилица би се изједначила са оним што се зове такозвани „хрватски“ језик, читав Добрица Ћосић, са својим првим сабраним дјелима, „отишао“ би у хрватску културу. Са те стране, управо 20. вијек је готово сав латинички, Срби су у 20. вијеку готово били прешли на латиницу. Ако узмете 20. вијек којим је више на латиници него на ћирилици српска култура исписана, онда је апсурдно говорити да је ћирилица једино српско писмо.

Али, када се говори уопште о страдању Срба, о изједначавању језика и писма – кад год је био напад на ћирилицу заправо је био и напад на српски народ. Јер се народ изједначавао са ћирилицом, у НДХ-а, у Аустроугарској, у Војводини за вријеме прогона. Прогон ћирилице значио је прогон Срба и српскога језика.

Вук је говорио о Србима три вјере (закона), Екмечић говори о томе да је вјера ипак била „вододелница“. И историја је показала да уколико не дође до вјерске идентификације, уколико се Србин не осјећа и православним, долази до губитка идентитета и, посљедично, до сужавања српске теериторијалности, и културног и духовног простора.

Религија је овдје била „вододелница“. Књига Бранимира Стојковића, „Европски културни идентитет“, коју је издао Службени гласник говори о томе да је од 59 европских нација, чак њих 56 настало на основу идентитета језика, у доба романтизма. Само три нације су у то доба издвојене према вјерском критеријуму. Значи, вјера је секундарни елемент.

Које нације су издвојене према вјерском критеријуму?

 Вебер као први случај наводи Хрвате, а Стојковић наводи Јевреје и „југословенске Муслимане“. Наводе се само три нација у то доба. Касније је вјерски елеменат одиграо велику улогу, када је престало да важи – један народ, један језик, једна књижевност. Када је тај модел престао да важи, онда се кренуло у потрагу за другим културним моделима. Међу тим моделима била је и вјера која је на Балкану одиграла велику улогу, и ту је Екмечић потпуно у праву. Главни критеријум био је вјерски, заправо у подјели, јер језик није могао одиграти ујединитељску улогу. Вук је сматрао да Срби морају да се повинују критеријуму који важи и за остале народе, пошто има пет различитих вјера код Нијемаца, а обједињава их само језик, онда су Нијемци један народ. И Његош каже да вјера не може бити никакав критеријум („Лепо, липо, лјепо и лијепо / било, бјело, бело и бијело/ листићи су једнога цвијета“; „лактом вјере глупост чојка мјери“). Вјера се може мијењати, али не и језик.

Бечки договор?

Бечки договор се потпуно тумачи по хрватском моделу (узусу). Прва реченица Бечког договора гласи: „Један народ – ЈЕДАН НАРОД – једну књижевност мора да има.“ Зато што Вуков циљ није био стварање књижевног језика, већ увођење народног језика у књижевност. Књижевност је утилитарно схваћена заправо као горњи критеријум стандардног или књижевног језика. И када имате да „један народ, једну књижевност да има“, за Вука никакве дилеме нема – сви који пишу српским језиком су Срби.

Латиничко Ј?

Слово ı („десетерачко и“) Саве Мркаља (без тачке добило је службу обиљежавања само сугласника ј, и то у свим положајима у ријечи – прим. аут.) било је једино рјешење, али је било, због двотачке изнад, незгодно за писање јер уноси руски знак (графему), које нема ниједно српско слово. Вук очито није нашао боље рјешење од латиничког Ј.

Зар Србима није културолошки и духовно Савино рјешење било ближе, мудрије?

Вук никада није мислио ни о каквој другој заједници него о заједници свих Срба, није мислио само о заједници православних Срба.

Али се и тада велики дио Срба католика није хтио звати Србима?

Не само то. Неки су се и тада звали, а и сада се зову, Турцима.

Како је онда Вук мислио да ће се временом Срби муслимани и Срби католици опет осјећати Србима?

Ни Пруси се нису хтјели звати Нијемцима. А ко сада чини срце Њемачке? Пруси. Вук је заправо преузео критеријуме које је видио у Њемачкој, критеријуме Јакоба Грима и Јернеја Копитара.

И просветитељске елементе?

Да. Осим тога ти критеријуму нису Вукови примарно, чак ни секундарно. Кад прочитате Доситејево „Писмо Харалампију“ видите јасно шта Доситеј сматра једним народом – они који говоре једним језиком. И пореди Србе и Русе, и каже да се ми и Руси не можемо разумјети, па не можемо бити исти народ. Истиче, дакле комуникативни критеријум као главни. Вук је буквално преузео Доситеја, само је његове идеје искомбиновао са романтичарском идеологијом.

На промоцији књиге проф. др Милоша Ковачевића „Српски језик између науке и политике“ у Требињу:  МИхајло Шћепановић, Милош Ковачевић и Милана Бабић

На промоцији књиге проф. др Милоша Ковачевића „Српски језик између науке и политике“ у Требињу: МИхајло Шћепановић, Милош Ковачевић и Милана Бабић

Да ли је Вук можда несвјесно преузео нечији убачени, пројектовани модел?

То су наивна размишљања. Пазите, историју пишу побједници. Побједничка Србија била је неписмена Шумадија – од 1000 један је знао писати. 1827. године Браунинг пише за Србе: „Зар тај народ постоји? Пет вијекова их нема нигдје!“ Признање Србије као посебне државе, уласком у европску цивилизацију, настаје потреба за стандардним језиком, потреба за књижевним језиком. Вук као Вук се није морао уопште јавити, али се морао јавити неко. Било је само питање како да се од тотално неписменог народа направи бар полуписмен.

Да ли је морала бити народна основа језика?

Морала је. То је био једини начин. Никада ниједан језик у Европи, осим мађарског, није настао без говорне основице. Зато са мађарским имате толико проблема.

Зар није постојала могућност да се дође до неке рафиниране синтезе црквенословенског и српског?

Имате Умбегаунову студију, студију једног Француза који нема никакве везе са нама, он каже овако: „Да је могао славеносрпски језик проћи као стандардни српски језик ЕУ би прихватила есперанто на исти начин.“ Јер је то вјештачки језик, и један и други. Не може вјештачки језик народ прихватити, нарочито када је народ неписмен. Вјештачки језик се може само накалемити.

На калемљење сам и мислила.

Али ми смо били неписмен народ. Стално се заборавља да у то вријеме нико не зна да пише. И да је једина могућност била преузимање Аделунговог правила: „Пиши као што говориш, читај како је написано.“ Да би потпуно неписмени народ постао писмен, елементарно писмен. Какво би било писање на славеносрпском који није успио за својих 30 година да направи ниједну граматику?!

Када се чита Венцловић уочава се високи и продуховљени стил.

А, не! То је фалсификат. Маја Анђелковић је докторирала на томе. То што је урадио Павић са књигом „Црни биво у срцу“ – то је највећи фалсификат у историји српске културе. То није Венцловић. То су преводи црквених текстова на народни језик, препјеви. Имали смо једном скуп у Нишу, „Историја и књижевност“, и проф. Пантић, који је највећи познавалац старе српске књижевности, говорио је о преводу Змајевића (Слободан Калезић је превео Змајевића, препејевао). И знате шта је рекао? Рекао је: „То ми личи на Венцловића. Да је Змајевић тако пјевао у 15. вијеку – не би било Шекспира.“ Не би нико спомињао Шекспира ни да је онакав Венцловић постојао.

И у том докторату је показано да Павићево тумачење нема чињеничког упоришта. Ту постоји пет-шест Венцловићевих бесједа којима се обраћао народу, а све остало су препјеви. Такав језик није постојао, то је измишљени језик. Да је постојао такав језик, мислите ли да би се Вук оглушио о то и позивао се на Дубровник, а прескочио Венцловића? Па не би био толико луд.

Вук и прогони русизама?

Морате схватити једну чињеницу – национални језици настају по Хедеровом принципу из 1787. године, по принципу одбране од других језика. Другачије речено, морате направити идентитет властитог језика да бисте постали нација. Јер је то основ стварања нације. Срби су као нација настали преко српског језика.

Његош у писму књазу Милошу напада Доситеја због просветитељских елемената па се чуди како је књаз допустио да се штампају горки и отровни“ текстови. Доситеј је српске ријечи с неба спустио на земљу, богатство и дубину освјештане ријечи отргао од „источника православних“ и направио базу за њухову потоњу строго свјетовну одору.

У Његошевим текстовима о Доситеју он каже да је Доситеј Обрадовић „брука“ за српску културу. Највећа брука за СПЦ, за српски народ. Његош се није могао повиновати Доситеју, исто као ни Вук. Идентичан је то однос, јер мораш имати, ако ствараш нацију, критеријум. Не можеш бити мало свештеник, мало народни човјек.

Ипак се прекинула нит, изгубило се доста тога.

Ништа се није изгубило. Све револуције су једностране. Од тренутка побједе, а побједу је остварио 1847. године, Вук је могао ријешити проблем апстрактне лексике , „умозрителних ријечи“. Како Вук рјешава тај проблем? Кад је добио битку, врло лако. Он каже да од тог тренутка па надаље није битно шта народ говори, него је битно да ће се у српски језик увести све оно како би народ говорио да му је било потребно. И тако је Велимир Михајловић направио три књиге посрбица. Од 1848. до 1870. године посрбљено је више црквенословенских и других ријечи него што је имао Вуков „Рјечник“ из 1817. године. Шта је заправо урађено? Тада је настала Стојковићева аритметика, физика. Тада је настала српска наука. Све те ријечи су биле потребне. А како се стварало? Од „надежде“ је настала „нада“, од „путешествија“ „пут“.

Губитак партиципа?

Најбољи текст у историји те проблематике је написао Ивић. Он каже: „Највећа замјерка Вуку је направљена од оних који Вука нису читали.“ Вук има више партиципа него што их има поствуковски језик, на примјер, он има „новодошавши“. Вук пише у својој граматици да народни језик нема партиципе, али да је на писцима да партиципе створе. Он тражи надоградњу, а Вуку намећу да он није хтио партиципе. Из тога проистиче да ако је неко био за партиципе, био је Вук; ако је неко покушао дати моделе, то је опет био Вук. Шта то значи? Вук је био свјестан неких недостатака. А ти недостаци су много мањи у односу на корист коју има народни језик да би се Срби описменили. И ви када данас погледате имате један апсурд. Ото Јесперсен који је говорио о савршенству језичких структура сматра да је највећи степен развитка језика у оним језицима који имају релативне структуре. Српски језик то има као ману, јер ми морамо употријебити беспартиципне конструкције, јер морамо рећи жена која је дошла, а не можемо рећи дошавша жена; морамо рећи човјек који спава, а не спавајући човјек и сл. Уз употребу везника да, српски се одликује пречестом употребом релативне замјенице који. Зато наш језик у иностранству зову дакавски и којекавски језик. Ако бисмо прихватили Јесперсенов критеријум, наш језик би по учесталости употребе који би више него савршен језик, најсавршенији. А показује се да је та тако нужна честа употреба прије мана но врлина. Оно што је савршено за један народ за други не мора бити.

Можемо ли то проблематизовати, ту методологију науке. Стално преузимамо западну терминологију и узимамо је као постулат, као полазиште и пристаниште.

Лингвистика не познаје западну и источну терминологију. Критеријуми лингвистике су исти за све језике. Теорије које се стварају имај увриједност само олико су продуктивне. Другачије речено, вриједе онолико колико чињеница покривају.

Зашто се као вриједност узима продуктивност?

Па знате ако једна теорија, на примјер депенденцијална или граматика зависности, не може да објасни наше случајеве предикатског апозитива, на примјер у реченици – Он уморан заспа; а ви помоћу те теорије не можете да ријешите случај предикатског апозитива, а имате га у свакој другој реченици, онда ми долазимо до онога што је Филмор говорио: „Ако једна теорија не објашњава сваку другу реченицу, онда она није теорија. Она је смишљена да замајава, односно да објашњава оно што желиш. А такве теорије онда нису научне теорије“. Латини су створили једну изреку, коју су Европљани превели као: „Изузетак потврђује правило.“ Таква изрека не постоји у латинском језику. Она је накнадна изрека, из варварског латинског. А изворна изрека је била: „Изузетак тражи промјену правила.“ И та је изрека за науку једино важна, али, будући да нема правила које нема изузетак, људи су сами правдали себе па су изреку промијенили у логички апсурд по коме изузетак потврђује правило.

Управо зато, на примјер, нашем језику највише одговара за опис његовог система и структуре, тзв. структурално-семантичка теорија језика. Српском језику нпр. не одговара колико енглеском генеративна теорија зато што има велики број категорија, па би се број правила који постоји у енглеском у српском најмање удесетостручио. Према томе, вриједност таквих теорија мјери се прије свега по томе колико су продуктивне (свеобухватне).

Да се вратимо ћирилици. Чињенично се (тренутно) ћирилица налази под двоструким ударом, унутрашњим и спољашњим – како направити стратегију за њен опстанак и повратак као примарном српском писму?

Стратегија је једноставна. Треба урадити оно што је једино могуће. Данас не можете урадити ништа без језичке политике, а језичка политика је неријетко политика. Односно, морају се прописати политичка правила службене употребе језика и писма. А политичка правила кажу да у службеној употреби треба да се употребљава ћирилица, а то значи: службени акти, новине које финансира влада (осим ако нису приватне), емисије које се емитују на државној телевизији. Први програм РТС-а је био на латиници, а сада нема латинице. У чему је проблем? Проблем је у томе што је PINK гледанији од РТС-а, а он има латиницу. Приватник има право да то ради, али ако би се PINK-у који има националну фреквенцију наредило…

Може ли се PINK-у наредити?

Па може, ако држава хоће. То је проблем државе.

А држава то, дакле, неће?

Проблем су и странци. У тексту који сам приложио у одбрану ћирилице, о томе је најбоље говорио Слободан Антонић. Венецијанска комисија је српском Уставу највише замјерила зато што је у Уставу прописана ћирилица као службено писмо. И то замјерила, каквог апсурда, због мањина! Па мањине имају свој језик и своја права! Какве везе има употреба српског језика код српског народа као већине, са мањинама? Али има. По чему? Има по томе што се тиме заправо, позивањем на мањине, које такође користе српски језик, дакле позивајући се на мањине, желе заправо укинути већини право које имају све друге већине на кугли земаљској. И Антонић каже да такве треба предложити за Нобелову награду, јер је то по први пут у свијету да се тражи нонсесни критеријум – да се преко језика мањине руши језик већине. Јер ако у датој држави постоји мањински језик, претпоставимо грчки који има свој алфабет, шта онда Грку заправо смета ћирилица или латиница? Ништа. Шта смета на примјер Албанцу ћирилица или латиница? Ништа.

На промоцији књиге проф. др Милоша Ковачевића „Српски језик између науке и политике“ у Требињу

На промоцији књиге проф. др Милоша Ковачевића „Српски језик између науке и политике“ у Требињу

А код нас је питање опстанка.

То је то – код нас је питање опстанка. И онда Влада сматра да ће тиме повриједити центре моћи мимо саме државе, јер смо ми у некој врсти полузависности, у неком полуколонијалном стању. Добро би било радити то што Хрвати раде. Брозовић је говорио да је идеална држава у којој постоји хармонија између политике и науке, гдје политика слуша науку, ако су у питању национални интереси. То су Хрвати радили вијековима.

Хрвати имају подршку Ватикана и могу да гурају своју причу.

Нама не требају те подршке јер су научне истине на нашој страни.

С обзиром на то колико чињеница Срби имају на својој страни, чини се да превише брзо губе позиције за своју страну приче.

Знате зашто? Зато што имамо тројанске коње. Унутар наше науке увијек постоје људи који ће за паре продати шта год хоћете. И дан-данас у Србији постоји више сербокроатиста него србиста. Мило Ломпар је једном написао да га је срамота да припада данашњој интелектуалној генерацији, која више мисли о себи неголи о националним интересима.

Ако је то сада општи свјетски тренд, па су у готово свим државама свијета доминантније глобалистичке од националних елита, и ако је и код нас тај процес укидања трезвеног националног дјеловања узео маха, како се изборити за повратак критичке свијести?

Врло тешко. Намећу се други модели. Намеће се модел европског идентитета насупрот националном моделу. И ти модели су међусобно супротстављени тако да један модел искључује други, умјесто да један модел укључује други, да буде инклузиван. Али се то искључивање само код нас ради. Ако имате такве моделе који се сматрају искључујућим, онда ћете ви, тежећи ка Европи, сваког тренутка искључивати оно што је ваша посебност. А то неће ни један нормалан народ урадити.

Ту долазимо до тезе да Срби у себе носе самоомаловажавајући елемент – да ли је тај елеменат убачен или је настао спонтано?

Код Срба је увођење материјалистичког погледа на свијет уништило патријархални живот и уништило само друштво. Материјалистички поглед на свијет не одговара уопште православној цивилизацији. И заправо је увијек тај модел, глобалистичкик модел, рађен с одређеним циљем

А ми смо први на удару.

Да.

Ако ми и даље усвајамо ту западну терминологију и дух који та терминологија носи са собом, и ако смо дошли до тога да улазак у ЕУ посматрамо као својеврсни улазак у европску цивилизацију, па смо допустили да од Централног Балкана постанемо Западни, па смо у наставку преиначења термина на прагу да предамо Космет, и ако наш суноврат прати и најављује управо нове ријечи, преименовани термини и бесмислени искази – гдје Ви видите свјетло на крају пута?

Ми се не можемо одрећи глобалистичких процеса. Ви добро знате одакле је потекла Поперова теорија отвореног друштва, која је заправо највећи показатељ мијена у 20. вијеку. Она је уништитељ традиционалне културе и вриједности. Она је појединца ставила на пиједестал. И појединац има право да каже да је Кинез, а да са Кином нема никакве везе, јер се идентитет одређује само по вербалном изражавању. Самим тим заправо имате да се критеријуми читавог друштва раде према критеријума појединца – и то је отворено друштво. А, са друге стране, имате читаву културу везану за традицију, везану за колективитет, за оно што чини сам колектив. Између тог двога ви заправо немате избора, јер вам Европа намеће критеријуме „демократије“. Критеријуми демократије уграђени су у критеријуме отвореног друштва. Ви морате направити попис по њиховим критеријума. Данас видите да по попису не можете да имате резултате. У самом попису није битно шта сте изјавили. Ако сте изјавили на примјер да сте Јеврејин, или ако сте изјавили, као што је онај Петровић у Сарајеву 1991. године, да је Еским, па је попис показао да има један Еским који живи у Сарајеву, а ријеч је о предсједнику Омладине који је то само изјавио – онда ви остајете за вијеке-вијекова заправо на вербалној лажи која се прихвата као истина. Ви на том критеријуму појединца правите идентитет друштва, а сваки појединац је свијет за себе. Зашто је то створено? Да се разбију компактне културе. И створено је да се разбију традиционалне везане културе које штите тај поглед на свијет. Смјена погледа на свијет заправо значи постепено умирање дате културе, јер она никада не може да израсте у нову културу овога типа. Црв који се убаци у њу разара је па она остаје негдје на средини – нити је више оно што је била, нити може да буде оно што јој други намећу – и она се губи.

Александар Сергејевич Панарин је говорио да Запад посједује мозаичан тип културе који се због тога брзо креће и лако продире у монолитне културе Истока те их постепено разара – како се одбранити?

Врло тешко. Данас је све базирано на материјалним богатствима, а њене моћи су на Западу. Запад је тај који диктира услове. Видите, увијек кад им нешто треба да разбију, њима нису потребна овлаштења, чак ни УН-а. Они измисле критеријум који ништи потпуно и УН. Узмите само бомбардовање Србије.

Човјек може да се нада да свако високоразвијено друштво, кад дође до једног нивоа, само себе мора уништити. Самодеструкција – то историја показује. Показатељ томе и опомена јесте Римско царство. Нико римско друштво није могао срушити, али се оно само урушило. И ово друштво ће се уништити, јер је оно само, ништећи сваке критеријуме, створило услове за то. Да је то заиста тако, најбоље се види у Америци. Ако данас одете тамо, видјећете проблем између шпанске и англосаксонске популације. Онога тренутка када су Шпанци завладали великом територијом настаје огромни проблем у дијеловима гдје Шпанци не желе да учи енглески. И енглески дијелови гдје не желе да уче шпански.

Значи ли то да треба да сачекамо својих пет минута?

Сада је питање шта је то пет минута. Јер рушење великих система, система који одређују карактер свијета, доноси колатералне штете, а никада не знамо које колатералне штете могу за кога настати. Те штете чак могу бити веће за колатералне земље него за њих. Оне саме пропадају. Када је Римско царство пропало, више су заправо страдали други него сами Римљани, они су се само сузили.

И постали веома агресивни – страшно је било страдање првих хришћана.

Или Турска империја када се распала. Погледајте само шта се десило Јерменима 1916. године. Што се тиче нашег стања – стање зависи више од нас него од других. Како зависи од нас? Не треба попут Андрићевог Симана рано кукуријекати. Односно, треба чекати тренутак баш онако како је Андрић добро прорачунао Србе (одлично их је знао) – када се направе контексти. Заправо праве вриједности долазе до изражаја када постоји могућност њихове реализације. Уколико би се у неконтексима те праве вриједности пласирале, биле би заправо банализоване. И оне тада у ствари престају бити праве вриједности. Најбољи показатељ је сам термин национализам. Термин национализам је позитиван термин – то је љубав према властитом народу. Он је, међутим, данас код нас буквално профанисан термин, постао је синоним термину шовинизам. Данас када Нијемац говори о национализму он каже: „Национализам који није балкански.“ А неће да каже који није њемачки.

И нико не каже Велика Њемачка, него Велика Србија!

Да. А осим тога, да завршимо са Великом Србијом – Србија је онолико велика колико је Срби насељавају. Односно, онолико колико има Срба на одређеним територијама, који желе да живе у Србији, да имају заједничку државу. Циљ ка заједничкој држави може трајати вијековима, али се једног дана увијек дође до њега. Узмите било коју државу на свијету на кугли земаљској, па ево и курдску – и она ће ријешити проблем. Па узмите Палестину. Без обзира колико траје та борба, али видите већ у УН-у се говори о палестинској држави. Шта то значи Велика Србија? То значи прихватање перспективе других. Сви Срби у једној држави не значи заправо Велика Србија – него значи идеално рјешење за Србе који живе у различитим државама.

Милана Бабић

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Jw

Advertisements


Категорије:Лаки одговори на тешка питања

39 replies

  1. ДОК БУДЕ ЋИРИЛИЦЕ, БИЋЕ И СРБА!

    Свиђа ми се

  2. Једно је колико је језик имао писама, дијалеката и говора у прошлости. Срби ту нису друкчији од већине других.
    Друго је како се установљава стандардни језик у савременим нацијама. Ту нема места за два писма. Како то није јасно нашим филолозима и лингвистима?

    Шта ако постоје књиге на латиници? Постоје и на предвуковској ћирилици. Постоје и на арабици. Ништа их то не чини мање српским. Али, истовремено, НИКАКО не значи да се због тога мора имати два или више писама у савременом језику.
    Два писма у српском језику данас су основа за раскол у будућности, како то никоме није јасно? Има ли ико у овој држави појма шта је држава, и шта је нација?

    Свиђа ми се

  3. @cp6cku
    Сасвим је нормално да „нико у овој држави појма шта је држава, и шта је нација?“, односно, да само СРПСКИ и Д.З. знају све о држави и ћирилици. Можете ли, обојица, нешто озбиљно написати поводом овог размишљања Ковачевића? Како то, да нико други ништа не зна, осим вас двојице? Једва чекам, шта ће Д.З. поводом овог интервјуа да нам саопшти. Биће опет прича о Новосадском договору!

    Свиђа ми се

  4. ДВА ПИСМА ЗА ЈЕДАН ЈЕЗИК (НАРОД) ЛУДОСТ СУ КОЈА ЋЕ СРБЕ СВЕ ВИШЕ КОШТАТИ!

    Српски проблем с ћирилицом је у српској уникатној стандардизацији српског језика. Само Срби на целом свету, тј српски језичари, хоће српску језичку нормативу и на ћирилици и на латиници, и на ијекавском и на екавском, само српски лингвисти праве језички стандард у четири колоне: две на различитим писмима и две колоне на различитим изговорима. То други не раде. Нико тако не ради, па не раде ни они који су само преименовали један исти језик (Хрвати, Бошњаци и Црногорци. И они су изабрали по једно писмо и по један изговор.

    Срб су једини (и) у томе изван света. И чим смо изван света, ми смо изван света и по томе што не можемо да сачувамо своје писмо.

    Наравно, Крсто је сасвим тачно рекао: једно је питање колико се писама у историји (под насиљем) користило међу Србима у српском језику, а савим је друго питање питање језичке норме у којој нико други нема два писма, јер је и непотребно и много и вишеструко штетно.

    Ковачевић је један од ретких данашњих српских стручњака који добро разуме и историјат и актуелност језичке проблематике у Срба. Он има само ту ману што се, као и већина других, плаши д ће нам неко поново „узети језик“ само ако ми Срби, као сви народи света, имамо природдно решење питања писма с једним писмом и једним изговором. Не може нам нико узети језик због тога што ћемо ми неке језичке особине народне искључити само из стандарда.

    И Ковачевић, као и многи други, не схвата да писмо не одређује језик и да нам нико не може присвојити оно што су Срби до сада објавили на латиници. Он још једино не схвата да је насилно хиљадугодишње наметање латинице Србима био Тројански коњ на основу кога су Срби вековима католичени, латиничени па асимиловани. И да ће Срби у будућности бити, преко латиничења, много лакше асимиловани и у будућности. Није Србима случајно наметана латиница, него свесно, циљно, насилно.

    И Новосадски договор (1954). Наравно да је тај договор био веома важан за уништавање српског језика и за замену српске ћирилице хрватском латиницом. Новосадски договор је воводелница после које је хрватска латиница продирала и у Србију, јер је први пут тада латиница добила статус алтернативног писма и, убрзо, насиљем наметаног.

    Много је већа шанса да нам се све што ће у будућности бити објављено на латиници пребацити у хрватску културну баштину, јер то латиничко писмо било је сачињено за Србе католике и Хрвате, а све до 1954. Срби православни нису користили свакодневно латиницу као замену ћирилици.

    Мој пријатељ М. Ковачевић, попут многих других српских лингвиста прави разлику између службене и неслужбене употребе писма. Нико на свету од лингвиста не сачињава два писма па да се једно користи у службеној, а друго у неслужбеној употреби. У светској лингвистици постоји само службено, званично, обавезно писмо, дакле, само једно за један језик, а појам „неслужбено“, „приватно“ писмо и сл. бесмислица је, тј. не постоји. Нигде, осим код српских лингвиста.

    Све што су Срби до сада (па и нормирање два писма за свој језик) радили изван света, увек су због тога страдавали. Тако ће Срби страдавати и страдати и због тога што су њихове језичке институције први пут озваничиле правописно два писма за Србе после тзв. српскохрватског језика.

    Два писма, при чему је насилно у прошлости, наметнуто хрватско латиничко писмо, лудост су српских језичких институција која ће Србима доносити само разбијање српског идентитета, католичење, самолатиничење и будућа све ширу асимилацију Срба.

    Ковачевић има и ту омашку кад сматра да држава треба уставима и законима да наређује коришћење ћирилице само у званичним државним институцијама, а да изван тога постоји слобода да се користи и хрватско абецедно писмо. То хрватско писмо (тако га и Вук зове у другом издању свог „Српског рјечника“, Беч, 1852) тачно је да је било и писмо „периферних (католичких) Срба“, али је и чињеница да су сви ти Срби данас нестали, асуимуиловани су. И њихова књижевност је данас „нежива“ књижевност. Она историјски јесте српска, али не зна се да се више Срби католици не изјашњавају као Срби и да је та књижевност као и стари латински језик, данас „мртав“ језик, јер не постоји народ који користи данас тај језик. Тајко и Срби католици. Били су и нема их више. Асимиловани су и период њихове књижевности је свршен.

    И зашто би сада остатак Срба (а то су само православни Срби) замењивао своју ћирилицу, прелазио на то раније србокатоличко, а данас само хрватско писмо, а да запоставља своје писмо и да тако себе гура на пут којим су отишли Срби католици.

    Лудост! Лудост! Лудост! Све лудост до лудости само међу Србима.

    Лоше нормирање српског језика и писма. Све то иде само на сигурну штету данашњих и, поготово, будућих Срба. Ако их шта остане на дуже време под овим условима живота и лингвистике

    Свиђа ми се

  5. О ОЧИГЛЕДНОМ НЕРАЗУМЕВАЊУ МЕЂУ СРПСКИМ ЛИНГВИСТИМА

    Проф. Милана Бабић, која је разговарала с проф. Ковачевићем, већ у самом питању показује да не разуме српски проблем у вези с писмом. Она овако поставља питање:

    „Ако бисмо рекли да је само ћирилица српска, односно да је само ћирилица писмо српског језика, и ако бисмо се одрекли латинице, да ли бисмо у ствари спровели хрватску културну политику?“

    Ако бисмо се „одрекли латинице“. Какво је то бесмислено рећи „ако бисмо се одрекли латинице“!

    Шта има да се „одричемо латинице“. Зашто бисмо се одрекли латинице кад она међу Србима може да има употребни значај. Ако нам та хрватска латиница помаже да читамо хрватске књиге, ко би тај лудак био који би предложио да се „одрекнемо“ те или било које друге латинице? Нису се ни Хрвати одрекли српске ћирилице, чак је у последње време сматрају и хрватским писмом иако је у Вуковару чекићима разбијају само зато што знају да је то српска латиница.

    Дакле, сулудо је и помислити, а камоли поставити питање: да ли да се одрекнемо латинице. Ми треба да се одрекнемо глупости које спроводимо дуже од стотинак година у нормирању српског језика и писма, а поготово после Новосадског договора (1954). Дакле, нужно је одрећи се само глупости, светског униката у нормирању језика за Србе, а не да се одричемо било којег и чијег и језика и писма.

    Неопходно је да се угледамо и да применимо за писање свог језика светску праксу (једноазбучје и једноизговорност), а нема чега да се ми у језику и писму одричемо, осим наше српске уникатности у језичком нормирању, у стандардизацији језика и писма. Тр4ба да се одрекнемо да и даље не знамо на ком писму треба да пишемо свој језик, а никако да се одричемо нечега што нам може послужити. Нама хрватск а латиница има употребан значај и не треба никако да је се одричемо. И треба да је учимо и знамо. Али то не значи да треба и свој језик стално да пишемо двама писмима у свакодневној употреби и да замењујемо српску ћирилицу. Нормално је само једно: да и ми (Срби) свој језик пишемо једним писмо, како се то чини по целом свету, а да учимо и знамо и друге језике и писма јер су нам корисни.

    Свиђа ми се

  6. Милана Бабић је декан на Филозофском факултету у Српском Сарајеву, а М.Ковачевић и тамо предаје . Предаје на све стране, а где он предаје неће да процвета ћирилица. Као и други српски лингвисти, осим Милорада Телебака, залаже се за два писма у српском језику , с тим да је ћирилица примарно писмо. То је већ гола глупост јер је секундарна латиница заступљена са преко 90 постотака.
    Претпоставимо да им треба веровати да им је то искрен став, него сам ја неко закерало. Добро, али поменути факултет се на интернету представља и ћирилицом и латиницом. Тако је било и са Филолошким факултетом у Бања Луци. Писала СРПСКА АЗБУКА па су избацили латиницу. Филозофском факултету у Бања Луци није требало писати јер се представљао само на српском писму.
    Проф. Ковачевић је велика штеточина за ћирилицу, о чему сам на овом сајту већ писао. Пре него што је дошао на Филолошки факултет у Београду , тамношњи проф. Михајло Шћепановић је у неком интервјуу рекао да се требамо жртвовати за ћирилицу. У истим новинама сутрадан напишем да професор није рекао да ли ћемо ћирилицу бранити у једноазбучју или у двоазбучју. Ако је у питању прво, жртвоавање није потребно, а ако је у питању друго, оно је узалудно.Али кад је и тамо стигао Ковачевић, Шћепановић никад више није јавно поменуо ћирилицу.
    Прошле године упознам главног православног свештеника за град Келн и околину. Као што обичајим, и њега упитам шта мисли о ћирилици. Одговори ми је да је доскора био у заблуди да је само ћирилица српско писмо , али је тамо гостовао проф. Ковачевић и вратио га на прави пут. И од стида што је био у заблуди провлачи прсте кроз густу косу. Рече да је доскора позивнице Србима у Келну слао само на ћирилици, а сада на једној страни ћирилица, а на другој латиница. И извади из џепа ту југословенско-српскохрватску позивницу.Ето Ковачевића на делу , а и продају те памети је наплатио.
    Ковачевић је био кум правописа Матице српске , јер га је после његовог изласка из штампе представио у Матици српској пред великим бројем присутних. Први пут у српској историји је хрватско писмо уписано у српску књигу новорођених писама(правопис) као друго стандардно писмо српског језика , а он тај највећи домет српске лингвистике није ни поменуо. Понављам, није у правопису написано да је латиница секундарно писмо, него друго стандардно.
    Мени је драго што је Ковачевић морао преко Бабићке да оповргне став да је само ћирилица српско писмо . Јер улази у јавност главна порука бранилаца ћирилице да је само она српско писмо. Недавно је основано удружење ЋИРИЛИЦА Требиње , које је изашло у јавност са ставом да ћирилица може да опстане само као једино српско писмо. Биће тога још, а Милана Бабић и Милош Ковачевић ће заћутати.

    Свиђа ми се

  7. Господине Видићу, приђите озбиљније проблему. Ја нисам Миланка Бабић, већ Милана Бабић. Немам потребу, ни жељу, да пропагирам било чије ставове. Отворила сам расправу овим интервјуом, а Ви изволите наступите са својим аргументима и са стратегијом како да се изборимо за ћирилицу. А ако имате још неке идеје за проблеме које отвара овај интервју – предложите их!
    Свако добро вам желим!
    Милана Бабић

    Свиђа ми се

  8. @Милана Бабић
    Поштована госпођо Бабић, Збиљићу и Видићу је мука, што не могу пет људи, да окупе и што нисте са њима правили интервју. Никакве сугестије ту не помажу. Можемо се сложити, да су они начелно у праву, али како то питање решити њима не пада на памет. Очигледно, да више нису у стању ни да раде ни да разумеју, шта неко други каже. Тако и сада, не оспоравају оно што је Ковачевић рекао, него гуслају своју причу и потцењивачки се односе према човеку.
    @Д. З. @Немања Видић
    Спремност Збиљића, да „отпише“ Србе је запрепашћујућа. За њега је све „Лудост“, што није по њему и како он каже. Поменута господа су „запрепашћена“, што је негде у Келну, позивница штампана са латиницом и ћирилицом?! Па, господо, како да се штампа, када ти Срби тамо живе другу или трећу генерацију и вероватно више не познају ћирилицу? Или је познају не довољно? Хоћете ли ви отићи тамо да их „подучите, како нису Срби, јер не пишу ћирилицом? Одакле вам храброст, да Србе по белом свету отписујете, само због тога што не пишу ћирилицом? Ваша збуњеност, по питању Срба, као „јединственог“ народа, који ћирилицу користи као основно писмо, а латиницу као помоћно ме изненађује. Зар вам не пада на памет, да су Срби и по још неким појавама јединствени и непоновљиви?

    Свиђа ми се

  9. Vrlo mi se dopao ovaj opusteni razgovor G. Kovacevica i Gdje Babic, o jeziku i pismu.

    Dodao bih da u srednjem veku nasi ljudi nisu patili od nacionalizma. Oni su pisali i govorili NAS JEZIK.

    U svojim knjigama stampanim u Veneciji na nasem jeziku cirilicom, Bozidar Vukovic ne tvrdi da je Srbin ili Crnogorac vec kaze za sebe :
    “ . . . I tako miloscu Gospoda Boga, ja gresni sluga Hristov, Bozidar Vukovic, rodom iz Dioklitijske zemlje . . . “

    Petar Hektorovic Hvaranin u spevu „Ribanje i ribarsko prigovaranje“ stampanom 1556 god u Veneciji na nasem jeziku latinicom, hvali splitskog knjizevnika Marka Marulica koji „PISE NA SLOVINSKOM JEZIKU“.

    Petru je 2013 god podignut spomen na rivi u Starom Gradu na Hvaru na kome pise :

    . . . Skoncanja ne imati do duga vrimena
    Dokle strana ova (der do togaj vika)
    Bude ctiti slova nasega jezika . . .“

    Свиђа ми се

  10. ЧОВЕК ДА БИ РАСПРАВЉАО, МОРА ДА ИМА МИНИММ РАЗУМА ЗА СХВАТАЊЕ ПРОБЛЕМА

    Млинаревић ништа о овоме не зна, а појављује се у свакој чорби као мирођија. Он је правник, па не уме да исправно правнички прочита ни Члан 10. Устава Србије, али увек зна и у све се меша како маргарин кад Збиљић и Видић расправљају о српском језику и писму, Па чак каже да Збиљић и Видић „појма немају како д се спасе српска ћирилица“.

    Он ништа не разуме јер не схвата да се питање српске ћирилице може решити само тако како се питање писма решава у свим другим народима и њиховим језицима у свету. Он је научио од комунистра да смо ми „спеџифични“ па мисли да се српска азбука може сачувати данас без њене потпуне суверености у језику Срба. Млинаревић је, одавно, као „тумач“ овде за језик и писмо изгубио „невиност“, па мисли да се може девојка ноћу забављати и уживати све што је за уживање с мушкарцем, а да ипак остане „невина“. Не може српска ћирилица да се сачува у сталном „контакту“ с хрватском латиницом на тај начин што ће српско писмо бити алтернативно (необавезно) баш као што девојка не може „оно“ примити и остати сачуване невиности. Не вреди враћање невиности девојци операџцијом, јер је то вештачка невиност, као што је убитачна српска стварност, једина на свету, по којој су само Србима потребна у станадрадном језику два писма кад је то по природи и непотребно и обавезно штетно.

    Млинаревић „оправдава“ Србе који не знају своје писмо данас, па им свештеник мора слати позив на хрватском писму. Није да су ти Срби једини глуп народ па због тога не знају српску азбуку, него је проблем у српским језичким институцијама које нормирају једино Србе тако да не морају знати своје писмо у свом језику.

    Човек мора да има минимум лингвистичког знања ако расправља о језику и писму. То Млинаревић нема и онда се упетљава и свађа се са онима који знају и лично их вређа јер он не зна ни шта је увреда. Онда каже да нас двојица вређамо Ковачевића који је мени, знам, већи пријатељ него Млинаревићу. Ми само објашњавамо зашто није могуће сачувати српску азбуку у двоазбучју, јер је нисмо ни сачували, у алтернативности писама. И Видић је показао лако да је заиста глупост уопште спомињати појам ћирилице као „примарног писма“, када сваки сељак и академик на исти начин виде да је и у Србији хрватска латиница постала примарно писмо и да је извршен ћирилицоцид и у Србији, и то у 90 процената само зато што неко још мисли да су Срби судбином одређени да морају да свој језик пишу час једним, час другим писмом и да стално скакућу с писма на писмо у свом једном језику.

    Предлажем, ипак, Млинаревићу да хиљаду пута прочита Члан 10. Устава Србије и да једном научи да у том Члану ни било где у Уставу за Србе и њихов језик није предвиђено никакв о друго писмо, осим ћириличког. И шта сада смета лингвистима да се држе, на крају крајева, Устава, јер лингвистичке институције и лингвисти нису изузети од обавезе да се држе уставних одредаба.

    Свиђа ми се

  11. ТАМАН ПОСЛА ДА ЗБИЉИЋ „ОТПИСУЈЕ“ СРБЕ! НИКАДА И НИКАГДА!

    „Спремност Збиљића, да „отпише“ Србе је запрепашћујућа“ (рече овде неко који ништа не разуме).

    Таман посла да Збиљић „отпише“ ишта што је било или је данас српско. Збиљић само нормално расуђује да, нажалост, Срба католика, више нема јер се данас нико не изјашњава као Србин ако је католик. Збиљић никада не би пристао и одобрио да икога терамо насилно да се изјашњава као Србин, јер је бити Србин превише тешко данас, али је зато часно.

    Свиђа ми се

  12. БЕСПРЕКОРНО ДОБАР И ТАЧАН НАСЛОВ:
    „Милош Ковачевић: Кичма српске културе је на ћирилици“

    Недостаје у томе једно једино — објашњење како је и зашто Србима „пребијена“ та „кичма“, како и зашто су им извађена из кичме девет десетина пршљенова и како им се ти пршљенови могу вратити и оздравити.

    О томе ни професор ни новинарка готово ни реч не рекоше. Они не рекоше ни то да писмо никоме бне нестаје никада случајно, спонтано, тек тако. Српско писмо је изгубљено борбом и насиљем протзиов српске ћирилице кроз векове и да је коначно оно најтемељније ратзорено смишљеним поступцима удружених институција и државе и лингвистзике после Новосадског договора (1954) с нескрривеном наологом и практичним насиљем у друштвеној стваерности.

    Народ никада не губи и не мења своје писмо ако то није смишљена кација државе и лингвиста. Смишљеном акцијом државе и лингвиста изгубљена је српска азбука и она се може вратуити у живот само нормалним решпењем питања писма за језик Срба (једноазвучје, разунмер се), што никајко не значи да Срби не треба да знају да употребе и хрватско латиничко писнмо, као ни друге језуике и друга писма. Једно је коришћење других језика и њихових писама, а сасвим је нешто другфо како се и зашто чува свој језик и своје (наравно, једно) писмо.

    Без исправног решења питања писма у складу са целокупном светском праксом у другим народима и језицима, Срби ће све више имати болесну „кичму културе на ћирилици“ и од те кичме у будућности неће остати ни један здрав пршљен. Срби не смеју преко замењивања ћирилице да доврше свој пут којим су отишли Срби катзолици.

    Свиђа ми се

  13. У нашем ранијем раговању остало је: „иако је у Вуковару чекићима разбијају само зато што знају да је то српска латиница.“

    Наравно, треба на крају реченице да стоји: „српска ћирилица“.

    Свиђа ми се

  14. @Милана Бабић: „…Господине Видићу, приђите озбиљније проблему. Ја нисам Миланка Бабић, већ Милана Бабић..“. Сав шокиран таквом наводном Видићевом неозбиљношћу, прочитао сам поново коментар г. Видића и не видим његову неозбиљност по питању проблема о томе да ли се ради о МиланКи, или МиланИ Бабић (он пише само о Милани). Верујем да је то питање за гђу Бабић јако озбиљан проблем, али не видим места замерки г. Видићу по питању писања њеног имена. У основи се слажем и са садржајем коментара гг. Видића и Збиљића, а не слажем се са @Deda Djoletom @слободаном млинаревићем. Иначе, по мом мишљењу, српска ћирилица јесте кичмени стуб и основна визуелна (и не само визуелна, него и духовна) одредница српског националног идентитета, а такође сматрам да већини српских лингвиста и присталица двоазбучја и сербокроатистике баш и недостаје кичма. Истина, уз кичму треба имати још и разум и „му*а“. По степену потискивања српске ћирилице у свим видовима јавне комуникације (све врсте медија, уличне табле и путокази, табле са називима насеља, регистрационе таблице возила, итд.) у Србији, и непостојању широког отпора томе, види се да српском друштву у целини недостају и кичма, и разум и „му*а“.

    Свиђа ми се

  15. @Јован Јовановић
    Са основним ставовима Д.З., Видића, као и Вашим се потпуно слажем. Оно што је мени код Д.З., посебно спорно је покушај, да сви све разумеју на његов начин и да је то једино исправно, могуће и шта знам још. За Вашу информацију, ја сам иницирао престављање његове последње књиге у Панчеву. Мислите ли Ви, да он разуме нешто, када НЕ ВИДИ више пута поновљено са моје стране СВАКА МУ ЧАСТ! Али наметање, тезе само ја све знам, први сам и једини, њега је удаљило од свих који се за ћирилицу боре. Рад је, да САНУ, Матица српска, држава, једном речју сви раде како он каже. Обратите пажњу и на његов став: Млинаревић, правник – нема појма о лингвистици, а ја Д.З. знам све о Уставу и праву. Мало нелогично, зар не? Покушајте, да нађете регистрацију удружења која спомиње у званичном регистру удружења. Нема их! Ако пратите овај сајт, молим Вас, да ме упутите, када су Д.З. и Видић, на СТАЊУ СТВАРИ ставили примедбу онима који пишу латиницом? Његових бесмислених 90 посто које стално помиње нису ТАЧНИ! Сигуран сам, да ћирилица полако заузима своје место у складу са нашим жељама на територији Србије. ТАНЈУГ није прошао, вратио је ћирилицу, државне установе пишу ћирилицом, Агенција за привредне регистре у којој је регистровао последње удружење, је писала латиницом, сада пише ћирилицом, а Д.З. гусла ли гусла. То је морао, да примети! Надам се, да сте видели, да му се провлачи „идеја“, да су само Срби оно који пишу ћирилицом? Наравно, не одговара на питање, ко су они који тврде, да су Срби, имају наше пасоше, а стицајем разних околности користе латиницу? Већ сам писао, можда сте пропустили. Банка ми је писала латиницом, после могу упорног инсистирања, прешла је на ћирилицу. Тако се практично можемо борити за ћирилицу око нас.

    Свиђа ми се

  16. САМО СЛЕПАЦ НЕ ВИДИ ДА ЈЕ МЕЂУ СРБИМА СЛОМЉЕНО ДЕВЕТ ОД ДЕСЕТ ПРШЉЕНОВА СРПСКЕ „ЋИРИЛИЧКЕ КИЧМЕ“

    Од појединачног убеђивања како неко треба да пише, мало је вајде. Нисам само ја мудар у томе како се решава питање писма. То се зна у свим институцијама за језике у свету. Само у Србији лингвисте доносе норму у којој своме писму одузимају природан суверенитет у језику. Тога нигде нема. Мени је драго да онај ко не зна да прочита Члан 10. Устава Србије види да је у Србији и свуда међу Србима све више ћирилице. Проблем је његов што не уме ни да изброји има ли у централној улици у Београду (Кнез Михаиловој више од двадесет исписа на српском писму и што не чита истраживања лингвиста који потврђују, сви одреда налаз да је у српском језику Срба остало око десетак процената српске азбуке. Онде где је побијено 90 одсто исписа на ћирилици и где је сломљено девет десетина пршљенова на ћириличкој „кичми српске културе“ може се једино говорити о буквалном ћирилицоциду. У Панчеву, које спомиње овај који питање писма у језику Срба не разуме, нас тројица смо пре расправе о ћирилицоциду једва пронашли два-три ћириличка исписа у главној улици у центру, а тако је и у свим другим улицама.
    Онде где постоји слободна употреба службеног и неслужбеног писма у једном језику и где је #примарно писмо“ постало одавно не само секундарно него и затрто, не вреди говорити о томе како се чува писмо. То не зна само Збиљић, није он најпаметнији, то се зна у целом свету, осим у српским језичким институцијама

    Свиђа ми се

  17. П. С.

    Поздрав Јовану Јовановићу који овде, као и многи други, све проблеме српског језика и писма разуме и исправно тумачи,

    Свиђа ми се

  18. @Јован Јовановић
    Д.З. полако из својих фикс идеја прелази у фазу лажова. Молим Вас, погледајте сајт Града Панчева. Видећете, да је на ћирилици. Ако би отишли до Панчева, видели би сте, да су називи улица ћирилични. Од Карађорђеве, Војводе Путника …. Могуће је да је Д.З. негде уз помоћ лупе, нашао то о чему прича, али само уз помоћ лупе! И по обичају, неће Вас обавестити, тачније оспорити моја питања у вези престављања и регистрације „његових“ удружења.

    Свиђа ми се

  19. Личност мрзитеља онога ко ништа не разуме не занима ме, па ни његови лажни подаци.

    Свиђа ми се

  20. Поједини коментатори су ме толико збунили са Миланом и Миланком да сам искористио интернет да сазнам да су Миланка Бабић, декан Филозофског факултета и Милана Бабић, аутор овог текста, различите особе. Успут сам погледао и сајт Града Панчева, на ћирилици је. Што се интервјуа тиче, мислим да је сјајан и инспиративан. Од госпође Бабић нисам друго ни очекивао. О професору довољно говори његово дело. Поздрављам вас!

    Свиђа ми се

  21. @Д. З.: И ја се слажем са Вашим и Видићевим ставовима о српској ћирилици – али, ипак не треба у томе испољавати и лични анимозитет према нпр. @слободану млинаревићу! Нисам гледао на сајт Агенције за регистрацију – али Панчево, родни град мојих српских предака ме је заинтересовало, и г. Млинаревић је потпуно у праву. Мада се са њим у политичком погледу не слажем (ја сам, и остајем „реакција“ и белогардејац) – он је у праву за сајт града Панчево (http://www.pancevo.rs/Grad_Pancevo_RSS-19-1-2776), који је потпуно ћирилични, и на томе му треба одати признање, као и на његовој борби за ћирилицу са Танјугом и банком. Да је више таквих личних иницијатива – било би више успеха, а мање џапања сигурно треба да буде ако су вам циљеви исти..

    Свиђа ми се

  22. Дубињину:

    Нисам говорио на ком је писму сајт Панчева, него о томе колико исписа на ћирилици има у главној улици у Београду и у центу Панчева. Сајт није мерило за то колико ћирилице има у неком граду.

    Читајте пажљивије шта други пише.

    Свиђа ми се

  23. @Иоанн Дубињин
    Можемо ми, да се не слажемо по много чему, али је за мене битно, оно што могу ново да сазнам и да моје ставове и могуће заблуде у „разговору“ проверим. Сигуран сам, да знате више од мене, а таквих има много, па ја сам себе испитујем кроз коментаре. И учим! Нажалост, више нема велике користи од учења. Са сваким који се бори за ћирилицу, лако ми је да се сложим, ако то подразумева и РАД. Поред тога, неко схвати, да није способан, да прати промене, неко не. Неко схвати, да је за пензију, а неко не. Да поновим. СВАКА ЧАСТ ГОСПОДИНУ ЗБИЉИЋУ, на досадашњој борби за ћирилицу! Међутим, дошло време, да се борбе воде, на другачије начине, а он то не схвата. Сарађивао сам са њим, сарађивао сам са Александром Живковићем, са Каргановићем и Шкрбићем, иако се по много чему са њима не слажем. Био је у питању добар повод, који није било могуће не помоћи. Међутим, полуистине и лажи ме помало нервирају, па често реагујем, како реагујем. А углавном и проверавам.

    Свиђа ми се

  24. @Иоанн Дубињин
    Као што се види, већ је заборавио. А не одговара на питање о регистрацији и лажном престављању. И шта да се са њим ради? Не одговара, како да се реши питање ћирилице код Срба по белом свету. Бави се натписима на радњама!!?? НИЈЕДАНПУТ није осудио коришћење латинице на овом сајту!!?? Могуће је, да ја претерујем, али како то он НЕ ВИДИ, а види фирме на продавницама? О дилемама, које износи Ковачевић ништа? Нема одговора, па се бави продавницама? Кажу, да ми матори подетињимо? Шта мислите о томе у овом случају?

    Свиђа ми се

  25. Поштована госпођо Бабић,

    Нисте навели у чему је моја неозбиљност , па ми остаје да је она у томе што сам сам Вас заменио Миланком Бабић.
    Написали сте : „, а Ви изволите наступите са својим аргументима и са стратегијом како да се изборимо за ћирилицу.
    А ако имате још неке идеје за проблеме које отвара овај интервју – предложите их.“
    Истини за вољу, Ваш интервју је поново отворио неке проблеме.
    Први проблем је да они професори који себе проглашавају србистима , као Милош Ковачевић , хитро реагују чим макар и средњошколски професори српског језика јавно искажу опредељење да је писмо српског језика само ћирилица. То се догодило у Требињу, где је основано удружење ЋИРИЛИЦА. Радио Требиње/Херцег ТВ , 22.5.2015. овако јавља :
    „Удружење је основано у фебруару ове године- са циљем промоције ћирилице као јединог писма српског језика и борбе за њен привилегован статус у јавној употреби.“
    Наведено се потпуно поклапа са ставовима удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад , СРПСКА АЗБУКА Београд и Матице српског језика и ћирилице.
    То је стратегија одбране ћирилице. Друга и не постоји, па је не могу ни предлагати.
    Други проблем је да Ви својим интервјуом отворено пропагирате двоазбучје , у оквиру којег не може да опстане ћирилица. То су безброј пута доказивали Збиљић и Видић. Служили су се чињенице реалног живота – страдање ћирилице је почело увођењем двоазбучја у српски језик преко његовог српскохрватског имена 1954, а шест деценија касније ње је мање од 10 посто у односу на „српску“ латиницу.
    Ваша пропаганда за двоазбучје, што у коначном значи за хрватску латиницу у српском језику , почиње са два прва нападна питања на суштину одбране ћирилице – тезу да је „само ћирилица српска“. Значи, ништа ново није донео Ваш интервју. Треба Вам ипак одати признање што нисте насели на омиљену глупост универзитетских професора језичара да ћирилицу треба бранити , али не на рачун латинице. Боже опрости, по њима, као да је ћирилицу угрозило кинеско или арапско писмо, а латиница је света крава па се не сме споменути као давитељ ћирилице.
    Трећи проблем којег отвара Ваш интервју је латиничка дубровачка књижевност Срба као разлог да се код данашњих Срба чува латиница , па макар и док се не затре сваки траг ћирилице. Ту сте сметнули са ума да средњевековна дубровачка књижевност није писана овом данашњом „српском“ латиницом, која је општенародно и службено писмо у суседној Србима много пријатељској држави Хрватској, него на латиници латинског језика. Та латиница је одвела дубровачке Србе католике у „нову“ латиницу гајевицу ( гајицу), па у хрватски национални корпус.
    Зашто ми не бисмо решили питање српског латиничког културног наслеђа као Хрвати свог ћириличког. Они су у свом правопису написали :“ Хрватски се језик пише латиницом.“ А негде даље у правопису пише да се у прошлости хрватски језик писао и ћирилицом, али сва дела хрватских аутора писана њоме спадају у хрватску културну баштину.
    Разлика између школованих Хрвата и Срба је у томе што они воле хрватско, а ми обезвређујемо све што је српско да бисмо се показали као космополити. А уствари смо неодговорни.
    Ево, госпођо Бабић, којих орјентира се држим када се као инжењер усуђујем да оспоравам ставове данашњих професора језичара.
    Пре доласка на власт председник Краљевске академије наука и уметности ( заборавио сам како се тачно звала) био је патријарх српске лингвистике академик Александар Белић. У некој граматици из 1940.г. је написао да се Срби служе ћирилицом, а наша браћа Хрвати и Словенци латиницом. Није то онда академик ни морао писати јер је то знао и сваки српски сељак.
    Ваљда је и тада академик знао за српску дубровачку књижевност.
    Током каснијег рата академик Белић је ризиковао живот јавно подржавајући Милана Недића. После рата Ђилас је говорио да је Србима пуштено мало крви, али Белић није убијен . Напротив , постао је председник комунистичке САНУ.
    Белић јесте послужио комунистичкој власти да се укине српско име језика, али како написа велики српски патриота проф. др Лазо .М.Костић негде у изгнанству, Белић је заслужан што ћирилица одмах 1954.г. није избачена из српског језика. Политичким увођењем и латинице у српски језик те године , ћирилица је осуђена на тихо умирање. Тако смо стигли до данашњег времена , кад је после вршења разних државних насиља против ћирилице њој у двојству са латиницом одузет карактер српског националног писма и симбола. Зато се данас и сељаци и академици муче око питања које је српско писмо.Биће око тога много доктората, а све о народном трошку.
    И још нешто – главно : ако Ковачевић брине за српску дубровачку књижевност , како то да не брине за данашње стварање Срба на латиници које се књижи у хрватску културну баштину ?

    Свиђа ми се

  26. Занимљива је мисао Ковачевића : „Кичма српске културе је на ћирилици.“
    Па пошто је та кичма савијена готово до земље, он не предлаже да се она неопходним мерама врати у вертикалу , него предлаже да се двоазбучјем Србима угради друга , туђа кичма.

    Свиђа ми се

  27. Поштовање!
    Прво, драго ми је да сте написали озбиљнији коментар и отворили простор за здраву расправу, мада се нисте извинили за Ваш тон (нападачки и омаловажавајући) и за погрешно ословљавање.
    Друго, мислим да би било коректно прочитати књигу и рјешења која предлаже Ковачевић па онда написати са чиме се не слажете и зашто.
    Ево ја ћу цитирати мали дио из књиге, из увода (О начелима српског филолошког програма) па Ви дајте свој коментар.. „Ћирилица јесте српско писмо, а латиница Гајева, с малом Даничићевом дорадом, није српско писмо, него је писмо српскога језика. Она није српско писмо зато што и није створена за српски језик, али је писмо српскога језика зато што се тај језик данас не само код Срба него и код Хрвата, муслимана и Црногораца пише латиницом. Чак када би код Срба српски језик био само ћирилички исписиван, латиница би и даље била писмо српског језика. Јер српски језик данас као књижевни не употребљавају само Срби.“ У књизи „Српски језик између науке и политике“ професор Ковачевић доказује да је често навођени критеријум о праву свакога народа да свој језик назове властитим именом измишљен, да су га ad hoc измислили Хрвати 1967. године у Декларацији о називу и положају хрватског књижевног језика.
    Треће, одакле вам уопште идеја да ја нешто пропагирам? Чему потурања! Дајте – не отварајте беспотребне српско-српске фронтове!
    Што се тиче Белића и Ивића у књизи се налази поглавље „Белићеви и Ивићеви доприноси Новосадском договору“ гдје се говори о томе да је Белић дао најзначајнију подршку „устоличењу сербокроатистике“ на рачун србистике: „ Белић је године 1947. основао Институт за српски језик при САНУ и био је на његовом челу. Један од задатака овог института био је да ради на Академијином Српском речнику. Институт је, међутим, године 1953. издао нову огледну свеску речника, али је његово име било промењено. Огледна свеска се звала: Речник српскохрватског језика по грађи Српске академије наука. У њој је језик, који се дотле звао српски, преименован у српскохрватски“ (Милосављевић 2003: 454). А српскохрватско име језика, уз неколико ‘превида‘ доминира и наведеном Белићевом у колу објављеном књигом. Тако се дата књига може на одређени начи сматрати експаланаторним антиципатором званично устоличене сербокроатистике на Новосадском договору децембра 1954. године
    Четврто, страдање ћирилице није почело увођењем двоазбучја 1954. године, почело је много раније (Наредба Марије Терезије па закон из 1979. године против употребе ћирилице као званичног писма у Срему, удари на ћирилицу у БиХ након аустроугарске окупације…).
    А шта ћемо са српском књижевношћу која је категоризована на латиници?
    И, на крају, најлакше је преузети неку паролу. Хајде да направимо стратегију! Како у овим условима вратити ћирилици престо?

    Свиђа ми се

  28. ЗНАЊЕ И НЕЗНАЊЕ, ЛАЖИ, ФАЛСИФИКАТИ, ОБМАНЕ И НАСИЛНА ЗАБРАЊИВАЊА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ, ШИРЕЊЕ ЗАБЛУДА ОД СРПСКИХ ЛИНГВИСТА ПРЕКО ЗЛОУПОТРЕБЉЕНИХ ЈЕЗИЧКИХ ИНСТИТУЦИЈА…

    „А шта ћемо са српском књижевношћу која је категоризована на латиници?
    И, на крају, најлакше је преузети неку паролу. Хајде да направимо стратегију! Како у овим условима вратити ћирилици престо“ (Милана Бабић)?

    Дакле, за паметне озбиљно и одлично питање: „Како у овим условима вратити ћирилици престо?

    Па ево како. Кад бисмо имали лингвисте и институције какве у вези с језиком и писмом постоје свуда у свету, то би било уобичајено, практично, лако.
    1. Прво српски лингвисти би се састали и одлучили би о томе да ли је српски језик сав језик Срба, Хрвата, Бошњака и Црногораца. (По мом скромном мишљењу, то је лингвистички један исти језик који је разбијен само политикантски на различите стандардизације које лингвистички не могу значити као „нови језици“). Основно мерило да ли је реч о различитим језицима у лингвистичком смислу јесте у томе: да ли нам је потребан преводилац у споразумевању или није. (По мом скромном мишљењу, преводиоци нису потребни и поред настојања да се вештачки ти „језици“ сматрају „новим језицима“
    2. Ако српски лингвисти оцене да је реч о истом језику и да нам преводилац не треба, онда је исправно рећи: Српски језик је својом целином јединствен у свету по томе што се пише различитим писмима и што постоји више варијаната у стандардизацији, али те различите стандардизације јесу политички засноване и не чине те стандардизације новим језицима. Срби српски језик пишу, после напуштања глагољице ћирилицом а делу покатоличеним Србима наметнута је латиница, па га тако католички Срби историјски пишу латиницом. Мора се констатовати да су, после латиничења, Срби католици асимиловани углавном у Хрвате и ти бивши Срби углавном се више не изјашњавају као Срби, што из своје воље, што из страха за свој живот.
    3. Данас се може и једино је природно донети српски правопис (звати га баш СРПСКИ ПРАВОПИС, јер постоје хрватски, бошњачки и црногорски правописи тог лингвистички истог језика, у коме је природно донети одредбу о писму и рећи: Српски језик се у свим варијантама данас пише ћириличким и латиничким писмом. А Срби пишу свој језик својим хиљадугодишњим традиционалним писмом ћирилицом. У прошлости су Срби писали и латиничким писмом, па све оно што је објављено ма на ком писму српским језиком а аутор је Србин припада српској културној баштини и стога не може једино писмо да одлучује о чијој је културној баштини реч. Свима, и Србима и Хрцватима, и Бошњацима и Црногорцима је важно, готово и неопходно да уче и знају оба писма и ћириличко и латиничко, јер им писмо омогућује да читају књиге изворно (без икаквог превођења) на свим тим језичким варијантама, баш зато што им преводилац није потребан и поред формално различите стандардизације у правопису.
    4. Срби свој језик пишу једним, наравно, својим миленијумским по трајању, писмом ћирилицом. (Тиме би се једино могло сачувати српско писмо када има апсолутни суверенитет у језику једног народа, јер нико на свету не дели свој народ по писму. То раде само српски лингвисти. То се мора учинити тако јер су то сви народи тако учинили у целом свету. (То не значи или не мора да значи вештачко злонамерно питање да ли је неко већи Србин ако пише ћирилицом. Он не мора бити већи или мањи, него је нормалан Србин који са својим сународник нема различито писмо за свој језик. (Срби поготово не смеју да се и даље деле по писму, јер је историја показала и потврдила да је њима наметана хиљаду година латиница и да су, захваљујући и томе, Срби католици нестали у историји и асимиловани у други народ.
    5. Дакле, нормално је, корисно, у складу са светом и са српском већинском (православном) традицијом, у складу с економичношћу, озбиљношћу и практичношћу да у српском правопису буде решење питања писма за српски народ (како и за сваки други народ што већ јесте у свету) једноазбучје, наравно у ћирилици. Познавање других језика и писама се подразумева а српски народ може водити борбу за ћирилицу још хиљаду година, али је неће јер не може сачувати у двоазбучју.
    6. Ако српски лингвисти и даље буду институционално, стручно и правописно водили борбу за ћирилицу по оном наслову у „Политици“: „Чувати ћирилицу, не запостављати латиницу“, Срби ће своје писмо изгубити за извесно време и српска ћирилица ће им бити историјско писмо, као што је кратко време била и глагољица, па је напуштена, јер су два писма неодржива на дужи рок.
    7. Убеђен сам да ће они који ово питање уопште не разумеју и даље тврдити како моја и Видићева макленкост „не могу ништа ново да дају, јер немају идеју како спасити српско писмо“. А ми то непрекидно говоримо и свуда ако не пре, а оно од 2001. године, откако смо основали у Новом Саду Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ а сада и Српски сабор удружења „Матица српског језика и ћирилице“ (нека врста савеза удружења која раде и формално и стварно на истом задатку).

    8. Дакле они који о томе ништа не разумеју, не схватају да Видић, Збиљић и многи други одавно, тачно, стручно и једино могуће знају како се може на једини начин сачувати српска азбука. Она се може, дакле сачувати само једноазбучјем у језику Срба, јер нема ни једног јединог примера у свету да је ико, било који народ, успео да сачува своје писмо друкчије до једноазбучјем у језику народа.

    Свако ко мисли да је могуће сачувати ћирилицу данас и било када у двоазбучју, тј. у алтернативним писмима, тј. у скакутању свакога дана с писма на писмо, тај је или велика незналица из лингвистике или је у заблуди која је Србима нарочито наметнута смишљено, плански и насилно после Новосадског договора (1954) на коме је и експлицитно договарано наложено од комуниста „постепено замењивање српске ћирилице хрватском латиницом“ у „српскохрватском/хрватскосрпском језику“. После 1990. године у Србији и међу Србима вођена је уистину велика борба за повратак српске ћирилице у живот. Та је борба имала делимичних кад већих кад мањих резултата, али у коначном резултат те борбе је никакав и невидљив у практичном погледу, тј. у писању српског језика.
    Овде се неко подсмешљиво осврће на наша указивања да је нау лици 90 одсто хрватске латинице, не схватајући да се ћирилица не може спасити ако је нема и на српским улицама, у књигама, на телевизијама, на српским производима у продавницама, у банкама. У рекламама. У свуда у реченом ћирилице готово да нема ни за лек.

    Незналице треба да оду и прошетају Хрватском, па да се увере како се једино може сачувати своје писмо. Кад се користи свуда, опа и на улицама. Ми од свих народа можемо да сазнамо како се чува своје писмо. Али српски лингвисти не дају да правописно српски народ, као и сваки други народ у свету, своје језик пише јединствено — једним писмом.

    Наши стручњаци чак су фалсификовали и лагали да је латиницу за Србе католике и Хрвате саставио Вук Караџић, за шта нема ни једног јединог податка, осим лажи и фалсификата.

    Неки неупућени у проблем о коме је реч боре се тако да се сигурно никада не изборе за ћирилицу. О томе је малопре и Немања Видић доста говорио.

    Свиђа ми се

  29. @Д.З.
    Написао си: „Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ а сада и Српски сабор удружења „Матица српског језика и ћирилице“ и успео да погодиш једно од регистрованих удружења. Зар је могуће, да ти није познато како ти се удружења и „Сабори“ зову? Прво си изгледа запамтио, а ово друго НЕ ПОСТОЈИ у одговарајућем регистру. Како то, да ти НЕ СМЕТА инжењер, Видић, који се бави лингвистиком, а смета ти правник, тј., ја, који нешто прича о праву? Само зато што гуслате исту песму? Можда би обојицу морао да потсетим, да је госпођа Бабић, једна од „мојих дама“, које се на овом сајту оглашавају, захваљујући уредништву, ипак ПРОФЕСОР, као и Ковачевић. Поред тога, што сва ова твоја паметовања, не покушаш да решаваш са Ковачевићем, него као најекстремнији мушки шовиниста, то радиш са ДАМОМ? Можда треба, да размислиш и о томе, да МЕНЕ као незналицу подучиш, а не да се надгорњаваш. Човече, ја сам НА ТВОЈОЈ СТРАНИ! И престани да сервираш полуистине и лажи! Лажи никада и никоме нису помогле! Покушај, да прво напишеш, прегледаш, коригујеш, па онда пошаљеш у бели свет. Написа и оста жив: „Видић, Збиљић и многи други одавно, тачно, стручно и једино могуће знају како се може на једини начин сачувати српска азбука.“ Шта је са тобом? Зар заиста мислиш, да Видић ИНЖЕЊЕР, ти наставник све боље знате и да су ваше идеје „једини“ начин? У стилу ко шиша ПРОФЕСОРЕ, ја боље знам од њих? Имаш ли огледало и образа?

    Свиђа ми се

  30. @Милана Бабић
    Направили сте изванредан интервју. Ковачевић је одговарао на одговарајућем нивоу и мени лично многе дилеме решио, а неке поставио за размишљање. Питања и одговори јасно указују на дилеме, које међу нама Србима постоје. Назначени су и проблеми Срба у расејању. Нажалост, једностраност и искључивост се овде показује у пуном обиму. Мислим, да се не треба спуштати на ниво скрајнутих и незадовољних ликова, који уместо да се расправљају са Ковачевићем(један рече и да су пријатељи), расправљају са мном и још лажу. Није то Ваш ниво. Пустите мене ситну боранију, да ратујем са ситном боранијом. Па видите, да немају појма, ни како се зову удружења. А о активности и броју чланова не говоре ништа. Збиљић пати, искључиво, што нико из власти неће више ни да разговара са њим. Умире од зависти што у Београду постоји СРПСКО УДРУЖЕЊА „ЋИРИЛИЦА“ БЕОГРАД, које РАДИ. Погледајте сајт. Колико јуче су објавили саопштење. А где су ту Збиљић и Видић? Уместо да се прикључе и воде борбу заједно, они оснивају удружења, ради истеривања својих фикс идеја. Као што рекох нису вредни Ваше пажње и одговора. Пажљиво читам и изгледа, да сте направили превид. Нико није погрешио Ваше име.

    Свиђа ми се

  31. Хвала! Расправе су добре. И ја сам „боранија“, ситна.
    Да смо са Богом!
    За име – погрешно сам се изразила. Премор! А и што писах италиком није ми успјело остати у тој форми. Потом, погрешно написах вијек треба 1879.
    Пискараћу ја још у коментарима.
    Још једном хвала! Лако је направити добар интервју када имате доброг саговорника.

    Свиђа ми се

  32. Изражавам моје велико поштовање свим коментаторима на тако значајну националну тему као сто је ЋИРИЛИЦА. Добро је да се конструктивно износе чињенице, укључујући и битне разлике, да би се дошло до најбоље стратегије спашавања ово још мало преостале ћирилице. Сигурно је да ћирилица код Срба није стихијски потискивана и затирана у свим видивима. То је био дугорочни антисрпски и антиправославни план. На нашу националну жалост, Српску Ћирилицу данас најмање штите стручњаци за језик, који су углавном професионално занесени неком својом вишом визијом и модерношћу. Занимљиво је да се нико из Бања Луке још није јавио. Тамо раде Учитељски, Филозофски, Филолошки факултети, Академија Наука Републике Српске. Мудро шуте…. и чекају, а у том административном центру Републике Српске нема више од два процента ћирилице на јавним натписима, МВ

    Свиђа ми се

  33. @Mirko
    Зашто правите непримерене процене? Сајт Бања Луке је ћириличан! Зар очекујете, да се све институције у српским државама, оглашавају по расправама коментатора-аматера? После две три реченице са којима се лако можемо сложити, Ви онда стависте захтев, да се „неко“ јави. И опет са процентима, које НЕ МОЖЕТЕ ничим поткрепити.

    Свиђа ми се

  34. Предлажем да се бавимо чињеницама , уместо оцењивањем коментара (неозбиљан, озбиљнији ).
    Да ли је истина оно што сам написао да М.Ковачевић предаје на Филозофском факултету у Источном Сарајеву, на чијем сајту се кликом на „српски“ указује српска ћирилица , а на „srpski“ се указује хрватска латиница ? Је ли ту на делу оно за шта се залаже Ковачевић и остала језичка „елита“ – ћирилица као примарно писмо. Препоручује се народу њена примарност, а није примарна ни на српском факултету где се изучава српски језик. На Филозифском факултету у Новом Саду је права катастрофа – сајт само на хрватској латиници !Не предаје ли на том факултету исти онај Мато Пижурица који је у српском правопису чак написао да је и латиница стандардно писмо српског језика.
    Кад пишете да је моје писање нападачко , да ли је истина да Ви у прва своја питања у интервјуу негирате главну поставку у одбрану ћирилице коју заступају ЋИРИЛИЦА Нови Сад, СРПСКА АЗБУКА Београд и ЋИРИЛИЦА Невесиње. А то је да ћирилица може опстати као једино српско писмо.
    Да ли је истинито да се Ваш интервју појавио после оглашавања ЋИРИЛИЦЕ Требиње са ставом којег Ви оспоравате : „промоција ћирилице као јединог писма српског језика и борбе за њен привилегован статус у јавној употреби“.
    Да ли је тачно оно што сам написао да дубровачка књижевност није писана данашњом хрватском латиницом , него латиницом латинског језика, па отпада разлог да данашњу хрватску латиницу сматрамо српском да дубровачка књижевност не би отишла у хрватску културну баштину?
    Упозоравате ме да би било коректно да прво прочитам књигу Ковачевића па да онда напишем са чиме се не слажем и зашто.
    Ковачевић се понавља па сам ја на питање адекватно Вашем већ одговарао . Било је то и на овом сајту. Али ево опет.
    Има већ десет година откад је Ковачевић председавао једним скупом ЋИРИЛИЦЕ Нови Сад у Матици српској. Изашао сам за говорницу и питао га да ли је он аутор књижице „Српски језик и српски језици“ , у коме стоји аксиом да је и латиница писмо српског језика. Кад је одговорио потврдно рекао сам му да је тиме нанео већу штету ћирилици него сви њени непријатељи заједно, али је срећа што је штампана само у 300 примерака, а и они се не могу продати. Штета је у томе што народ нема времена и воље за финесе, па не разуме разлику између израза „писмо српског језика“ и „српско писмо“. Вама за информацију , Ковачевић је негде рекао још и боље – да је само ћирилица српско писмо.Кад народ чује да је и ова латиница писмо српског језика то је катастрофа за ћирилицу, јер њега не занима онај наставак да се то односи на коришћење Хрвата латиницом у српском језику. Доказ да народ не разуме ове финесе је и Ваше неразумевање истог. А ваше неразумевање произилази из следећег :
    Сами сте навели следеће Ковачевићеве речи :“Ћирилица јесте српско писмо , а латиница Гајева , с малом Даничићевом допуном, није српско писмо, него је писмо српског језика.“
    Ево сада како Ви , мислећи да следите свој ауторитет Ковачевића, пишете супротно у питањима у интервјуу.
    Прво питање :
    „Значи не може да стоји парола -само је ћирилица српска.“
    Друго питање :
    „Ако бисмо рекли да је само ћирилица српска, односно да је само ћирилица писмо српског језика…“
    Вероватно Ковачевић није ауторизовао предметни интервју, јер овако испада да је демантовао сам себе.
    Вама двоазбучњацима не иде у прилог став академика Белића из 1940.г. да се Срби служе ћирилицом , а Хрвати и Словенци латиницом, па сте прешли на његово оптуживање за преименовање Речника српског језика у Речник српскохрватског језика. Већ сам писао да је морао радити како каже СКЈ
    ( Ћилас) .Док друге „народне“ непријатеље стрељају, он се чуди што не долазе по њега. Кад уместо извршилаца народне воље, стиже му Ђилас. Па ће отприлике овако :“Како је у вашем сатну хладно . То није у реду. Радијатори треба да су топли.“
    Оспорили сте да је страдање ћирилице почело 1954.г. , јер је забрану ћирилице спроводила и Марија Терезија. Тиме оспоравате став чувара ћирилице да је њено страдање започело Новосадским књижевним договором из 1954. у организацији Матице српске.
    Ако ћете у прошлост, ћирилицу је уопште забранила Римокатоличка црква још 1060.г.
    Од напада споља ћирилица се увек лако одбранила. Али се није одбранила од домаће издаје од стране српских лингвиста.
    На овом сајту је приказивана студија Василија Клефтакиса о заступљености ћирилице у издаваштву током прошлог и овог века. Њоме је доказано да је она у томе апсолутно доминирала све док комунисти нису дошли на власт у српским земљама .
    Српски лингвисти су показали да су стручни у питањима одбране ћирилице тачно у оној мери колико ње данас има у јавној употреби. Зато заслужују место на стубу срама, а не да их се пита за савет.

    Свиђа ми се

  35. НАРАВНО ДА ПОСТОЈИ СРПСКИ САВЕЗ УДРУЖЕЊА „МАТИЦА СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЋИРИЛИЦЕ“, И ТО ТАЧНО ПО РЕШЕЊУ БУ 3468/2015 ДОНЕТОМ 16. 04. 2015. А ПОСТОЈИ, НАРАВНО, И ПЕЧАТ НА ОСНОВУ РЕШЕЊА О РЕГИСТРАЦИЈИ

    „Зар заиста мислиш, да Видић ИНЖЕЊЕР, ти наставник све боље знате и да су ваше идеје „једини“ начин? У стилу ко шиша ПРОФЕСОРЕ, ја боље знам од њих? Имаш ли огледало и образа“ (каже овде малопре онај који ништа не разуме?

    Наравно да инжењер Видић може да о овоме разговара јер рзуме проблем и уважава живе чињенице.

    Онај који ништа не разуме чак одбија да постоји Српски сабор удружења „Матица српског језика и ћирилице“. Неће из ината овај правник да призна да по Решењу АПР-а тачно од 16. 04. 2015. године постоји речени савез удружења под пуним именом како малопре наведох. Датум оснивања је 19. март 2015. а Решење се води под бројем БУ 3468/2015.
    Правник који ништа не разуме, ето, тврди да не постоји оно што постоји тачно од наведеног датума.
    Он је такав правни стручњак да мисли како он као правник одлучује о томе да ли нешто постоји или не постоји.

    А што се тиче идеје Видића и Збиљића да се српско писмо може сачувати само једноазбучјем у језику Срба није наша изворна идеја, него стопостотна светска пракса у решавању питања писма у свим језицима света.

    Дакле, инж. Видић и наставник Збиљић (у дипломи пише „професор“) знају оно што знају сви лингвисти светаљ, осим у Србији. Писмо се лчува само једноазбучхјеем, јер су два писма непотребна и штетна у једном језику, тј. једном народу у његовом језику. Једино су злоупотребљене сропске лингвистичке институције измислиле „богатство двоазбучја“, „примарно“ и „секундарно писмо“, дакле више од једног писма за један народ и његов језик само зато што су пристали да, изван целог света, буду злоупотребљени ради експлицитно изречене намере која није скривана — „постепене замене српске ћирилице хрватском латиницом“. Они који су и даље за черечење једино Срба у свету на два писма у свом језику у ствариу су и даље „сербокроатисти“ који и даље држе Србе на језичкој норми каква се не прави нигде више у свету на двоазбучности и двоизговорности, па на тај начин Срби имају компликованију и неупотребљивију норму од свих оних који су преименовали српски језик и који су сачинили јединстцвенију норму за своје „језике“ које су преименовали и тако добили свој језик крајем 20. или почетком 21. века. Српски лингвисти не смеју да сачине друкчију примеренију примерима у свету језичку норму јер се боје да ће неко поново „узети“ Србима језик ако српски лингвисти не задрже принцише нормирања који су важили у Новосадском договору (1954). Српски лингвисти у институцијама не смеју у нормирању језика за Србе да се помакну ни милиметар од погубног Новосадског договора

    Свиђа ми се

  36. Реаговао сам на“Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ а сада и Српски сабор удружења „Матица српског језика и ћирилице““ и непримерено ПОГРЕШИО! Молим коментаторе и читаоце сајта за извињење. Посебно се извињавам господину Збиљићу на учињеном. Разлози за учињену грешку ме не оправдавају.

    Свиђа ми се

  37. Изненађујуће лепо извињење од Млинаревића. Још кад би се извинио и за ранија лична врђања Збиљића по његовим годинама и другим својствима који немају везе са истинама о српском језику и ћирилици. Надам се да ће од сада увек признати да постоји нешто што постоји по донетим реешењима о удружењу, савезу удружења и сл.

    Свиђа ми се

  38. Дивим се стрпљењу инжењера Немање Видића и професора Драгољуба Збиљића, који више од двадесет година снажно и упорно бране Српску ЋИРИЛИЦУ од коначног пропадања и нестанка. Већ дуже време пратим како јасним чињеницама конструктивно и аргуменовано објашњавају суштинске узроке пропадања јединог Српског писма Ћирилице. Имао сам прилику да прочитам само неке од књига које је на тему Ћирилице написао уважени професор Збиљић. Предлажем онима који га олако нападају, а налазе се у строју одбране Ћирилице, да прочитају бар једну његову књигу. За почетак… Будимо сложни и стрпљиви. Наш цивилизацијски улог је огроман. Велики поздрав, МВ

    Свиђа ми се

  39. Господине Мирко,

    Хвала Вам на правилном разумевању питања писма у Срба, што заслужује и овај мој осврт.
    Књиге проф. Драгољуба Збиљића су у Србији потпуно игнорисане. Оне су увелико обогаћене искуством из организоване одбране ћирилице, па су изнесени ставови потврђени резултатима из лабораторије народног живота.
    Кад сам видео да нико из језичке струке , или макар из редова књижевника и новинара, неће да напише приказ Збиљићевих књига , осетио сам стид и обавезу да то урадим макар ја као инжењер. Пошто томе нисам вичан, петнаест страна приказа писао сам 20 дана. То је неко ставио на интернет , па је ускоро објављено у београдском часопису „Школски час српског језика и књижевности“ . Исто је објавио и“Институт за политичке студије“ из Београда.
    Ипак, Збиљићеве књиге није могла да прећути Академија наука и уметности Републике Српске, па га је 2011.г. о Светом Аранђелу позвала да у Бања Луци учествује у раду округлог стола на тему „Језик и писмо у Републици Српској“.
    Тамо је по питању писма представљено још шест радова , који се нису бавили данашњим стањем писма у време највећег страдавања ћирилице у њеној историји. На пример, један рад је имао приближно овакав наслов : „Ћирилица у средњевековној БиХ“ ! Што значи – док село гори баба се чешља. Дакле, у Бања Луци је однос снага 6:1. Највећи противник Збиљићу, односно српској ћирилици, био је главни редактор српског правописа Матице српске проф. др Мате Пижурица, који је годину дана раније потписао смртну пресуду ћирилици правописном одредбом да је и латиница стандардно писмо српског језика.Тиме су се М.Пижурица и Матица српска својим правописом ставили изнад Устава Србије, по чијем члану 10.су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо.
    Српски лингвисти су уз помоћ српских правника у Скупштини Србије обесмислили уставну позицију ћирилице Законом о службеној употреби језика и писма, проглашавајући службеном употребом само оно што пише држава, а не и све оно што се јавно објављује .Али добро, ипак је и у тако накарадном разумевању службене употребе, у њој само ћирилица.
    Веровали или не, „наука“ у Српској је на овом скупу учинила нови пробој ћириличног оклопа у српском језику, именовањем ћирилице као примарног службеног писма.Нису смели да помену „секундарну“ латиницу које већ има више од 90% у јавном ћивоту Срба. Али она се подразумева. Она је судбина српска. Она је пријатељство Ватикана, Немачке , Енглеске , Америке и свих оних који су бесомучно бомбрдовали српске земље. То је она подмукла подвала и превара српског народа од стране његове језичке елите, која се провлачи од самог почетка организоване одбране ћирилице . Тројански коњи у деловању ЋИРИЛИЦЕ Нови Сад били су нико други него Мато Пижурица и Милош Ковачевић. Био сам са њима у комисији за закључке и исте нисам хтео да их потпишем, јер су били на линији издаје ћирилице проглашавањем ње примарним, главним, темељним, основним , матичним , изворним и каквим све не другим писмом, уместо кратко и јасно – српско писмо је ћирилица.По светској законитости једног писма за један језик, која је важила и у српским земљама пре доласка на власт комуниста.
    А зашто су правници могли предложити и донети такав антисрпски и неуставни Закон о службеној употреби језика и писма у Србији? Зато што је водећа научна фигура у првој Југославији био професор права Слободан Јовановић , највећи Југословен после Краља Александра, који је том идеалу остао веран до краја живота. Ено и данас испред Правног факултета у Београду има Плато Слободана Јовановића исписан ћирилицом и латиницом. Ево и данас Срби не могу без југословенско-српскохрватске латинице.
    Судови у Србији су тек под притиском јавности морали да почну са коришћењем само ћирилице у српском језику, али ти исти судови тумаче да странке у споровима могу достављати поднеске преко адвоката како им се прохте.
    Истовремено, у Републици Српској већ десет година нема ћириличке судске пресуде.

    Стати на црту лингвистичком клану, и бити на страни привремено губитничке ћирилице,сиротице међу Србима, и то у време општег разобручавања српског националног бића , могу само најбољи синови српског народа, какав је на делима показани Драгољуб Збиљић. Он је својим радом заслужио да буде истински академик. Ако то не доживи проучаваће га будући лингвисти , који ће вратити ћирилицу српском народу.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s