Исток Павловић: Како се блогери користе за манипулацију масама

Постоји једна заједничка особина свих ових блогерских акција које су постале популарне: изазивање беса у народу

pavlovic-istok

Исток Павловић

Блогови и блогери. На први поглед, рекло би се да нам је тај изум донео врхунску слободу медија и неограничене могућности у борби против цензуре. Донекле, то јесте тачно. У последњих неколико година били смо сведоци да су блогови и друштвене мреже покренули приче о лажним докторатима, тајним страначким диловима, или о пропустима великих компанија.

Ипак, овај независни имиџ блогера истовремено је одлична платформа за врхунску манипулацију и спиновање јавности, која је већини људи потпуно невидљива. Механизам за ово је врло једноставан, а своди се на то да ће читаоци најлакше поверовати у причу уколико је дошла од неког малог и небитног блогера, човека из народа.

Најбољи ефекат постиже се када мали човек „раскринкава” неког великог. Људи ће такве блогове масовно постављати и ширити по друштвеним мрежама. У старту се претпоставља да велики и моћан човек држи званичне медије под својом цензуром, и људи осећају моралну одговорност да помогну да се истина чује. Иза тог малог блогера може се такође крити неко велики, али то ће ретко ко посумњати. Огромна мржња према моћним владарима људима потпуно заслепи ум и аутоматски верују да је истина све што је објавио блогер из народа, „један од нас”.

Блогери су често свесни шта раде, и за то буду добро плаћени. Овде, у Србији. Неки од њих су ми то отворено признали у приватним разговорима. У другим ситуацијама, блогери су изманипулисани од трећег лица, и ни сами нису свесни да учествују у преношењу неистина. О овоме говори чувена књига „Веруј ми кад те лажем” од америчког блогера и маркетиншког стручњака Рајана Холидеја, који се професионално бавио управо оваквим манипулацијама јавности.

Један од примера који Рајан наводи у својим исповестима је креирање лажне кампање против контроверзног филма „Надам се да служе пиво у паклу”, за који је био ангажован. Током ноћи, Рајан је ижврљао низ билборда за овај филм, стављајући на њих унапред смишљене поруке које су позивале на бојкот и забрану филма. Затим је фотографисао те билборде телефоном као „случајни пролазник”. Након тога послао је слике неким популарним блогерима, уз поруку: „Хеј, случајно сам пролазио и видео да су билборди ижврљани, ево ти ексклузивна вест и слике”. Мамац је упалио. Након што су вест објавили блогери, прича се пренела и на класичне медије, и кроз неколико дана цела Америка је живела у уверењу да се грађани масовно буне против овог филма. Крајњи резултат био је то што су многи из радозналости отишли да га погледају.

То је пример једног фабрикованог спина у којем блогери помажу ширењу неистина, а да нису ни свесни тога. Користи се неколико полуга – блогерска сујета и похлепа пре свега. Њима је јако важно да буду први који су нешто објавили, јер им то доноси славу и новац. Из тих разлога, често неће превише дубоко проверавати аутентичност прича које су им „дојављене”.

Са друге стране ту су блогери и писци који су свесно ангажовани да обмањују јавност. У Србији имамо веома занимљиву појаву: када се каже „ботови” (људи плаћени да пишу хвалоспеве на интернету), увек се мисли на ботове владајуће странке. Нико не примећује друге врсте – оне који раде за неке друге. А поуздано знам да их и те како има.

Још једна варијација на тему су такозване дигиталне уцене, које су сада и код нас све чешће. Оне се дешавају када уцењивач циљано креира лажни видео-снимак или текст који наноси штету некој компанији, а затим тражи од те фирме новац. На пример – неко ће окачити на „Јутјуб” снимак у којем приказује како је пронашао зарђалу кашику или мртвог миша у тетрапаку са млеком. Затим ће снимак почети да се шири по друштвеним мрежама, а уцењивач ће тражити новац од млекаре да га скине са интернета. Већина компанија пристаје на ову уцену, јер се тешко може доказати да ли је миш заиста био у млеку или је накнадно убачен, а сваки додатни сат који тај снимак проведе на интернету прави компанији огромну штету.

Постоји једна заједничка особина свих ових блогерских акција које су постале популарне: изазивање беса у народу. Уколико је та компонента присутна, велике су шансе да ће се прича ширити брзином светлости, без обзира на то да ли је истинита или лажна. То је нешто што проф. др Новица Милић назива „провокација као комуникација”. У сиромашним државама као што је наша, бес се најлакше изазива спиновањем прича у којима је неко стекао новац или моћ на нелегалан начин. У развијенијим друштвима, брига о људима и мањинама је много важнија, тако да се бес ту најлакше изазива причама у којима је неко представљан као расиста, сексиста, или је исказао непоштовање људских права на било који други начин.

Нажалост, све ово доводи нас до закључка да се не може увек веровати ни блогерима. Једино што можемо јесте да размишљамо својом главом, и да се не поводимо тек тако за масом када крене следећи линч неке особе због текста „независног” блогера.

Аутор је интернет предузетник. Предаје Интернет маркетинг на Факултету за медије и комуникације. Завршио Електротехнички Факултет у Београду, смер за Нуклеарну физику и биомедицински инжењеринг. Један од писаца на сатиричном порталу Њуз.нет. Суоснивач портала Тројка.рс и Tracara.com, аутор визуелног идентитета Политикиног пројекта Pravopas.rs. Директор агенције за Интернет маркетинг „Worldwide“. Изабран за најутицајнијег блогера у Србији 2011. године

(Политика, 6. 6. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4Io



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Да сам ја на господиновом месту стидео бих se баш због Tračara.com.
    Такву будалаштину је свако могао да направи. Озбиљни људи то не раде.
    Па још утицајан?
    Можда код оних који долазе на ту Трачару да би сазнали која сојка не носи гаће и коме је дала а кога откачила.
    Још га рекламирају по “Политици“ као генијалца, хајте молим вас, неозбиљно!

  2. Зеко, да допуним. Погледати:
    Read more http://amitzdulniker.com/2012/02/20/nekoliko-reci-istoku-pavlovicu/

Оставите коментар