Стивен Е. Мејер: Време да се Београд нагоди и подржи унију већег дела Косова са Албанијом?

mejer-stiven-fotoАлбански премијер Еди Рама рекао је недавно да ће Албанија и Косово бити приморани да се уједине у заједничку државу уколико пут Косова ка евроинтеграцијама не буде отворен и ако визе за Приштину не буду укинуте. Реакција која је уследила била је предвидљива. Рамину провокативну изјаву Београд је отворено осудио, а ЕУ критиковала. Један од портпарола Уније сугерисао је да Рамина изјава не олакшава ситуацију, додајући да процес приступања ЕУ укључује „регионалну сарадњу, помирење и добросуседске односе”. Пре него што се дубље упусти у уобичајену балканску игру међусобних оптуживања и забадања ножева у леђа, Београд би требало да размотри могућност коју су му пружиле Рамине речи.

Рамина претња могла би да се посматра и као прилика за Србију. Можда је дошло време да се Београд нагоди и подржи унију већег дела Косова са Албанијом. Највећа опозиција томе биће неки, мада не сви, косовски Албанци и поједини чланови „међународне заједнице”. Влада у Приштини, понукана идејом својине, покушаће да задржи контролу. Али, други ће косовски Албанци подржати идеју. Влада САД, верна својој очекиваној бескомпромисности спрам Балкана, противиће се било каквој могућности стварања једне такве уније. Европљани, предвођени Немачком, такође ће се бунити, али могу да буду спокојни уколико је Београд снажан у свом ставу. Преговори са Албанијом могли би да доведу управо до онога што ЕУ жели: „до сарадње, помирења и добросуседских односа”.

Четири су разлога зашто би Србија требало да преговара са Албанијом.

Прво, колико год то Србији тешко пада, већи део Косова за њу је сада изгубљен. Београд неће повратити већи део покрајине. Српски лидери то знају и већ су почели да се понашају као да је Косово отишло. Истина, они су задржали званичну, јавну позицију да независност Косова никада неће признати, поготово не његову унију са Албанијом. Али, то је углавном представа, свако ко озбиљно размишља о тој теми свестан је да је већи део Косова отишао и да се неће вратити Србији. За одрицање од већег дела Косова биће потребно, наравно, променити Устав, што је изводљиво.

Друго, унија Албаније и већег дела Косова не би представљала сигурносну претњу за Србију, а могла би да јој постане и економски партнер. По свој прилици, борбене снаге Приштине могле би да буду инкорпориране у састав албанске армије. Али, чак и ако би се то десило, од оружаних снага уједињене Албаније не постоји опасност – оне су слабе, лоше обучене и неопремљене. Српска војска би и у том случају била далеко супериорнија. Штавише, албански терористи више не би имали разлога да нападају ни Србе ни њихове интересе.

Треће, упркос ставовима Европе и САД, границе широм света ипак нису светиња. Биле су прилагођаване, утврђиване, уклањане, поново успостављане или наметане вековима. Ово се посебно односи на Европу и Северну Америку. Сједињене Америчке Државе су и буквално настале на концепту промене граница – некада је то чињено мирно, споразумима или куповином земље, а некада силом. Сада, међутим, Вашингтону промена граница на Балкану не би била мрска само уколико амерички политичари арбитрарно одобре ту промену. Све док се то дешава мирно не постоји разлог због којег границе на Балкану не би могле да се мењају како би се прилагодиле измењеним околностима.

И коначно, споразум до којег би могло доћи преговорима могао би да реши неколико проблема који су се наталожили у последњих двадесет година. Док би, с једне стране, договор признао право Албаније и Косова да се уједине, с друге би морао да омогући да се територија северно од Ибра, на којој доминантно живе Срби, уступи Србији. Срби у Косовској Митровици су у тешкој ситуацији која временом постаје све тежа – велика је незапосленост, присутни су сиромаштво, дрога. Све то је Београд игнорисао, страхујући да ће у супротном наљутити ЕУ и Вашингтон. Договор о успостављању и признавању Заједнице српских општина, који је тренутно на снази, не решава поменуте проблеме. Будући да су Срби народ северно од Ибра требало би да имају право да живе у Србији. Истовремено, Срби који живе у већински српским заједицама, као и они у близини српских религијских и историјских споменика унутар остатка територије Косова морају да буду заштићени. То би могло да се постигне међународним споразумом, чији би гарант биле Уједињене нације или Организација за економску сарадњу и развој, укључујући надзор и проверу, коју би вршила за то именована тела када су у питању Срби који одлуче да остану на Косову. Уједињене нације или Организација за економску сарадњу и развој требало би да исплате отпремнине Србима који одлуче да се преселе на територију коју контролише Србија.

Осим тога, делови прешевске долине у којима већином живе Албанци требало би, такође, да имају исто право остварено преговорима – да се прикључе новооснованој албанској држави. Срби који одлуче да остану у тим заједницама и они који одлуче да оду требало би да буду заштићени истим међународним уговором као и они који остају на Косову. Уколико буде одлучено да заједнице прешевске долине буду припојене Албанији онда би путеви и железничке пруге, који пролазе кроз тај регион, а који су за Србију витални, могли или да буду измештени или би добили исте међународне гаранције.

Свакоме ко је пажљив посматрач до сада би требало да је јасно да је „међународна заједница” била бескорисна у решавању отворених балканских питања. И Вашингтон и већина важнијих европских престоница, посебно Берлин, скучени су и без креативних решења када је у питању регион Балкана. До прогреса би могло да дође само ако владе у региону крену у храбру акцију. Премијер Вучић је у праву – ЕУ ће бескрајно додавати услове које Србија мора да испуни ако жели да се прикључи ЕУ. Мудар договор између Београда и Тиране, који би био заснован на Декларацији из Хелсинкија из 1975, довео би не само до креативног политичког разрешења територијалних проблема и невоља са становништвом, већ би поплочао пут мирном договору и економском развојном плану обеју земаља.

Аутор је бивши шеф ЦИА за Балкан. Сада је професор националне безбедности, Вашингтон

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 24. 4. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4gM



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Још да им будемо стари сват на свадби? Иако ме овакви савети испуњавају огорчењем треба пажљиво пратити шта долази из другог ешалона западне елите (некадашњи високи чиновници са академским функцијама савршено се уклапају у ту дефиницију) јер они често отвореније и директније износе шта мисли и на чему ради први ешалон а у нашем случају отприлике најављују и у ком правцу ће се кретати деловање наше владајуће клике.

Оставите коментар