Обраћам се у име Српско-цинцарског друштва „Луњина”, поводом одлуке Министарства државне управе и локалне самоуправе Републике Србије да се цинцарској националној заједници у Републици Србији не призна статус националне мањине и не дозволи формирање Националног савета (који представља изборно тело сваке националне мањине и служи заштити мањинских слобода и остварењу мањинских права у Републици Србији).
Укратко ћу представити наше друштво: Српско-цинцарско друштво је формирано 1991. године са идејом да се сачува од заборава цинцарско име и утицај овог народа на културни и економски развој балканског региона. Временом се ово друштво развило у прави покрет који има циљ да афирмише цинцарске народне обичаје, духовну културу, уметност и књижевност.
Српско-цинцарско друштво „Луњина” покушава да утиче на стварање колективне свести о доприносу и значају цинцарског народа унутар српског друштва. Неке од славних личности српске историје цинцарског порекла су: Бранислав Нушић, Наум Крнар, Бимбаша Конда, Коста Кумануди, Јован Карамата, Миша Анастасијевић, Лазар Пачу, Александар Цинцар-Марковић, Петар Ичко, Јелисавета Начић итд.
Цинцари и њихови потомци свесни су свог доприноса богатијем и лепшем животу Србије у прошлим вековима, а нарочито развоју грађанског друштва са свим својим атрибутима. Зато удружени у друштво „Луњина” покушавају да створе темељ очувању својих предања, песме, игре и вере.
Сада ћу укратко представити историјат наше борбе за добијање статуса националне мањине и стицање права на формирање Националног савета Цинцара, како би вам био јаснији однос Републике Србије према цинцарској националној заједници.
У току 2012. године цинцарска национална заједница у Републици Србији је први пут поднела захтев за формирање Националног савета, међутим била је одбијена са образложењем да Цинцари према попису становништва из 2011. године нису довољно бројчано репрезентативни да би били признати за националну мањину.
На наше питање упућено надлежним државним органима „Колико је потребно да једна етничка група буде бројна, да би била призната за националну мањину?“, нисмо добили одговор.
На овакву одлуку Министарства правде и државне управе цинцарске национална заједница је поднела притужбу Служби заштитника грађана Републике Србије, која је констатовала да у поменутом случају одлука надлежног државног органа – иако формално није противзаконита – суштински јесте мањкава, као и да бројност једне етничке заједнице не треба, нити сме, да буде једини критеријум за остваривање њиховог колективног права на оснивање Националног савета.
Међутим и поред тога одлука надлежних органа Републике Србије је остала непромењена.
Током 2014. г. извршена је измена Закона о националним саветима националних мањина. У односу на претходно стање, дошло је и до промене члана 44. поменутог закона којим су дефинисани услови под којима се формирају посебни бирачки спискови за припаднике националних мањина:
„Посебан бирачки списак националне мањине (у даљем тексту: посебан бирачки списак) образује Министарство, на захтев за образовање посебног бирачког списка, који мора да подржи најмање 5% пунолетних припадника националне мањине према последњем попису становништва, с тим да њихов број не може да буде мањи од 300.“
Овај нови закон дефинише да број пунолетних припадника једне националне мањине који желе да формирају свој Национални савет не сме да буде мањи од 300, међутим не дефинише број припадника једног народа, који је довољан да би тај народ добио статус националне мањине.
На основу овог Закона, припадници цинцарске националне заједнице поднели су Захтев за формирање посебног бирачког списка за њихову националну мањину, подржан потребним бројем судски оверених изјавама подршке (329). Међутим, решењем од 29. септембра 2014. године Министарство државне управе и локалне самоуправе Републике Србије одбило је поменути захтев, уз образложење да се Цинцари у Републици Србији не могу сматрати националном мањином, јер не испуњавају услов из члана 2. став 1. Закона о заштити права и слобода националних мањина, да су по бројности довољно репрезентативни.
Од свих критеријума који дефинишу једну националну мањину у члану 2. поменутог закона Министарство државне управе и локалне самоуправе Републике Србије је узело у обзир само један (бројност) и то применивши га погрешно. У том члану се не наводи који је то број који дефинише довољну репрезентативност и тиме је Министарство – грубо и самовољно, без законске подлоге – елиминисало Цинцаре из групе националних мањина у Србији.
Индикативно је да је број припадника других етничких група, које су од Републике Србије добиле статус националне мањине, према последњем попису становништва тек за неколико стотина већи од броја припадника цинцарске етничке групе.
Овакав однос државних органа није у складу са Чланом 18. Устава Републике Србије, који уређује област Заштите мањинских и људских права и слобода.
Цинцарска национална заједница је на овакву одлуку надлежног Министарства поново покренула управни спор, пред Управним судом у Београду.
Сматрамо да се оваквим одлукама државних органа Република Србије грубо крше права цинцарске националне заједнице и да се народу који је умногоме допринео историјском, економском и културном развоју Републике Србије и целог Балканског полуострва наноси ненадокнадива штета.
Марин Бодрожић
секретар Српско-цинцарског друштва „Луњина“
Кратка веза до ове странице:
Categories: Разномислије
Оставите коментар