Српско-цинцарско друштво „Луњина“: Захтев за заштиту цинцарског језика

Захтев за заштиту цинцарског језика (цинц. Limba aramanescâ) као нематеријалног културног добра у области духовне културе

lunjina-logoЦинцарски језик (цинц. Limba aramanescâ) је један од најстаријих неолатинских језика на Балкану. Лингвисвистички спада у велику групу романских језика (заједно са француским, италијанским, шпанским, португалским и румунским језиком) који своје корене вуку из латинског језика. Цинцарски језик, међутим истовремено дели судбину и тзв. мање говорених језика, где улазе и реторомански, валонски, пијемонтски и други мањи језици на европском тлу.

Најстарији документ који упућује на цинцарски језик као дериват латинског језика потиче из 587. године. Реч је о једној реплици (Торна, торна фратре) која је променила ток једне битке између византијске војске и Авара, о којој говори византијски хроничар Теофан. Први пак потврђени натпис на цинцарском језику датира из 1731.године. Реч је о натпису на једној икони.

Историјом цинцарског језика се наука није посебно бавила, а у оквиру компаративне романске лингвистике, врло спорадично. Научници који су се бавили Цинцарима и њиховом историјом, оставили су на жалост врло мало поузданих података о структури и лингистичкој еволуцији овог прастарогјезика. Разлози пре свега леже у чињеници да овај аутохтони балкански језик није у континуитету имао своју државну организацију, а након слома Турске империје, остао је расцепљен у пет балканских земаља (Грчка, Албанија, Македонјиа, Бугарска, Србија и Румунија), али и у вишеевропских земаља, САД и Аустралије.

Услед дуготрајне и континуиране асимилације у свим државама у које су се Цинцари населили и живели након напуштања старих крајева живљења, језик је постао само језик интерне комуникације у оквиру породице. Сматра се да данас цинцарским језик говори око 500.000 људи.

Иако је прва граматика на цинцарском језику аутора Михаиа Бојаџија штампана 1813. године у Бечу, дакле пре Вукове граматике, о њој се такође мало зна у лингвистичким круговима данас.

Академик Матилда Караџиу Мариотеану, Цинцарка из Румуније, се доста интензивно бавила цинцарским језиком, и написала је вредне радове, међу којима и речник. Међутим, како званична Румунија Цинцаре третира као део румунског народа, тако и њихов језик сматрају дијалектом румунског језика.

Ствари се међутим померају у корист цинцарског језика, те и млађи лингвистички научници, међу којима предњачи др Мариана Бара, Цинцарка из Румуније такође, је недавно објавила једну обимну компаративну студију о цинцарском језику, студију која је заснована на теренским истраживањима у свим балканским земљама где и данас живе Цинцари. У прилог постојања и виталности цинцарског језика говори и богато књижевно стваралаштво, посебно у поезији. Преко 50 живих писаца Цинцара и данас пишу и објављују поезију и прозу на матерњем, цинцарском језику.

Од деведесетих година прошлог века, национална свест Цинцара је у порасту и културна делатност је доживела својеврсну ренесансу. У републици Македонији где су Цинцари (под именом Власи) признати у уставу као национална мањина, постигнути су завидни резултати на афирмацији овог народа.

Вредно је поменути и труд Српско-цинцарског друштва „Луњина“ на очувању цинцарског језика. Српско-цинцарско друштво је издало Српско-цинцарски речник и Цинцарско-српски речник, аутора др Прибислава Б. Маринковића, као и збирку поезије „Инвиктус“, на цинцарском и српском језику, аутора Вангхиу Дзеге, чије је штампање суфинансирано од стране Министарства културе Репбулике Србије.

У Букурешту, Констанци, Фрајбургу, Темишвару, Корчи, Софији, излазе редовне месечне ревије на цинцарском језику.Организују се фестивали фолкора и поезије у Скопљу, Маловишту, фестивал поезије у Корчи, Дани цинцарске културе у Констанци итд. Уз подршку Пен клубова Македоније, Србије, Бугарске и Каталоније донета је Резолуција за формирање цинцарског Пен kлуба у оквиру Интернационалног ПЕН KЛУБА.

Савет Европе је препознајући несумњив утицај овог народа на европску историју донео препоруку број 1333 и одлуку 674/7.1 Комитета министара којима позива државе у којима живе Цинцари да се активно укључе у пројекте цинцарских организација како би се сачувао цинцарски језик као културно благо Европе.

Међутим, поред препоруке Савета Европе и поменутих напора и рада на очувању цинцарског језика, он се налази у опасности да ишчезне на простору Републике Србије. Због тога сматрамо да је потребно заштитити цинцарски језик у Републици Србији, као нематеријално културно добро у области духовне културе, са циљем његовог очувања.

Лиљана Николова-Петровић
председник Српско-цинцарског друштва „Луњина“


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-46Y



Categories: Аз и буки

1 reply

Оставите коментар