Ознаке

(Asia Times, 14. 4. 2015)

BhadrakumarШта је био разлог да Москва прошлог понедељка донесе тако судбоносну одлуку којом је у прах претворила и низ ветар пустила режим санкција – тако педантно и прецизно кореографски уређиван дуги низ година од стране САД-а, а уз велики труд и напор и под директним надзором саме Беле куће – којим је требало да Иран сатерају у ћошак? Одговор на то питање је увелико повезан са токовима међународне политике какви ће вероватно остати и током наредних неколико деценија. (Погледајте и мој блог Путин избавио Иран од санкција.)

И заиста. Неће више бити довољно само то да демонизују председника Владимира Путина. Ова историјска одлука руског руководства донета је после обазривог и дугог промишљања и планирања, а уз пуну свест о томе да она имплицира и озбиљан стратешки изазов (strategic defiance) за САД, те да тиме и читав брод актуелног међународног система наводи на пловидбу по до сад неистраженим (unchartered) токовима.

Суштина овога јесте да је руска, у понедељак донесена, одлука истовремено и „реактивна“ и „проактивна“. Прво ћемо нешто о њеном реактивном карактеру. Ту је неопходно објаснити и нешто позадине, нешто што најширој јавности није баш много познато, па отуда и следеће кратко појашњење.

За почетак, биће корисно да се подсетимо на једну од најсрамнијих епизода председничке дипломатије Барака Обаме у односима са руским вођством, оно кад је непосредно пре председничких избора 2012. лично гарантовао тадашњем председнику Русије, Димитрију Медведеву, да ће ако буде реизабран на дневни ред одмах ставити разматрање забринутости Москве у вези са распоређивањем америчких АБМ система (анти-балистички пројектили) унутар Европе. Америчка страна о томе – од кад је он реизабран па све до данас – није ништа коментарисала, али је сам галантан начин на који је Обама своје свечано дато обећење прекршио, значајно допринео пропадању покушаја „ресетовања” америчко-руских односа.

На нивоу шефова држава, државницима није дозвољено да се понашају попут несташних и неодговорних школараца, а ни само питање противракетне одбране није нешто у чему је дозвољено играти се жмурке. Како год да се узме, Обама се ту није понео часно. Русија је од самог почета оспоравала америчке тврдње да је њен АБМ систем усмерен против тзв. „лупешких држава ” (rogue states – читајте Ирана и Северне Кореје). И доиста, и сам Обама је такво уверавање Москви пружио у свом јавном обраћању скупу у Прагу 2009. да ће кад једном нуклеарни проблем око Ирана бити решен, па и сам raison d’etre за распоређивање АБМ система у Европи престати да постоји.

Но данас, када су америчко-ирански преговори око проблема са Ираном већ ушли у завршницу и кад је коначни споразум на видику, Обама још једном приказује губитак меморије, тј. не сећа се више шта је то пре пет година обећао у свом говору у Прагу. Вашингтон је из потиха почео сам да помера гол-линију и да својевољно мења правила игре. А да буде још смешније, сада и САД и НАТО без икакве гримасе на лицу тврде како распоређивање АБМ система у Европи – у непосредној близини руских граница –  нема никакве везе са нуклеарним проблемом Ирана (што је управо оно што је Москва од самог почетка наглашавала).

Подразумева се да је Москва на то са индигнацијом протестовала. (Треба да прочитате само изјаву московског Министарства спољних послова од прошлог викенда.) Но, чини се да данас Вашингтон уопште и не занима шта руски министар иностраних послова има да каже. Ни сам Обама не намерава да се сети шта је то са Медведевом у четири ока (tete-e-tete) раније договорио.

Поента је следећа – циљ америчког распоређивања АБМ-а по Европи је од самог почетка био да неутрализује ракетне способности Русије. Укратко, права сврха је била да се елиминише тзв. способност Русије за „секундарни удар”. Намера је била да се реализује деценијама дуг амерички сан (још из педесетих, из периода Хладног рата) да остваре глобалну „нуклеарну премоћ” и тиме прекину једном за свагда тај досадан и заморан посао сталног тражења и договарања „глобалне стратешке равнотеже” са Русијом.

Русији је савршено јасно да је у „стратешку рачуницу“ (strategic calculus) САД-а урачуната и чињеница да „пост-совјетска” Русија и даље остаје једина држава на планети која има термонуклеарне могућности довољне за свеобухватно уништење Сједињених Држава Америке. Вашингтону је добро познато да је и Москви савршено јасно да америчка стратешка рачуница за циљ има то да се Русија ослаби и евентуално распарча на начин на који би она – или оно што од ње остане – било сведено на ниво другоразредне силе и одбачено једном за увек на ђубриште историје. И заиста, и у самој Русији знају да Вашингтон разуме све аутентичне руске страхове и забринутост.

Да скратимо ову дугачку причу, Путин је одлучио да Обами омогући да и сам у реалном времену осети како је то када су амерички суштински интереси и америчка национална безбедност доведени у питање – или једноставније речено, биће то ако Америка икада доживи нуклеарну опасност од Ирана који ће поседовати и ИЦБМ (Inter Continental Balistic Missile) способности. А истина јесте да ракете система С-300 представљају импресиван противракетни систем који значајно умањује способност САД-а да изведе ефективан удар против Ирана.

А да би до краја разумели и оно што се крије иза „проактивног” карактера ове одлуке, требаће да мало погледамо и у будућност — што нас поново враћа на питање нуклеарног Ирана. Тренутно постоји велика вероватноћа да ће Обама са Ираном постићи нуклеарни споразум до краја јуна. Али једнако валидна шанса постоји и за то да ће он покушати да за себе ипак изнађе некакав алиби да би се из свега тога некако измигољио, тј. да он сам у последњем тренутку одустане и почне да избегава постизање договора (због све већих притисака унутар саме Америке, који највише долазе са десног крила политичке сцене).

Није тешко на хоризонту сагледати олујне облаке који се над овим преговорима већ сада навлаче, па и то да је све сумњивије то да ли ће Обама бити у стању да задовољи захтев Ирана да режим санкција до 1. јула буде у целости укинут. Ирански врховни поглавар, Али Хамнеи, црно-на-бело одбио је да коментарише Оквирни споразум недавно договорен у Лозани (који је већ данас увелико подложан интерпретацијама које се од Вашингтона до Техерана доста разликују), па је без икаквог околишења недвосмислено изјавио и то да САД-у ништа не верује – а онда се заклео да Техеран неће прихватити било какво парцијално или условно укидање санкција које би накнадно уследило, тј. тек као одговор на иранско испуњавање обавеза које би овим споразумом на себе преузео.

Дакле, уколико до споразума до краја јуна не буде дошло, шта ће следеће бити на реду? Техеран је најавио да би – у случају да договор изостане и да до укидања санкција не дође – он наставио са својим нуклеарним програмом са оне тачке на којој их је једнострано замрзнуо оног тренутка када су преговори са Американцима били започети.

Другим речима, Иран ће у погон поново ставити своје најновије центрифуге — у ствари целе одговарајуће фабрике: ону за прераду руде у Фордову (код Кома), ону у Араку за производњу тешке воде, и тако редом даље. Резултат тога ће бити да „време прекида“ (breakout time) о којем се толико пуно причало, а које је управо и сам камен темељац за све до сада постигнуте договоре, изгуби своју важност па да и оно само постане прошлост. Или да то поново преформулишемо, читав би договор требало онда опет почети од самог почетка. А када Пандорина кутија буде једном отворена, колико ће Обама уопште бити у стању да је поново затвори, имајући у виду сву познату дисфунукционалност америчког политичког система.

У суштини је тај сценарио толико застрашујући да је о њему најбоље и не размишљати, већ и зато што ће САД тад бити приморане да активирају војне мере са циљем да се заустави даље напредовање иранског нуклеарног програма, уколико до краја јуна тај договор заиста не буде постигнут.

А у сусрет овом неизвесном и изузетно опасном сценарију, Русија је почела да ојачава систем противваздушне одбране Ирана. Будући да је америчка копнена инвазија на Иран беспоговорно искључена, оно што Русија данас чини јесте да практично онемогућава САД-у да се над Ираном и даље иживљава, да му прети, да га малтретира и присиљава, да га плаши, будући да ће и само ваздушни напад на Иран постати неиздрживо скуп, прескуп и у погледу америчких жртава које би могле достићи бројку од неколико стотина или неколико хиљада. Једноставно, Русија је сада обезбедила то да Америка више није у стању да Иран лако и једноставно савлада.

И што је још важније, од овог тренутка све „светске силе“ више не стоје на јединственом становишту у вези са Ираном и против њега. Досадашња коалиција „светских сила” овим је разбијена. Русија је из ње управо изашла и већ сада са Ираном отворено заједно стоји и држи га за руку. А то онда преговарачку позицију Ирана чини неупоредиво јачом у недељама које су пред нама, без обзира на то колико су храбар израз лица намештали у америчком Стејт департменту док су у понедељак реаговали на овај потез из Кремља.

И збиља, пркосан Иран је у стању да ситуацију за Америку учини веома тешком у читавом региону Блиског Истока, а тај регион је од кључне важности не само за америчку „домаћу безбедност“ (homeland security) већ и за њену целокупну како регионалну тако и глобалну стратегију. Доводи се у питање и америчка хегемонија на Блиском Истоку, што онда утиче и на безбедност Израела; и на могућност опстанка америчких војних база у региону која постаје мање извесна. Укратко, САД би се могле још дубље заглибити у блискоисточном живом блату из којег ће им бити веома тешко да се у догледној будућности извуку.

Извесно је да ће С-300 Обами дати прилику да и сам осети све оно што је „Рујама“ спремао током протеклих више од годину дана у простору њиховог најближег евро-азијског „стражњег дворишта“ – када је америчке трупе и друге НАТО формације слао на саме границе Русије и док је систематски кршио све раније договоре обећане совјетском руководству под Михаилом Горбачовом да неће бити ширења западне алијансе на исток, на територије које су биле у саставу бившег СССР-а. Чињеница од које нас језа подилази јесте да су данас трупе НАТО-а и САД-а зашле много ближе „Рујиним“ границама него што је то Хитлеровим оклопним дивизијама успело током раних 1940-их.

Довољно је рећи и то да је Путинова порука Обами директна и сасвим недвосмислена: „Доста је са будалаштинама којима сте нас до сада засипали и којих смо се од вас довољно наслушали. Одсад па надаље, будите уверени да ће сваки ваш потез повучен у правцу даљег нарушавања наше безбедности произвести снажну одговарајућу противреакцију с наше стране. И не само то, ми ћемо и другим земљама такође помагати да се вашим силеџијским наступима и саме одупру. Наша жеља није била да ситуација буде доведена довде, тај избор ви сте сами и у наше име направили.“

Када се црта испод свега овог подвуче испадне да ће САД морати да се навикну како да уважавају легитимне забринутости Русије, тако и да науче да не газе по њеним суштинским интересима. САД не би никако толерисале кад би се Русија петљала, на пример, по Мексику, земљи од периферне важности за Рујине стратешке или виталне интересе. Ствари су управо тако просте, само ако уопште желите да их како треба разумете.

Оно што Русија тражи јесте однос једнакости — а не било какве концесије или милостиња од Америке. Путин је јасно повукао своју „црвену линију”, и то на један и реактиван и проактиван начин, са намером да Обамину администрацију подсети да без сарадње и помоћи из Русије САД једноставно немају довољно моћи да се у савременој светској ситуацији изборе са сваким изазовом са којим се на глобалном плану суоче, или да разреше такве регионалне проблеме какав имају у ситуацији око Ирана. Што би се рекло, лопта је сад пребачена на Обамину половину терена.

М. К. Бадракумар (Bhadrakumar) је колумниста Asia Times News & Features, политичар, писац и новинар из Керале, јужне индијске савезне државе

Са енглеског превео: Стеван Бабић


ИСПРАВКА: Овај чланак је промењен 18. 4. 2015. – у секцији „О аутору“ промењен је погрешан линк на енглеску Википедију и уместо тога убачен овај опис аутора. Хвала коментатору са надимком др Н.Д.Кинг који нам је љубазно указао на грешку.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-46V