Бони Кристијан: Америчка спољна политика је толико збркана ‒ већ сада се боримо сами против себе

(Rare Politics, 30. 3. 2015)

„Хај’мо да направимо рекапитулацију ситуације око америчког ангажмана на Блиском истоку”, предлаже нам колумниста Њујорк тајмса Рос Доудет (Ross Douthat), у својој суботњој колумни:

„Наша се војска бори у прећутном савезништву са онима који заступају иранске интересе у Ираку, иако истовремено помажемо и у кампањи против ‒ од Ирана потпомогнутих ‒ снага у Јемену. Службено настојимо да издејствујемо смену режима у Сирији, али ‒ без обзира на то ‒ интервенишемо и против исламиста, непријатеља управо тога режима. Наши најупорнији и најјачи савезници су службено и даље Израел и Саудијска Арабија, али смо већ кренули смером којим их од себе удаљавамо нашим упорним настојањем да остваримо попуштање напетости са Ираном. А, љубазно молим, да се овде ни не спомињу Либија или ал-Каида ‒ јер ће се тиме само још више забуне унети у читаву ову причу.“

obama-rare

Доудетово закључивање обухвата вечито променљиву и поражавајућу збрку која се данас провлачи под називом „америчка спољна политика“, а што је вероватно неизбежан резултат преко десет година дугог периода погрешно усмераваног интервенционизма.

Да се разумемо, како то и сам Доудет тврди, америчка умешаност у блискоисточна збивања би могла постати и знатно већа и шира, па би цело то регионално шаренило и галиматијас бруталних побуњеника, с једне, и често једнако бруталних влада, с друге стране, могао да утоне и у неупоредиво шире сукобе од постојећих.

Но, сам закључак да би то све могло да буде и још горе, није ни најмање утешан. Нарочито нас поражава чињеница да, док од Ирана помагане снаге у Ираку подупиремо у време док такве у Јемену нападамо, испада да је Америка „коначно научила како да преко посредника поведе рат са самом собом”, а што је Јон Стјуарт (Jon Stewart) изјавио у прошлонедељном чланку са сасвим одговарајућим насловом „Чекај мало, на чијој смо ми то сад страни?”.

(А има ту и још један такође збуњујући додатни моменат на који ни Стјуарт ни Доудет не указују па га чак ни не спомињу: побуњеници против којих се сада у Јемену боримо су и сами супротстављени ал-Каиди ‒ јесте, истој оној ал-Каиди коју су амерички дронови по Јемену свих протеклих година упорно гађали.)

А у међувремену, и поред тога што су се наше новине и друге медијске мреже практично увалиле и каљају се у блату вести о ужасним убијањима, премлаћивању и осталим зверствима које чини Исламска Држава, ИСИС, много се мање речи троши на ништа мање ужасне сличне активности америчких савезника (или, ако баш инсистирате, активности непријатеља наших непријатеља).

На пример, према једној студији УН-а, и многе са Ираном повезане милиције, које су се придружиле САД-у у пружању отпора ИСИС-у, за собом су оставиле властите крваве трагове безобзирног убијања и разарања куд год да су прошле по Ираку. Уз то је и организација Хјуман рајтс воч (Human Rights Watch) открила да су неке од јединица које су од ИСИС-ових бораца „ослободиле” поједина насеља по Ираку, одмах потом те градове саме опљачкале, отимајући од ‒ пре тога терору већ једном изложених ‒грађана све иоле вредне преостале ствари и дижући у ваздух низ њихових приватних домова и пословних зграда.

Најмање једном приликом је у селу по имену Амерли до овог тзв. ослобођења дошло захваљујући америчкој из ваздуха пруженој подршци. Избеглице и курдски борци, који су то све гледали, кажу да је „њихово разарање било систематично, руковођено мржњом и жељом за осветом, као и јасном намером да измене етнички састав тог краја“ ‒ другим речима, било је то етничко чишћење које су спровели савезници САД-а.

А ту је онда и Саудијска Арабија, дугогодишњи амерички „ратни другар“ (battle buddy), да позајмим овде израз који је и сам Стјуарт употребио. Саудијски режим је до сада кроз низ година препознат по ноторним кршењима индивидуалних права људи, због чега га је на апсолутно дно своје листе ставио међународни „пас-чувар“ грађанских и политичких права, америчка организација Фридом хаус (Freedom House’s annual rankings), што је место које ту деле са земљама каква је нпр. Северна Кореја.

Саудијска влада политику најстрожег кажњавања спроводи и за сасвим безначајне прекршаје, попут бичевања жена ако их ухвате да шаљу нпр. непримерене SMS поруке описујући „погрешну” врсту услуге добијену у џамији. Саудијска Арабија чак редовно приређује јавно одсецања главе особама осуђеним за дела неслагања са званичном политиком (political dissidence), а што дефинитивно представља један од карактеристичних знакова препознавања (trademark move) и ‒ добро сте погодили ‒ управо и саме Исламске Државе против које се и ми сами боримо.

Нема никакве потребе да наглашавамо како нам они баш и нису најбољи партнери уколико је промоција људских права на Блиском Истоку (и ако нисмо баш сасвим огрезли у лицемерју) део америчке стратегије ‒ а да ли и каква свеобухватна стратегија ту уопште постоји, у овом тренутку, то остаје и даље сасвим неизвесно.

Но, оно што ипак јесте извесно је то да ово замешатељство наших петљавина и веза (hodgepodge of entanglements) на Блиском Истоку има све мање и мање смисла, те да све то и даље није у стању да донесе мир овом намученом региону.

И као што сам то и раније писала, ја сама нема појма како може да се „реши проблем“ Ирака (и Јемена, и Сирије и … добро, за ову колумну постоји ограничење око броја речи, па ћу ту и да станем). Но, оно што и ја знам јесте да оно што ми тамо радимо ‒ а што смо до сада радили већ више од десет година ‒ то никако не завршава посао. И уместо да и даље остатку света чврсто  стојимо као лучоноша наде и слободе, америчка спољна политика је постала једна уврнута и контрапродуктивна смеса низа ратова вођених без јасно уочљивог краја, а ни сврхе.

А када сопствени нос гурнете у проблеме тако великог броја нација да на крају почнете да се борите са самим собом, крајње је време да се одустане и да се једноставно вратимо кући.

boniБони Кристијан (Bonnie Кristian) је колумниста и дописник на сајту The Week, као и консултант за комуникације на Young Americans for Liberty

Напомена преводиоца: Овај чланак је на трагу другог једног мишљења објављеног у Великој Британији, а такође посрбљеног и објављеног на „Стању ствари“

Са енглеског превео и белешке написао: Стеван Бабић


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3XW



Categories: Посрбљено

1 reply

Оставите коментар