(Maverick Philosopher)

Пред крај чланка Ликвидатор ума Кристофер Хиченс је навео како нема ничега светог:

У узаврелим данима убрзо после издавања фатве, када је Салман [Ружди] био на ТВ екранима широм света, заједно са сликама спаљивања књига и цртања бркова, зауставила ме је муслиманка ТВ репортерка са својом екипом и поставила ми древно питање: „Зар ништа није свето?” Не могу да се сетим тачно шта сам тада одговорио али знам шта бих сада рекао: „Не, ништа није свето. И чак да постоји нешто што би се тако назвало, ми обични примати не бисмо могли да разазнамо која књига, или идол или град је заиста свети град. Тако, једина ствар коју треба истицати по сваку цену и без икаквих ограничења је право на слободу изражавања, зато што ако то нестане, неће се више полагати ни на остала права.”

У овом одељку Хиченс је направио четири тврдње. Прва је да ништа није свето. Ову онтолошку тврдњу прати једна епистемолошка: да постоји неки свети објекат, ми не бисмо били способни да идентификујемо тако нешто. Трећа тврдња, означена речју тако, изгледа да треба да буде закључак који следи из прве две: слобода изражавања је једина ствар која треба да буде истакнута по сваку цену и без ограничења. (Ако је ово закључак онда је заиста non sequitur.) Четврта тврдња је да сва права зависе од апсолутног права на слободу говора.

Један очигледан проблем са Хиченсоновим гледиштем је што је на граници да само себе побија. Ако ништа није свето, онда ништа не треба истицати по сваку цену и без ограничења. Ништа није вредно неусловљеног поштовања. И ово наравно укључује право на слободно изражавање. Међутим, за Хиченса је слобода изражавања апсолутна вредност, нешто што не сме бити укинуто или ограничено. То је заправо секуларна замена за религиозни објекат. Конзистентнији секуларизам би требао да одбаци све апсолуте, не само оне религиозне природе. Ако ништа није великодостојно или вредно пијетета онда то свакако није ни слобода изражавања. Ако ништа није свето, сигурно да свети нису ни људска бића или њихова аутономија.

У сваком случају зар није бесмислено тврдити да постоји апсолутно право на слободу изражавања? Нико нема право да сипа очигледне неистине за које се може претпоставити да ће иницирати насиље. Истина је истакнута вредност као и друштвени ред. Ове компетитивне вредности указују да слобода изражавања не може бити апсолутна вредност.

Хиченс тврди да ми не можемо да знамо који је религијски објекат заиста свет. Он је можда у праву у вези са овим. Али, како онда он зна да слободан изражавања има, за разлику од свих других вредности, апсолутни статус и супериорну моћ?

Коначно, пошто не може бити апсолутног права на слободу изражавања, сва друга права не могу зависити од тог тобоже апсолутног права. Али чак и да постоји ово апсолутно право, како право на живот, рецимо, зависи од њега?

Мислим да је боље за Хиченса и компанију да направе јасан скок: ако нема трансцедентних апсолута као што је Бог, онда нема ни иманентних. Слобода изражавања је само вредност међу вредностима, која се такмичи са неким другим вредностима и ограничена је њима.

Шта значи кад се каже да ништа није свето?

Цитирао сам Кристофера Хиченса како каже да ништа није свето. Сада питам шта значи када се каже да ништа није свето. Мислим да значи нешто попут следећег: ништа, апсолутно ништа, није свето, узвишено, вредно обожавања, ништа није одговарајући објекат пијетета (неко не може да адекватно обожава своју супругу, тло којим хода или нешто слично). Ако ништа није свето, ништа није толико изнад нас по облику постојања и вредности да би то захтевало нашу оданост и покорност као једини адекватан одговор на ту реалност.

Ако ништа није свето, онда је човек мера свих ствари, он се не мери стандардима који су изван њега. Човек је аутономан: он себи прописује законе. Људска аутономија је апсолутна, апсолут сам. Ничега нема изван људског хоризонта осим тврде и слепе материје. Нема ничега што надилази људске вредности. Ако је тако, онда има смисла за Хиченса да тврди како је право на слободу изражавања апсолут, нешто што не подлеже ограничењима и забранама: једина ствар коју треба истаћи по сваку цени у без ограничења је право на слободу изражавања.

Право да се исмевају и исмевају религијске фигуре попут Мухамеда јасно следи. Ако ништа није свето, онда нема Бога, нема Алаха, и самим тим нема Божјих пророда. И наравно, нема Сина Божијег. Ако ништа није свето и нема Бога, онда не постоји божанско откровење у било којој форми, у природи, нити кроз људску личност као што је Исус из Назарета, или у неком светом тексту. Ако нема Бога, онда Коран и Библија нису Божије речи, већ су књиге као и свака друга, у потпуности људски артефакти, и предмет критиковања као било која књига. Исто важи за физичке објекте и места. Нема светих реликвија и светих градова. Мека и Јерусалим нису свети зато што, да поновимо, ништа није свето. Ако ништа није изворно свето, онда ништа не може да буде ни изведено свето.

Један очигледни проблем са Хиченсоновим гледиштем је што ни на који начин није очигледно да ништа није свето. Мислим да је нешто изворно свето ако и само ако Бог или неки други адекватно сличан трансцедентни Апсолут постоји. Нема Бога, ништа изворно није свето. Ако нема Бога, онда нема пророка или светаца или светих реликвија или светих књига. И наравно нема Божије цркве: ниједна институција не може да тврди да има божански карактер.

Одбацујем Хиченсово гледиште. Одбацујем га јер не прихватам његов натурализам и атеизам. Они се могу разумно одбацити. Али такође одбацујем гледишта оних – назовимо их фундаменталистима – који мисле да постоје људи, књиге и институције којима се морамо беспоговорно покоравати. Ово је место где стави постају занимљиве.

Не негирам могућност Божанског откровења или да књига коју зовемо Библијом садржи елементе Божанског откровења; али инсистирам да је великим делом у питању људски артефакт. Као таква, она је отворена рационалном критицизму. Док човек себе не може и не сме да стави изнад Бога, он може и мора да вреднује шта пролази као Божанско откровење – зато што је потоње делимично људски производ.

Бог открива себе, али он открива себе човеку. Ако је предајник савршен, а пријемник несавршен, неко може да очекује буку у сигналу. Рационална критика има за циљ да одвоји буку од сигнала. Критиковати значи одвајати: тачно од погрешног, разумно од неразумног, засновано од незаснованог.

Уверен сам да религија мора бити подложна рационалној критици. Религија је наша ствар, не Божија. Бог нема религију. Није му потребна. Религија му није потребна исто онолико колико му није потребна филозофија: он је Истина у парадигматичном смислу; није му потребно да трага за њом. Пошто је религија наша ствар, наш одговор Трансцедентном, она је делимично људски производ и као таква је ограничена и мањкава и легитимни објекат филозофског испитивања и критике.

Разумно је држати да, иако не може бити доказано, да постоји трансцедентни Апсолут и да је самим тим нешто свето. Али то не значи да се каже да је заиста свето оно што људи сматрају за утеловљење светог. Да ли је Мухамед Божији гласоноша? То је легитимно питање и право да се оно постави и да се одговори негативно мора бити поштовано. Одговорити негативно је, међутим, конзистентно са уверењем да је нешто свето. Да ли је Исус Бог? То је легитимно питање и право да се оно постави и да се да негативни одговор мора бити поштовано. Одговорити негативно је ипак конзистентно са уверењем да је нешто свето.

Моја позиција је избалансирана. Одбијам екстремизам „Нових атеиста“ попут Хиченса и компаније. Ови људи су срамотни на начин на који многи од старих атеиста нису били: њима недостаје поштовање према религији, а њихово милитантно непријатељство према сваком облику религије показује недостатак поштовања према неупитној људској жељи за Трансцедентном. Религија је једна форма наше потраге за Апсолутом. Ова потрага је део онога што нас чини људима. Ова потрага, која ће свакако претрајати „Нове атеисте“ и њихове саслужитеље у сајбер простору, не сме бити оцрњена само зато што су многе конкретне манифестације религијског импулса фанатичне, апсурдне и штетне.

Нико не треба да исмева религију, и то не само из промишљених разлога попут жеље да не постане мета убитачних муслиманских фанатика. Нико не треба да исмева религију зато што религија сведочи о људском достојанству као метафизичке животиње, што је Шопенхауер добро разумео. Чак и ислам, најтужнија и најсиромашнија од великих религија, сведочи о томе.

Али, док одбацујем екстремизам Хиченса и компаније, екстремизам који ствара идола од слободе изражавања, слажем се да оно што треба да прође као религија, њена конкретна утеловљења, мора бити испитана пред судом Разума, и то испитана често на неугодан начин. Разум, на крају, мора да буде отворен за оно што је изван њега. Мора бити отворен пред Откровењем.

Изворни текстови: What Does It Mean to Say that Nothing is Sacred? и Is Nothing Sacred?

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић,

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3wV

Categories: Посрбљено

Tags: Вилијам Валичела, Милош Милојевић, философија