Љиљана Смајловић: Мале, прљаве тајне српског новинарства

Неколико напомена за оне који иду у потрагу за изгубљеном цензуром у српским медијима

ljiljana-smajlovicОчајнички покушаји да се убеди Брисел како власт у Београду цензурише медије доживели су озбиљан ударац када је европски комесар Јоханес Хан у понедељак лаконски изјавио да је чуо за такве гласине, али да су му потребни и докази.

Борци против цензуре брзо су нашли једну још гору појаву и листом се окренули против ње. У листу Министарства одбране, „Одбрани”, открили су текст под насловом „Војска на нишану – Заштитник против заштитника”, из пера „извесног капетана” који тврди да се систем одбране налази под унакрсном медијском паљбом. Капетан је за нападе на Војску оптужио медије и независне установе попут заштитника грађана и повереника за јавне информације.

Узвраћено му је истом мером, само из више оружја. Саша Јанковић је за његову „кукавичку” тактику казао да ломи кичме, започиње ратове, вређа част и затвара умове; ЛДП је назвао „бруталним иживљавањем” ван свих законских оквира; Мирослав Хаџић сматра да је крива партијска држава, која себи „пуца у главу”, у типичном примеру „јавног прогона” и у жељи да „одстрани независне органе”; Ненад Чанак се „озбиљно забринуо” да Србији прети један вид клерофашизације друштва „уз пратећу војну хунту”; Родољубу Шабићу је невероватно да неко троши новац грађана за такву „уређивачку политику”, док одмеренији Милан Антонијевић из Јукома ламентира над мањком професионализма јер у капетановом тексту „постоји само једна страна”…

За дивно чудо, није се нашао ниједан борац за слободу медија да одбрани право „извесног капетана” (који се иначе зове Александар Петровић) да у листу за који ради пише шта мисли. Изгледа да нико од оних који су се прошле седмице изјашњавали о капетановом чланку не верује да је он био у стању да по властитом нахођењу напише чланак у „Одбрани”. А поготово му не верује бивши министар војни Драган Шутановац који по свој прилици говори из искуства кад каже да „ко год је то писао, није писао самоиницијативно”.

И стварно, како се некакав капетан уопште одважио да у листу Министарства одбране брани Војску? Да ли је у магазину америчког Министарства војске, „Старз енд страјпс”, могуће да неко брани војску и напада њене критичаре?

Наравно да јесте и у Вашингтону се то стално дешава.

Помисао да би се „извесни капетан” усудио да ради по свом нахођењу, као да има право говора, изазвала је нарочито ругање у београдском „Блицу”: „Ево доказа до којих неслућених граница слобода изражавања у Србији може да оде…”, … ”Ето докле може да нас доведе слобода медија”…

Суде ли уредници „Блица” о слободи штампе на основу сопственог корпоративног искуства? И ако капетан може само под принудом да брани своју војску, који је онда разлог да се немачко-швајцарски лист у Београду неуморно руга српском председнику? Корпоративне принуде, вишак ревности или поштовање према члану 10. Европске конвенције о људским правима?

У потрази за цензуром у Србији не треба заобилазити бројне ликове који доносе пословне, правне и кадровске одлуке у нашим редакцијама, сав тај безимени менаџерски свет који у ствари дрма нашим редакцијама и никад ником не подноси јавне рачуне. Ко се још сећа Питера Ајнштајна? Је ли ико упамтио физиономију човека који је одлучивао о „Утиску недеље”? За њега није покренута процедура „именовања и посрамљивања” за какву се специјализовао један број НВО у Србији, и кад има и кад нема доказа.

У српском новинарству постоји мноштво малих, прљавих тајни о којим новинари не воле јавно да говоре. Куражимо се да нас се моћници плаше, али немамо куражи да пружимо отпор незаслужено анонимним бирократским „чистачима” по редакцијама.

Након приватизације недељника НИН, уредници тог листа дуго су интерно препричавали први сусрет с директорком нечега што се у локалном „Рингијеру” тада звало „дивизија магазини”. Објаснила је да је радила у градској рубрици „Борбе” и „Бурде” и да је, према томе, „све прошла у новинарству”. После су веселници из НИН-а добили још бољи материјал за кафанске приче, када им је главна директорка компаније, која није „све прошла у новинарству”, објаснила зашто смењује главног уредника Слободана Рељића (ког ћете се можда сетити по томе што сте у његово време још куповали НИН). Рекла је да су јој текстови дуги и напорни за читање, умори се већ на другој страници. Рељићева каријера у НИН-у, као и каријере других чланова те редакције, окончана је тако што му је понуђено да буде „помоћник новинара”, дакле неко ко ће скупљати изјаве за друге новинаре и тако месечно зарађивати и до 200 евра… У чаршији се говорило да је „темељна реконструкција” НИН-а заправо наручена и осмишљена у Тадићевом кабинету, али чињеница је да су тај посао обавиле неке, широј јавности потпуно непознате особе из медијске „дивизије”…

У једној другој редакцији, новинари који су сваке године оцењивани на формуларима исписаним на српском и енглеском језику, једног су дана открили да на идентичним формуларима оцене добијају касирке у великом трговачком ланцу.

Сама сам доживела да ми финансијски директор једном приликом објашњава да право редакције да располаже својим буџетом треба сасвим условно схватити јер тај директор „тек мора да заради” приходе предвиђене редакцијским буџетом.

Осим што презиру новинаре, ови анонимни менаџери су уверени да су они ти који зарађују наше паре и да су редакције те које њихове новце брзо спискају.

У врхове медијских компанија у протеклој су деценији неосетно ушли људи који говоре општа места о „бенефитима”, носе скупа одела и у новинарима виде само место трошка. Посебно ако они сами нису место прихода.

С правом нас презиру када им дозвољавамо да не сносе одговорност за лоше одлуке које доносе, иако често не умеју ни да нађу огласе, ни да продају новине, ни да осмисле рекламне кампање.

А неретко им и помажемо. Бивши потпредседник српске владе Божидар Ђелић није формално био власник листа „Економист”, али је из неког разлога долазио у редакцију, преговарао са запосленима о платама, постављао главне уреднике и на крају оставио читаву редакцију у челичном уверењу да им је управо он остао дужан неисплаћене зараде, доприносе и трудничке надокнаде. Невоља је што је у том прикривању власништва изгледа учествовало бар двоје истакнутих новинара који су пристали да симулирају власнике, или мале партнере фиктивне фирме која је покривала потпредседника Владе Србије.

У лов на цензуру кренули смо с великим закашњењем. Наши противници су стекли стратешке предности. Део кривице је и на нама, новинарима. Наше најбоље приче остају за кафанским столовима и никада не допиру до читалаца. Срам нас било.

(Политика, 22. 2. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3vT



Категорије:Преносимо

3 replies

  1. „ПРЉАВА“ ЈЕ ДОВОЉНО, БОГАМИ, И „ТАЈНА“ САМЈЛОВИЋЕВЕ КАО ГЛОДУРА „ПОЛИТИКЕ“

    Прљава је и „тајна“ Смајловићеве да не дозвољава на странама „Политике“ да се објави ниједан текст који укаује РЕАЛНО, на прави начин зашто се у Србији и даље не спроводи решење проблема питања ћирилице међу Србима. Јер, и она сматра, да се не смеју „нападати“ „велике институције“ које смишљено или из нзнања и нехајности не допуштрају да и Срби поново реше питање свог писм као што се то ради у сваком другом језику и у сваком другом народу свуда изван Србије у свету.

    Свиђа ми се

  2. Удбашким цензорима смета цензура циа и бнд агената.

    Свиђа ми се

  3. Имам разумијевање за коментаре претходника, подсјетио бих и на својевремено, предсмртно разочарање Дејана Медаковића, тада најстаријег сарадника Политике што Љ.С. ем што је објавила карикатуру патријарха Павла, кад је овај већ био тешко оболио, ем што није објавила Медаковићев протест. Треба се подсјетити и избацивање сталног недјељног хроничара Политике, покојног Миодрага Максимовића,због објављивања познатих чињеница о Ранковићевој и Ђиласовој намјери да употребе „најсавременије“ облике психотортуре над ибеовцима.
    Међутим, кад смо код неђељног броја, јучерашња „Политика“ је била прави празник журнализма. Само бих указао на изузетан чланак Мирослава Стојановића који, на основу углавном Шпиглових извјештаја, открива позадину „операције Дабељацово“. У њеном јеку и руски и амерички медији били су жестоко цензурисани, британски крволочно расположени према Русији, чак највише Гардијан, једино се од Нијемаца могла да добије нека дубља информација.
    Али, кад смо код неђељног броја, јуче је Јована Рабреновић објавила у „Политици“, сјајан портрет „господина Есмарка“. Да су јавности те чињенице, познате за свим кафанским столовима како каже Љ.С.., биле предочене у септембру када је г. Вучић славодобитно објавио договор с њим, сада би било свима јасно да такав премијер мора да оде.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s