Преживели из Аушвица против политизације геноцида

Један од највећих светских логора смрти, Аушвиц, отворен је 20. маја 1940. педесетак километара западно од Кракова у Пољској, а Црвена армија ослободила га је готово пет година касније, 27. јануара 1945. Тај дан обележава се као Међународни дан сећања на холокауст. Тачан број жртава у логору по свему судећи никада неће бити утврђен, али се процењује да је убијено најмање милион и по људи. Комплекс логора Аушвиц постао је државни музеј 1947. године, а 1979. године проглашен је светском баштином и налази се под заштитом Унеска. И ове године Пољска обележава годишњицу ослобођења Аушвица на коју позива представнике свих земаља чији су грађани страдали у овом логору. 

Логор Аушвиц налази се педесетак километара од Кракова (Фото Ројтерс)

Логор Аушвиц налази се педесетак километара од Кракова (Фото Ројтерс)

+    +    +    +

Аца Сингер, деведесетдвогодишњи пензионер, економиста и оснивач Љубљанске банке, дугогодишњи председник Савеза јеврејских општина Југославије и Србије, у Аушвицу је изгубио 60 чланова породице. Најстарији је имао 92 године, а најмлађи само пет. Каже да је имао среће, јер његов отац и брат, као ни још милион и по људи, нису преживели ово стратиште. Каже да никада неће заборавити осећај који га је обузео када је у пролеће 1944. схватио где је дошао. До тада се, како тврди Аца, у Бачкој није знало за постојање нацистичких логора смрти.

– У Аушвиц сам пребачен из затвора у родној Бачкој Тополи. Тачно 29. априла смо утоварени у вагоне. После три дана пута стигли смо у Аушвиц. Када сам видео натпис „Рад те чини слободним”, који је стајао на улазу у логор, помислио сам да смо депортовани у неки радни логор. Када смо смештени у бараке, осећали смо страшан мирис који је долазио из крематоријума. Један од затвореника је питао када ће се видети с оцем, а старији му је одговорио: „Твој отац је већ изашао кроз димњак”, прича наш саговорник.

Када су изашли из вагона, каже Сингер, Немци су сваког понаособ питали да ли може да пешачи 15 километара. Један адвокат из Бачке Тополе похвалио је „љубазност” војника и одговорио је да не може да хода толико дуго. Одмах је погубљен.

– Није знао да су Немци одмах раздвајали жене, децу, старе, болесне, онемоћале, који су одмах вођени у гасне коморе. Касније сам се срео са породицом овог адвоката и испричао им како је скончао – каже наш саговорник, који је имао 21 годину када је крочио у Аушвиц.

Затвореницима су поделили дрвене табле с бројевима и истетовирали их. Будући да је била велика гужва, Аца Сингер је избегао тетовирање. Касније се није јавио када су их накнадно позивали да истетовирају бројеве под којима су заведени. Кад погледа уназад, сигуран је да му је ова случајност помогла да избегне смрт. Немци су имали табелу у којој су све записивали и водили рачуна да ли им се затвореник „исплати”. Прорачунавали су колико дуго човек може ефикасно да ради, живећи у логорским нехуманим условима. Мало њих зна да су постојале три врсте нацистичких логора: логори смрти, радни логори и комбиновани, попут Аушвица.

Од чувара логора у униформама били су гори затвореници који су „бринули” о њима, а које су звали „капо”. Тукли су чешће и жешће од Немаца и нису имали милости. Било им је најважније да сачувају свој живот и своје повластице.

Наш саговорник се не сећа тачно колико времена је провео у Аушвицу, јер су јаче затворенике водили у околне радне логоре и фабрике као испомоћ. Транспортован је у оближњи Флосенбург, један од радних логора, где је регистрован као Србин, под именом Александар Симић. Живот му је, како каже, спасао Немац, инжењер који је био шеф на станици на којој су радили. Један од стражара га је претукао и поломио му наочаре. Није могао да настави са радом, али шеф му је набавио нове наочаре и спасао га од гасне коморе.

Аца Сингер у свом дому (Фото З. Кршњанин)

Аца Сингер у свом дому (Фото З. Кршњанин)

Сигурну смрт је избегао још једном. У априлу 1945. године логору се приближавала америчка Трећа армија под командом генерала Патона и затвореници су евакуисани. Почео је „марш смрти” током којег су немачки војници убијали све који нису могли више да пешаче. И Аца се саплео и пао, а стражар га је гурнуо у јарак и уперио оружје на њега. Војник се тад саплео и пао у жбуње.

– Сочно је опсовао на мађарском и ја сам му се обратио на истом језику. Рекао сам му: „Добри човече, немој да згрешиш сада када је крај рата већ видљив.” Изненадио се, погледао ме и видео да носим знак да сам Србин. Погодио је да сам из Бачке. Слагао сам да сам из Сомбора, а он је био из оближњег села. Пустио ме је да изађем и наставио сам да пешачим. После пређених неколико километара наишли су савезнички тенкови – присећа се Сингер тренутка када је ослобођен.

Са 22 године био је слободан и добио је право да проживи свој живот, са свим успонима и падовима. У Аушвицу су убијени готово сви Јевреји који су тамо крочили, а тренутно у Србији живи само неколико људи који могу да посведоче о овим страшним злочинима.

Јелена Попадић

————————————————————-

Дневна политика важнија од жртава

Ацу Сингера ових дана највише погађа чињеница да се обележавање годишњице ослобођења Аушвица све више политизује. Седамдесет година ослобођења логора смрти организоваће се у Пољској 27. јануара, када је и Међународни дан сећања на жртве холокауста.

– Не могу да верујем да Русија неће бити позвана на обележавање ослобођења логора у Пољској, а Црвена армија га је ослободила. Какве везе има криза у Украјини, захлађење односа са председником Владимиром Путином и хладни рат са значајним историјским тренуцима и чињеницама. Ова церемонија се политизује већ годинама. Тако је било на обележавању 50. годишњице ослобођења, 1995. године. Десет година касније званична делегација наше земље није се ни појавила на овој манифестацији, исто из политичких разлога – присећа се наш саговорник који је присуствовао овим церемонијама као бивши логораш и председник Савеза јеврејских општина.

Бивши логораши немају више почасно место приликом обележавања ове манифестације. Сада седе измешани са осталим званицама. Изгледа да домаћинима, али и дипломатама позваним на ову церемонију, жртве нису више толико важне као дневна политика, мишљење је нашег саговорника.

Ј. П.

————————————————————-

Ше­ти­на: Укра­јин­ци, а не Руси осло­бо­ди­ли Аушвиц

Рас­пра­ве по­во­дом обе­ле­жа­ва­ња 70 го­ди­на од осло­бо­ђе­ња на­ци­стич­ког кон­цен­тра­ци­о­ног ло­го­ра Аушви­ца до­би­ја­ју но­ве ди­мен­зи­је. Шка­кљи­во пи­та­ње за­што на про­сла­ву ни­је по­зван ру­ски пред­сед­ник Вла­ди­мир Пу­тин па­ло је у дру­ги план нај­ви­ше за­слу­гом пољ­ског ми­ни­стра ино­стра­них по­сло­ва Гже­го­жа Ше­ти­не.

Од­го­ва­ра­ју­ћи на пи­та­ње но­ви­на­ра пољ­ског ра­ди­ја за­што је укра­јин­ски пред­сед­ник Пе­тро По­ро­шен­ко до­био зва­ни­чан пољ­ски по­зив да при­су­ству­је све­ча­но­сти, Ше­ти­на је од­го­во­рио: „Укра­јин­ски вој­ни­ци су отво­ри­ли вра­та ло­го­ра, они су га осло­бо­ди­ли.”

Ове ре­чи ше­фа пољ­ске ди­пло­ма­ти­је, на свој на­чин, од­го­вор су и на пи­та­ње за­што та­кав, зва­ни­чан по­зив, ни­је упу­ћен пред­сед­ни­ку Ру­си­је Вла­ди­ми­ру Пу­ти­ну. Јед­но­став­но за­то што, ако је ве­ро­ва­ти Ше­ти­ни, ру­ски вој­ни­ци – та­да у уни­фор­ма­ма Цр­ве­не ар­ми­је – ни­су осло­бо­ди­ли Аушвиц.

„Био је то Пр­ви укра­јин­ски фронт”, по­ја­снио је шеф пољ­ске ди­пло­ма­ти­је. „Укра­јин­ци су осло­бо­ди­ли ло­гор.”

Пре­ма свим до­сад по­зна­тим исто­риј­ским по­да­ци­ма, на­ци­стич­ки ло­гор смр­ти Аушвиц – Бир­ке­нау осло­бо­ђен је 27. ја­ну­а­ра 1945. го­ди­не. Ло­гор су осло­бо­ди­ле со­вјет­ске тру­пе под ко­ман­дом мар­ша­ла Ива­на Ко­ње­ва (ро­ђен у цен­трал­ној Ру­си­ји 1897. го­ди­не).

Ж. Р.    

Цео текст погледајте ОВДЕ.

(Политика, 23. 1. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3cT



Categories: Преносимо

1 reply

  1. Прича о „Украјинцима“ појављује се и код ослобођења Београда. Фронт је назван „Украјински“ јер је био јужни, а гинули су и Грузини, и Чечени, Украјинци понајмање. Цинизам ове лажи својствен је само људским отпацима.

Оставите коментар