Витали Жучни: Загонетка 42. хрватске домобранске – „вражије“ дивизије

Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор.

42._domobranska_1917

Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“.

Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних официра из 42. хрватске домобранске дивизије била активна у ХСП. То ће се драстично испољити ратним злочинима над српским народом у Великом рату. У злочинима почињеним и у аустро-угарској монархији и у Србији, предњаче примерима својим, старешине у 42.хрватској домобранској дивизији.

Генерал-пуковник Стјепан пл. Саркотић као командант 42. домобранске дивизије именован је  октобра 1914. за Земаљског поглавара у БиХ, након пензионисања понемченог Словенца ОСКАРА ПОТЈОРЕКА. Чим је стигао у Сарајево забранио је ћирилицу као писмо, и изјавио: „Срби су са својим писмом непријатељско тијело Истока, у борбеној зони Запада“!

Безобзирно је забранио писмо већинском народу, јер су Срби православне вере чинили 43,49% становништва по попису из 1910.године, који су провеле аустро-угарске власти у тадашњој БиХ.

Прогон ћирилице у НДХ  наставак је ове забране, а траје и данас, у појединим новонасталим земљама на српском етничком простору!

Као поглавар БиХ он је и командант свих аустро-угарских војних јединица, и у БиХ и у Далмацији, те 1915/16. учествује у војној окупацији Црне Горе и зато добива титулу „барон од Ловћена“. Верност доказује тако што одмах избацује кости владике Његоша и руши капелу на Ловћену. У новембру 1918. године, пре доласка српских ослободилаца бежи у Загреб, где га  самопроглашено Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба смешта у хотел на Зрињевцу (елитни део града), као експерта за војна питања.

Након настанка заједничке државе СХС (Југославије) одлази у Беч да би активно деловао против ње, окупљајући око себе ветеране „вражије“ дивизије и емигранте свих боја, те иницира стварање терористичке организације „Хрватски ослободилачки покрет“, у Грацу 1919. године. Када Анте Павелић емигрира из Загреба 1929.године, предаје му целокупну организацију, као ембрион, за развој усташког покрета. Умире у Бечу 1938. године, опроштајни говор држи му генерал Глец фон Хорстенау, будући опуномоћени изасланик немачке војске у НДХ од 1941. до 1945. године.

Други командант 42. хрватске домобранске дивизије, гроф Јохан Салис-Севис који је команду примио од Стјепана Саркотића, после пораза у Колубарској битки повешће домобране у Галицију, на руски фронт, где ће такође ићи из пораза у пораз, док их не упуте на талијански фронт у јужни Тирол, где хрватски домобрани остају КуК ратници до краја Великог рата.

После окупације Србије 1915. године, постављен је за првог окупаторског гувернера, доводећи групу официра из 42. „вражије“ дивизије за бројне шефове окупаторске управе, са собом. Поставио је полицајце из Загреба за шефове у Београду, из Вараждина у Смедереву и тако у свим административним седиштима Србије, управљаће Хрвати и Мађари. Свакодневно је изрицао казне вешања или стрељања, а Београд је 1916. године по аустро-угарском попису имао само 12000 становника. Под његовом управом Србија је тешко пострадала, његовим наређењима у логоре Нежидер и Маутхаузен отеран је огроман број Срба, где је  живот изгубило неколико десетина хиљада мушкараца и дечака. Поставио је за војног заповедника Београда потпуковника Славка Кватерника из 42.домобранске дивизије, који ће 10. априла 1941. године прогласити НДХ (Независна држава Хрватска) у тренутку уласка немачких освајача.

И Салис-Севис ће одмах забранити ћирилицу у Србији и увести латиницу, као „европско“, окупаторско писмо, које данас толико форсирају „соросеви курсисти и курсисткиње“ на путу „еуропеизације“ Србије и лакше комуникације са светом (како то они стручно тумаче)!

Будак др Миле, правник, резервни официр у 26. (карловачка) пуковнији 42. домобранске дивизије, српски ратни заробљеник, најближи сарадник Анте Павелића, службени идеолог усташког покрета.

Робијао у Сремскомитровачкој  казниони где је као политички осуђеник учествовао у изради текста споразума између усташа и комуниста, који је потписан 1935.године. Основ споразума је   рушење Краљевине Југославије, као државе у коју је „силом“ ушао део некадашње „претече“ ЕУ.

Творац је споразума о стварању КП НДХ, као националне партије суверене државе.

Потписан 17.маја 1941.године са Андријом Хебрангом и Владимиром Бакарићем у име КПХ и министрима НДХ, Милом Будаком и Младеном Лорковићем, а парафирао га је и сам Павелић!

Мачек Влатко, резервни официр у 25. (загребачка) пуковнији 42. домобранске дивизије, српски ратни заробљеник, један од оснивача и дугогодишњи председник ХСС (Хрватска сељачка странка), најбројније политичке странке Хрвата у Краљевини Југославији и потпредседник владе у два мандата. Са Josipom Brozom водио тајне преговоре преко посредника Јосипа Маговца око укључивања ХСС у органе власти НКОЈ, и пре II. заседања АВНОЈ-а, где је српски народ заступала октроисана група комуниста, а не изабраних народних представника.

Broz Josip (Tito), резервни подофицир у 25. (загребачка) пуковнији 42. домобранске дивизије, руски ратни заробљеник, активиста радничког покрета у Загребу крајем двадесетих година XX. века, осуђен у „бомбашкој“ афери, робијао у затвору Лепоглава, где је управник био Максимилијан Бохачек, резервни официр у 25. (загребачка) пуковнији 42. домобранске дивизије током кампање у Србији и Русији. Генерални секретар КПЈ у време стварања КП НДХ (боравио у Загребу!) и руководилац НОП и ПОЈ („партизански покрет“) током 1941-1945. године.

У часу уласка немачких јединица у Загреб 10.априла 1941.године, активираће се одмах бивши официри 42. „вражије“ домобранске дивизије и већ 12.априла у „Рудолфовој“ касарни у Загребу формирана је прва пуковнија НДХ, са ознаком 25. пјешачка као „обнова традиције хрватског оружја“! Указом Анте Павелића у активну службу војске НДХ у чину генерала примљени су некадашњи официри 42. „вражије“ дивизије– Славко Штанцер, Ладислав Алеман, Вилим Лулић, Лавослав Милић, Ђуро Грујић, Мирко Грегурић и Иван Томашевић (командир вода и чете Josipu Brozu 1914!), а некадашњи оперативни официр у штабу 42. „вражије“ дивизије Леон Рупник, постаће заповедник словеначког домобранства током Другог светског рата.

Ратни састав 42. домобранске дивизије имао је неколико стотина старешина, и већина се лично упознала током периода 1914-1918. године, на српском, руском и  талијанском фронту. Настављају своје сусрете и дружење у периоду 1918.-1941.године, у заједничкој држави  Југославији или у емиграцији, где приступају разним терористичким организацијама са изразито антисрпским деловањем.

Тако малобројни кадрови, имали су значајно место и водећу улогу, у партијама и странкама, у емигрантским организацијама,тајним службама,у војсци Краљевине Југославије, НДХ, хрватским и словеначким домобранима, усташама, партизанима, па чак и у масонској ложи у граду Загребу.

Српски историчари свакако морају свом народу да одговоре на питање, да ли је сва трагедија српског народа у Великом рату, Другом светском рату, геноцид у НДХ, геноцид у грађанском рату 1991.-1995. у заједничкој држави, потекла од „дјелатника“ из 42. „вражије“ дивизије, као претече организованог антисрпског неформалног центра. Расветљавање личних и партијских веза и утицаја, у удружењима под покровитељством РКЦ као антисрпске константе деловања, примарно је истраживање које још чека одговоре!

Важно је, детаљно истражити све везе разних група и странака из кругова блиских фашистичким и тоталитарним идеологијама, чији су чланови били припадници 42. „вражије“ домобранске дивизије и међусобно се прожимали мржњом према Србима и жељом за осветом, због срамног пораза у две кампање „казнене експедиције“ на Србију, из Великог рата.  Појаве регенерације неофашизма на просторима земаља са различитим учешћем у Великом и Другом светском рату, крију у себи нову опасност за српски народ, да буде поновно жртва кампање која вуче корене из две заједничке државе, у недовољној истражености, због велике заблуде.

У уме  „југословенства“ у првој и „братства-јединства“, у другој заблуди Срба, о потреби одрицања од истине, зарад виших циљева.

Нарочито је важно истражити загађеност делова „одрживог рама тетке Ангеле“ са простора некадашње заједничке државе, како се не би „спонтано“ појавио неки нови кандидат, а да му корени– породични и социјални – потичу из круга некадашњих припадника 42. домобранске „вражије“ дивизије, што Србима може само донети нову пропаст и међусобице, у још недовољно стручно и научно разјашњеном почетку и току сукоба, два антифашистичка српска покрета у Другом светском рату.

Српски историчари дугују свом народу одговор на изјаву Еугена-Диде Кватерника, шефа УНС (хрватски GESTAPO), дату Анти Павелићу у мају 1941.године – „да ће Срби трпети барем педесет година последице, после „поклона“ који им је управо упућен“! (тврдња британског обавештајца из Загреба, јавно објављена у његовим мемоарима).

Каква је веза „поклона“ и дјелатника 42. Домобранске „вражије“ дивизије?

Зашто ниједан генерал НДХ, заробљен на крају рата и суђен у току 1945.године, није разјаснио злочине почињене у Великом рату у Србији 1914., а сви су били официри у 42. домобранској „вражијој“ дивизији КуК „казнене експедиције“!

Ко је и зашто, спречио да се још тада сазна и обелодани пуна истина?

Век после, време је за пуну истину, ма како болна и била!

(Фонд стратешке културе, 26. 12. 2014)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-31r



Categories: Преносимо

14 replies

  1. Све је то у реду што каже овај аутор Жучни (или „Жучни“) , али не би било згорег, кад смо већ код теме злочина Хрвата према Србима, да овај „Фонд Стратешке Културе“ посвети пар редака и питању како то, и зашто то је СССР ослободио заробљеног хрватског високог официра Марка Месића и његово људство које се за Немце борило под Стаљинградом, опремило их, наоружало и послало да у униформи Титове војске 1944-1945 жари и пали по освојеној Србији? Зар то није важно и занимљаиво питање, друже „Жучни“? Мислите да је то заборављено?

  2. @Иоанн Дубињин
    Као и обично, сумњате у све што долази из Русије, а није пре Октобарске револуције! Као што су „научници“ из Лондона проучавали докторат, могли би и Ви, да „проучите“ Фонд стратешке култур и неког Жучног. „Научници“ из Лондона су имали, као научници довољно времена, што ми је мало необично, да научници губе време на некаквом формално-правно непостојећем докторату. С друге стране, Ви имате времена, да истражите све о пореклу и Фонда и Жучног.
    Питам се, како нисте помислили, када већ улазите у главу бивших људи, да су Совјети пуштали кући све заробљенике словенског порекла? Могуће је да има и других објашњења, али није јасно шта Ви инсинуирате?

  3. У прилогу на овом линку велика прича на основу бечких архива о рушењу Његошеве капеле на Ловћену од стране Аустрије и проглашењу Саркотића за барона од Ловћена, што се помиње у одличном тексту Виталија Жучног.

    http://www.tvorac-grada.com/ucesnici/komnen/srpski/becsestidizlocina.html

  4. @слободан млинаревић:
    Осим што, изгледа, немате нешто да кажете о релевантном и у тексту непоменутом феномену совјетског пуштања на слободу (док је рат још трајао) заробљених хрватских – непријатељских војника (Месића и комп.), њиховог наоружавања и слања под маском “југословенске“ јединице на територију Србије – што све има директне везе са темом овог иначе доброг текста, а чија је то једина случајна (или не?) шупљина, Ви у Ваше примедбе уплићете и ирелевантна питања за тему овог чланка:
    1.“ Као што су `научници` из Лондона проучавали докторат, могли би и Ви, да `проучите`Фонд стратешке култур и неког Жучног…“. Какав сад одједном Лондон – какви бакрачи?
    2. “Питам се, како нисте помислили, када већ улазите у главу бивших људи, да су Совјети пуштали кући све заробљенике словенског порекла?“ Који су сад то “бивши“ људи? А, иначе – далеко од тога да су Совјети током рата пуштали кући све заробљенике словенског порекла (a то није ни требало да чине); уосталом, они те Хрвате нису пустили “кући“ – него као наоружано појачање Титу, који се за то време, после бекства са Виса скривао под Стаљиновим скутима и на територију (тада још увек формално краљевине) Југославије усудио да се врати тек после совјетског запоседања Београда.

  5. @Иоанн Дубињин
    Шта да кажем о тексту. Могу га прочитати и сазнати оно о чему нисам знао или нисам обраћао пажњу. Када је такав случај немам шта да кажем и коментаришем. Коментарисао сам Ваш коментар. Сигуран сам, да Вам је јасан. А стално покушавате да негативно протумачите размишљања и поступке људи који нису наши савременици. То су ти „бивши“ људи на које сам мислио. Ваша теза, да је Стаљин пустио Месића и компанију, како би нашкодили Србима је толико детињаста, да не знам шта да мислим. У време пуштања Месића и компаније, „србомрзац“ Тито је имао толику војску и народ иза себе, да му Месић ништа није ни требао. Свашта човек може да прогласи за „бегство“, па и то са Виса. Мислим, да се можемо сложити, да је Тито сво време „ратовања“ провео у сталном бегству, па позивање на бегство са Виса губи сваки смисао.
    И са „научницима“ из Лондона се правите наивни. Зар нисте написали чланак о томе? Само сам Вам указао на лако прихватање размишљања и поступака истих. Са друге стране исказали сте сумњу у Фонд и Жучног. И сада се правите, као да не разумете о чему пишем?

  6. Za Ioanna : Uopste nije cudno da se ustaski oficir Marko Mesic borio protiv Nemaca. Pri kraju rata, raznorazni ratnici (domobrani, cetnici, ustase i dr) su masovno prilazili pobednicima. Pogotovu kad je i sam kralj Petar II Karadjordjevic iz Londona uputio 12 nov. 1945 god proglas jugoslovenskim narodima da pristupe NOVJ i marsalu Titu.

  7. @Deda Djole
    Деда ђоле, ко Прадеда ђоле. Не само да брка мисли него и датуме! Еј бре новембра 1945 рат се давно завршио!

  8. Imas pravo Slobodane, izlapeo sam
    Kralj Petar II je proglas uputio 12 sept 1944 god.
    Mozes misliti kako je taj proglas delovao na ratnike koji su se 4 godine borili „za kralja i otadzbinu“.

  9. Tajne 42 vrazje divizije ?

    Nema tu nikakve tajne. Ukoliko su u clanku navedeni ljudi bili u ovoj diviziji, oni su imali potpuno razlicit odnos prema Srbima i Jugoslaviji. Mislim da je nepristojno staviti u istu ravan narodnog tribuna i demokratu Vladka Maceka, komunistu Josipa Broza i komandante austrougarske ili ustaske vojske.

    Vladko Macek (1879 – 1964) je bio ugledan i od Srba postovan politicar i, posle ubistva Stjepana Radica (1), predsednik HSS (Hrvatske Seljacke Stranke). Za vreme II Sv rata, odbio je dve nemacke ponude da bude premijer u NDH (2), te je proveo 5 meseci u logoru Jasenovac a ostatak rata u kucnom pritvoru u Zagrebu. 1945 god se sklonio od komunista na Zapad, gde je i umro.

    (1) – Crnogorski cetnik Punisa Racic je 1928 god u sred skupstinske debate izvadio pistolj i ubio tri HR poslanika, sto je bolno odjeknulo u HR i sto su kasnije ustase koristile protiv Srba : „cara su nam ubili u Sarajevu a Radica u Beogradu“.
    (2) – Dok je Milan Nedic, pod strasnim pritiskom i ucenama to prihvatio

    Sto se tice Josipa Broza, njemu nikako nije mesto u ovom ZUCNOM antihrvatskom pamfletu.

  10. Жучни је написао добар текст, који ја схватам као информативан. Није ми баш јасно, зашто покушавамо, да то претварамо у политички текст и да га тако читамо. Неко сумња у „Жучног“ и Фонд, неко у СПИСАК поменутих, неко би неког искључио и слично. Чему стална сумња у нечије мисли, до којих не можемо доспети?

  11. Ово је један од текстова који је потребан, јер говори о усташко-комунистичкој сарадњи, која и данас траје, а на темељу уништења српства и православља. Грешка је у помињању Мила Будака као потписника споразума са комунистима, јер је он после неуспешног атентата, 1932, побегао у Италију, одакле се вратио тек 1938-39, па није могао бити потписник. Будак није био члан усташког покрета до одласка у емиграцију. Али је пре Првог светског рата био члан „Младе Хрватске“ – једне од организација претеча усташког покрета (и, колико знам, праваш). Ова организација није довољно истражена – односно готово је непозната, за разлику од „Младе Босне“.
    Мислим да је помињање Будака масло баш комуниста – јер целу причу о својој сарадњи са усташама руше на Будаку.
    Са друге стране, готово сви истраживачи избегавају да помену оног ко вероватно јесте потписник споразума, а то је Стјепан – Стипе Јавор.

  12. @једнорог
    И шта сад? Није Миле Будак потписао „споразум“, али је важно, да је постојала „сарадња“ усташа и комуниста? Зар је мало примера у историји, да је свак са сваким сарађивао иако су имали различите интересе и циљеве? Све то није важно, али је неописиво важно да су усташе и комунисти „сарађивали“. А потпуно је јасно, да су припадали различитим идеологијама.

  13. @Слободан Млинаревић
    Заједничка основа сарадње је антисрпство, а за резултат је имала више од 1,5 милиона ликвидираних Срба, те ко зна колико расрбљених: Црногораца, Муслимана, Македонаца и ко зна колико распамећених, попут аутономаша или заговорника независног Косова.
    Чак се и време заједничких активности поклапа: Дрезденски конгрес – новембар 1928, оснивање усташког покрета – православни Божић, 1929. Наравно, нису усташе покрет основале због Божића, већ због дан раније уведеног личног режима (шестојануарске диктатуре краља Александра, како су нас учили Титови научници). Прва жртва усташког покрета био је Тони Шлегел – директор „Југоштампе“ из Загреба и човек који је саветовао Александра да уведе лични режим (монархо-фашистичку диктатуру – како су комунисти говорили). Усташки „устанак“ у Брушанима, 1932 – комунисти су поздравили. Овде није реч о сарадњи за опште добро, већ о удруженом злочиначком подухвату, због ког би и КПЈ/СКЈ требало да буде проглашена за злочиначку организацију, попут усташке – што би довело до ослобођења Србије – па се зато и не допушта. Али: мора се наставити трагати – ако желимо да претрајемо као Срби.
    Стипе Јавор као потписник је могућ, Будак није. Кроз инсистирање на Будаку – а на њему прича о сарадњи пада – комунисти се представљају као позитивна снага у историји Срба. То је један од њихових „спинова“ – не би ли сакрили истину.

  14. И још нешто: између комуниста и усташа и те како постоје и друге идеолошке сличности. Идеја хрватске привреде и економских односа, била је заснована на хрватском социјализму. Нађите негде књигу Павелићевих говора из 1942: „Анте Павелић риешио је хрватско питање“ и упоредите је са говорима било ког југо-комунистичког функционера (Тито, Кидрич, Ранковић…) – видећете о чему говорим. Павелић по успостави НДХ диже читаве квартове са радничким становима (Загреб, Сисак, Осек, Карловац…). Обезбеђује Хрватима посао, социјалну сигурност. Зато нема Хрвата у покретима отпора (партизанским, или четничким), задовољни су, добро им је. Ту је суштина Туђ,манове реченице да НДХ није само злочиначка творевина, већ остварење тисућљетњег сна. Можда им је и жао што Срби, или Јевреји страдају – али – Боже мој. Хрвата има у борби против фашизма 1941 само у Далмацији и то само зато што је Далмација део Италије, а не НДХ, крахом Италије и потпадањем Далмације под усташку власт – смањује се број Хрвата и то драстично. А комунисти све српске „постројбе“ крштавају хрватским именом. Тако су их југословенски комунисти сакрили од одговорности, заправо – пребацили их у победнике – попут Александра 1918. За разлику од Немаца, цивилног становништва – који нису прошли са девизом „нисмо знали“ – већ сносе колективну кривицу за Хитлерове (нацистичке) злочине, Хрвати су, јер су им то југословенски комунисти – као верни савезници омогућили – успели да се пребаце у победнике, па је фамозни „југославенски“ енциклопедиста Крлежа за све окривио „2 камиона усташа, који су дошли из иноземства“. Али: то је прича о томе како су Срби и Србија изгубили, а усташе и комунисти добили Други светски рат.

Оставите коментар