Архимандрит Данило Љуботина: Без мудрости Срба и Хрвата Балкан не може напријед

Не морамо пропагирати братство и јединство, симболе Француске револуције, не морамо се претјерано ни вољети, али морамо сурађивати – то је услов нашег опстанка. Имамо материјалну, хисторијску и интелектуалну одговорност да оправдавамо наше бивање на овом тлу, да оправдавамо хисторијски ход по овој земљи и да живимо еванђеље, истиче Данило Љуботина, архимандрит рођен у Пероју, који се након десет година избивања вратио вјерно служити својој црквеној заједници у Хрватској

danilo_ljubotinaНа истарско се тло давнога 26. јула 1657. искрцало 13 породица, предвођених свештеником Михајлом Љуботином; 77 православних душа баркама је допловило из Црне Горе и настанило се у опустошеном Пероју. И четири вијека послије, тамошња заједница чува своје име и поријекло, а ионако богата хисторија још је богатија када јој се придодају сувремене приче, посебице оне о перојском архимандриту Данилу Љуботини, образованом свештенику, западном студенту, за комунизма „православном попу“, замјенику епископа и свједоку бурних деведесетих, али и домаћину бројних љетних школа и сликарских колонија у Пероју у то и поратно вријеме. Након десет година избивања и службовања у Србији, с митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем вратио се вјерно служити својој црквеној заједници у Хрватској.   

Хрид у католичком мору 

Која је тајна вјековног опстанка мале српске енклаве попут Пероја? 

Опстали смо не случајем, не зато што смо ми нека посебна нација, зато што смо Срби и Црногорци… јер и многи други су то били, па више то нису. И прије нас у Истру је досељавано с простора Црне Горе, БиХ, можда и из старе Србије и Косова. Од свих тих малих и великих сеоба данас у Истри постоје само знакови. Несумњиво је да истарски Поповићи, Радошевићи, Брајковићи, Милошевићи… имају исто поријекло као и ми, али они више нису ни Срби ни православни. Прво су изгубили православље, а онда и српство и црногорство, сваки осјећај националног бића. Мала, затворена заједница попут наше опстала је захваљујући Цркви, нашој православној вјери. То нас је опредијелило и то је била суштина на којој смо зидали наш национални идентитет. Опстали смо тешком борбом, захваљујући нашој борбености и жилавости да очувамо ту нашу хришћанску, православну вјеру, кроз коју се развила наша култура. Искуства нас Перојаца сасвим су различита од искуства свих других. Ми смо мала хрид у католичком мору – нити смо се ми проширили, нити нас је католичко море потопило. Истра је нешто посебно, а ми смо врло мала оаза, небитна за геостратешке појмове, и размишљамо као такви. Ту је разлика између мале енклаве, гдје људи гледају како да скоче на малу барку да се спасу, и великог брода као што су били крајишки крајеви, који се разбија о стијене. Ми Истрани стално смо служили туђе војске. Од млетачке, аустроугарске, талијанске… највише смо југославенску сматрали својом, али није нас довела до сигурног брода. Али ниједна власт и вријеме нису могли угушити нашу вјеру и дух. Неки писци кажу да Перој није био само оточић у великом католичком мору, него свјетионик-лантерна у великом мору бура, мрака, олуја, свјетионик који су други Славени гледали као свијећу.

Деведесетих и двијехиљадитих били сте домаћин Љетне школе СКД Просвјете: какви су ти сусрети били? 

СКД Просвјета организирала је деведесетих година Љетну школу за нашу дјецу, углавном ону из Крајине. Долазила су пуна страхова, из крајева који су били страшно уништени, из средина које их нису ни трпјеле ни уважавале, а код нас су нашла уточиште, топлину, гнијездо испуњено љубављу околине. Била су прихваћена не само као дио наше заједнице него и као дио нашег бића. И сама њихова појава, по нашим уличицама, давала је слику живости тога краја. Велика већина није била крштена, крстили смо их традиционалним начином крштења у мору. Многа од те дјеце крштавала су касније своје родитеље.

Каква је њихова будућност, с обзиром на трауме проживљене у дјетињству? 

Та су дјеца преживјела калварију, рођена су у неимаштини, ратном времену, у тракторским приколицама, у избјегличким центрима, мијењала су адресе, школе, дошла на уништена огњишта својих родитеља. То је једна страшна животна драма. Али то су ипак крајишка дјеца, способна да преживе све драме. Њихови дједови преживјели су страдања Другога свјетског рата, њихови родитељи рат деведесетих, у њиховим генима је борба за опстанак. Вјерујем да ће та дјеца наћи себе у цијелом вртлогу нове хисторије, нових појмова, нових вриједности. Хрватска је данас чланица ЕУ-а и то је нови контекст у којем они треба да нађу своје мјесто, своје ја. То је велика заједница која нама на неки начин симболизира Аустро-Угарску Монархију, у којој су наши дједови, прадједови успјешно нашли себе и у то вријеме духовно, школски и економски напредовали. Није непознато да су се у прошлости, у великим свјетским империјима, развили људи свјетскога гласа и значаја, а притом нису изгубили ни православно ни српско поријекло, као што је, уз остале, био и Никола Тесла.

Идентитет обиљежен страдањима 

Што данас чини идентитет Срба у Хрватској? 

Идентитет Срба у Хрватској поремећен је услијед трагичних збивања. Крајина је пуста земља, земља која губи сваки смисао и вриједност, необрађена, али ипак се појављују поједини центри који су живнули. Наш идентитет не може бити само национални. Јер као што наш владика Порфирије каже, ми смо прије свега хришћани православног духа и то нас чини и оправдава да смо Срби, а не обрнуто. Србин без вјере у Бога само је кора која се љуља на некој пучини, али без садржаја, без свога хисторијскога хода, од прадједова који су ту дошли, сазидали своје цркве, ишли у своје школе, имали своју културу и своја гробља. То чини идентитет нашега српског народа, који је у лабиринту европских збивања био жртва и остао као жртва.

Колико страдања чине идентитет? 

Створена је опћа, еуроамеричка фама о Србима као злом народу, а то је плански учињено да би се десило оно што се збило. То је један страшан акт, планиран у круговима подстрекача и планера рата, који су успјели да већи дио нашег народа сматрају или у очима свијета учине кривцем за догађаје деведесетих. Али све смо то већ елаборирали у ових 20 година. Свијет се промијенио и људи то виде. Сретан сам да се велики дио нашег народа врло брзо враћа у нормалу и увиђа да је то била фарса, да се уништи један етнос на једном простору због геополитичких стратегија великих претензија. Нисмо имали довољно школских, политичких и црквених структура да се младе генерације упуте на оно што јесу, да су хришћани, да су православни и да су, на крају, Срби. Разноразни сурогати су извитоперили реалност и истину. Ми се полако, као послије страшног урагана, враћамо у нормалне токове живота. Као што владика Порфирије понавља библијску тему, да нас страдања чине бољима, да нас чисте од наших интимних, личних и опћих зала, од наше интимне и опће прљавштине. Ми смо навикли на страдања и, нажалост, не бојимо их се; као што једна пјесма из дубоког средњег вијека каже, спремни смо стићи и утећи и на страшном мјесту постојати.

Како се српски идентитет у Хрватској обликовао током времена? 

Наш идентитет је дошао с нама, с нашим сеобама. Ми смо били потребни овим просторима, не само Хабсбуршкој Монархији, Аустро-Угарској, него и домаћим велможама, као што су били Зрински и Франкопани; ми смо бранили те земље и обрађивали их. И од тога се хранили и давали цару царево, а Богу божје. Наши епископи су били чланови разних парламената, носитељи одликовања готово свих познатих универзитета и царских одличја онога вијека. Они су врло успјешно водили свој народ и тај народ давао је свој прилог науци, друштвеном, али и војничком животу, који нам је, нажалост, некако суђен. Наш идентитет био је заокружен нашим материјалним стањем, имали смо добро организиране институције, Српску банку, Привредник, Савез српских земљорадничких задруга и бројне друге. Срби тога времена финанцирали су своју дјецу, нису се ослањали на некога, уздали су се у се и у своје кљусе. Срби су школовани у Бечу, Будимпешти, о своме трошку, и враћали су се у своје крајеве, дајући им велики допринос. За вријеме комунизма код нас је била јака доктрина бољшевизма и она је успјела. Као што је рекао Николетина Бурсаћ: „Комесар је рекао да Бога нема“; када су богови умрли, боговима су постали одређени људи, настали су култови личности и требало је прави култ уништити. Човјек без Христа Богочовјека постао је опасан човјек. Комунизам нам је однио идентитет, цинички нас је утопио у неко море, одузео нам наше коријене. Атеистичко-комунистичка филозофија и устројство тотално су нас пореметили и ту смо изгубили сву љепоту нашега духовног живота, што је било уништено у Другоме свјетском рату и што као духовно и културно добро нисмо успијевали обновити послије рата јер је то сматрано непотребним, па и штетним. Нажалост, с падом комунизма пробудио се „идентитет“, али у доста суровом и негативном смислу. Пјевали смо „Нитко нема што Србин имаде“, а у томе ничега није било. У пропасти велике идеје јужнославенства ми смо себе нашли на ледини, на пропланку страховитих вјетрова. И што смо урадили? Препознали смо себе, повукли се у шуме и, као дрвосјече, дигли сељачку буну која никада и нигдје није успјела.

Онај различити није непријатељ 

Која је улога Српске православне цркве у очувању идентитета Срба у Хрватској? 

Задатак наше Цркве јест да сачувамо наше стадо, наш хришћански поглед на живот, свијет, љубав и толеранцију према другачијима, јер то је богатство. Наш ће идентитет опстати ако наш народ буде прије свега православни, хришћански народ, који ће сачувати традицију својих родитеља и прародитеља у богатству нашег фолклора и духовног живота. Тако ћемо дати допринос свим људима свијета и своме крају. То је једини могући пут чувања идентитета. Никаква политичка установа, банкарска институција, фудбалска екипа неће сачувати идентитет једног народа колико ће то сачувати Православна црква.

Како сте доживјели ратне деведесете? 

Деведесете су биле неизвјесне и опасне. Страдања у Крајини доживљавали смо као велику трагедију. Када су на сцену дошли најцрњи симболи, пробудили су код српског живља још увијек свјежа сјећања на Јасеновац, Јадовно, на све наше јаме. С разбијањем Југославије није наш народ хтио да буде нешто више православан, да буду више Срби, него су се плашили да ће се опет отворити јаме и центри за њихово истребљење. Проповиједао сам еванђеље, мир, добро, љубав и смиреност. Говорио сам да исто као што је Истра голубица мира, да то мора бити цијела Хрватска, да не дође до крвопролића. Сматрао сам да је тадашња, и хрватска и српска, политика погубна и да требају и Срби и Хрвати макнути оружје и да се сватко врати свом послу. Када су букнуле међунационалне страсти, ми смо као Истријани успјели сачувати структуру државе, чак је без капи крви извршена промјена полиције и одлазак ЈНА – замислите колико је ту висока свијест била! Све се тада тако подесило, тако је Бог хтио да имамо одличнога римокатоличког бискупа Антуна Богетића, благог и доброг човјека, правог хришћанина, имали смо и једног паметног хоџу који је био уз нас и с нама. У истарском поимању, онај различити крај нас не представља непријатеља, него пријатеља и богатство. Промјену система нисмо доживљавали као трагедију, јер нама је у крви промјена држава и управа. Наши дједови и прадједови мијењали су заставе сваких 30 година.

Како гледате на заједнички живот Срба и Хрвата у будућности? 

Без мудрости Срба и Хрвата Балкан не може напријед. Ми не морамо пропагирати братство и јединство, симболе Француске револуције, не морамо се претјерано ни вољети, али морамо сурађивати – то је услов нашег опстанка. Наша дужност у Хрватској је да испоштујемо хрватски народ и све његове особине и да му помогнемо да стане на своје ноге. Имамо материјалну, хисторијску и интелектуалну одговорност да оправдавамо наше бивање на овом тлу, да оправдавамо хисторијски ход по овој земљи и да живимо еванђеље. Морамо се вратити својим коријенима и показати најплеменитије изразе наше културе и цивилизације, јер не можемо пристати на то да будемо само радна снага. Хрватски би народ требао бити задовољан: имају своју државу којој су вјековима тежили и требали би бити поносни и поштени у тим тековинама те схватити да је сами не смију разбаштинити. Устоличење митрополита Порфирија даје наду; био је то невјеројатан догађај, који је окупио цијели хрватски државни врх и цијели врх Католичке цркве у Хрватској. Било је то као дочек патријарха Рајачића 1848. на Тргу, када је устоличио бана Јелачића. Требали бисмо искористити оквире нове европске стварности и све могућности које нам она нуди, да бисмо успјешно и креативно могли оправдати своје постојање. У том смислу, морамо пажљиво ослушкивати шта нам нуди нова бриселска пријестолница и у том смјеру прилагођавати наше креативне моћи те искористити шансу која нам је пружена.

РАЗГОВАРАЛА: Паулина Арбутина 

ФОТО: Јовица Дробњак

Извор: СНВ

(Јадовно 1941, 13. 11. 2014)



Categories: Преносимо

4 replies

  1. Pozdrav ocu Danilu koji odrzava vatru koju su njegovi u Peroju upalili pre 350 godina.
    I zahvalnost za pomirenje zavadjene brace.

  2. Оцу Данилу је било релативно лако јер дјелује у Истри која је један од најцивилизованијих дјелова бивше нам отаџбине. Ово, нажалост, није могао бити рецепт за друге дјелове Хрватске, да не набрајам…
    Деда Дјоле, да би ти неко био брат морате имати заједничке родитеље тј. порјекло и да те овај признаје за брата, и ти њега наравно…Да не буде као на скупу антикомунистичке опозиције који је одржан на западу уз присуство бивших ЈУ политичара када је на српску опаску о братству неко од Хрвата рекао: „Колико треба да вас побијемо да схватите да нисмо браћа…“ Нажалост заборавио сам имена и друге детаље…. Има у Хрватској оних који сматрају да су им Срби браћа, да није требало растурати Југославију (Ведрана Рудан, Игор Мандић и….) Остали, ако их и има не виде се из мишје рупе и ћуте ради сопствене сигурности…

  3. @Penzioner
    Најзад, да се још неко јавио и прозвао Деда ђолете, као ординарног ПРОВОКАТОРА. Јавља се Деда ђоле и потура разне пушкице и сви „коментатори“ ЋУТЕ. Хвала што сте се, најзад, јавили!

  4. Otac Danilo misli i zbori bolje od SR i HR politicara. Mudro, dostojanstveno.
    I, sa vizijom. Na pr poslednja recenica posvecena nasoj EU buducnosti

Оставите коментар