Наоми Клајн: Лицемерје стоји иза битке коју велике корпорације воде око климатских промена

Ричард Бренсон (Richard Branson) је обећао 3 милијарде долара за борбу против климатских промена, а до сада је дао свега 230 милиона. Наоми Клајн је завирила у „мазање очију зеленим” којим се велики бизнис служи и у његове ефекте – за планету али и за наша тела

(Гардијан, 13. 9. 2014)

Naomi Klein

Наоми Клајн: „Доктор је рекао да је ниво мојих хормона пренизак и да ћу вероватно опет спонтано побацити, по трећи пут. А ја сам се одмах сетила Мексичког залива”. Фото: Ања Чибис за Гардијан

Порицала сам постојање климатских промена дуго, толико дуго да ме је сад срамота да то уопште признам. Знала сам да се оне догађају, сасвим извесно. Но, и даље сам била само овлаш упозната са детаљима, а преко већине таквих прича бих знала да тек летимично и незаинтересовано претрчим. Сама бих себи рекла да је наука за мене превише компликована, па нека се с тим боре зналци и заштитници животне средине, а не ја. А онда бих наставила да се понашам као да ничег наопаког нема у вези са златном „фриквент-флајер“ картицом у мом новчанику (frequent-flyer – чест путник авионом) и елитним статусом који она пружа.

Нова књига Наоми Клајн "Ово све мења: Капитализам против климе"

Нова књига Наоми Клајн „Ово све мења: Капитализам против климе“

Превелики број нас и даље се уљуљкује у отприлике таквој врсти порицања. Погледамо вест на тренутак, а одмах по том поглед скренемо на нешто друго. Или то можда ипак истински и заинтересовано погледамо, али онда на то убрзо ипак заборавимо. Ангажовани смо унутар тог чудног понављаног укључи-искључи облика еколошке амнезије из схватљивих и рационалних разлога. Спремни смо да то порекнемо и одбијемо од себе због страха да ће реалност ове кризе све око нас да промени, ако је само пустимо да уђе на наша врата.

А управо тако и јесте. Ако наставимо да и даље корачамо путем из године у годину непрекинутог увећавања емисије штетних материја, највећи светски градови ће бити потопљени, а древне културе ће се бити прогутане и потопљене под морем. Наша ће деца већи део својих живота провести бежећи или у покушајима да се опораве од узастопног смењивања бесних олуја и екстремних суша. А ми око свега тога и даље ништа не мењамо.

Шта се то са нама догађа, где смо то памет изгубили? Мислим да је одговор неупоредиво једноставнији од оног у шта би многи хтели да поверујемо: нисмо учинили оно што би требало да се емисија (штетних материја) смањи зато што би све то било фундаментално супротно са овим размаханим дерегулисаним капитализмом, са идеологијом преовлађујућом у читавом периоду у којем се боримо да нађемо излаз из ове критичне ситуације. Заглавили смо се зато што све оне активности које би нам дале пристојну шансу да будућу катастрофу избегнемо – а које би такође биле и на корист огромној већини људи – представљају претњу мањинској елити која у својим рукама чврсто држи светску привреду, политичке процесе и медије.

А проблем уопште ни не би био овако несавладив да смо се само са њим суочили у неком другом тренутку историје човечанства. Наш је колективни пех то што су владе и научници о радикалном резању емисије гасова стаклене баште почели озбиљније да говоре тек 1988. – управо исте оне године која се сматра и за „освит процеса глобализације“. А бројке су стварно ужасавајуће: током 1990-их, док се пројект интеграције светских тржишта тек лагано захуктавао, глобална емисија се пењала просечно за по 1% годишње; почев од 2000-е, када су и „ново-отворена тржишта“ (emerging markets) попут Кине у пуној мери интегрисана у светску привреду, пораст просечне емисије растао је са ужасавајућих по 3,4% годишње.

Тренд убрзавања раста је настављен и данас, а само је на кратко био прекинут током 2009. због светске финансијске кризе. Оно што је већ сада потребно за опоравак климе јесте да човечанство значајно смањи своје искоришћавање природних ресурса; оно што садашњи економски модел захтева јесте ничим ометана привредна експанзија. Само један од ова два система правила је у стању да буде промењен, а то извесно нису закони природе.

Оно што мене највише погађа нису застрашујуће студије о глечерима који се топе и повлаче, њих сам и до сада сасвим успешно избегавала. То су, међутим дечије сликовнице које читам са мојим двогодишњим сином. Тражимо лоса (Looking For A Moose) једна је од оних које он највише воли. У њој група деце истински жели да угледа лоса. И траже га по свуда, и горе и доле, и у шуми и у мочвари, у врбаку крај потока и по камењару у планини. (Популарна шала је да се по један крије на свакој осликаној страници те књиге.) И на крају, све се те животиње најзад појаве, а деца одушевљено викну: „Никада нисмо видели толико пуно лосова!“ Приликом нашег заједничког, отприлике 75. узастопног, читања исте књиге, изненада ми је синуло да он можда никада и неће добити прилику да стварно у природи угледа лоса.

Села сам за компјутер и почела да пишем о времену које сам провела у Северној Алберти, канадској покрајини у којој се нафта вади из нафтног песка (tar sands) где су ми локални Кри индијанци племена Даброво Језеро (Beaver Lake Cree Nation) причали о томе колико су се лосови у међувремену променили. Једна жена је у лову и убила лоса, а изненадила се видевши како је његово месо убрзо позеленело. Пуно сам од њих слушала и о неуобичајеним туморима, за које домороци мисле да настају зато што животиње пију воду сада увелико загађену токсинима од експлоатације нафтних пескова. Но, најчешће приче су биле о томе како лосова више једноставно нема, јер су напросто нестали.

А то се не догађа само у Алберти. Часопис „Амерички научник“ (Scientific American) у свом мајском броју 2012. донео је чланак са насловом Убрзане климатске промене северне шуме претварају у гробља лосова. Годину и по касније Њујорк тајмс извештава да је једна од две популације лосова у Минесоти током 1990-их са 4.000 спала на свега 100 јединки .

Да ли ће мој син имати прилику да икада угледа лоса?

У тежњи да се са климатским променама изађе на крај, али тако да се не доведе у питање логика привредног раста, ужурбано смо у очекивању спасилаца погледе бацали како у правцу нових технологија тако и у правцу тржишта. А познати и прослављени светски милијардери били су сретни да и ту сами одиграју властиту главну улогу.

Ричард Бренсон (Richard Branson) је у својој аутобиографији, уједно и манифесту бизниса новог доба, под називом „Ј..ш га, хајде да то направимо“ (Screw It, Let’s Do It), са нама поделио причу о томе како га је једно путовање за Дамаск изменило и претворило га у борца против климатских промена. То се догодило 2006, а Ал Гор је, тада већ увелико на турнеји са својом презентацијом „Непријатна истина“ (An Inconvenient Truth), дошао код њега у кућу и успео да га импресионира причом о опасности која нам прети од глобалног загревања. „То је било невероватно искуство“, пише Бренсон. „Док сам га слушао схватио сам да је Судњи дан (Армагедон) већ пред нама.“

По том је, како сам прича, први његов корак био да се нађе са Вилом Вајтхорном (Will Whitehorn), који је тада био директор за развој корпорације и бренда Вирџин групе. „Донели смо одлуку да од тог тренутка променимо начин на који Вирџин група функционише, како на корпоративном тако и на глобалном нивоу. Тај нови приступ смо прозвали Гаиа капитализам (Gaia Capitalism) у спомен на Џејмса Лавлока (James Lovelock) и на његов револуционарни научни поглед“ (а то је онај да је планета Земља „један јединствен огроман живи организам“). Не само да је „Гаиа капитализам“ помогао „Вирџину да учини реалан помак у следећој деценији, него нам је омогућио и то да се више не стидимо што истовремено и зарађујемо новац“, па је и сам Бренсон поверовао да би то могло да постане „нови начин пословања на глобалном нивоу“.

„Током две године након што сам као новинар покривала изливање нафте из бушотине БП-а 2010. у Мексичком заливу, постало ми је немогуће да поглед бацим на било коју већу водену површину, а да одмах не почнем да је замишљам прекривену нафтом.“ Илустрација: Норма Бар за Гардијан

„Током две године након што сам као новинар покривала изливање нафте из бушотине БП-а 2010. у Мексичком заливу, постало ми је немогуће да поглед бацим на било коју већу водену површину, а да одмах не почнем да је замишљам прекривену нафтом.“ Илустрација: Норма Бар за Гардијан

И пре краја исте године он је био спреман да изведе свој величанствени наступ на „зеленој сцени“ (а за њега је барем добро познато да врло добро уме да наступи uz велику помпу – падобраном, на џетскију, на скијама вученим параглајдером а са голом манекенком на крке). Тако помпезно је и у Њујорку 2006, на годишњем састанку Клинтонове глобалне иницијативе (Clinton Global Initiative), као најснажнији догађај филантропског календара за ту годину он испалио заклетву да ће током наредних 10 година да потроши 3 милијарде долара у настојањима да се развију био-горива која ће бити алтернатива за нафту и гас, па и друга технолошка решења којима се може повести борба са климатским променама. И сам тај износ је такав да вас остави запањене, али је још већа цака било то одакле је обећано да ће та средства бити извучена: Бренсон је најавио ће те паре преусмерити са транспортних линија које Вирџин користи, а то су линије које сагоревају различита фосилна горива.

Укратко речено, он је добровољно пристао да уради управо оно што су наше владе до тада увелико оклевале да преточе у одговарајуће законе: каналисаће профите остварене загрејавањем наше планете да раде у корист скупе транзиције која би требало да нас удаљи од тих опасних извора енергије. Бил Клинтон је био запањен, па је овакав његов завет назвао „преломним“. Но Бренсон се није ни на томе зауставио. Годину дана касније се поново појавио са „Вирџиновим земаљским изазовом“ (Virgin Earth Challenge) – наградом у износу 25 милиона долара коју ће доделити оном проналазачу који први буде успео да смисли како да се 1 милијарда тона угљендиоксида годишње одстрани из ваздуха, али „без икаквих тиме изазваних штетних ефеката“. А најбоље у томе је управо то, рекао је, што ако ти за надметање спремни генијалци заиста буду успели да разбију кóд угљен-диоксида тада ће и сам „сценарио предстојећег судњег дана престати да постоји. Моћи ћемо да наставимо да своје животе живимо на сасвим уобичајен и нормалан начин – да и даље возимо своје аутомобиле, да и даље летимо авионима.“ Сама идеја да ћемо бити у стању да кризу са климом разрешимо без икакве потребе да променимо данашње навике и начин живота и понашања – јасно, не само тако да број летова компаније Вирџин мало смањимо – изгледа де је била водећа претпоставка свих дотадашњих Бренсонових иницијатива. Године 2009. он је направио „Штабну собу за рат против угљен-диоксидa“ (Carbon War Room), индустријску групацију која ће истражити начине како да различити сектори снизе своје емисије на добровољној бази, а да се успут још и нешто новца уштеди. Многима из главне струје Покрета зелених Бренсон се учинио као остварење њихових снова: миљеник медија који се појавио зато да свету покаже како ће управо компаније које интензивно раде са фосилним горивима бити те које ће свет да поведу у зеленију будућност, а које ће као најмоћније оруђе за то да користе управо своје профите.

У настојању да обликују решења за проблеме са климом и Бил Гејтс (Bill Gates) и бивши градоначелник Њујорка, Мајкл Блумберг (Michael Bloomberg), такође су агресивно наступили сваки са својом врстом филантропије, овај други са великим донацијама датим групама зелених попут Фонда за одбрану животне средине (Environmental Defense Fund), а који су заступали ону наизглед просвећену политику повезану са климом какву је и сам увео док је био на положају градоначелника. Но, док је он причао приче о мехурима угљен диоксида и везаним фондовима (carbon bubbles and stranded assets), Блумберг није начинио ни један једини потез који би могао бити препознат као покушај да и сопственим огромним богатством управља на начин који би исту ту бригу одговарајуће одражавао. Он је у ствари помогао да са фирмом Вилет саветници (Willett Advisors), специјализованом за резерве нафте и гаса, уговори послове за оба властита филантропска холдинга. А тим резервама гаса је највероватније вредност у међувремену нарасла управо као резултат његових давања за животну средину – као што сада нпр. америчке ЕДФ термо-електране природни гас гурају као замену за угаљ. Могуће је сасвим да не постоји никаква веза између његових филантропских приоритета и одлуке да своје богатство инвестира у нафтни и гасни сектор економије. Но, такав избор места где ће да инвестира, засигурно изазива оправдане и неугодне сумње, како у његов статус хероја борбе за климу и животну средину, тако и у његово постављење 2014. за Специјалног изасланика УН-а за град и климатске промене (а то су све питања на која Блумберг, и поред мојих узастопно поновљених настојања и захтева за разговор, није ниједном одговорио).

И Бил Гејтс има врло сличну „фајервол“ заштиту постављену између својих уста и новчаника. И премда и сам проповеда велику бригу око климатских промена, његова Гејтс фондацијa (Gates Foundation) држи барем 1,2 милијарде долара инвестираних код нафтних гиганата попут БП-ја и Ексон Мобајла, још од децембра 2013, а и то је тек само почетак списка свега оног што он поседује у сектору фосилних горива. А кад је и сам доживео властито „просветљење” у вези са климатским променама, одмах је отворио трку за откривање техничког решења типа сребрног метка, а да ни једног јединог тренутка није застао да преиспита све оне одрживе – мада, признајемо, и економски изазовне – одговоре који сада и овде већ увелико постоје. Кроз низ разговора на тему технологије, енергије и развоја, кроз отворене уводнике, интервјуе, Гејтсова годишња писма (annual letters), он упорно понавља свој сопствени позив владама да масивно повећају трошкове за истраживање и развој, а све са циљем да на крају откривене буду некакве „енергетске чаролије“.

А под чаролијама он подразумева нуклеарне реакторе какви до данас још нису откривени (и сам је један од највећих инвеститора и председник новопокренуте компаније за нуклеарне технологије „Терапауер“ – TerraPower), машине у стању да угљен диоксид извлачи из атмосфере (он сам је водећи инвеститор најмање једног таквог прототипа) и за директну манипулацију климом (Гејтс је већ потрошио милионе финансирајући истраживања планова какав је и заклањање великих делова површине земље од сунчевог зрачења, а његово се име већ налази и на неколико патената намењених сузбијању урагана). За све то време он остаје упоран у негирању потенцијала постојећих технологија заснованих на обновљивим изворима, па отписује чак и таква енергетска решења каква су уобичајени кровни соларни панели – описује их као „симпатичнe“ али „не и економичнe“ (а таква само „симпатична“ технолошка решења већ данас обезбеђују чак 25% укупне немачке потрошње електричне енергије).

Године 2006, након сусрета са Алом Гором, Ричард Бренсон се зарекао да ће кроз период од наредних 10 година донирати 3 милијарде долара за борбу са климатским променама. Од тада је потрошио тек 230 милиона. Фото: Бруно Винсент/Гети

Године 2006, након сусрета са Алом Гором, Ричард Бренсон се зарекао да ће кроз период од наредних 10 година донирати 3 милијарде долара за борбу са климатским променама. Од тада је потрошио тек 230 милиона. Фото: Бруно Винсент/Гети 

Данас, скоро читаву деценију после ефектне Бренсонове епифаније, чини се да је сад тренутак згодан да проверимо ефикасност овог „крсташког рата“ у којем сви побеђују. Почнимо најпре са његовим „чврстим зарицањем“ да ће током 10 година да потроши 3 милијарде долара на развој чаробног горива будућности. Прву траншу донације усмерио је преко транспортне дивизије своје компаније, Вирџин фјуелс (Virgin Fuels), која је по том замењена приватном еквити компанијом Вирџин грин фонд (Virgin Green Fund). За почетак, новац је инвестирао у посао са агро-горивима, у шта је укључено и коцкање са 130 милиона датих за добијање етанола из кукуруза. Вирџин је своје име прилепио и на неколико пилот-пројеката за производњу био-горива – један за извлачење горива за млазне моторе из дрвета еукалиптуса, други за гас добијен ферментацијом био-отпада – премда у њих није био укључен и као инвеститор. Но, и сам Бренсон признаје да чаробно гориво „још увек није откривено“, а за улагања средстава је у међувремену фокус промењен на неке производе типа „дај-шта-даш, само нек личи да је зелено“.

Диверсификација акција у његовом власништву – са идејом да за себе освоји бар део зеленог тржишта – тешко да може да буде оправдање за бучне фанфаре са којима је дочекана Бренсонова првобитна објава, а нарочито зато што је ниво тако инвестираних средстава до данас остао овако безначајан. Ако уопште намерава да испуни своје обећање од 3 милијарде до 2016, до данас је требало да већ буде потрошено барем две милијарде тих новаца. А томе се није чак ни само приближио. Према изјави Евана Ловела (Evan Lovell), партнера у Вирџин грин фонду, Вирџин је на сто бацио донацију од свега 100 милиона долара, поврх оне почетне инвестиције за етанол, што укупну Бренсонову инвестицију своди на суму не већу од око 230 милиона. (Ловел је потврдио и следеће: „Ми смо главни извршиоци тог Бренсоновог обећања.“)

Бренсон није пристао да одговори на моја директна питања о томе колико је новаца стварно потрошио, па је само написао да је „веома тешко извести квантификацију свега што је потрошено … кроз читаву Групацију“. За своју изворну изјаву – „завештање“ – сада каже да је био тек пуки „гест“. А 2009. је изјавио за магазин Вајерд (Wired magazine) следеће: „На неки начин, да ли је то 2, 3 или 4 милијарде, то баш и није бог зна колико битно (not particularly relevant)“. А кад сам га питала о року који је сам себи задао, рекао ми је „сумњам да ће то сада бити мање од једне милијарде“, па је за то кривце нашао у свему и свачему, од високих цена нафте до глобалне економске кризе: „Свет је био прилично другачији те далеке 2006. године… Током последњих осам година само су наше авио-компаније изгубиле на стотине милиона долара.“

Имајући у виду таква објашњења зашто се толико подбацило, не би згорег било ни осврнути се мало и на неке од ствари за које Бренсон ипак јесте успео да намакне довољно новаца. Током 2007, дакле годину дана након што му се у вези с климом указало светло на крају тунела, покренуо је домаћу авио компанију, Virgin America. Она је почела је са 40 летова дневно за укупно 5 дестинација током прве године, да би 2013. постигла 177 летова дневно до укупно 23 дестинације. У истом периоду, број путника компаније Вирџин Аустралија је повећан са 15 милиона 2007. на 19 милиона 2012. Током 2009. је Бренсон покренуо и нову авио-линију дугог домета, Virgin Australia; а априла 2013. је основана и Little Red, домаћа британска авио-компанија.

Ето, све то је успео да направи од тренутка од кад нам је дао свој завет (за борбу против) климатских промена: покренуо је праву помаму отварајући све нове и нове авио-компаније и авио-линије чиме је само од њих емисија гасова стаклене баште скочила за чак око 40%. А ту нису битни само авиони: Бренсон нам је сам презентовао и своју компанију Virgin Racing која ће да учествује у такмичењима и тркама Формуле 1 (тврди да се у овај спорт укључио само зато што је спознао могућност да и њега може да учини „зеленијим“ него што је до сада био, али је и за то убрзо престао да се интересује), па је онда веома пуно уложио и у компанију Virgin Galactic, у покушају да оствари властите снове да покрене комерцијалне летове у васиону, а по цени од 250.000 долара по путнику. А према часопису Форчeн, Бренсон је на овај пројект задовољавања властите сујете (vanity project) до почетка 2013. већ потрошио и више од 200 милиона долара.

Могли бисмо да тврдимо – а неки управо то и чине – да је Бренсонова личност у виду спасиоца планете само један добро осмишљен покушај да се избегне једна од жешћих регулаторних акција о којој се, у тренутку у којем се догодила његова „конверзија у зелено“, већ неко време нагађало. Током 2006 . је забринутост јавности због климатских промена и свест о томе драматично нарасла, нарочито у Великој Британији у којој су смели млади активисти предузимали одважне акције супротстављајући се градњи нових аеродрома, па чaк и предложеној новој полетно-слетној стази на аеродрому Хитроу крај Лондона. У том истом периоду је британски Парламент расправљао о широко обухватном закону који је требало да најтеже погоди управо сектор авио-саобраћаја. Гордон Браун, тадашњи премијер, у исто време је покушавао да апетите за летењем умањи маргиналним повећањем аеродромских такси и сличних накнада. Све те мере су представљале значајну претњу за Бренсонове марже и профите.

Онда, да ли је оно Бренсоново поновно откриће самог себе као кривицом-опседнутог-уништивача-планете који се добровољно пријавио да о сопственом трошку разреши кризу са климом само једна његова цинична сплетка? После његове објаве одједном је свако од нас био у стању да се поново осети ослобођен од кривице што поново некуда лети авионом – на крају крајева, зар неће профит од моје авио-карте до Барбадоса помоћи да се открије чаробно зелено гориво? То је било ефикасније чак и од за олакшавања савести измишљеним „карбон-кредит“ картица (carbon offsets – мада је Вирџин и њих такође продавао). А што се авио-такси и других накнада тиче, ко би се усудио да тиме успорава и омета авио-компанију која подржава тако важну опште друштвено-корисну ствар? А то је одувек био и Бренсонов непосредан аргумент: „Ако неку индустријску грану повучете на доле, ми као нација нећемо бити у стању, нити ћемо имати средстава да на крају изнађемо решења за чисту енергију каква нам већ данас требају.“ Ваља овде нагласити и то да је укупна „зелена прича“ прилично спласнула од када је Дејвид Камерон дошао на власт у Британији и одмах најавио да за бизнисе на бази фосилних горива више нема претњи од било какве нове климатске регулативе.

Постоји и једно, нешто више милосрђу слично, објашњење о томе шта је у свему овом кренуло наопако. Њиме се Бренсону признаје љубав за природу (свеједно да ли је то посматрање тропских птица на његовом приватном острву или лет специјалним балоном преко врхова Хималаја) и у којем му се одаје признање и за то да јесте свим срцем покушао нађе начин да помири своје управљање бизнисом који супер интензивно производи угљен диоксид са жељом да се успори процес изумирања врста и спречи потонуће света у климатски хаос. Њиме му се такође признаје и то да јесте смислио бар неке креативне начине и механизме како да се профит каналише у правцу пројеката који ипак помажу да планета буде бар мало мање врела.

Но, све и кад би поверовали да су његове намере биле чисте, добре и искрене, онда већ и сама чињеница да ниједан од тих пројеката није успео да оствари жељени резултат остаје утолико више релевантна. Он је покушао да у она кола којима је требало да нам стигне решење климатске кризе упрегне и мотиве за стицање профита, али је сваки пут изнова воља да тим путем изгради и успешну пословну империју у галопу прегазио сваки појединачни императив у погледу заштите климе.

Нафта на површини Мексичког залива у погледу из ваздуха на изливање из Бритиш петролеумове бушотине Дипвотер хорајзон (Deepwater Horizon) недалеко од обале код места Мобајл, Алабама. Фото: Ројтерс

Нафта на површини Мексичког залива у погледу из ваздуха на изливање из Бритиш петролеумове бушотине Дипвотер хорајзон (Deepwater Horizon) недалеко од обале код места Мобајл, Алабама. Фото: Ројтерс 

Идеја да је једино капитализам у стању да спасе свет од кризе коју је сам створио, више није само апстрактна теорија; то је сада већ и сасвим реална хипотеза која је и свој тест уживо и у реалном свету и времену већ увелико доживела. Сада смо већ у стању да хладне главе погледамо и резултате тог теста – на производе са зеленим знаком који буду одгурнути на крај полице у супермаркету већ на први знак рецесије и кризе, на капиталистичке предузетнике који су обећали (требало је) да финансирају читаву параду најновијих иновација али то не само да нису постигли, већ су у томе врло опасно подбацили; на преварама претрпано тржиште типа „успех-или-пропаст“ на којем није било никаквог успеха око смањивања емисије угљен диоксида. А, више од било чега другог, на све оне милијардере који су обећали да ће да измисле неки нови облик просвећеног капитализма, али су ипак одлучили, када су само малко боље размислили, да онај стари доноси предобре профите да би (због климе) био тек тако одбачен.

У једном тренутку сам, пре неких седам година, схватила да сам већ до те мере постала уверена да главом без обзира срљамо право у црни еколошки колапс, да сам чак изгубила способност да неометано уживам у природи. Што је лепше било искуство датог тренутка, то бих више туговала због неминовног губитка – попут особе која није у стању да се сасвим заљуби и том осећању препусти само зато што не може себе да натера да не замишља тренутак будућег раскида и бол због тог будућег растанка. Док бих гледала на море са Сунчане обале Британске Колумбије, на залив који ври од живота, одједном бих почела да га замишљам огољеног и пустог – без орлова, чапљи, фока и морских видри. А све је још горе постало после мог извештавања 2010. o изливањy нафте са БП-ове бушотине у Мексичком заливу: целе две године после тога не бих успевала да после погледа на било коју већу водену површину не почнем да је замишљам сву покривену нафтом.

Овакав вид еколошког очаја сноси велики део кривице за то што нисам ни пожелела да имам децу све до својих позних 30-их. Тек када сам почела да пишем ову књигу почео је да се мења и мој приступ томе. Део тога је без сумње био и неко, рекла бих, уобичајено интимно одбијање (једно дете више или мање – шта ће то уопште да промени?). Али све те дилеме су такође биле изазване и чињеницом да су ми, након што сам упливала у воде међународног климатског покрета. та сазнања помогла да успешно могу да замислим и различите варијанте будућности која више нису нужно биле само сасвим депресивне. А имала сам и мало среће, остала сам у другом стању већ после само месец дана покушавања. Но већ тада ме је једнаком брзином срећа напустила. Доживела сам спонтани побачај. Тумор на јајницима. Страх од рака. Хируршки захват. Месец за месецом би линија на тестеру за трудноћy била само једна разочаравајућа розе боје. А онда опет трудноћа и још један спонтани.

Догодило се да је током истих оних пет година колико ми је требало да ову књигу напишем мој приватан живот био испуњен неуспешним фармацеутским и техничко-технолошким интервенцијама, а на крају, опет трудноћом и коначно материнством. На почетку сам покушавала да та два путовања раздвојим, мада ми то није сваки пут успевало. Најтежи део ми је био непрестано подсећање на одговорности које сви треба да имамо према „сопственој деци“. Свесна сам тога да су та осећања код мене долазила право из срца и да нисам никад ни помислила да би из тога било ко требало да у томе не буде укључен, а ипак нисам успевала да се по некад барем на извесан начин ипак осетим из свега тога искључена.

Но, како је време пролазило и тај се осећај мењао. Не бих рекла да је суштина у томе да сам на неки начин и сама ступила у контакт са сопственом Мајком Земљом; пре бих рекла да сам полако почела да схватам да Земља заиста јесте наша мајка, као и то да је и она мајка које се данас суочава са читавим низом сопствених проблема са здрављем и фертилитетом.

Нисам уопште била свесна да сам већ трудна била када сам стигла у Луизијану да извештавам о изливању наште из БП-ове бушотине. Неколико дана пошто сам се вратила кући осетила сам да нешто ипак јесте другачије и одмах сам направила тест на трудноћу. Показао је две линије овог пута, али је она друга ипак била некако забрињавајуће бледуњава. Народна изрека каже да „не можеш бити само мало трудна“. А мени се учинило да сам ја управо то била. После још неких тестова доктор ми је саопштио да је ниво хормона код мене пренизак и да ћу вероватно опет побацити, по трећи пут. У мислима сам похитала натраг у Залив – сетила сам се свих оних токсичних испарења која сам данима удисала и контаминиране воде по којој сам често у чизмама шљапкала. Почела сам да претражујем податке о хемикалијама за које сам сазнала да их је БП у огромним количинама користио, па сам на Нету нашла читаве томове „жамора“ комуникације исписане о њима, а које су их све до једне повезивале и са побачајима. Шта год да је било у питању, ја сам била сасвим сигурна да то има везе са мојим стањем.

После неколико седмица лекарског праћења постављена је коначно дијагноза моје трудноће. Нашли су да је „ектопична“ или ванматерична, ембрион се усадио изван материце, највероватније у јајоводу. Брзо су ме пребацили у салу за хитне случајеве. Помало грозоморна терапија састоји се од једне или више инјекција метотрексата, лека који се у хемотерапији користи за то да заустави раст ћелија (а који са собом носи читав низ споредних појава и ефеката). Када на крају развој фетуса тиме буде заустављен, трудноће се завршава побачајем, али то све уме да потраје и читавих неколико недеља.

То је био тежак, а у времену развучен и болан губитак и за мог мужа и за мене. Али уједно је и олакшање представљало сазнање да побачај није имао никакве везе са мојим боравком у Мексичком заливу. А то сазнање ми је било и сасвим довољан разлог да после свега на мало другачији начин размислим о времену које сам провела извештавајући о том изливању нафте. Док сам чекала да сва питања око моје трудноће буду „разрешена“ нарочито сам размишљала о дугом дану који сам провела на бродићу Флаундер Паундер, који је група нас репортера изнајмила у покушају да нађемо доказе о томе да ли је нафта већ продрла у зону приобалне мочваре.

Наш водич је био Џонатан Хендерсон из организације Мрежа за рестаурацију залива (Gulf Restoration Network), храбре локалне организације посвећене отклањању штета које су сланим мочварама направиле разне компаније за експлоатацију гаса и нафте. И док смо пловили кроз тесне рукавце и бројне заливе делте Мисисипија, Хендерсон се јако нагнуо преко ивице да боље погледа јарко зелену барску траву. Оно што га је највише забринуло није било оно што смо и сви ми остали могли да видимо – риба која се праћакала у загађеној води или нафтом прекривене стабљике трске – већ нешто пуно теже за открити без микроскопа и епрувета за сакупљање узорака.

Пролеће је почетак сезоне мрешћење у читавом Заливу, па је Хендерсон знао да су ове мочваре препуне скоро невидљивог зоопланктона и сићушне млађи од које ће се даље развијати одрасли примерци шкампа, острига, краба и разних риба. Током ових неколико осетљивих недеља мочварне траве делују као нека врста воденог инкубатора, па им обезбеђују и хранљиве састојке и заштиту од грабљиваца. „У овим мочварама се рађа све што у Заливу живи“, рекао нам је.

Изгледи за ова микроскопски сићушна бића нису уопште били добри. Са сваком новим таласом је са мора стизала нова и нова количина нафте и хемикалија коришћених да је распрше (дисперзаната), а то је нивое карциногених полицикличних ароматичних угљоводоника дизало у небеске висине. Најгоре је што се то све догађало у најгорем могућем тренутку биолошког календара: нису се мрестили само мекушци и ракови, управо тада су се мрестиле и плаве туне, лубини, снапери, скуше, сабљарке и мерлини. А мало даље од нас, на отвореном мору, плутајући облаци провидног прото-живота су беспомоћно чекали да се и преко њих превуче један од небројених прстију копрене уља или распршивача која би кроз те облаке прошла као неки анђео смрти. За разлику од нафтом натопљених и спутаних пеликана и корњача, ове смрти неће привући никакву пажњу медија, а оне тако исто неће ни као још један тужни сабирак ући у збир службених процена укупне штете настале услед овог изливања. У случају да је извесна врста сићушних ларви већ била у процесу нестајања, о њој сада у низу наредних година нећемо ништа знати, а и онда ће о томе, уместо за камере спремних слика масовног изумирања какве данас гледамо, бити … само ништа. Одсуство било каквог гласа. Само још једна нова рупа у кругу живота на Земљи о којој ми нећемо ништа чути.

И док се наш бродић љуљушкао над овим ужасним местом – небом су зујали Блек Хок хеликоптери и клизиле још увек као снег беле чапље – мене је обузело неко вантелесно осећање да не плутам на површини воде већ да се налазим у некој врсти плодове воде, и да ме носи плима комбинованог заједничког спонтаног побачаја ужасно великог броја биолошких врста. А када сам сазнала да сам и сама била у раној фази стварања још једног злехудог ембриона, време које сам провела у тој мочвари сам почела да доживљавам као сопствени спонтани побачај унутар другог једног много већег побачаја. У том тренутку ме је напустило осећање да је моја неплодност оно што ме на неки начин чини туђом, неком врста „лица расељеног из природе“, па сам почела да осећам нешто што сам и данас у стању да опишем једино као „сестринством јалових“.

Нафта полегла по мртвој мочвари у близини залива Џими код Порт Салфура, Луизијана, током јануара 2011, чак 10 месеци после изливања. А рашчишћавање и данас траје. Фото: Гети

Нафта полегла по мртвој мочвари у близини залива Џими код Порт Салфура, Луизијана, током јануара 2011, чак 10 месеци после изливања. А рашчишћавање и данас траје. Фото: Гети 

Неколико месеци пошто сам престала да одлазим на Клинику за лечење стерилитета, пријатељица ми је препоручила докторку која се бавила натуропатијом. Она је имала неке властите теорије о томе зашто све више жена без икаквих медицинских разлога има проблема са зачећем. Донети бебу на свет је један од физички најзахтевнијих задатака који жена може себи да зада, рекла је, па ако наша тела тај задатак одбијају, често је већ и само то знак да смо суочене са превише других такође тешких захтева – са високо стресним послом или са физичким стресом због потребе организма да се ослободи од низа метаболичких токсина, или једноставно због стресова какви су сасвим уобичајени за савремени начин живота. Већина клиника за лечење неплодности против тога се боре лековима или технолошким средствима, и то врши посао за велики број жена. Али ако ни то код некога не функционише (а што ипак јесте прилично чест случај), те жене често знају да постану још више стресиране, па њихови хормони још више подивљају. Натуропата ми је тада предложила сасвим другачији приступ: да покушам најпре да откријем шта је то што мој систем преоптерећује, а по том да то од себе одстраним или бар удаљим. После тога сам прошла низ најразличитијих тестова па сам добила дијагнозе за читаву збирку алергија за које нисам ни знала да их имам, уз остало и то да имам инсуфицијенцију адреналина и низак ниво кортизола. Докторка ми је поставила јако пуно различитих питања, а једно од њих је било о томе колико сам сати током протеклих годину дана провела напољу, на отвореном и на ваздуху. „Зашто?“ питала сам забринуто. „Због радијације. Спроведена су нека истраживања са стјуардесама, па се дошло до закључка да је и она штетна за фертилитет.“

Признајем да нисам баш била убеђена да ће овакав приступ на крају резултирати мојим остајањем у другом стању, па чак ни у то да се наука у свему томе примењује на прави начин. Али сам на крају схватила да оно најгоре што ми се сада може догодити јесте да из свега изађем бар мало здравија него што сам пре била. И зато сам све радила као послушан пацијент. Јога, медитације, променила сам јеловник (уобичајено избацивање брашна, глутена, млечних производа и шећера, а уз додатак неких више-мање езотеричних јела или зачина). Ишла сам на акупунктуру и пила горке кинеске траве; радна површина моје кухиње постала је права мала галерија различитих прашкова и суплемената. Напустила сам Торонто и преселила се у рурални део Британске Колумбије. То је крај у којем живе и моји родитељи, а где су сахрањени моји дека и бака.

Мало по мало, научила сам да само по њиховом оглашавању разликујем 5-6 врста птица, а морске сисаре само по различитом мрешкању морске површине коју сваки од њих другачије производи. Укинут ми је „фриквент-флајер“ статус, по први пут у протеклих десет година, а и због тога сам била срећна.

Током првих неколико месеци моје трудноће најтеже ми је било да поверујем да је сада све нормално и како треба. Без обзира на низ претрага које су се све враћале са убедљивим резултатима, ја сам и даље била спремна да још једанпут доживим исту трагедију. Највише су ми помогле шетње кроз природу, а током неколико завршних нестрпљивих недеља, да смирим живце сам знала да дуго ходам по нетакнутој природи стазом дуж оближњег потока све док ме кукови не би заболели и натерали ме да се зауставим. Очи сам напајала погледом на сребрнастy млађ лососа на путу ка океану после месеци инкубације у плитким водама естуарија. А уживала сам и фотографишући различите врсте одраслих лососа док се на путу узводно боре са слаповима и брзацима, одлучни да стигну до истих оних мрестилишта у којима су и сами били зачети. Таква је иста унутар мене била и одлучност мог сина, говорила бих сама себи. А извесно је да је и он био борац кад је успео да се избори са свиме и да код мене стигне, упркос свим тешкоћама са којима се суочавао, па је такође и сам нашао начина да се безбедно роди.

Искрено, немам појма зашто је ова трудноћа била успешна, ништа више него што знам зашто оне пре ње то нису биле – а то не знају ни моји лекари. Неплодност је још једна од многих области на којима се ми људи суочавамо са сопственим незнањем. Зато, на крају и када се све сабере, ипак мислим да сам једноставно имала среће.

И даље претпостављам да је велики део мене остао да и даље плута на води нафтом натопљене мочваре у Луизијани, у мору заједно са затрованим ларвама мекушаца и ембрионима риба, заједно са мојим тадашњим сопственим несрећним заметком. Није самосажаљевање она сила која ме и сада тера да се на то тужно место увек изнова враћам. Не, то је убеђење да има нечега јако вредног у памћењу самог мог тела на читав низ судара са сопственим биолошким ограничењима – остајања без друге прилике – убеђења да је и то нешто што би свако од нас требало да и сам спозна. Наша је грађа таква да нам омогући да преживимо, обдарени смо адреналином и у нама постоје усађени вишеструки биолошки системи који могу кад затреба и да буду одбачени па да нам по том опет подаре луксуз друге, треће па и четврте прилике да нешто што треба ипак на крају поправимо. Све то исто важи и за наше океане. А таква је и наша атмосфера.

Међутим, преживљавање никако није исто што и успешан живот, није исто што и добар живот. За јако велики број врста то чак није ни исто што и способност да се произведе нови живот. Уз одговарајућу бригу и претходну вежбу у стању смо да се истегнемо или да се савијемо на многе сасвим невероватне начине. Али смо једнако тако и крхки и ломљиви – како наша појединачна тела, тако и наше заједнице и сви екосистеми од којих и сами зависимо.

  • Ово је преуређен екстракт из књиге „Ово све мења: Капитализам против климе“ (This Changes Everything: Capitalism vs. The Climate) ауторке Наоми Клајн (Naomi Klein), коју је недавно објавио издавач Allen Lane
  • Поднаслов овог чланка мењан је 15. септембра 2014. да би што боље одсликао суштину текста

Са енглеског превео: Стеван Бабић



Categories: Посрбљено

Оставите коментар