Гордон Н. Бардош: Конци Ал каиде на Балкану – босанске везе

(The American Center for Democracy, 22. 8. 2014)

Bardos-Gordon

Др Гордон Н. Бардош

Уколико у то неко још уопште сумња, варварско убиство америчког новинара и фотографа Џејмса Фолија (James Foley) у потпуности разоткрива праву природу исламистичких терориста који данас Блиски Исток држе у страху. Нажалост, дивљаштво приказано оним што се догодило Џејмсу Фолију никако није нешто изузетно – одсецања глава и бомбаши-самоубице већ су увелико постале стандардна тактика исламских терориста и њихов начин вођења рата. Само пар недеља пре Фолијевог убиства, џихадиста са Косова Љавдрим Мухаџери поставио је веома сличне фотографије самога себе „на делу“ у Ираку. Исте такве исламистичко-терористичке ритуале одсецања глава имали смо прилике да гледамо и током џихада у Босни, када су екстремисти приказивали „промоционалне видео-записе” сопственог труда, са призорима одсецања главе српским заробљеницима, или, у другом сличном случају, када је ветеран босанског џихада, Омар Саед Шеик, учествовао у убиству и одсецању главе репортеру Волстрит журнала.

Одозго на доле: босански џихадиста са главом заробљеника Србина, негде у Босни током 1993; косовски џихадиста Љавдрим Мухаџери одсеца главу заробљенику у Ираку, јула 2014; босански џихад ветеран Омар Саед Шеик учествује у убиству и одсецању главе репортеру Волстрит журнала, Данијелу Перлу (Daniel Pearl); амерички фоторепортер Џејмс Фоли.

Ширење милитантног исламизма, са локација какве су Авганистан, Египат, Иран и Саудијска Арабија, у друге делове света какав је и Балкан – није ни најмање случајнo. Онo је део комплексног феномена састављеног од неколико раздвојених карактеристичних елемената, од којих није најмање важан добро организован и издашно финансиран напор тврдокорних исламистичких држава да сопствене екстремистичке идеологије извезу и у друге делове света. У погледу Балкана, на пример, по неким проценама, само Саудијци су у Босни између 1992. и 1998. потрошили милијарду америчких долара на различите „исламистичке активности.”[1]

Други за ширење милитантног Исламизма важан елемент јесте обука нарастајућег броја локалних исламских свештеника широм блискоисточних универзитетских центара и медреса, у којимa се проповедају неке од најекстремнијих интерпретација ислама. На пример, сви лидери балканских милитантних исламистичких покрета – међу којима су и такви појединци као Неџад Балкан, Билал Боснић, Незим Халиловић-Мудерис, Нусрет Имамовић, или косовски имами (и дипломци египатског Ал-Азхар универзитета) Зекерија Ћазими и Љуљзим Кабаши, недавно ухапшени због регрутовања локалних омладинаца за сиријски и ирачки џихад – прошли су школовање у земљама Блиског Истока, где су били изложени идеологији милитантног исламизма и где су упознали и остварили везе са другим члановима покрета глобалног џихада.

Трећи (а вероватно и најважнији) елемент битан за појаву милитантног исламистичког покрета јесте постојање бар једне самоникле екстремистичке групе, која је пригрлила и усвојила иста идеолошка правила. А како смо то могли да видимо и на примеру Балкана, када се овакви елементи међусобно измешају – резултат буде прави обавештајни и безбедносни дебакл, а то се јасно види и из прегледа низа босанских веза са нападом на куле Светског трговинског центра, и оног из 1993. и оног из 2001. године.

bardos-1

Одозго на доле: косовски џихадиста Бљерим Хета, „први бомбаш самоубица са Балкана”. који је усмртио више од 20 људи у Багдаду, марта 2014; босански џихадиста Емрах Фојница, погинуо током пропалог самоубилачког напада у Ираку августа 2014; вођа босанских вехабиста, Шеик Нусрет Имамовић, подржава самоубилачке терористичке нападе.

Априла 2008. Ричард Холбрук је изјавио следеће: „Да није било Дејтонског мировног споразума, напад 11. септембра би највероватније био испланиран из Босне, а не из Авганистана.”[2] Бројне босанске везе са оба напада на Светски трговински центар указују на то да је ситуација највероватније била и гора од оног што је Холбрук о њој знао и мислио. Иако још увек немамо никаквих доказа да је сам Изетбеговић, или неко од његових сарадника, имао икаквих претходних сазнања или да су они одобрили та два напада на Светски трговински центар, оно што је већ сада јасно јесте то да су сви били непосредно повезани и да су сарађивали са особама и групама које су на овим акцијама радиле. А према сведочењу бившег Ал каидиног оперативца, Али Хамада, током Изетбеговићевог периода бројни Ал каидини оперативци долазили су у Босну, где су имали сву потребну заштиту”[3], док су и америчке и саудијске власти Изетбеговића и његов режим оптуживале да су обезбеђивали путна документа за многе, већ увелико препознате, терористе.[4] Само један драстичан пример показује колико је међународним терористима било лако и једноставно да за себе у Босни обезбеде нови идентитет. Септембра 1997. је италијанска полиција открила план за атентат на покојног папу Јована Павла II, током његове пасторалне посете Болоњи – а свих четрнаест људи тим поводом ухапшених стигло је у Италију путујући са босанским пасошима.[5] И заиста, Изетбеговић је вероватно могао да се похвали како је он пружио гостопримство већем броју међународних терориста по квадратном километру територије коју је контролисао него и сам Мула Омар и авганистански талибани.[6] А и Ричард Кларк (Richard Clarke), бивши национални координатор за безбедност, заштиту инфраструктуре и националну безбедност САД-а (National Coordinator for Security, Infrastructure Protection and National Security) је ово изјавио: „Многа од имена, на која би по први пут наишли у Босни, касније су се појављивала и у другим улогама, а на задацима за потребе Ал каиде… И премда обавештајне агенције западних земаља никада нису [на активности муџахедина у] Босни ставили налепницу ‘Џихад Ал каиде’, сада је сасвим јасно да је све то било управо то.”[7]

„Да није било Дејтонског мировног споразума, напад 11. септембра би највероватније био испланиран из Босне, а не из Авганистана.” Ричард Холбрук

А све то, подразумева се, одвија се по сасвим предвидљивом и одавно устаљеном обрасцу свега оног што уследи кад милитантан исламистички покрет преузме контролу над неком територијом или институцијом, када их властити идеолошки афинитети нужно погурају у савезништво са неким од најекстремнијих елемената из широког спектра милитантног ислама. Без обзира да ли се посматра Авганистан под талибанима, Иран под ајатолахом Хомеинијем или Махмудом Ахмадинеџадом, Либан под Хезболахом, појас Газе под Хамасом, Судан под Хасаном ал-Турабијем и његовим Националним исламистичким фронтом, или Босна под Изетбеговићевим режимом, сви такви покрети ће, сви до једног, створити повољно тло, сигурно окружење и безбедно уточиште какво је исламистичким терористима потребно за успостављање организације и инфраструктуре неопходне за планирање будућих операција, те за регрутовање и обуку њихових нових следбеника.

Компликована је прича како је и зашто баш Босна постала оно што је, вероватно, главно уточиште и оперативна база Ал каиде у Европи, а у томе рат који се у Босни водио током деведесетих свакако да има најзначајнију улогу. Било је очекивано да ће, бројчано и по наоружању инфериоран, Изетбеговићев режим прихватити помоћ ма са које стране да долази.

С друге стране, свести услове који су битно допринели успостављању Ал каиде у региону само на ратне потребе и околности – значило би да се занемарују бројни други фактори који су на овај феномен такође имали утицај. За поуку могу да послуже нека упоређења различитих путања којима су се Босна и Косово кретали, свако у свом односу према милитантном исламу, зато што из њих увиђамо важну улогу коју су неки од избора које су локални лидери направили имали на то да ли ће или неће Ал каида успоставити значајније присуство унутар одређене појединачне територије. И за Босну и за Косово (заједно са Албанијом) може се слободно рећи да су, раније, имале највише секуларнe и прозападно оријентисанe муслиманскe популације на свету. Иако Косово данас и само бије сопствену битку са исламским екстремизмом, преовлађујуће косовске елите никада нису показивале иоле значајнији интерес за милитантан политички ислам.

Слика из Босне је суштински другачија. Подршка и ентузијазам за екстремне исламистичке покрете представљали су јасну константу читаве политичке каријере Алије Изетбеговића. Још од 1940, када се покрет „ Млади муслимани” којем се и Изетбеговић прикључио заклињао Алаху и замолио га да им подари упорност и истрајност на „путу џихада“, њихова „бескомпромисна борба против свега што исламу не припада” и њихов јасно и отворено признат циљ стварања „велике исламске државе”, преко 1970-их када је Изетбеговић потврдио да „не може бити мира нити коегзистенције између исламистичких верника и неисламистичких друштвених и политичких институција”, па све до раних 1980-их када су Изетбеговић и његове колеге градиле блиске односе са Исламском републиком ајатолаха Хомеинија[8] – настављено је Изетбеговићевим политичким узором у виду још екстремнијих исламистичких држава попут Пакистана и Ирана и јако наглашеном аверзијом према умереним, секуларно усмереним муслиманским државама каква је била нпр. кемалистичка Турска.[9] А Роберт Бајер (Robert Baer), агент ЦИА током рата размештен у Босни, приметио је следеће: „У Сарајеву, влада босанских муслимана је клијент Ирана… И кад би требало да бирају између ЦИА или Иранаца, без предомишљања би увек одабрали Иранце.”[10] Опасна потврда овог је јасно уочена када су Изетбеговићеви обавештајци Иранцима стационираним у Босни одали ко долази да буде нови шеф канцеларије ЦИА у Сарајеву, а ови су брже боље почели да планирају како да га убију кад стигне.[11]

Поред избора које су правили лидери, још један фактор, онај финансијски, одиграо је важну улогу у томе како је и зашто Босна постала тако важан елемент глобалне стратегије Ал каиде. На стотине милиона долара су земље попут Саудијске Арабије и Ирана, али и друге тврдокорне исламистичке државе, убацивале у Босну – па су њима купиле и значајан ниво лојалности, или најмање спремност Изетбеговићевих службеника да своје очи затворе на активности бројних „милосрдних” и „хуманитарних организација” које су за Ал каиду у Босни функционисале као маскиране операције и покриће. Током 1996. ЦИА је потврдила да је Изетбеговић лично био „и буквално на [иранском] платном списку”, те да је, у само једном наврату, од иранских агената примио у готовом 500.000 америчких долара.[12]

bardos-2

Босански џихад ветеран Сулејман Абу-Гаит са Осамом бин Ладеном и Ајманом ал-Завахиријем у Авганистану, негде новембра 2001.

Прва бомба у Светском трговинском центру експлодирала је фебруара 1993, у акцији која је делом финансирана и новцем који је обезбеђен од Агенције за помоћ трећег света (the Third World Relief Agency – ТWRА), још једне „исламистичке милосрдне организације“ са седиштем у Бечу, коју је ту одавно основао сам Изетбеговићев дугогодишњи сарадник и судански држављанин Елфатих Хасанеин. Бивши аналитичар Националне безбедносне агенције САД (National Security Agency), Џон Шиндлер (John Schindler), TWRA је назвао „својеврсним поклоном Босне радикалном исламу и Ал каиди… Био је то пример за ‘узор’ како да се фондови за помоћ НВО организација искористе за плаћање трошкова џихада и тероризма.”[13] Према тврдњама Томасa Џослина (Thomas Joscelyn), „руководиоци TWRA су били високо постављени службеници босанске владе, а кроз њу је спонзорисан трансфер стотина, ако не и хиљада, џихадиста у Босну – да би се у њој током 1990-их борили. И док јесте обављала и по неки легитиман хуманитаран задатак, колико ради покрића, TWRA је у ствари била само маска за глобалне терористичке операције.[14]

У управи TWRA био је велики број најближих сарадника Алије Изетбеговића. На састанку у Бечу 14. септембра 1992. присутни су били Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и Хасанеин, а Изетбеговићеви интимуси Ирфан Љеваковић, Хусеин Живаљ и Дервиш Ђуђевић изабрани су у Управни одбор TWRA.[15] Живаљ и Ђуђевић су раније били у затвору са Изетбеговићем, док су Хасанеин, Церић, Хасан Ченгић (навелико сматран за водећег иранског агента у Босни) и Бакир Изетбеговић (тренутно члан босанског Председништва) такође надзирали, у бечким банкама, отворене рачуне TWRA.[16]

Osama bin Laden with Bosnian jihad veteran Khaled al-Harbi (on right), Afghanistan, November 2001

Осама бин Ладен са ветераном босанског џихада, Халедом ал-Харбијем (десно), у Авганистану, новембра 2001.

Клемент Родни ел-Хамптон (Clement Rodney el-Hampton), Американац који је прошао обуку по терористичким камповима у Авганистану, признао је Савезном суду да је од TWRA добио средства потребна да води камп за војничку обуку у Њујорку, Конектикату и Пенсилванији за особе које су касније имале улогу у нападу на Светски трговински центар 1993.[17] Уз средства добијена од TWRA из Беча, ел-Хамптон је такође признао и да је у Босни био отприлике од 1992. до 1993.[18] Открило се и то да је још један запосленик TWRA, Џон Фазан (John Fawzan), био бомбаш самоубица, који је октобра 1995. извршио напад на седиште Полицијске управе Ријека, Хрватска.[19] Децембра 1995. снаге босанских Хрвата су, у близини Жепча у централној Босни, убиле особу за којом је потерница била расписана у вези са првим бомбашким нападом на Светски трговински центар.[20]

Још једна особа повезана са ТWRА био је Омар Абдел-Рахман, тзв. „слепи шеик”, кога је осудио Федерални суда САД за подстрекивање завере и организацију бомбашких напада на значајне грађевине током 1993. – циљеви су били зграда Уједињених нација, тунели Линколн и Холанд, мост Џорџ Вашингтон и штаб ФБИ на Менхетну.[21]

bardos-4

Једнако су непосредне и везе Босне са највећим масовним убиством у историји Америке. Халид Шеик Мухамед, мозак напада изведеног 11. септембра 2001, учествовао је у босанском џихаду и за то му додељено и босанско држављанство. Друга два бомбаша 11. септембра, Халид ал Миндар и Наваф ал Хамзи, такође су се борили у Изетбеговићевој армији.[22] Британска новинарка Ева-Ана Прентис (Eve-Anne Prentice) из Гардијана и њена немачка колегиница Рената Флотау (Renate Flottau) из Шпигла известиле су да су, током рата, имале прилику да у Изетбеговићевим канцеларијама сретну Осаму бин Ладена[23], а Бин Ладену је Изетбеговићево Министарство иностраних послова доделило и босански пасош.[24] Упитан да се изјасни о наводима да се сретао са Бин Ладеном и Ајманом ал-Завахиријем, Изетбеговић је овако избегао одговор: „Током рата и после њега, сретао сам се са хиљадама људи који су стизали из исламских земаља, aли се имена и лица сећам само њих неколицине.”[25] Босански политичар Сејфудин Токић тврдио је да су му службеници Савета Европе рекли да имају чак и фотографију на којој су Изетбеговић и Бин Ладен заједно.[26]

bardos-5

Sheikh_july2009-300x187

Одозго на доле: ветеран босанског џихада, Халид Шеик Мохамед, мозак напада 11 септембра; ветеран босанског џихада и онај који је и регрутовао Мохамеда Ату, Мохамед Хајдар Замар, „сурогат отац пилотима удруженим са Мохамедом Атом”; босански „туриста” Рамзи Бин ал-Шиб, „координатор” напада 11. септембра.

Језгро групе која стоји из напада 11. септембра била је тзв. „хамбуршка ћелија“ Ал каиде, којом је управљао ветеран босанског џихада Мохамед Хајдар Замар, за кога се сматра да је управо он регрутовао Мохамеда Ату, вођу екипе која је извела нападе 11 септембра.[27] Замар је на више места описан као „патрон” Хамбуршке ћелије, човек „под чијим је окриљем“ она деловала[28], и „нека врста сурогат оца пилотима окупљеним око Мохамеда Ате.”[29] Рамзи Бин ал-Шиб, „координатор” напада 11. септембра, виђен је у Босни током лета 1996.[30] И за остале учеснике напада 11. септембра постоје извештаји да је свако од њих имао своје везе са Босном.[31]

Top to bottom: Bosnian jihad veterans Khalid al Mindhar and Nawaf al Hazmi, hijackers of AA Flight 77 on 9/11

Одозго на доле: ветерани босанског џихада Халид ал Миндар и Наваф ал Хазми, киднапери авиона Америкен ерлајнса АА77 11. септембра.

Агент сарајевске агенције за најам возила, Реда Сејам, кога је шпански суд означио као „европског финасијера Осаме бин Ладена“, положио је 250.000 америчких долара на рачун под контролом Мамуна Дарканзлија, хамбуршког бизнисмена сиријског порекла, који има, од раније познате, везе са бомбашима 11. септембра.[32] Сејам је потом и сам био умешан у бомбашки напад на ноћни клуб на Балију, октобра 2002.[33]

Дарканзли је на себе привукао пажњу БНД-а (Bundesnachtrichtdienst), немачке савезне обавештајне службе, када су уочили да има овлашћење за рачун који је у немачкој банци отворио Мамдух Махмуд Салим. Правници америчке владе тврде да је Салим „био присутан чину оснивања Ал каиде, да је у њој добио функцију у ‘шури’ (Савету), да је издаваo фатве којима је овлашћивао починиоце насиља над Америком и Американцима и да је одобрио напоре да се набави уранијум за нуклеарна oружја Ал каиде… Босну је [Салим] описао као базу за операције Ал каиде у Европи.”[34] Салим, кога је потом Федерални суд САД осудио за организовање бомбашких напада на америчке амбасаде у Африци августа 1998, био је у Босни на „службеном путу” уочи тих напада, а на позив, у Босни регистроване, „Ljiljan Commerce Grupe” и са визом коју му је издао босански конзулат у Турској.[35]

Al Qaeda co-founder Mamdouh Mahmud Salim, made a “business trip” to Bosnia on the eve of the US African Embassy bombings in 1998.

Суоснивач Ал каиде, Мамдух Махмуд Салим, био је на „службеном путу” у Босни вече пре бомбашких напада на америчке амбасаде у Африци 1998.

Још једна организација која је помагала босански џихад била је и саудијски Високи комесаријат за помоћ Босни (Saudi High Commission for Relief to Bosnia – SHC), за коју је Федерални суд САД закључио да је била „потпуно интегрисана компонента Ал каидине инфраструктуре за финансијску и логистичку подршку”. Рацијом изведеној у канцеларијама сарајевског седишта SHC-а, октобра 2001, откривени су „компјутерски хард дискови са фотографијама Светског трговинског центра, америчких амбасада у Кенији и Танзанији и брода „Кол“ (U.S.S. Cole) америчке морнарице (а све су то биле мете ранијих терористичких напада); документи о пестицидима и средствима за запрашивање усева; фотографије и мапе Вашингтона (са јасно назначеним важнијим владиним зградама); као и инструкције за прављење беџева америчког Стејт департмента.”[36] У рацијама накнадно изведеним по Сарајеву дошло се и до списка донатора Ал каиде, такозваног „Златног ланца“, заједно са још неким другим документима у вези са оснивањем Ал каиде.

А као индикација тога колико су се вође Ал каиде морале сигурним осећати у Босни у то време, говори и чињеница – коју наводе неке безбедносне службе – да се непосредно пре напада 11. септембра неких седамдесетак чланова Ал каиде спремало за пресељење из Авганистана у Босну, предвиђајући нападе САД на талибане.[37]

An excerpt from Al Qaeda’s donor’s list, the “Golden Chain,” discovered in Sarajevo, March 2002.

Извод из списка донатора Ал каиде, „Златног ланца”, откривеног у Сарајеву, марта 2002.

Месец дана после напада 11. септембра, Алија Изетбеговић даје оставку и на последњу од својих јавних позиција, упркос чињеници да се само пар недеља пре тога очекивало да ће се кандидовати за најмање још један мандат. А један аналитичар је приметио следеће: „Упркос очаjничким напорима да се сакрије његова дволичност у односима са муслиманским милитантима, дани Изетбеговића као угледног политичара су били заувек окончани. Месец дана после терористичких напада на Њујорк и Вашингтон, он је и службено дао оставку на место председника најугледније националистичке партије босанских муслимана, наводећи здравље као разлог.”[38]

После Изетбеговићеве смрти октобра 2003. Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ – ICTY) објавио је да је и он био под истрагом за дела ратних злочина.

Агенција ТWRА је 1996. од Изетбеговићеве владе добила златни орден за своје „заслуге за Босну”. Исте године је америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА) прогласила TWRA за НВО која „упошљава чланове, или на друге начине помаже активности, терористичких група које оперишу у Босни”.[39]

Маја 2008. ТВ Федерације БиХ известила је да је Хасан Ченгић, један од најближих политичких савезника Алије Изетбеговића, „лично потписао трансфер новца намењеног за терористичке нападе Ал каиде на Њујорк и Вашингтон”.[40]

Децембра 2013. Апелациони суд САД је за Други дистрикт обновио судски поступак, који су породице жртава напада 11. септембра покренуле код Федералног суда САД против Саудијског високог комесаријата за помоћ Босни и Херцеговини као туженој страни.

Марта 2014. је ветерана босанског џихада, Сулејмана Абу-Гаита, Федерални суд САД осудио за дело заверe, са циљем да убије америчке грађане у нападима 11. септембра.

“Either you are with us, or you are with the terrorists.” President George W. Bush, September 20th, 2001. Pictured top: Alija Izetbegović with Abu el-Maali, aka, “the little Osama bin Laden,” central Bosnia, circa 1995; Bakir Izetbegović with Mahmoud Ahmadinejad, Cairo, February 2013.

„Или сте са нама или сте са терористима.” Председник Џорџ Буш, 20. септембра 2001. Слике одозго: Алија Изетбеговић са Абу ел-Малијем, тзв. „малим Осамом бин Ладеном” негде у централној Босни, 1995; Бакир Изетбеговић са Махмудом Ахмадинеџадом у Каиру, фебруара 2013.

Године 2010. босанска служба безбедности проценила је да у Босни постоји 3.000 потенцијалних терориста.[41] И заиста, бивши шеф Изетбеговићеве личне обавештајне службе – који је био на Списку за специјалне намене блокираних особа и страних држављана који је издала америчка Канцеларија за контролу страних средстава (US Office of Foreign Assets Control Specially Designated Nationals & Blocked Persons List – првенствено због своје блискости са иранском обавештајном службом) – остао је све до марта ове године на положају шефа Канцеларије за безбедност Изетбеговићеве исламистичке странке.[42] Према недавно издатим извештајима аустријске обавештајне службе, миље у којем милитантни исламизам у Југоисточној Европи наставља да цвета јесте Вехабистички покрет у Босни – који расте, a унутар њега настају нове и нове заједнице[43], док је, према једној процени, Босна дала више добровољаца за сиријски џихад (по глави становника!) него иједна друга земља у Европи.[44] Кажу да је сарајевска џамија краља Фахда, подигнута кроз саудијску фондацију, постала врло популарна дестинација за омладинце из Велике Британије, другу генерацију авганистанских и пакистанских исељеника; у ствари, четворка коју је британска обавештајна служба пратила после лондонског бомбашког напада у подземној железници 7. јула 2005. сакрила се управо у џамији краља Фахда.[45] (Током 2003. је ЦИА покушала да у ћелију Ал каиде у џамији краља Фахда подметне двоструког агента пакистанског порекла, Абдулрахмана Кадра, сина утицајног челника Ал каиде.)[46] Пре неколико година, садашњи члан босанског Председништва и син Алије Изетбеговића, Бакир, ухваћен је у покушају да ирачкој Ал каиди прода пројектиле земља-ваздух („омашком”, тврде његови апологети), због чега су му Американци припретили да ће га послати у Гвантанамо.[47] Једнако мрачна је и чињеница да је, маја 2013, у Босни откривен и отац нуклеарног програма Пакистана, Захид Али Акбар Кан, пошто је због оптужби за корупцију побегао из родног Пакистана.

Жалосно је то што се одговор међународних служби на активности Ал каиде у Босни граничи са нечим што би се дало најтачније описати као немар који граничи са издајом (treasonable negligence). Чак је и Мамдух Салим био у Босни, па и такве особе као Амер Азизи (умешан у бомбашки напад на воз у Мадриду 2004, у којем је смрт нашло преко 200 људи), а и неуспешни „бомбаш из ципеле“ Саид Бадат прошао је обуку у терористичком кампу у Босни (и то, ваља нагласити, у периоду после Дејтона). Међународне службе су наставиле да негирају, па чак и да саботирају напоре да се овом проблему стане на пут. Ранији међународни Високи представник [у БиХ], Педи Ешдаун (Paddy Ashdown), лично је отпустио јединог босанског службеника који је до тада показао спремност да се са исламистичким милитантима избори; после напада 11. септембра, његов претходник на положају Високог представника, и без обзира на све  доказе које тврде супротно – да човек не поверује – устврдио је како „никакви докази не постоје да је [Босна] послужила као база за Ал каиду”[48], на шта је водећи експерт за активности Ал каиде у Босни одговорио да свако ко негира да Ал каида оперише на Балкану „или је лажов, или нема никаквог појма о ономе о чему говори”.[49] А са своје стране, и актуелни Високи представник изјавио је да вехабисти у Босни „не представљају никакву опасност за Европу”[50], чак и након што је Мевлид Јашаревић напао америчку амбасаду у Сарајеву, октобра 2011. године (Јашаревићев партнер тог дана, Емрах Фојница, недавно је живот изгубио у неуспелом самоубилачком бомбашком нападу у Ираку), а све то након што је босанског исељеника, Адиса Медуњанина, амерички Врховни тужилац, Ерик Холдер (Eric Holder), оптужио да је био умешан у „најозбиљнију претњу тероризмом Њујорку после оне 11. септембра”.[51]

Парадоксално, балкански милитантни исламисти су неупоредиво отворенији о сопственим циљевима и активностима него што су то међународне службе које би требало да врше „надзор над мировним процесима“ унутар Босне и да заштите интересе Америке и Европе унутар региона. А потврђени босански терориста и сиријски џихадиста, Бајро Икановић, својевремено је изјавио: „Из Босне сам отишао са намером да се у њу вратим, али са пушком у руци. Део сам револуције и ово садa је зора ислама… [тиме што сте нас пустили да из Босне изађемо] ваше обавештајне службе су учиниле пропуст мислећи да ће се од нас тако ослободити, међутим, прави проблем ће  за њих настати тек кад се људи који знају да ратују овамо врате”.[52]

Др Гордон Н. Бардош (Dr. Gordon N. Bardos) је председник организације SEERECON (South East European Research & Consulting), консултантске фирме за процену и анализу стратешких и политичких ризика у југоисточној Европи

Са енглеског превео: Стеван Бабић


[1] Погледајте: Nenad Pejic, „The Suicide of Multiethnic Sarajevo,” на http://www.rferl.org/content/The_Suicide_Of_Multiethnic_Sarajevo/2023847.html

[2] Погледајте: Holbrooke, „Lessons from Dayton for Iraq,” The Washington Post,

[3] Погледајте: „Jihad, Bought and Sold,” ISN Security Watch, на: http://www.isn.ethz.ch/isn/Security-Watch/Articles/Detail/?lng=en&id=95734

[4] Погледајте: Nicholas Wood, „Police Raid Raises Fear of Bosnia as Haven for Terrorists,” The New York Times, 3 December 2005.

[5] Погледајте: Anes Alic, „The Ringleaders of the Bosnia-Herzegovina Wahhabi Movement,” на http://www.jamestown.org/single/?no_cache=1&tx_ttnews%5Btt_news%5D=1048  и Anes Alic, „Wahhabism: From Vienna to Bosnia,” ISN Security Watch, 6 Aprиl 2007, на http://www.isn.ethz.ch/isn/Security-Watch/Articles/Detail//?id=53104&lng=en. Још два из Босне покушана напада на папу Ивана Павла II. априла 1997: бомба је постављена под мост на путу којим је колона Светог оца требало да прође током његове посете Сарајеву. Априла 2005. италијански инспектори открили заверу сковану у Горњој Маочи за напад током сахране папе Ивана Павла II којим би били побијени бројни, том приликом окупљени, светски лидери. Погледајте: Rade Maroevic i Daniel Williams, „Terrorist Cells Find Foothold in the Balkans,” The Washington Post, 1 December 2005; John R. Schindler, Unholy Terror: Bosnia, Al-Qaida and the Rise of Global Jihad (St. Paul, MN: Zenith Press, 2007), 316; и Џенана Халимовић, „Вехабије у Босни: Од Бочиње до Маоче,” на http://www.slobodnaevropa.org/content/maoca_vehabije_selefije_akcija_svjetlost/1950070.html,

[6] Списак је сачињен према, тек делимичном, списку америчке контраобавештајне службе о терористичким нападима у којима су учествовала лица која су у претходном периоду била укључена у војне јединице у Босни на територији под контролом Изетбеговића – ту су Клемент Родни Хемптон-Ел (први напад на Светски трговински центар, фебруара 1993); Анвар Шабан и Џон Фазан (Ријека, бомбашки напад на Управу полиције, октобар 1995); Муслија Ал-Шамрани (држављанин Саудијске Арабије, бомбашки напад на касарну Националне гарде САД у Ријаду, новембар 1995); Али Ахмед Али Хамад, Ахмад Зајид Ал-Зухајри и Набил Ал-Хилај (Мостар, ауто-бомба, септембар 1997); Мамдух Махмуд Салим и Абдул Рахим Ал-Нашири (бомбе на америчке амбасаде у Африци, август 1998); Ал-Нашири је био умешан и у напад октобра 2000. на амерички брод (U.S. S. Cole) усидрен у у луци Аден, Јемен; Карим Саид Атмани (бомбашки напад на аеродром у Лос Анђелeсу, LAX/Millenium, децембар 1999); Халид Шеик Мухамед, Наваф ал-Хазми, Халид Ал-Миндар и Рамзи Биналшиб (напад 11. септембра на Њуjорк и Вашингтон); Омар Саед Шеик (убиство и одсецање главе новинару Волстрит журнала, Данијелу Перлу, фебруар 2002); Реда Сејам (бомбашки напад на ноћни клуб на Балију, октобар 2002); Хабиб Акташ и Азад Екинчи (бомбашки напад у Истанбулу, новембар 2003); Амер Азизи (бомбашки напад на воз у Мадриду, март 2004); Абдел Азиз Ал-Мукрин (масакр у Ал-Кобару, Саудијска Арабија, и одсецање главе америчком грађанину Полу Џонсону, мај-јун 2004); Абу Хамза Ал-Масри (бомбашки напад у лондонској подземној железници, јул 2005); Заки-Ур-Рехман Лахви (бомбашки напад у Бомбају, новембар 2008).

[7] Погледајте: Clarke, Against All Enemies: Inside America’s War on Terror (New York: Free Press, 2004), 138

[8] Погледајте: Gilles Kepel, Džihad: The Trail of Political Islam (Cambridge, MA: Belknap Press, 2002), 246.

[9] Напомена коју је ставио Вјекослав Перица; Погледајте: Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States (New York: Oxford University Press, 2002), 77. Izetbegović’s rejection of Turkey as an appropriate model for Muslim peoples would however change in the 1990s with the decline of the Kemalist system and the rise of Islamist leaders such as Necbettin Erbakan and Recep Tayyip Erdoğan.

[10] Погледајте: Robert Baer and Dayna Baer, The Company We Keep (New York: Broadway, 2012), 130. Цес Вајбс (Cees Wiebes) ставио је сличну напомену запазивши како су током рата „и Турска и Саудијска Арабија биле врло вољне да му испоручују оружје и да тиме Изетбеговића намаме да се клони Ирана, али да су склоности босанске владе ипак биле више усмерене ка Ирану”. Погледајте: Wiebes’ interview with Brendan O’Neill, „You are Only Allowed to see Bosnia in Black and White,” доступно на: http://www.spiked-online.com/articles/0000000CA374.htm. Бивши МИ-6 обавештајац је слично нешто саопштио Крису Делизу (Chris Deliso), само је притом посебан нагласак ставио на сaудијску везу: „Босанци једноставно нису наши поуздани партнери. Виђамо их како су се слизали са Саудијцима, али са свима другима када то задовољава [њихове интересе]. А поука тога свега јесте да њима никад не би требало до краја веровати.” Погледајте: Deliso, „Attack on US Bosnia Embassy Not Seen as a Major Security Concern, Despite Precedents and International Links,” Balkananalysis.com, 28 November 2011, на http://www.balkanalysis.com/bosnia/2011/11/28/attack-on-us-bosnia-embassy-not-seen-as-a-major-security-concern-despite-precedents-and-international-links/.

[11] За причу о пропалом иранском плану да убију шефа канцеларије ЦИА за Сарајево, Погледајте: H.K Roy (псеудоним), Betrayal in the Balkans, August 2001, доступно на http://www.worldandи.com <http://www.worldandи.com&gt; Током 1995. откривено је такође и нешто за шта се мисли да је био план оперативаца Хезболаха да убију америчке службенике у Хрватској. Погледајте: James Risen and Doyle McManus, „Terrorist Risk to Americans in Croatia is Linked to Iran,” The Los Angeles Times, 21 May 1996, на http://articles.latimes.com/1996-05-21/news/mn-6549_1_terrorist-threat

[12] Погледајте: James Risen, „Iran Gave Bosnia Leader $500,000, CIA Alleges,” The Los Angeles Times, 31 December 1996, доступно на http://articles.latimes.com/1996-12-31/news/mn-14139_1_iranian-influence. Писана изјава СДА достављена je током 1997. представницима штампе којом се признаје да партија јесте тај новац добила, али да је он искоришћен за стипендије подељене студентима. Погледајте: Сенад Слатина, „Ирански новац за босанског предсједника?” Слободна Босна (Сарајево), 12 Јануарy 1997.

[13] Погледајте: Schindler, Unholy Terror: Bosnia, Al-Qa’ida and the Rise of Global Jihad, op. cit., 150.

[14] Thomas Joscelyn, „ISNA [Islamic Society of North America] Gave $100K to Terrorist Front Group”, The Weekly Standard, 24 June 2009, на http://www.weeklystandard.com/weblogs/TWSFP/2009/06/report_isna_gave_100k_to_terro.asp.

[15] Најдетаљнија истрага о ТWРА операцијама која је до данас позната јавности је она коју су власт и полиција Немачке спровеле на захтев Међународног кривичног суда за бившу Југославију (ICTY). Погледајте: Expert Report Concerning the Area–Financial Investigations–relating to the judicial assistance request, ref. no. INV/10289/T09-PH (245), dated 8/27/2002 of the „Office of the Prosecutor” (OTP) of the International Court of Criminal Justice for the Former Yugoslavia relating to the „Third World Relief Agency” (TWRA) Vienna/Austria. Meckenheim: Federal Office of Criminal Investigations, ST-45-2-185-02, 8/28/2003.

[16] Погледајте: Интервју Сефера Халиловића дат Сенаду Печанину, „Изетбеговић је издајник, а мора доказати да није криминалац”, БХ Дани 119 (Сарајево), 10. cептембaр 1999. на http://www.bhdani.com/arhiva/119/inter.htm. И за Церића и Селима Шабића (у то време потпредседник СДА) јављено је да су били надлежни за загребачку канцеларију ТWRА; Погледајте: Schindler, Unholy Terror: Bosnia, Al-Qa’ida and the Rise of Global Džihad, op. cit., 148.

[17] За профил Клемента Родни Хамптон-Ела, погледајте: Francis X. Clines, „Spectre of Terror; U.S.-Born Suspect in Terror Plots: Zealous Causes and Civic Roles,” The New York Times, 28 June 1993, на http://www.nytimes.com/1993/06/28/nyregion/specter-terror-us-born-suspect-bombing-plots-zealous-causes-civic-roles.html.

[18] Према завери за рушење значајних грађевина (Landmarks Plot) ко-завереник је био Сидиг Ибрахим Сидиг Али; погледајте: Evan F. Kohmann, Al-Qaida’s Džihad in Europe: The Afghan-Bosnian Network (Oxford: Berg, 2004), 73-74.

[19] Ibid., 152-53.

[20] Погледајте: Colin Soloway, „Kosovo Reckoning: Bin Laden Casts a Shadow over Sarajevo Summit,” The Independent (UK), 29 July 1999, на http://www.independent.co.uk/news/world/kosovo-reckoning-bin-laden-casts-a-shadow-over-sarajevo-summit-1109335.html.

[21] За више података о агенцији TWRA, Погледајте: Douglas Farah, „The Role of Sudan in Islamist Terrorism: A Case Study,” 13 April 2007, на http://www.strategycenter.net/research/pubID.156/pub_detail.asp; Thomas H. Kean, et. Al., The 9/11 Commission Report: Final Report of the National Commission on Terrorist Attacks Upon the United States (New York: W.W. Norton & Company), 58; Kohlmann, Al-Qaida’s Jihad in Europe, op. cit., 45-47; John Pomfret, „Bosnia’s Muslims Dodged Embargo,” The Washington Post, 22 September 1996, p. A01, на http://www.washingtonpost.com/wp-srv/inatl/longterm/bosvote/front.htm.; Џенана Каруп-Друшко, „Био и остао највећи бошњачки тајкун,” БХ Дани 229 (Сарајево), 26. okтобaр 2001. на http://www.bhdani.com/arhiva/229/t22907.shtml; Schindler, Unholy Terror: Bosnia, Al-Qa’ida and the Rise of Global Jihad, op. cit., 148-156; and Cees Wiebes, Intelligence and the War in Bosnia, 1992-1995 (Műnster: LitVerlag, 2003), 180-181.

[22] Погледајте: Kean, et. Al., The 9/11 Commission Report: Final Report of the National Commission on Terrorist Attacks Upon the United States, op. cit., 154

[23] Погледајте: Erich Follath and Gunther Latsch, „Der Prinz und die Terror-GMBH,” Der Spiegel (Hamburg), 15 September 2001.

[24] Погледајте: Сенад Печанин, „И Осама бин Ладен има босански пасош,” БХ Дани 121 (Сарајево), 24. септембар 1999. на http://www.bhdani.com/arhiva/121/t212a.htm.

[25] Погледајте: Интервју са Изетбеговићем у Тајму (Издање за Европу), 31. октобар 2001.

[26] Погледајте: Hana Imamović, „Reactions in South East Europe to the Attacks on September 11,” AIMPRESS Sarajevo, 11 October 2001, на http://www.aimpress.ch/dyn/dos/archive/data/2001/11012-dose-01-14.htm.

[27] Према наводима Џона Шиндлера; Погледајте: „9/11 Planner Freed by Syrian Jihadistas,” на његовом блогу, The XX Committee, 11 March 2014, на http://20committee.com/page/2/.

[28] Погледајте: Peter Finn, „Hamburg’s Cauldron of Terror: Within Cell of 7, Hatred Toward US Grew and Sept. 11 Evolved,” The Washington Post, 11 September 2002, A01.

[29] Погледајте: Holger Stark, „The Forgotten Prisoner: A Tale of Extraordinary Renditions and Double Standards,” Der Spiegel (Hamburg), 21 November 2005, на http://www.spiegel.de/international/spiegel/the-forgotten-prisoner-a-tale-of-extraordinary-renditions-and-double-standards-a-386033.html

[30] Погледајте: John Crewdson (with Viola Gienger), „2 Firms Linked to Al Qaeda, Saudi Intelligence Agency,” The Chicago Tribune, 31 March 2004, на http://articles.chicagotribune.com/2004-03-31/news/0403310198_1_al-qaeda-saudi-arabian-mamoun-darkazanli; такође „JTF-GTMO Detainee Assessment for Ramzi Abdullah Mohammed Bin al-Shihb,” Department of Defense, Headquarters, Joint Task Force Guantanamo, 8 December 2006, на http://projects.nytimes.com/guantanamo/detainees/10013-ramzi-bin-al-shibh.

[31] На пример, Мајкл А. Ледин (Mиchael A. Ledeen), истраживач на Институту за предузетништво Америке (American Enterprise Institute), известио је да је Мохамед Ата, оперативни вођа напада 11. септембра, прошао обуку у камповима за терористе у Босни, а да је Саид Бајаји, још једна кључна фигура Хамбуршке ћелије, и сам прошао кроз Босну. Погледајте: „Talking to Iran,” The Wall Street Journal, 18 August 2007, на http://online.wsj.com/news/articles/SB118739533381601535.

[32] Погледајте: „Germany Nabs Suspected Al Qaeda Financier,” The Associated Press (Dateline Berlin, 16 October 2004), на http://usatoday30.usatoday.com/news/world/2004-10-16-al-qaeda-ties_x.htm.

[33] Реда Сејам је био Египћанин осумњичен за помагање око финансирања бомбашког напада на Бaлију октобра 2002. у којем је убијено преко 200 особа. Сејам је био руководилац у Сарајеву отворене агенције за изнајмљивање аутомобилa, за коју се сматрало да је само маска саудијскe обавештајнe службe. Оптужница из Шпаније терети Сејамa да је био „финансијер Осаме бин Ладена за Европу.” Погледајте: Crewdson, et. Al., „2 Firms Linked to Al Qaeda , Saudi Intelligence Agency,” op. cit.; Richard Bernstein, „The Fear Born of a Much Too Personal Look on Jihad,” The New York Times, 27 September 2004, на http://www.nytimes.com/2004/11/27/international/europe/27fprofile.html?pagewanted=print&position=&_r=1&amp; такође John Crewdson, Viola Gienger, Lilian-Astrid Geese, and Dewi Loevard, „A Couple’s Life Torn Apart by Islamic Jihad,” The Chicago Tribune, 26 November 2004, na http://articles.chicagotribune.com/2004-11-26/news/0411260271_1_saudi-arabia-islamic-džihad-german-federal-prosecutor.

[34] Погледајте: „United States District Court, Northern District of Illinois, Eastern Division, United States of America vs. Enaam M. Arnout, Section 5, 68-69.

[35] Kohlmann, Al-Qaeda’s Jihad in Europe, op cit., 201.

[36] Погледајте: „United States Court of Appeals, Second Circuit. IN RE: TERRORIST ATTACKS ON SEPTEMBER 11, 2001. Docket No. 06-0319-cv(L). Decided: August 14, 2008.” 

[37] За извештаје о покушајима вођа Ал каиде да после напада 11. септембра напусте Босну погледајте: Craig Pyes, Josh Meyer and William C. Rempel, „Bosnia Seen as Hospitable Base and Sanctuary for Terrorists,” The Los Angeles Times, 7 October 2001, на http://articles.latimes.com/2001/oct/07/news/mn-54505,; „Bosnian Leadership Prepared to Intercept Militants with Links to Bin-Laden,” Radio Free Europe/Radio Liberty Newsline, 1 October 2001; Азхар Каламујић, „Агенти ФБИ учествовали у хапшењу Јорданаца Abu Kharrourba Majeda,” Ослобођење (Сарајево), 5 октобар 2001., 5. The director of Bosnia’s State Border Service, Tomislav Mihalj, also claimed that after 9/11 members of al-Qaeda were trying to reach Bosnia. BH Dani (Sarajevo), 30 November 2001, No. 234.

[38] Погледајте: Kohmann, Al-Qaida’s Jihad in Europe, op. cit., 218.

[39] Извештај ЦИА о босанским НВО које су подржавале терористичке организације и њихове операције доступан је на http://intelfiles.egoplex.com/cia-ngos-1996.pdf..

[40] Погледајте: „Bosnina TV Alleges Muslim Official Linked to 9/11 Attacks,” BBC Monitoring Europe, 9 May 2008. (Available on the LexisNexis Academic database).

[41] Погледајте: процену Алмира Џуво, директора БиХ Обавештајно сигурносне Агенције (ОСА), који је наведен и у Сумарном дневном извештају о босанским медијима Европске полицијске мисије, 13. јула 2010. на http://www.eupmbih.eu/Detail.aspx?ID=1451&TabID=5

[42] Погледајте: Specially Designated Nationals and Blocked Persons List (Washington, DC: Department of the Treasury, Office of Foreign Assets Control, 14 August 2014), 100.

[43] Погледајте: Verfassungsschutzberiicht 2014 (Wien: Bundesamt fűr Verfassungsschutz und Terrorismusbekämpfung, 2014), 36.

[44] Процена сачињена према Томасу Хегхамеру (Thomas Hegghammer) из Норвешке установе за истраживање безбедности (Norwegian Defense Research Establishment), који наводи и Frank Gardner, „Europe Could Feel the Backlash from Јihadistast Conflicts”, на http://www.bbc.co.uk/news/world-middle-east-25155188.

[45] Погледајте: Nick Pisa, „Terror Hunt for 7/7 Bomber’s Relative in Bosnian Mosque,” The Mail on Sunday (London), 12 February 2006, 23.

[46] За причу о Абдулрахману Кадру погледајте: the PBS Frontline Documentary „Son of Al Qaeda ,” na http://www.pbs.org/wgbh/pages/frontline/shows/khadr/etc/script.html.

[47] Према једном извештају STRATFOR-a који је процурио; Погледајте: „Re: G3* – BOSNIA/SERBIA – Dodik wins RS presidential race,” (Датум: није наведен, али вероватно негде октобра 2010), на https://wikileaks.org/gifiles/docs/18/1855532_re-g3-bosnia-serbia-dodik-wins-rs-presidential-race-.html.

[48] Погледајте: Petritsch, „Islam is Part of the West, Too,” The New York Times, 20 November 2001, на http://www.nytimes.com/2001/11/20/opinion/20PETR.html. Додуше, Петрич јесте додао и ограду „премда се ни то не може до краја искључити”, мада –имајући у виду чињеницу да је он био у Босни током те две године – тешко да није био свестан тога, или можда само није хтео да призна улогу коју је Босна одиграла у највећој безбедносној претњи интересима Запада у читавом дотадашњем постхладноратовском периоду, али извесно открива сасвим намерну недовољну упознатост превеликог броја западних службеника са приликама у региону.

[49] Цитиран Бранко Бранковић, „Селефије и вехабије озбиљна претња региону”, Данас (Београд), 26. новембар 2008. на http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/selefije_i_vehabije_ozbiljna_pretnja_regionu.14.html?news_id=146451

[50] Погледајте: „Inzko: Вехабије у БиХ нису опасност Европи,” Al Jazeera, 1. март 2012. на хттп://балканс.аљазеера.нет/вијести/инзко-вехабије-у-бих-нису-опасност-европи. И заиста, с обзиром на такав ниво незаинтересованости и недoстатак активности међународних службеника у Босни, можда се Мустафа Церић и није сасвим претварао када је изјавио да „и кад би Ал каида имала своје сараднике у БиХ, онда би и Канцеларија високог представника и НАТО били одговорни за то што она постоји”. Погледајте: Церићеве коментаре како их цитира чланак „Церић тврди да у БиХ нема симпатизера Ал-каиде,” Dnevnik.hr, 19. август 2007. на http://dnevnik.hr/vijesti/svijet/ceric-tvrdi-da-u-bih-nema-simpatizera-al-qaide.html.

[51] Погледајте: Tom Hays, „Medunjanin Got Al Qaeda Training,” Associated Press (Dateline New York) 9 January 2012.

[52] Погледајте: „Интервју са Бајром Икановићем: Селефије у ‘светом рату’: ексклузивна исповијест БХ џихад ратника у Сирији,” VijestiUmmeta, на http://vijestiummeta.com/selefije-u-svetom-ratu-ekskluzivna-ispovijest-bh-dzihad-ratnika-u-siriji/

Advertisements


Категорије:Посрбљено

2 replies

  1. A-a ; ne verujem ni rec .
    Al-Kaida je upravotamo gde je Saudi-Amerika postavi .
    Pogotovo „bodu oci“ stranputice o 9/11 , o svojevrsnom amero-nacistickom „Gleiwitz“- u .

    Свиђа ми се

  2. Gospodine Bardos, pokazite ove slike I Vase razmatranje gospodinu iz Kenije Barak Huseinu Obami who is master terrorist in the entire world.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s