Сећа ли се неко 2006 или 2007. године у Србији? Нису биле тако давно. Пре 7-8 година. Сећа ли се неко како се тад живело, колике су биле плате? Сећа ли се неко да је тих година, четири године заредом, Србија бележила рекордан раст производње у Европи? А сећате ли се како су тад сви кукали како се лоше и неподношљиво живи, док је Пешчаник на све стране брујао да живимо у најгорој земљи на свету, да нам једино преостаје да се из ње иселимо и из иностранства је пљујемо као нешто најодвратније на свету. Или да се просто убијемо, јер ако нам је добро, онда ништа…

Ових дана је нападнут сајт Пешчаника што је био повод за узбуну. Цеца је приметила да у Србији има цензуре.

Да ли се неко сећа да смо у то време били шампиони у производњи малина и шљива?

Сећа ли се неко да су тад медији били потпуно слободни? Да су чак и РТС и Политика били извор објективних и тачних информација? Чак и Пинк! И да је једино Б92 имала строгу цензуру и контролу?

Сећате ли се да није био никакав проблем купити неки нов део гардеробе. Ципеле или фармерке на пример? Могло се и у ресторан, а и таксијем се често ишло.

Да ли примећујете како се данас живи? Знате ли колике су данас плате? Сећате ли се кад сте последњи пут себи нешто купили а да није било неопходно? Сећате ли се кад сте последњи пут били у прилици да једете месо или рибу?

Не сећате се. Ни једног ни другог.

Наравно, зато што је то у нашем менталитету.

Исто тако, у националном сећању је уклесано да се најбоље живело управо онда кад се живело најгоре. Осамдесетих година прошлог века које су обележиле опште несташице свега и прва хиљадупроцентна инфлација (1989) после Другог светског рата у Европи. Истина, имали смо ми и већу инфлацију (1993), али ње се макар неко сећа.

А шта нам је фалило кад нам је било добро? С ким смо се то поредили? С Немцима? Швајцарцима? А јесмо ли ми икад желели да живимо као Немци?

Нисмо.

У нашој природи је да се живи опуштено и без много брига, ломова и без много захтева. Ми смо не много вредан јужноевропски народ који воли да се весели и има довољно. Они који хоће преко довољно, обично нису нормални.

Онда је дошла 2008. са наводном глобалном кризом која је, ето чуда, погодила практично само нас и која је испраћена незапамћеном демократском пљачком. Готово да нема фунционерчића ДС-а који се за те четири године није обогатио.

Људима се смучило па изабрали још веће зло.

Ево нас сад са Вучићем, Дачићем, Николићем, Стефановићем неким тамо Малим и осталима које су довели странци да нас потпуно руинирају, признају Косово, и приде нас лепо уведу у НАТО да имамо где да гинемо. И овако имамо где да гинемо, али њима треба још.

А и ови морају да се накраду, али немају више одакле. Није лако красти од сиротиње, мада њима и то некако полази за руком.

Али докле ће то моћи?

Сећамо ли се уопште шта је било јуче и знамо ли шта ће бити сутра?

Не сећамо се и не знамо.

(Блог Павла Ћосића, 10. 6. 2014)

Categories: Преносимо