Генадиј Волков: О „Украјинској војсци“

(30 5. 2014, извор)

Недавно сам посетио „источни фронт,“ логор 51. Посебне мобилне бригаде (ОМБР) Украјинске армије. Ово је јединица која је недавно имала 17 мртвих и 30 рањених у сукобу са непознатим нападачима, претпоставља се сепаратистима (или Црном гардом олигарха Коломојског – прим. прев.).

genadij-volkov

Генадиј Волков

Утисци с пута су мучни. Дозволите ми да објасним.

Бригада има нешто преко 4 000 људи, углавном из Волиња, са запада Украјине. Логика је јасна – лакше је „западнима“ да пуцају на „источне,“ кад им је менталитет стран. Нажалост, стварност је компликованија.

Војници на барикадама су веома пажљиви. Недавна трагедија их је подсетила да су правила борбе крвљу исписана, и да им животи зависе од њих. Дакле, посада на барикадама је веома пажљива. МЕЂУТИМ: војници су ми признали у приватним разговорима да су барикаде углавном за украс. Сепаратисти се слободно крећу сеоским друмовима. „Ми овде штитимо себе, и то је то.“

u-1

Наш конвој, предвођен џипом са народним посланицима из Волиња који су носили поклоне за војску – панцире, ноћне наочари и нишане и томе слично – пратио је камион са одељењем војске и официром. Испоставило се да војници никада нису видели борбу. Само је командир био у борби – јер су га умало убили наши. Ово нам је испричао: група војника је послата да нађе неког пуковника који се загубио у свом теренском возилу (УАЗ). На месту где су га тражили, нашли су армијски џип – али су одједном из жбуња искочили наоружани људи у униформама и црним маскама. Одред је помислио да су сепаратисти, па су нагазили на гас – на шта су униформисани припуцали. Возач је погинуо, још један човек је рањен, а за маскиране се испоставило да су локални батаљон одбране. Истражни судија је дошао на увиђај пијан. Полиција је игнорисала пријаву. Нико није кажњен, вели човек који нам је ово испричао. Ето шта се дешава када се боре људи у истим униформама, са истим оружје, и без обележја.

u-3

Кад смо већ код униформи, Украјинска армија не може да обуче своје војнике. Војска на барикади личи на мексичке бандите или кавкаске муџахедине – нека врста паравојске обучена у мешавину цивилне одеће и униформи скупљених широм света. Многи артикли одеће су изношени и прљави.

Што ме води до следеће теме. Не бих да ширим панику, али нема песме без речи. А војници су ме замолили да пренесем следеће речи: „Овде нас држе против наше воље, у животињским условима, сви су нас лагали.“

u-5

После много разговора са борцима, потпуно сам – опростите на изразу – шокиран у три лепе мајчине.

Прво, нико од њих није добровољац. Сви су мобилисани, стиче се утисак малтене насумице.

Питао сам дечака из Волиња са пушком (сви су наоружани): „Како су те мобилисали?“ Он вели: „Одвели су ме у војни комесаријат, фотографисали, истог дана ми дали папире, ставили на воз и послали у војску. Дали су ми пушку и муницију, и ево ме. Нису ми још дозволили да пуцам.“

u-2

Шокиран, питао сам: „Како мислиш, нема пуцања? Зар ниси прошао основну обуку?“

„Јок, нисам никад био у војсци.“

У мајчину!

u-7

Овај момак је видео војску и аутомате само на филму – а сад су га мобилисали и послали у Стаљинград! И сад ће нека курва да ми прича о Стаљину и Жукову који су „непријатеља давили сопственим лешевима“. Ево вам топовско месо, у независној Украјини 21. века, којом крпе рупе на „источном фронту.“ Лудило! Нова 1941! Одвели су студенте који нису завршили факултете, сељаке који нису изорали земљу.

Успут, бригада је механизована само на папиру. Ако је веровати војницима, већина возила стоји на пољанама Доњецке области, непокретна јер није технички исправна. То не звучи невероватно кад гледате БМП-ове и антитенковске топове који су последњи пут видели фарбу пре Гагариновог лета.

u-4

Услови под којим ови јадни људи живе већ 2 месеца вероватно су против Женевске конвенције. Глави проблем је страшна несташица воде. Сваки дан војници тешко раде, али немају где да се окупају или оперу одећу. Пољско купатило – шта је то? Немају чак ни за пиће. Видите на снимку шта користе као пијаћу воду. Неке хране има, али нигде ни трага од пољских кухиња које се приказују на службеним армијским церемонијама у граду.  Храна се припрема на логорским ватрама или рововским пећима из 1940-их.

u-16

Прастари шатори су бушни као сито. Војници спавају на прљавим мадрацима, на земљи, попут скитница. Нема кревета ни покривача. Да је зима, вероватно би се појавиле тифусне ваши.

Обећана добровољачка плата не постоји. Војници су за април добили 1300 гривни, али су то већ потрошили на храну и воду у локалним продавницама. Спасавају их породице, које им шаљу храну и паре. Просто речено, војска се издржава од својих и породичних пара – а пошто су многи од ових момака пре рата једини издржавали породице, можете замислите какав им је морал.

u-8

Не изненађује, онда, што је војска углавном пијана. Стигли смо у логор бригаде рано предвече, и остали неколико сати. Број пијаних војника је на моје очи растао. А сваки је наоружан. Официри то виде, али су кукавице па ништа не кажу. У ствари, не желе да смарају војнике без потребе. Срећом, пијани војници нису агресивни; не пију да нађу храброст, већ из безнађа.

u-11

Растужени овим утисцима, кренули смо кући. У Дњепропетровској области зауставили су нас на барикади са украјинском заставом. Људи у цивилу, са калашњиковима, осећали су се надмоћно и чинили све да нам упропасте дан. Сеоским језиком су нам тражили документе, постављали глупа питања типа „каква је то ТВ кућа? Ко вам је господар?“ Нису нас бацили на земљу, али кад су схватили да им се не исплати да нас даље зајебавају, испратили су нас речима: „Ајде, одјебите сад.“ Ако их сепаратисти заскоче током ноћи, неће ми бити жао.

u-14

Стали смо да једемо у најближем селу. Питали смо мештане какав је оно олош (пошто се нису ни представили). Веле, то је нека локална „самоодбрана“, али су се свима замерили кад су „наплаћивали“ пролаз по 150 гривни, а оне који нису имали да плате терали да певају украјинску химну. Сасвим другачије је било кад смо из Доњецка ушли у Запорожје – дочекали су нас опрезни али пристојни људи у униформама, са сачмарицама и ознакама (мислим) пуковније „Хортиза“. Кад су схватили да нисмо терористи, пожелели су нам срећан пут, као пријатељима.

И то је крај ове бајке.


u-9 u-10
u-12 u-13 u-18 u-17
Генадиј Волков (Геннадий Волков) је украјински репортер

Фотографије: Генадиј Волков

Посрбио: Небојша Малић

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s