(Antiwar.com, 6. 3. 2003)

Пошто се фрустрирана Империја упиње да оправда што се оправдати не може, и планирани напад на Ирак започне уз било какав одржив изговор, било је само питање времена када ће неко да потегне преседан интервенција на Балкану.

Клинтонов бивши дипломатски батинаш, Ричард Холбрук, жалио се у Вашингтон посту 23. фебруара да су Бушисти проћердали „вођство“ које су он и његови господари створили балканским интервенцијама:

„Клинтонова администрација и наши НАТО савезници одлучили су 1999 да бомбардују Србију (77 дана) без тражења одобрења од УН, пошто је било јасно да ће Русија да уложи вето на сваки предлог. Контраст са наводно снагаторском Бушовом администрацијом је тим већи када се узме у обзир да је Садам Хусеин далеко гори од Слободана Милошевића, и да је Ирак за собом оставио дуги траг прекршених резолуција УН, док по питању Косова није било ниједне.“

Холбрук јесте арогантан, ниподаштавајући, прост, лажљив и неподношљив, али се барем не претвара да није. Он овде врло јасно тврди да су САД и НАТО буквално извршили међународну верзију убиства са предумишљајем – без последица! – и да то исто када је реч о Ираку треба да уради Буш. Оправдање? Зашто? Раније у истом тексту је написао:

„не треба потцењивати способност силе као силе, као што смо видели из снажне и прецизне употребе ваздушне силе у Босни 1995 и на Косову 1999.“

Ни на једном месту у тексту не спомиње наводно „хуманитарни“ карактер интервенција Империје на Балкану. А само у овој једној реченици користи „силу“ три пута. Мада ово не мора да буде (али јесте) одраз приоритета Империје, сигурно открива приоритете самог Холбрука.

Патворено неслагање

Холбруковаразмишљања брзо је оспорио консиљере Буша 41 Џејмс Бејкер, а четири дана касније и промотер Вијагре Боб Дол – али само донекле. Наиме, Бејкер је оспоравао Холбрукову оптужбу да Буш 41 није 1991. „завршио посао“ али се сложио са позивом да Буш 43 прво нападне, па онда расправља. С друге стране, Дол је верглао своју омиљену мелодију: да су Холбрук и Клинтонисти предуго чекали и премало учинили да спасу „угрожене Босанце“ од „српске агресије.“ Притом ниједан у ствари није оспорио Холбруков основни аргумент силе – која је корисна и пожељна, а кога брига за законе или образ. Али то вам је данас „дебата“ у Вашингтону: сви се слажу да је масовно убиство „државнички потез“, само се споре око детаља.

Стилске вежбе из изговора

Исте седмице, још једна расправа се одигравала на страницама Међународног Хералд трибјуна. Волфганг Петрич, бивши намесник Империје у БиХ, одбацио је поређења Косова 1999 и Ирака 2003, звучавши готово као глас разума. Али то му није било претерано тешко, јер је за супарника имао Ветона Суроија. Наиме, Суроијево поређење Хусеина са Милошевићем пре пар недеља до те мере је било прожето безумљем, да је ово само врхунац:

„До промене ће доћи тек када почну да падају бомбе.“

Суроијева вера у исцелитељске моћи бомби је просто болесна. А њега сматрају „умереним“ косовским Албанцем!

Петрича, међутим, МХТ представља као „главног преговарача ЕУ на мировним преговорима у Рамбујеу 1999“. А пошто је Рамбује био најобичније рекетирање замишљено да обезбеди повод за НАТО агресију, отуд Петричево позивање на међународно право и легитимитет УН звучи испразно.

Обе расправе, и Холбрук-Бејкер/Дол и Петрич-Сурои,  водиле су се око детаља империјалне интервенције, али нико од њих није доводио у питање њену ваљаност. Док се не призна да Империја није имала право да започне рат ни 1999, ни данас, поређења Косова и Ирака само су стилске вежбе из тражења изговора.

Лекције Косова

То, међутим, не значи да се из Косова не може извући наравоученије за оно што предстоји у Ираку, од терористичког бомбардовања да измишљених прича о зверствима. Ако је судити по Балкану, ко преживи може да очекује протекторат Империје, у којем ће морати да опстане под легијама империјалних бирократа, „напада из освете“ и повремене голе силе окупатора. Неће то бити никакво „ослобођење“ како обећава Император, већ кошмар.

Косово није никакав блештави пример империјалне врлине, већ „зона сумрака“ у којој логика попушта пред лудилом а безумље се проглашава за мудрост. Када су косовски Срби покушали да сачувају оно мало живота и имовине што им је остало под окупацијом, Албанци су заурлали да је свака „подела Косова… неприхватљива“ док је намесник Империје осудио „моноетничке институције.“ Албанцима, дабоме, не смета што деле Србију (чији је Косово део, је ли), док је НАТО окупација створила готово моноетничко (95%) албанско Косово, у којем преостали Срби и остали опстају једино да би били смоквин лист „мултиетничности“.

Чак је и Албанија осудила српску аутономију као „неприхватљиву“ (опет тај израз) појаву која би „оштетила суживот“ (!). Као да службена Тирана не зна да „суживот“ на Косову данас значи албанска убиства Срба – па и других Албанаца – без страха од казне, и разарање непроцењивих споменика културе.

Превара са „ратним злочинима“

Сад ће неко рећи да је страх од казне ипак настао прошле седмице, када је Хашка инквизиција оптужила четворицу терориста ОВК за мучење и убиства Срба и Албанаца. Хјуман Рајтс Воч, омиљени чауши Империје, издали су саопштење како оптужнице „побијају тезе критичара Трибунала да се игноришу злоупотребе косовско-албанских побуњеника.“ Али то просто није случај. Да је „Трибунал“ заиста био заинтересован за „злоупотребе“ ОВК, давно би већ оптужио Хашима Тачија, Агима Чекуа и Рамуша Харадинаја. Само, тај исти Трибунал уопште нема легитимитет, па је онда све свеједно. С обзиром на политичку природу Инквизиције, уопште није далеко од памети теорија да су четири „ситне рибе“ из ОВК оптужене управо да би се створио лажни утисак непристрасности.

Није први пут да Инквизиција подиже оптужнице у политички подобном тренутку. Милошевић је оптужен када се НАТО суочио са кризом легитимитета. Неколико хрватских генерала је оптужено као „доказ“ непристрасности (што је ХРВ пропратио идентичним саопштењима), а и политичари босанских Срба су одведени у ланцима када од њих више није било користи на терену.

Један од њих, Биљана Плавшић, управо је осуђена на 11 година затвора. За особу од 72 године, то је практично доживотна робија. Адвокати Плавшићеве били су запањени овом наградом за њено спектакуларно „признање,“ док су неки Муслимани протестовали да је казна „преблага.“ Смрт им није довољно оштра?  Толико о фамозном „помирењу.“

Овакав исход назирао се месецима. Признања нису помогла жртвама Стаљинових монтираних процеса, па зашто би било другачије на истим таквим процесима Империје? Притом су се Плавшић и њене колеге борили против режима који је сарађивао са Ал-Каидом. Толико, дакле, и о „рату против тероризма.“

А сада, у репризи балканских догађаја на Блиском истоку, Империја тражи да се Садам Хусеин и други ирачки званичници оптуже за „ратне злочине“ – да ли из 1991, или овог рата што још није почео, свеједно. Оваква кафкијанска дистопија не би била могућа без Хашке Инквизиције.

Последице интервенције

Требало би имати на уму и последице империјалне интервенције на Косову и потоње окупације покрајине, односно вероватноће да се сличне ствари десе и у Ираку.

Када је НАТО напао, бомбардовао, и за то није сносио никакве последице, међународно право изгубило је сваки смисао. Поврх живота и имовине уништених бомбама, после окупације дошло је до масовног прогона неалбанаца са Косова. Ово етничко чишћење под кишобраном НАТО представља проблем и данас. Небројени споменици културе на Косову, неки стари сторине година,  намерно су разорени. Ирак је препун остатака најстаријих људских цивилизација; колико ће њих страдати у планираној ракетној олуји?

„Ослобођено“ Косово је постало уточиште за кријумчаре дроге, оружја и робова, као и база за терористичке покрете у Македонији и јужној Србији (Прешевска долина). Гангрена се сада шири и на север Србије, где етнички и политички сепаратисти без имало стида грабе власт. Чак је и садашња политика „промене режима“ прво испробана на Србима, при чему се Косово користило као полуга. Захваљујући томе, Србијом данас управља банда опасно заведених разбојника, која своју готово апсолутну власт (иако безначајну по светским мерилима) дугује Империји.

Прстен безумља

Круг се тако затвара. Загребите по површини било којег сукоба, наћи ћете Империју. Ако не ову, онда њене претходнике. Где год она крене, за њом иду смрт и очај. Није проблем у злоупотреби моћи Империје – сама њена употреба је зло. Толкин је био у праву: моћ је ватрени прстен, сама по себи циљ. Сила сама себе ради, да парафразирам Холбрука.

Зар није очигледно, из свега овога, шта су плодови Империје? Реч је о облику паразитског лудила које зарази народе и државе и неминовно их одведе у гангрену и пропаст. Прво у подручјима које организам-домаћин освоји – Балкан, Блиски исток, итд. – али пре или касније и у организму самог домаћина, са једнаком суровошћу с којом убија и остале жртве. Још има времена да се ово лудило заустави, али то захтева спремност да се науче стварне лекције Балкана, а не да се расправља о детаљима зла.

Categories: Поново прочитати/погледати