Жељко Цвијановић: Зашто је рушен Нови стандард?

Хаковање сајтова и уличне револуције одавно нису оружја Давида против Голијата, већ технике на које Голијат готово да има монопол

Драги пријатељи, поштовани читаоци,

Нови Стандард је поново пред Вама. Последњих недеља, слично као уочи избора 2012. године, одолевали смо бројним хакерским нападима. Најјачи, са једног сервера смештеног у Немачкој уследио је у уторак 18. фебруара увече. У току ноћи, када је напад изведен са 400 компјутера, запретио је да уништи сервер на коме смо били смештени и све остале сајтове који су се налазили на њему. Упркос својој заштити, сајт је био прилично оштећен. Успевали смо да га скрпимо и сваког од наредних дана покушавали да га вратимо, али напади су се сваки пут понављали једнаком силином.

ns-skrin

Ово што је данас пред Вама није „Нови“ Нови Стандард, већ недорађена верзија нашег новог изгледа, који смо припремали од половине децембра. На њему ћете наћи само најновије текстове, јер смо желели да се што пре поново појавимо пред читаоцима. Више од 20 хиљада текстова из архиве имаћете пред собом наредних дана, када ћемо имати времена да се побринемо и за то. Пред Вама је и дуго планирано ћирилично писмо, док ћемо наредних недеља, како будемо утезали сајт, омогућити и опцију на латиници за оне који више воле тако.

* * *

1.

Кад је сајт оборен, нисам желео да се обраћам јавности, да издајем саопштења, нисам упирао прстом у кривце, нисам случај пријавили полицији. Због тога што нам је онемогућено право да радимо, нисам ни покушавао да стварам моралну панику у јавности. Зашто?

Зато што нисмо хтели да будемо део општег загађења српског јавног простора, чија се целокупна динамика, сем нешто часних изузетака, своди на реченицу Ивана Карамазова да ће “један гад (ће) убити другог гада”. Колики је само новинарски олош протеклих година и месеци закукао у том јавном простору како му је онемогућено право на рад, како га онолики центри моћи у Србији спречавају да грађанима саопштава истину? Колико је само тог полусвета, тврдећи да му прете зато што “руши табуе” (њихова омиљена синтагма), добило полицијског обезбеђења и почасти у Србији, у којој се јавна признања углавном додељују на срамоту не оних који су њима обасути, већ нас који то гледамо.

Нисам желео да стојимо у том реду, нити сам био спреман да тражим ту врсту емпатије, нити бих је – да будем сасвим поштен – добио. Зато смо трпели, радили и ћутали, плаћајући цену наше одлуке да се не мешамо у тај владајући дискурс. Ћутали смо и када је у априлу 2009. пресуђено штампаном издању Стандарда на ручку у једној београдској дипломатској резиденцији, на коме је увек спремна српска политичка и пословна елита негодовање амбасадора једне моћне земље на писање Стандарда протумачила као пресуду, њима дату да је изврше. Стандард је тада остао изван опште медијске еуфорије коју је изазвала посета Џозефа Бајдена Београду, показујући скепсу према његовој тадашњој идеји да се САД и Србија „слажу да се не слажу“ о Косову и Метохији. Власт је тада поверовала, или се бар претварала да изгледа тако, како је пронашла формулу за добре односе са Америком, медији су поделили њено одушевљење, Стандард је јавно посумњао да је то тако, и преко ноћи остао без оглашивача. Тако је настао Нови Стандард, мањи од Стандарда таман за онолико колико компромиса није био спреман да направи.

2.

Када је Борис Тадић пао са власти, одбио сам неколико мање или више примамљивих понуда да обновимо штампано издање. Рачунао сам и, нажалост, био у праву да још није време, и да мера слободе у Србији не превазилази величину Новог Стандарда са минималним бројем ангажованих људи и његових 15 хиљада читалаца дневно. Да ли сам погрешио? Да ли је Нови Стандард ипак превазишао меру слободе која је могућа у српским медијима? Или је он остао исти, а мера слободе се поново смањила?

3.

Одговарајући на то, одговорићу и на питање које, претпостављам, највише интригира читаоце Новог Стандарда? Ко се ангажовао и зашто да нестанемо са мреже? Власт? Да, била је то власт, ако под тим подразумевамо оне који заиста управљају Србијом и њеним јавним простором, не излазећи на изборе. Не, то није била власт, ако под тиме подразумевамо неколицину ликова који се појављују на телевизијама и сликају за новине, који излазе на изборе и које неупућени доживљавају као свет који влада Србијом.

Може ли то да се одреди конкретније? Може, али – пошто је цела ствар, како Нови Стандард већ дуже време настоји да укаже, много суптилнија и опаснија од оне коју видимо голим оком – то ће читалац морати да освоји целу причу.

4.

Наиме, рушење Новог Стандарда догађа се у тренутку када у Кијеву започиње финале насилног уличног расплета. Готово сви српски медији о томе извештавају једним гласом, срамно дезинформишући грађане о тамошњим догађајима. Тако на српском читамо да у Кијеву гину само мирни демонстранти (уосталом, како се то наоружани људи који пуцају на полицију зову демонстрантима). Међу новинама посебно су се истицале једне, које су отишле толико далеко да су тврдиле како су „демонстранти“ молотовљевим коктелима одговорили на Јануковичево извођење тенкова на улице. Као доказ, испод текста је ишао видео клип, на коме се видело како „демонстранти“ „молотовима“ са више страна засипају неку гвожђурију, која, међутим, није никакав тенк, већ обичан полицијски транспортер, каквим се излази на улицу свуда на свету где демонстрације запрете одвијању нормалног живота.

Речју, у Србији се о Украјини извештавало мимо праксе како се овде пише о спољнополитичким догађајима. Већ по томе што су прозападне снаге у тој земљи у српским медијима довођене у питање мање него домаћи заштићени владајући политичари за исто време, видело се да је толика контрола у третману Украјине догађања у тој земљи третирала као унутрашњи проблем чак важнији од домаћих избора.

5.

Пре него што одговорим на питање какве везе има Украјина са рушењем Новог Стандарда, подсетићу читаоца на неколико важних изјава које су повезивале Србију и Балкан са кијевским догађајима. Ноторни Јелко Кацин, је 12. фебруара, само осам дана дана уочи почетка кијевског финала, у интервјуу за БХТ у Сарајеву надменошћу империјалног чиновника рекао следеће: „Ако пратите развој ситуације у Украјини, видећете за коју седмицу или две како ми поступамо према неодговорној политичкој елити. То ће бити поруке и за вашу политичку елиту“. Утицајни европски парламентарац Дорис Пак се 19. фебруара медијском сервису Европског парламента поверила како је „јако дуго чекала немире у Босни и Херцеговини и у Украјини“, у којима, додала је, „политички лидери не желе да постигну компромисе“, због чега ће „почети да слушају глас народа”. Претње су, бар што се Украјине тиче, остварене. Остали нека се припреме. Зато ћемо се претходно подсетити Кијева да видимо на који начин се то из Вашингтона и Брисела „поступа са неодговорном политичком елитом“.

6.

Када се чинило да Кијев остаје заглављен у уличном насиљу и да се као последње решење намеће оштар одговор власти, она је тај одговор испланирала и најавила под именом “антитерористичке акције” украјинске полиције. Да би спречили слом “евромајдана”, у Кијев 20. фебруара долазе шефови дипломатије најутицајнијих и најзаинтересованијих земаља ЕУ – Немачке, Француске и Пољске. Претходно су из Брисела украјинске олигархе и недораслог Јануковича, огрезлог у корупцији и непотизму – који су знатно сузили број његових добитних комбинација – уплашили најавом санкција и замрзавањем њихових рачуна на западу.

Европски преговарачи Штајнамајер, Фабиус и Сикорски од изгубљеног председника Украјине изнудили су, поред осталог, повлачење полиције и нешто што се могло назвати „пузајућом капитулацијом“ – расписивање превремених председничких избора до краја године, владу са профашистичком опозицијом и смањивање његових уставних надлежности. Повлачење полиције са улица омогућило је да насиље уђе у завршну фазу. Када су наоружани типови са марамама и фантомкама на глави заузели парламент, испрепадани посланици, чак и они из Јануковичеве партије, помогнути са нешто претњи и батина, изгласали би све што се од њих тражило, а камоли Јануковичев опозив.

Тако су тројица дипломата ЕУ Украјину изручили профашистичким снагама на исти онај начин како је Чемберлен у септембру 1938. изручио чешке Судете Хитлеру. Истина, Хитлер је чекао пола године да прекрши Минхенски споразум и окупира целу Чешку, док је заточницима “евромајдана” за то требала цела једна ноћ.

Да ли се ЕУ тада осетила пониженом будући да је заложила свој ауторитет у споразум са Јануковичем, пристајући да буде гарант документа који није живео ни један дан? Није, био је то део плана, судећи према изјави шведског шефа дипломатије Карла Билта, који је од Јануковича дан касније захтевао да потпише одлуке Раде којима је фактички извршен државни удар. Није, судећи према изјави пољског шефа дипломатије Радослава Сикорског, једног од учесника у потписаном споразуму. У Украјини, рекао је, није извршен никакав државни удар.

7.

Нагледала се Србија за последњих 20 година много минхенских споразума, изведених на њеном живом државном ткиву. Али зар се није у Кијеву отишло још један корак даље на том путу? Није ли украјинска претња темељна чињеница која ће данас и у будућности пресудно обликовати српску политику? Није ли Александар Вучић потрошио готово цео свој интервју америчкој мрежи Си-Ен-Ен да објасни како је Србија једна стабилна држава, тако далеко од онога што данас јесте Украјина и што се очигледно спрема Босни и Херцеговини? Није ли он, на крају, уплашен неким најавама?

Наравно, он веома добро зна колико је Србија стабилна и колико би било довољно ударничког рада српских медија – које, важно је рећи, не контролише он, већ исти они који су запалили украјински пожар – да се та стабилност распадне као мехур од сапунице. Говорећи о стабилности, још је важније знати, Вучић је заправо говорио о нечем другом. Он се заклињао да Србију води „одговорна политичка елита“, таман онаква против које неће бити неопходно предузимати ни украјински ни босански сценарио.

Шта то значи? Значи да смо на прагу „источноевропског пролећа“.

То је разлог зашто медији попут Новог Стандарда треба да нестану. Јер у томе што следи – да се послужим скоријим аналогијама – можете бити Катар, под условом да испуњавате све обавезе које би испуњавали они који би били доведени на власт после „мирних демонстрација“; можете да будете Египат, у коме ће власт бити замењена другом, много кооперативнијом и, што је још важније, са револуционарним легитимитетом, коме је, што се учинака тиче, само небо граница; а можете да будете и Либија, у којој пала крв још није опрана са улица. О чему се ту ради?

8.

Добар део Источне и Јужне Европе – од Србије и Републике Српске, преко Македоније и Грчке, до Бугарске и Румуније – тонући политички и економски под притиском свог прозападног геополитичког избора, доспео је до саме ивице. Владе у тим земљама, под великим притиском очајних грађана, чији су животи претворени у пакао, почеле су или се спремају да, без обзира на безнадежно прозападне корумпиране елите, преиспитају свој геополитички избор. Сасвим конкретно: како би, на пример, Николић, Дачић и Вучић могли грађанима Србије да објасне како није у њиховом интересу Јужни ток, за који је свако од њих лично гарантовао Москви, и како би могли да спрече да Јужним током и другим руским понуђеним инвестицијама пут Србије не продре и политички утицај? Веома тешко, наравно. Због тога је претња “источноевропским пролећем” још једна уцена пред Србијом, можда монструознија него све претходне, а било их је.

Те уцене засад су произвеле два ефекта. Са једне стране, „реформе“ које западне силе очекују у Србији ту су да отклоне сваку могућност преиспитивања њеног геополитичког избора и окретања сарадњи са Русијом. Јер влада која се окрене Русији не може бити демократска, а као таква мораће се суочити са уличним расплетом. Српска власт, и садашња, а будућа још више, гарантоваће свој курс и тиме што ће своје редове напунити и отворити се утицају годинама и деценијама доказиваних западних клијената, које тако нешто не би могло да западне ни на каквим изборима. Тај свет је дакле гаранција да неће бити никаквог застоја на српском путу у ЕУ. У то име тај свет добио је мандат да српске медије припреми за жељени расплет српске агоније, у њему треба тражити оне који су покушали да онемогуће Нови Стандард.

Није у праву онај коме ова дијагноза изгледа као амнестирање власти самим тим што нико из њених редова није наручио рушење Новог Стандарда. Онај ко је то урадио, тај “нови пријатељ” српске власти, то је учинио позивајући се на њен ауторитет. Исто као што одговорност власти не смањује пристајање на уцену “источноевропским пролећем” јер она је најодговорнија за то што је Србија плодно тле за један такав крвав експеримент.

9.

Читаоцима на крају остајем дужан одговор зашто су се на том индексу нашли Нови Стандард и још неки сајтови који су прошле недеље рушени и ометани, а не неки други? Зато што су “патриотски”? Не, многи сајтови који се убрајају у ту групу нису ометани. Нови Стандард смета због тога што одбија да динамику српског политичког живота сведе на питање власти и опозиције, упорно доказујући да у Србији постоји и нешто што се може именовати као “надвласт”. Зато што не верује да тензија између прозападне власти и прозападне опозиције у Србији решава иједно питање у Србији. Зато што јасно уочава опасност од уличног расплета, што не сматра за Србију добрим што се власт, колико год били критични према њој, нашла пред том претњом, и што је ту позицију осведочио пишући о Украјини.

„Патриоте“ који прижељкују или више или мање гласно позивају на улични обрачун нису се показали непожељним у тој конструкцији, док у незнању уверавају своје читаоце да се овде ништа не може завршити без куке и мотике. Такви, они ће бити пожељан партнер, нека врста корисних идиота, који би све што се спрема могли да започну, не знајући да они неће бити ти који ће то и да заврше. Они који освештено упозоравају на опасност од грађанског сукоба, једнако притом критикујући власт, демистификују позицију сваког насиља, и оног “патриотског” и оног “проевропског”. Као најгласнији, најутицајнији и најупорнији у изношењу тих идеја, Нови Стандард је морао да буде онеспособљен.

10.

Хаковање сајтова, захваљујући својим почецима, обично се везује за слику неких побуњених преинтелигентних клинаца, који разбијају заштите великих система, стварајући им проблеме. Тај топос Давида против Голијата једнако се везује за нашу перцепцију о револуцијама, у којима се понижени народ обрачунава са злим режимима који их тлаче. Нажалост, та слика нема ничег заједничког са истином. Голијат је одавно овладао средствима гериле – и хаковањем и револуцијама – ради се само о томе да се он једним поступком мимикрије јавности представи мањим од Давида.

Ако бисмо сви скупа почели озбиљно да размишљамо о томе, рекао бих да време у коме није било Новог Стандарда није било узалуд потрошено.

(Нови стандард, 24. 2. 2014)



Categories: Преносимо

4 replies

  1. Хвала г. Цвијановићу на овом објашњењу које заиста отвара очи.

    Због преласка на ћирилично писмо сте добили још једног читаоца.

    Пуно среће и успеха у будућем раду.

  2. Драго ми је да се Нови Стандард појавио, пресрећан сам што је на ћирилици (мада је пречесто Ђирилица, не разумем то мешање Ђ и Ћ!?).
    Ипак не могу да не приметим да господин ЖЦ помиње само „неке друге оборене сајтове“, добро он свој сајт рачуна у велике и то може бити и у реду и тачно али мислим да је могао да помене Напредник клуб и Стање Ствари, а ако зна и за још неке оборене сајтове да и њих помене
    Не могу ни господину А. Лазићу да верујем на реч да је оборен због Украјинске кризе, али ипак је у свом тексту поменуо неке доказе, неке екране и неке слике, рекао шта је тачно разлог и мислим да помиње и неко писмо од WordPress запосленог…… Волео бих да сам видео тако нешто осим уоппштене Жељкове приче да је „оборен због Украјине….“ и да је „400 рачунара из Немачке напало…“ И још ми је сумњиво што није одмах рекао, а то је и неозбиљно. Овако сачекао па да види шта ће и како ће

  3. И још нешто, преносим овај кмоентар баш са Новог Стандарда који и сам делим и мислим

    „вино • 10 minutes ago

    За давање суда о украјинском/источноевропском пролећу је рано – време за свођење рачуна ће доћи тек за 5-10 година.
    Али, с обзиром да се у чланку помињу и паралеле са изборима 2012, желео бих да подсетим шта се тада догађало на Новом Стандарду.
    У времену између два изборна круга, овај портал је:
    – међу првима покренуо питање изборне крађе,
    – један дан објавио да је Николићева одлука да иде на други круг „последњи ексер на мртвачком ковчегу за Србију“,
    – одмах сутрадан позвао да сви здушно подржимо Николића, јер је то људски.
    У времену после тих избора, кад је СНС преузимао власт, Нови Стандард више никад није помињао изборну крађу, већ је пажњу понајчешће усмеравао на борбу против тајкунске корупције, учвршћујући на тај начин СНС на власти.
    Тада се говорило да је, без обзира на све, „боље Тома него Тадић“, али са ове дистанце то баш и не изгледа тако. Не кажем да је Тадић бољи (лично мислим да је он баш најгори од свих), него кажем да је давање легитимитета СНС-превари чин са трајнијим последицама.
    Због свега овога, моје поверење у Нови Стандард је нестало, и ја сад не верујем чак ни овим причама о хакерским нападима. Уместо таквих прича, више бих волео да се уредник присети поменуте 2012, и на неки начин да суд о сопственом понашању тада.“

    http://standard.rs/index.php/politika/28477-2014-02-24-22-29-04#comment-1259501690

  4. Evidentno je da je vođen informatički rat protiv svih sajtova koji su veću pažnju posvetili proruskoj viziji dešavanja u Ukrajini prethodnih dana. Samo bih predložio jednu stvar: zašto vlasnici napadnutih sajtova (pre svega mislim na Novi standard koji je značajno veći sajt) ne potraže pravdu na sudu? Naravno, nisam naivan da mislim da bi jedna takva inicijativa bila dočekana uz osmehe i odobravanje ali bi barem i pokušaj morao biti notiran i ako ništa drugo mogao bi da posluži kao ubedljiv dokaz za pristrasnost i nekompetentnost sudstva (ako ne bi reagovali adekvatno). To što su napadači iz inostranstva ništa ne mora da znači a verujem da postoji mogućnost da se pokrene procedura i pred sudovima zapadnih država (koji i pored svih manjkavosti ipak često rade svoj posao).

Оставите коментар