(Göteborgs-Posten, 29. 1. 2014)

Ратови у бившој Југославији су били ужасни. Наши велики медији спомињу нажалост стално оне који се у очима западног свијета сматрају достојним жртвама ових ратова. Хиљаде побијених Срба се у принципу никада не спомињу, пише историчар Ленарт Палм (Lennart Palm)

Прије коју недељу је ГП (Göteborgs-Posten, највећи јутарњи дневни лист западне Шведске прим. прев.) објавио два чланка о масовним гробницама из рата у садашњој Босни и Херцеговини, које је написао слободни новинар Анике Хамруд (Annika Hamrud). Писац чланака је посјетила новооткривену масовну гробницу у селу Томашица. Полази се од тога да су жртве Муслимани, починиоци Срби, а успут се спомињу и Роми и Хрвати. Садржај гробнице је ужасан, а ГП није био шкрт по питању језивих слика. 

Ратови у бившој Југославији су били ужасни и не постоји разлог за сумњу у податак да су сахрањени били босански Муслимани. Нажалост, и ови чланци су још једни у бескрајном низу чланака у нашим великим медијима, новинама и на телевизији, који се баве онима који су у очима западног свијета „достојне“ жртве југословенских ратова. Хиљаде побијених Срба се у принципу никада не спомињу.

Следеће статистичке податке је представио интернационално финансирани Истраживачко документациони центар из сада већ потпуно муслиманског Сарајева: 97 207 особа је изгубило живот или нестало у току рата у Босни и Херцеговини између 1992 и 1995 године. То чини 2,22 процента од броја тадашњих становника републике (истовремено ово је значило да је тај број само половина од броја жртва који су медији тада ширили). Од набројаних 39 684 се сматрају цивилима, а 57 523 војницима – 16 662 од ових 97 207 су нестали. Од укупног броја жртава 64 036 су босански Муслимани, 24 905 су Срби, 7 788 Хрвати, а 478 су припадници других народа. Од свих војника 98,5 процената су они који су погинули у борби.

Проблем по питању вредновања извора

Од свих жртава мање од 66 процената су били босански Муслимани. Израчунато је да су половина жртава босанских Муслимана били војници, што значи да укупно око 33 процента свих жртава су били муслимански цивили. Овде постоји један проблем по питању вредновања извора – у разним изворима је постојала тенденција да се потцјењује удио војника у укупном броју муслиманских жртава – масовне гробнице садрже готово само мушкарце у војноспособној доби (жртве у масовним гробницама око Сребренице су у великом обиму припадале муслиманској 28. дивизији).

У овом контексту треба се подсјетити и тога да су босански Муслимани били ти који су водили највећи број ратова: против босанских Срба, против босанских Хрвата али и међусобно – сарајевски режим Алије Изетбеговића против западнобосанских сународника под командом Фикрета Абдића.

У споменутим чланцима има и потпуних нетачности: Хамруд спомиње једну Муслиманку које је пребачена у српски „логор смрти“. Читаоца ово наравно асоцира на Аушвиц. Али такви логори нису познати у југословенским ратовима који су се водили 90-их (у току Другог свјетског рата хрватске усташе су имале један такав велики логор за истребљивање – Јасеновац). Она пише и да су ти логори „откривени од стране британских новинара“ и спомиње „слике исцрпљених мушкараца иза жице“. У стварности се ради о затвореничком логору Омарска и о Трнопољу, логору гдје су евакуисани били измјешани са затвореницима. Слике су направљене од стране западних новинара који су били позвани од стране босанско-српске владе!

Исцрпљени човјек из Трнопоља, кога су много пута приказивали у нашим медијима, није уопште типична слика својих колега, који изгледају ухрањени. Такође није он тај који стоји „иза“ бодљикаве жице, енглеска новинарка Пени Маршал (Penny Marshall) је та која је стоји иза жице. Постоји доказ за само неколико неухрањених особа у обилном материјалу из српских логора, затвореници по правилу изгледају физички нормално. Тиме није речено да тешко насиље разних врста није постојало. Вриједно помена је и то да босански Муслимани никада нису пустили стране медија у своје многобројне затвореничке логоре.

Хамруд вјероватно није имала лоше намјере. Али, нажалост, описи тог типа које она, као и толики други, шире су дио пропагандног рата који траје десетинама година. Не пропаганда у смислу чистог фалсификовања, него у смислу изостављања значајних дијелова стварности и историје. Историја је на тај начин може начинити црно-бијелом. Јаке снаге имају интерес у томе:

• · Босански Муслимани могу прибавити симпатије у улози јединe жртавe
• · ЕУ-САД (укључујући Шведску) могу накнадно легитимисати чињеницу да су припомогли изазивању ратова у бившој Југославији путем дипломатског признавања дијелова легитимног члана УН-а у супротности са између осталог Хелсиншким уговором из 1975. године о неповрједивости граница у Европи.
• · НАТО добија аргументе за своје самопроглашено право да интервенише да би зауставио „геноцид“ (у на примјер Либији). Нажалост наши су медији одавно ушли у то коло.

Од стране Запада подржани муслимани Алије Изетбеговића су достојне жртве, на које треба стално подсјећати. Абдићеви муслимани, који су жртве раније поменутих сународника, нису достојни. Хрватске жртве су достојне, али само када су жртве Срба, не и када су жртве Муслимана. Ни једне српске жртве, ни у ком дијелу бивше Југославије нису достојне.

Када ће се обратити пажња на патње свих тих недостојних у току бруталног и непотребног рата у Босни и Херцеговини?

Превод: Justitia Pax Veritas

Наслов и опрема: Стање ствари

Categories: Посрбљено