Милош Милојевић: Успон Русије и русофобија из круга двојке

rusija_i_srbija-240Промена (гео)политичке парадигме може да буде прилично незгодна ствар. Ипак, интересантно је да геополитички центар који се сели на периферију (или полупериферију) никада (или готово никада) не изгуби у потпуности своју моћ и значај. И после Царства био је Рим – не тако моћан и сјајан, без луксуза прикупљеног из целе империје али у сваком случају известан сјај је сачуван и у најмрачнијим временима. И Њујорк ће остати Њујорк, иако по многим параметрима релативна геополитичка моћ[1] Сједињених Америчких Држава слаби. Центар светске трговине, банкарског пословања и живота на високој нози и даље ће бити центар ових делатности, додуше сигурно не једини а можда не ни највећи центар. Коме онда најтеже падају крупне геополитичке промене? Чини ми се да се могу уочити две главне групе: једна је политичка елита у центру која свој легитимитет црпи из надмоћног положаја Империје а други је компрадорска псеудоелита и помоћни башибозук који је прати.

Зашто је положај компрадорске псеудоелите посебно интересантан? Њен положај и материјално благостање чврсто су повезани са опстанком надмоћи империјалних патрона. Не треба, наравно, мислити да су само раџунџијски разлози одговорни за снагу подршке коју компрадори пружају империјалним интересима и за неспремност да се отворено сагледају политичке промене на светском нивоу. Никако! Компрадорски слој изгледа временом врло интимно присвоји интересе империјалних структура као властите. Искрена и дубока острашћеност коју у српској средини показују експоненти Империје не може да проистиче само из чистог рачуна (и кратке љубави).

Ово је, по мом мишљењу, оквир у коме би требало да се разуме недавно одржана НИН-ова дебата о руско-српским односима и њиховим перспективама. НИН покушава да оваквим дебатама симулира отворену политичку дискусију. Тешко је ипак отети се утиску да су овакве дебате отворене колико су и народни судови 1944/45. били судови. Избор учесника је такав да су идеолошке карте јасно подељене и тешко је да се чује било какав нов аргумент или чињеница. Али добро, за разлику од бројних других медија, НИН се барем труди да одржава привид отворености. Овај недељник је некада био светла медијска тачка током постпетооктобарског другосрбијанског медијског махнитања. Сада је ово махнитање постало званична државна идеологија (или нешто врло близу томе) па се и НИН углавном прилагодио том току – сваки читалац који прелиста бројеве од претходних неколико месеци може да примети врло улизички интервју са Хашимом Тачијем, подсмешљив интервју са Војиславом Коштуницом, насловницу посвећену браћи Битићи, некритичко слављење неолибералских догми и домаћег НВО сектора и много сличних садржаја који подилазе преовлађујућем начину размишљања.

nin-tribina-rusiНИН је, наиме, организовао (другу по реду) дебату под насловом Ђавољи адвокат: Руси су наши најбољи (не)пријатељи. Нажалост, нисам присуствовао дебати већ сам се са њеним садржајем упознао преко врло пристрасног извештаја Магде Јањић.[2] Трибину су организовали НИН, Фондација Конрад Аденауер (шта би ми сироти без немачких штифтунга), Факултет за медије и комуникације и Радио телевизија Србије. Став да је Русија пријатељ Срба заступали су др Драган Петровић са Института за међународну политику и привреду и Ђуро Билбија, уредник портала Факти. Против су били Јелена Милић, из Центра са евроатлантске студије и редитељ Лазар Стојановић. Интересантно да, ако изузмемо Драгана Петровића, међу учесницима није било стручњака за међународну политику. Поред тога ни за једног учесника се не би могло рећи да је специјалиста за руску политику (Петровић се поред Русије бави читавим низом других тема, а тешко да је Центар за евроатлантске студије установа компетентна за истраживање Русије).

Чак и ако занемаримо састав учесника, можемо да поставимо питање да ли је једна дебата о спољној политици постављена на добре основе ако се већ у наслову истиче пријатељство а не рецимо корист, узајамни интереси или нешто слично. Интересантно да и модератор Небојша Спаић на самом почетку поставља ово питање: зашто се говори о пријатељству када у међународној политици пријатељство није први и најважнији принцип? Прво на памет пада: можда зато јер је организатор дебате тако формулисао тему? Или јер пријатељство у међународним односима значи баш подударност интереса (краткорочних или дугорочних), учешће у заједничким пројектима и слично. Када се реч пријатељство овде користи у свакодневном значењу једноставно се промашује тема. Непрецизно задат оквир дебате омогућио је учесницима да се тематски расплињују па је тешко стећи утисак да ли они уопште говоре о истој ствари?!

nin-rusi-1

Први је са афирмативне позиције наступио Драган Петровић. Како Магда Јањић преноси, Петровић је прво присутне упознао са својим академским и ауторским постигнућима да би онда указао на неколико главних елемената зашто сматра да су Србија и Русија пријатељске земље: елементи дугог трајања односно историјске, културне и религиозне везе, супериоран руски положај у односу на најмоћније земље Европске уније из кога проистиче и руска надмоћ у међународним односима а одатле и логична тежња да Србија своје позиције саобрази русим позицијама. Модератор је, како се у извештају наводи, инсистирао да Петровић у једној реченици образложи зашто сматра да су Срби и Руси најбољи пријатељи. Одговорити на овако сложену тему једном реченицом је сумануто – замислите да неко инсистира да се у једној реченици одговори зашто су почели Први или Други светски рат, шта је узроковало холокауст или совјетско-америчке супротности у Хладном рату? Веома тешко је дати такав одговор а да он не буде симплификована карикатура једне сложене и вишеслојне области какав је дуготрајан однос између две државе или два народа. Стојановић је приговорио Петровићевом излагању да географска, историјска или културна блискост не значи нужно и пријатељство између народа. То је несумњиво тачно али је као и код неких других излагања у овој дебати јако тешко разазнати поенту Стојановићеве примедбе. То што пријатељство не проистиче нужно из географске/културне/историјске блискости не значи да пријатељство не постоји. Али чак и да пријатељство не постоји или да га није могуће дефинисати у контексту међународних односа, то не значи да однос са Русијом за Србију нема прворазредни значај.

За тему овог текста посебно је интересантан наступ Јелене Милић из Центра за евроатлантске студије. Количина некомпетентне острашћености која попут вулканске лаве навире из њеног излагања је фасцинантна! Госпођа Милић прво негира постојање руско-српских блискости, затим наводи да је пријатељство у међународним односима заправо посвећеност заједничкој стратегији и вредностима, и треће – говори о миту о економском стању у Русији које, по њој, ни у ком смислу није онако добро како се приказује у Србији. А економске теме грађане Србије, како Милић наводи, интересују више од подједнако значајних тема везаних за стање људских права.

nin-rusi-2

Интересантна је мешавина фактичких неистина и врло малициозних произвољности. Прво, неко може да негира значај Русије за Србију у овом тренутку и геополитичким околностима, па чак и да означи руску политику према Србији као непријатељску. То би било, наравно, погрешно и подложно критици, али негирати значај руско-српских веза у (барем модерној) историји Србије није погрешно, то је сумануто. То је симптом онога што сам назвао русофобијом из круга двојке – реч је о својеврсној политичкој патологији. Изненађујућа је потреба да се нешто тако очигледно негира. Посебно стога што неко може да буде критичар руско-српских веза у садашњости а да не негира њихов значај у ближој или даљој прошлости. Таква позиција би била разумљива, иако подложна бројним примедбама. Овако презентована она је само доказ или тоталног незнања или тоталне острашћености (или и једног и другог). Може се можда пронаћи и идеолошка мотивација за један овакав став. Како су према другосрбијанцима Срби вазда били на погрешној страни историје онда би и њихове везе са Русијом морале бити погрешне чак иако из њих проистичу приличне политичке или економске користи.

Проблематична је и дефиниција пријатељства у међународним односима коју предлаже Јелена Милић: то су све више вредности (заједничке?) и заједничке стратегије како се улази у глобализацију и како се одговара на поједине изазове. Овако нешто можемо да разумемо само као празну идеолошку флоскулу, присутну у овом или оном облику у евроатлантском лобију у Србији претходних двадесетак година. Ако се усудимо да размислимо о садржају горе наведеног исказа срешћемо се са врло озбиљним ударом на здраву памет. Идеја о заједничким стратегијама као услову да се однос између два народа или две државе означи као пријатељски делује потпуно промашено. Прво, државе различите снаге, међународног утицаја и положаја и те како могу да имају пријатељске односе а да не деле заједничке стратегије – па чак и да их не занимају исте теме у међународној политици. Покушаћу да ово илуструјем једним примером. Узмимо случај америчко-израелских односа, које би многи означили као пријатељске. Главна спољнополитичка преокупација Израела је дугорочни опстанак и надмоћ у непријатељском арапском окружењу. САД у региону Блиског Истока интересује контрола над енергетским ресурсима и уопште присуство (да парафразирам речи француског историчара Жан-Пола Бледа: велике силе немају приватно поље у политици, по дефиницији све их се тиче!). Две државе, подоста различите, једноставно се не баве истим темама у међународним односима али итекако могу да сарађују на остваривању заједничких интереса. Поклапање интереса, а не заједничке стратегије, јесте оно што превасходно одређује карактер односа између две државе.

jelena-milic-240Веома је лако указати на мали значај које вредности играју у формулисању спољнополитичке доктрине и развијању односа између држава. Тешко да исте вредности деле Сједињене Америчке Државе и Саудијска Арабија или су делили Совјетски Савез и арапски националисти. Оваквих примера је могуће навести безброј. Државе везују заједничке опасности, заједнички непријатељи и краткорочне тежње (економска добит, победа у рату или нешто слично) – морална категорија вредности углавном је задржана за домаћу употребу. Али у евроатлантистичком дискурсу вредности, као што је добро познато, имају врло високо место. Разлог за тако нешто може бити само увереност у сопствену идеолошку и моралну надмоћ која даље служи као оправдање за занемаривање националних интереса у корист вредносних химера неке идеалне људске заједнице пројектоване у Вашингтону и Бриселу.[3]

Као изврсни евроатлантски комесар Јелена Милић није пропустила да спомене још неке типичне пароле: Оно што суштински дели слабе и развијене земље јесте разлика у томе колики се проценат буџета одвија за истраживања, за развој, за науку, за образовање и здравство. Ово је једноставно симпатична збирка бесмислица. Ако занемаримо да проценат удела у буџету не мора ништа да значи (1% удела у америчком буџету за науку је сигурно далеко веће и значајније улагање него пет или шест процентних поена већи удео у буџетима Србије или Румуније) долазимо до врло конфузне употребе појмова слабе и развијене државе.  Снагу неке државе очигледно не могу да опишу само споменути параметри – заправо, споменути параметри су од другоразредног значаја. Примера ради, многе мале европске државе су високоразвијене у технолошком погледу и њихово становништво има изузетно висок животни стандард али су у спољнополитичком смислу слабе државе јер не могу саме да одоле безбедносним изазовима. Уосталом, амерички безбедносни кишобран над Западном Европом проистицао је из историјске нужде а не због неких емотивних разлога.

Илустрацију евроатлантске острашћености завршићу анализом још једног навода из излагања Јелене Мићић. У вези са Јужним током она наводи следеће: Лаж је да је Русија из пријатељских разлога гасовод пустила кроз Србију, а не кроз Румунију. Врло је то свесно урадила, да би у гасоводу имала једну земљу која није у ЕУ да би онда могла да се позива на међународне споразуме који нису усаглашени. Дакле, то је тај пријатељски гест. Да ли неко заиста верује да се односи Русије са водећим земљама ЕУ доводе у питање због неких формалних зачкољица? Посебно је заправо интересантно откуда госпођи Милић овакве информације да је Русија нешто намерно урадила из ових а не из неких других побуда? Или је презентована информација резултат врло доброг обавештајног рада или је заправо реч о закључку који проистиче из чисто идеолошких премиса? Пре бих рекао да је овде реч о другој опцији.

Снимак трибине (Портал Факти)

Излагање госпође Милић добро илуструје дубину идеолошке острашћености која је присутна међу експонентима евроатлантских интереса у Србији. Друга излагања на трибини такође обилују клишеима, без обзира да ли је реч о страни која говори афирмативно или негативно о постављеној теми али нигде идеологија није у толикој мери помутила разум да се потискују елементарне историјске и политичке чињенице. Посебно снажан приговор евроатлантском дискурсу о Русији могао би се, по мом мишљењу, формулисати на следећи начин: чак и да су другосрбијанске и евроатлантистичке предрасуде о Русији тачне, какве то везе има са оријентацијом Србије у новим геополитичким околностима? Ако Срби сматрају да им је Русија непријатељ[4], а Русија постаје све значајнији фактор у међународним односима – тим горе по Србе! За Русију (као ни за САД почетком 90-их) српски став о геополитичким променама неће бити нарочито релевантан. Можемо се надати само да ће српска политичка елита, за разлику од неких других прилика, благовремено и на прави начин реаговати на промене на светском нивоу.

Аутор је члан Београдског културног клуба


[1] Тренутне трендове у геополитици мислим да је најбоље окарактерисати као релативан пад америчке моћи на светском плану. Наиме, САД несумњиво и даље остају прворазредна војна и економска сила. Чак и на идеолошком плану, иако је представа о САД као бастиону слободе и напредног човечанства потпуно неуверљива, њихов утицај и даље траје. Опадање америчког удела у светској моћи (ако тако нешто може да се квантификује) последица је  успона азијских центара и тешких промашаја у америчкој спољној политици. САД све мање могу да пројектују своју моћ широм света а у неким регионима, где су до недавно сматране за хегемона, морају да деле утицај са другим силама (Блиски Исток је свакако најкарактеристичнији пример). Ово је, наравно, само један груби (надам се колико-толико прецизни) приказ трендова у светској политици који има инструментални циљ да пружи оквир за разумевање теме чланка.

[2] Извештај је објављен у НИН-у од 19. децембра 2013. године. Сви ставови учесника дебате интерпретирани су у складу са овим извештајем. Одговорност за грешке у интерпретирању, разуме се, припадају аутору овог текста.

[3] Разуме се да трезвени политичари на Западу не могу да верују у такве фантазије. Они су ипак озбиљни људи посвећени ако не добробити својих народа а оно добробити друштвених слојева којима припадају – а то је западна елита. Како ће се локални компрадори довијати да оправдају надмоћ западних центара њих посебно не интересује. Додуше, они ће помоћи колико могу – донацијама за НВО сектор, финансирањем гласила или штампања симпатичних брошура, али главнину терета идеолошког оправдања ипак носе домаће снаге.

[4] Сва релевантна истраживања указују, очекивано, да су схватања ширих слојева другачија, и то прилично дуги низ година.

Advertisements


Категорије:Светске ствари

1 reply

  1. Добар, цивилизован текст, одлично написан.

    Само се питам: рече ли нешто и уредник „Факата“? Кад су такви русофили није чудно што је текст о русофобима… А и за Др. Петровића аутор рече да је „прво представио своја научна и ауторска достигнућа“, ваљда и прегнућа….. Завршио пет-шес факултета, ал да л је то и памети донијело?

    А само сам хтео да приметим да ја тог Л. Стојановића не знам као редитеља него као бившег мужа Наташе Кандић… битан је то податак!!!!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s