Ако ЕУ треба да настави да постоји, онда њени представници треба да буду јасни о свом коначном циљу. А, тај не би требало да буде федерација држава, него унија која своје погледе баца на шире хоризонте, брани своју различитост, обуставља своје ширење и установљава законску основу даљој интеграцији, каже научник Паул Схефер

(НРЦ Ханделсблад, 5. 12. 2013)

Европски избори (European elections) 22. маја 2014. нуде шансу обрачуну: сигурно да није незамисливо да популистичка аверзија према тежњи за  “још више Европе”, коју потхрањују како левица, тако и десница – може да постане снага о којој треба повести рачуна у Европском парламенту.

Ако политичари који представљају умерењаке не успеју да прикажу сопствену визију будућности Европе, онда се популизам може показати као једина политичка алтернатива. Ово што следи је приказ четири блока за формирање потпуно другачије приче о Европи.

Мада је европско јединство врло дуго било питање унутрашњих граница – у смислу оне бесмртне изреке “Никада више рат” (“war no more”), током неколико следећих деценија постаће то све више питање спољних граница. Али, стварни мотив за интеграције лежи ван тог континента, јер се положај који Европа у новом свету заузима радикално мења. Када [је дошло време да] се Европа мора обратити државама као што су Индија, Бразил и Кина да јој помогну у превазилажењу монетарне кризе, онда постаје јасно да је дошло до битне промене ситуације.

Илустрација Walenta

Место нове приче о “Европи“, дакле, вероватније може бити пре Пекинг него Берлин, или Сао Паоло него Париз.

Скривена виталност

То нам, ипак, открива још један фактор који може да се покаже од пресудне важности у било којој причи о будућности Европе. Узмите, на пример Индекс хуманог развоја (Human Development Index )[1]. Горњих пет места у индексу за 2012. заузимају Норвешка, Аустралија, САД, Холандија и Немачка – тим редоследом. Белгија је тек на седамнаестом, Француска на 20. а В. Британија на 26. месту. Огроман контраст чине земље БРИК-а које имају слаб резултат: Русија је 55, Бразил 85, а Кина 101, док Индија једва успева да достигне јако ниско 136. место. Индекс корупције показује сличну слику: западне државе на њему стоје далеко повољније од држава БРИК-а.

Ово нас доводи до постепеног откривања оне скривене виталности већине европских друштава: у поређењу са другима, оне се могу похвалити високим нивоом једнакости и квалитета живота, ниским нивоом корупције и уставним државама које прилично добро функционишу у поређењу са оним мегаметрополама које ничу у државама као што су, на пример, Индија или Кина. Усред свих дискусија које се тичу Европе, постоји међутим недостатак таквих поређења, који је за жаљење, јер ипак – само тако квалитет нашег друштва може постати јасан.

Јачање националне државе

Велико питање је да није ипак та скривена виталност Европе такође заснована на различитости која карактерише тај континент. Стварно, то би питање требало да буде срж дебате за предстојеће изборе за Европски парламент. Мора ли Европа тежити у правцу федералне структуре, или ће националне државе наставити да играју важну улогу?

Клаус Ман (Klaus Mann) је у својој аутобиографији “Прекретница“ (Turning Point) написао: “То је тај двоструки услов који Европа мора испунити како не би дошла до неуспеха: да одржава и продубљује свест о европском заједништву, док истовремено слави и разноликост европских традиција и стилова.“

Илустрација Gorilla

Та разноликост је у најмању руку исто толико важна као и осећање заједништва. Треба једном заувек потврдити: садашњих 28 држава чланица Европске уније никада не могу постати Сједињене Државе Европе, а не треба ни гајити амбиције да се то учини.

Сврха Уније није да укине националну државу, него да јача те државе као животно способне демократије, под управом законитости и са високим нивоом социјалног благостања. Морамо да се отргнемо од једноставног избора који неки желе да нам наметну кад се о размишљању о Европи ради: или федерална држава – или зона слободне трговине.

Другачије речено: потребан нам је устав за Европу који на органичавајући начин набраја овлашћења Уније, и то не са циљем искључивања даље интеграције, него пре свега како свесни уставотворни избор.

Тек пошто се постигне стабилност дуж унутрашњих граница, спољне границе могу добити ону пажњу коју заслужују.

Мoраторијум ширењу

Не можемо закључити расуђивање о границама Европе без да кажемо неколико речи о границама проширивања Уније. Од краја 1960-их, разне периферне области су додаване старом континенталном језгру. Питање је до које мере се тај процес може настављати пре но што срж почне да слаби.

Закључујући, можемо рећи да је сада јасно да се дошло до граница ширења: ни Турску (Turkey), ни бивше републике СССР-а као Грузију (Georgia), Украјину (the Ukraine), а ни саму Русију не треба доводити дотле да поверују да је Унија [за њих] на дневном реду у току следећих 20-ак година. Изузетак у томе су они делови бивше Југославије – као што је Србија (Serbia) која још није у Унију ушла. Узимајући у обзир њихову локацију и величину, оне су природни део Уније, која је онда са својих 30 чланова дошла до свог максимума за следеће деценије.

Са холандског: Kelly Boom

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис

Categories: Посрбљено