У оквиру напора да се институционализује сећање на српске жртве у 20. веку Београдски културни клуб и Историјски пројекат Сребреница су 27. новембра у Малој сали Коларчевог народног универзитета у Београду организовали трибину У име народа. Репресија у Србији 1944—1953. године. На истом месту смо у октобру одржали трибину посвећену српским жртвама у 20. веку и ово је била прилика да се једна тема о којој је било речи – комунистички терор у Србији по окончању ратних операција – продуби и темељније прикаже публици.

Датум одржавања трибине, 27. новембар, симболично је изабран јер је на тај дан београдска Политика објавила Саопштење  војног суда Првог корпуса НОВЈ у Београду о суђењу ратним злочинцима у Београду. То саопштење је обухватило списак 105 стрељаних Београђана, међу њима и неких личности од највишег угледа, које су новоуспостављање власти процениле као неподобне. Организатори су имали идеју да насловну страницу овог броја Политике одштампају у првобитном формату и поделе посетиоцима трибине као интересантан и важан историјски документ. Нажалост, у Народној библиотеци Србије  где смо се надали да ћемо рутински пронаћи Политику од 27. новембра 1944. баш тај број није доступан иако се могу користити бројеви од дана пре и после споменутог датума. Због недостатка квалитетне дигиталне копије, морали смо одустати од ове идеје.

За организовање предавања и трибине која би била посвећена комунистичким злочинима у Србији 1944—1953. године постојало је више разлога. Прво, желели смо да потенцијалним читаоцима представимо нову књигу историчара доктора Срђана Цветковића Између српа и чекића – трећи део која се бави отпорима комунистичком режиму или како би то сликовито рекао доктор Цветковић реакцијама одоздо, од самог друштва, према мерама државе што обухвата широк дијапазон појава – од агитовања, преко политичке емиграције, до сељачких буна и дисидентске књижевности. Претходна два тома ове обимне студије баве се политичком репресијом у Србији од 1944. до 1953. године (први том) и после 1953. (други том). Трибину смо такође искористили као прилику да најавимо изложбу У име народа! која ће од марта 2014. године бити одржана у Историјском музеју Србије у Београду.

Поред ових практичних, постојали су и много дубљи разлози који су нас навели да се посветимо овој теми. Комунистички терор у Србији после окончања ратних операција представља тамну мрљу у српском колективном сећању (наравно, ако се изузму непосредни учесници и жртве ових дешавања као и њихови потомци).

На почетку трибине испред организатора посетиоцима су се обратили Стефан Каргановић (Историјски пројекат Сребреница) и Милош Милојевић (Београдски културни клуб). У поздравном говору Милојевић је истакао да између историографских резултата о успостављању комунистичке власти у Србији и Југославији и колективне свести о овим дешавањима постоји дубоки јаз. Наиме, у претходних двадесетак година историчари су постигли значајне резултате у изграђивању емпиријски засноване слике ових дешавања у складу са највишим критеријумима историјске методологије. С друге стране, шира јавност, ако и има нека сазнања о овим дешавањима она су заснована на митској слици изграђеној кроз популарну културу током вишедеценијске комунистичке владавине. Такође је указано да апологете комунистичког режима који релативизију почињене злочине заправо делигимитизују сваку аутентичну левичарску политику у данашњој Србији. Аутентична левичарска политика такође би морала да инсистира на суочавању са овим злочинима.

Публици је потом приказан изванредни трејлер предстојеће изложбе У име народа! Политичка репресија у Србији 1944—1958. Кроз овај врло динамичан материјал најављене су теме које ће бити обрађене на изложби. Главне целине су: ликвидација народних непријатеља (први пут локације тајних гробница, књиге и спискови стрељаних од стране ОЗН-е, драматичне приповести о лицима ликвидираним без суда, методе репресије и револуционарног терора у режији тајне службе), политичка суђења (монтирани процеси генералу Драгољубу Михаиловићу, политичару Драгољубу Јовановићу и омладинском илегалцу Бориславу Пекићу, Судови части, адвокати који су бранили оптужене, услови у затворима, конфискација и национализација приватне имовине, прогон цркве и свештенства, идеологија као квазирелигија), Голи Оток и други логори (раскол Стаљина и Тита и његове последице, први пут ће бити приказани оригинални документи и спискови голооточана на једном месту, ко су били управници логора, исповести логораша и до сада необјављени фотографски материјал, како су изгледале методе тортуре и преваспитавања у установама за преваспитавање партијских неистомишљеника), принудни откуп и колективизација (терор над сељацима који нису могли да испуне откупне обавезе или нису хтели да се прикључе колхозима, кампања против тзв. кулака, колико је сељака било заточено и где су биле највеће сељачке буне), култ личности, пропаганда и избори (први и последњи вишестраначки избори у социјалистичкој Југославији, хапшење политичких противника, уништавање опозиционе штампе, премлаћивање активиста, штафете, слетови и настанак култа вође). Само овај летимичан преглед садржаја указује да ће реч бити о прворазредном културном догађају. У трејлеру је истакнуто да је после седамдесет година ово прва изложба посвећена дуго прећуткиваним и забрањеним темама. Мото аутора изложбе је једноставан: документовано и објективно, без цензуре и табу тема.

Централни део трибине било је предавање доктора Срђана Цветковића, водећег стручњака за историју политичке репресије у социјалистичкој Југославији. У предавању Цветковић је дотакао у главним цртама оне теме које ће обрађивати изложба и о којима је темељно писао у свом досадашњем раду – успостављање комунистичке власти у Србији 1944/45. и револуционарни терор који је пратио, политичке прогоне и суђења, репресију над опозицијом, укидање политичких слобода. Цветковић је на самом почетку истакао да је било више узрока политичког терора: наслеђе модерне српске политичке историје у којој су чести различити акти насиља, инерција која је бруталност пренела из недавних ратних дешавања у мирнодопске политичке прилике али је на крају јасно повукао да је главни узрок бољшевичка политичка идеологија и политичка пракса која је била дубоко утиснута у начин деловања КПЈ. Та политичка пракса подразумевала је да се политички противник или неистомишљеник проглашава за народног или државног непријатеља и да се потом са њиме води борба до истребљења (најчешће у буквалном, физичком смислу). Репресија је била систематска – ангажоване су све полуге државне власти: тајна полиција, војска, полиција, судови и тужилаштва. У питању није био један ексцес, ванредно стање или серија инцидената, како је Цветковић навео, већ систематско и дуготрајно државно насиље. Циљеви репресије су били наметање власти једне партије и успостављање совјетског модела друштва, укидање тржишне привреде и приватног власништва, наметање соцреализма као јединог културног модела. Репресија је вршена у три фазе: ликвидација народних непријатеља (1944—1946), сапутника револуције (1946—1948), партијских јеретика – Ибеоваца, остале опозиције и кулака (1948—1953). У неколико месеци револуционарног терора само у Србији ликвидирано је више десетина хиљада људи. Наведено је да су власти водиле изузетно прецизну евиденцију стрељаних лица. Цветковић истиче да је за то могло бити два разлога: власти су, верујући у своју дуговечност, а очекујући велики међународни сукоб желеле да имају на располагању попис породица народних непријатеља и друго, у случају да неко из тих породица оствари запаженију професионалну каријеру то су стално могле да користе као средство притиска. У најкраћим цртама представљен је рад Државне комисије за тајне гробнице.

Јавни судски процеси коришћени су као облик застрашивања и пропаганде. Судски процеси против тобожњих народних непријатеља често су вођени само да би се осуђеном одузела сва имовина (што је ишло уз главну казну). Цветковић је истакао да је у Србији 80% имовине одузето конфисковањем. Елиминација сапутника револуције био је процес који је у Југославији текао паралелно са сличним дешавањима широм источне Европе. Најпознатији случај било је страдање Драгољуба Јовановића који је осуђен на деветогодишњу робију јер је, иако у Народном фронту, указао на бројне неправилности у изборном процесу сматрајући да су они неправилни и јер се побунио против Закона о јавним тужиоцима и Закона о задругама који је водио колективизацији села. Посебан део предавања био је посвећен Голом отоку и уопште прогону партијских неистомишљеника који је уследио након разлаза Стаљина са Титом 1948. године. У ово доба одржани су и процеси против остатака грађанске опозиције. Цветковић је закључио да су и поред бројних политичких промена ово друштво и ова држава премало учинили да се ови злочини изнесу на видело.

Посетиоцима трибине обратили су се и господа Драган Бабић испред Фондације принцезе Јелисавете Карађорђевић и у њено лично име и Слободан Ђурић у испред организације «Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима». Као коорганизатор изложбе говорила је госпођа Зорица Маринковић која је представила тим реализатора изложбе, сараднике и помагаче.

Трибина је била изванредно посећена. Преко 200 гостију испунило је до последњег места Малу салу Коларчевог народног универзитета а неки су пренос пратили преко видео бима у суседној сали. Можемо бити незадовољни само медијском пажњом која је посвећена једном, за београдске прилике, прилично масовном културном догађају. Иако су сви медији били обавештени само је Студио Б испратио његово одржавање на чему им се срдачно захваљујемо.

Београдски културни клуб и Историјски пројекат Сребреница настојаће да учине даље кораке на институционализацији сећања на српске жртве у 20. веку. Због тога смо покренули иницијативу за оснивање друштва Сећање, коме би ово била примарна мисија. Надамо се да ће се у скорије време стећи услови за одржавање оснивачке скупштине друштва.

Милош Милојевић

Categories: Дневник читаоца/гледаоца