Трибина „У име народа – репресија у Србији 1944-1953“

ime-naroda-У оквиру напора да се институционализује сећање на српске жртве у 20. веку Београдски културни клуб и Историјски пројекат Сребреница су 27. новембра у Малој сали Коларчевог народног универзитета у Београду организовали трибину У име народа. Репресија у Србији 1944—1953. године. На истом месту смо у октобру одржали трибину посвећену српским жртвама у 20. веку и ово је била прилика да се једна тема о којој је било речи – комунистички терор у Србији по окончању ратних операција – продуби и темељније прикаже публици.

Датум одржавања трибине, 27. новембар, симболично је изабран јер је на тај дан београдска Политика објавила Саопштење  војног суда Првог корпуса НОВЈ у Београду о суђењу ратним злочинцима у Београду. То саопштење је обухватило списак 105 стрељаних Београђана, међу њима и неких личности од највишег угледа, које су новоуспостављање власти процениле као неподобне. Организатори су имали идеју да насловну страницу овог броја Политике одштампају у првобитном формату и поделе посетиоцима трибине као интересантан и важан историјски документ. Нажалост, у Народној библиотеци Србије  где смо се надали да ћемо рутински пронаћи Политику од 27. новембра 1944. баш тај број није доступан иако се могу користити бројеви од дана пре и после споменутог датума. Због недостатка квалитетне дигиталне копије, морали смо одустати од ове идеје.

ime-1

За организовање предавања и трибине која би била посвећена комунистичким злочинима у Србији 1944—1953. године постојало је више разлога. Прво, желели смо да потенцијалним читаоцима представимо нову књигу историчара доктора Срђана Цветковића Између српа и чекића – трећи део која се бави отпорима комунистичком режиму или како би то сликовито рекао доктор Цветковић реакцијама одоздо, од самог друштва, према мерама државе што обухвата широк дијапазон појава – од агитовања, преко политичке емиграције, до сељачких буна и дисидентске књижевности. Претходна два тома ове обимне студије баве се политичком репресијом у Србији од 1944. до 1953. године (први том) и после 1953. (други том). Трибину смо такође искористили као прилику да најавимо изложбу У име народа! која ће од марта 2014. године бити одржана у Историјском музеју Србије у Београду.

Поред ових практичних, постојали су и много дубљи разлози који су нас навели да се посветимо овој теми. Комунистички терор у Србији после окончања ратних операција представља тамну мрљу у српском колективном сећању (наравно, ако се изузму непосредни учесници и жртве ових дешавања као и њихови потомци).

ime-4

На почетку трибине испред организатора посетиоцима су се обратили Стефан Каргановић (Историјски пројекат Сребреница) и Милош Милојевић (Београдски културни клуб). У поздравном говору Милојевић је истакао да између историографских резултата о успостављању комунистичке власти у Србији и Југославији и колективне свести о овим дешавањима постоји дубоки јаз. Наиме, у претходних двадесетак година историчари су постигли значајне резултате у изграђивању емпиријски засноване слике ових дешавања у складу са највишим критеријумима историјске методологије. С друге стране, шира јавност, ако и има нека сазнања о овим дешавањима она су заснована на митској слици изграђеној кроз популарну културу током вишедеценијске комунистичке владавине. Такође је указано да апологете комунистичког режима који релативизију почињене злочине заправо делигимитизују сваку аутентичну левичарску политику у данашњој Србији. Аутентична левичарска политика такође би морала да инсистира на суочавању са овим злочинима.

Публици је потом приказан изванредни трејлер предстојеће изложбе У име народа! Политичка репресија у Србији 1944—1958. Кроз овај врло динамичан материјал најављене су теме које ће бити обрађене на изложби. Главне целине су: ликвидација народних непријатеља (први пут локације тајних гробница, књиге и спискови стрељаних од стране ОЗН-е, драматичне приповести о лицима ликвидираним без суда, методе репресије и револуционарног терора у режији тајне службе), политичка суђења (монтирани процеси генералу Драгољубу Михаиловићу, политичару Драгољубу Јовановићу и омладинском илегалцу Бориславу Пекићу, Судови части, адвокати који су бранили оптужене, услови у затворима, конфискација и национализација приватне имовине, прогон цркве и свештенства, идеологија као квазирелигија), Голи Оток и други логори (раскол Стаљина и Тита и његове последице, први пут ће бити приказани оригинални документи и спискови голооточана на једном месту, ко су били управници логора, исповести логораша и до сада необјављени фотографски материјал, како су изгледале методе тортуре и преваспитавања у установама за преваспитавање партијских неистомишљеника), принудни откуп и колективизација (терор над сељацима који нису могли да испуне откупне обавезе или нису хтели да се прикључе колхозима, кампања против тзв. кулака, колико је сељака било заточено и где су биле највеће сељачке буне), култ личности, пропаганда и избори (први и последњи вишестраначки избори у социјалистичкој Југославији, хапшење политичких противника, уништавање опозиционе штампе, премлаћивање активиста, штафете, слетови и настанак култа вође). Само овај летимичан преглед садржаја указује да ће реч бити о прворазредном културном догађају. У трејлеру је истакнуто да је после седамдесет година ово прва изложба посвећена дуго прећуткиваним и забрањеним темама. Мото аутора изложбе је једноставан: документовано и објективно, без цензуре и табу тема.

Централни део трибине било је предавање доктора Срђана Цветковића, водећег стручњака за историју политичке репресије у социјалистичкој Југославији. У предавању Цветковић је дотакао у главним цртама оне теме које ће обрађивати изложба и о којима је темељно писао у свом досадашњем раду – успостављање комунистичке власти у Србији 1944/45. и револуционарни терор који је пратио, политичке прогоне и суђења, репресију над опозицијом, укидање политичких слобода. Цветковић је на самом почетку истакао да је било више узрока политичког терора: наслеђе модерне српске политичке историје у којој су чести различити акти насиља, инерција која је бруталност пренела из недавних ратних дешавања у мирнодопске политичке прилике али је на крају јасно повукао да је главни узрок бољшевичка политичка идеологија и политичка пракса која је била дубоко утиснута у начин деловања КПЈ. Та политичка пракса подразумевала је да се политички противник или неистомишљеник проглашава за народног или државног непријатеља и да се потом са њиме води борба до истребљења (најчешће у буквалном, физичком смислу). Репресија је била систематска – ангажоване су све полуге државне власти: тајна полиција, војска, полиција, судови и тужилаштва. У питању није био један ексцес, ванредно стање или серија инцидената, како је Цветковић навео, већ систематско и дуготрајно државно насиље. Циљеви репресије су били наметање власти једне партије и успостављање совјетског модела друштва, укидање тржишне привреде и приватног власништва, наметање соцреализма као јединог културног модела. Репресија је вршена у три фазе: ликвидација народних непријатеља (1944—1946), сапутника револуције (1946—1948), партијских јеретикаИбеоваца, остале опозиције и кулака (1948—1953). У неколико месеци револуционарног терора само у Србији ликвидирано је више десетина хиљада људи. Наведено је да су власти водиле изузетно прецизну евиденцију стрељаних лица. Цветковић истиче да је за то могло бити два разлога: власти су, верујући у своју дуговечност, а очекујући велики међународни сукоб желеле да имају на располагању попис породица народних непријатеља и друго, у случају да неко из тих породица оствари запаженију професионалну каријеру то су стално могле да користе као средство притиска. У најкраћим цртама представљен је рад Државне комисије за тајне гробнице.

Јавни судски процеси коришћени су као облик застрашивања и пропаганде. Судски процеси против тобожњих народних непријатеља често су вођени само да би се осуђеном одузела сва имовина (што је ишло уз главну казну). Цветковић је истакао да је у Србији 80% имовине одузето конфисковањем. Елиминација сапутника револуције био је процес који је у Југославији текао паралелно са сличним дешавањима широм источне Европе. Најпознатији случај било је страдање Драгољуба Јовановића који је осуђен на деветогодишњу робију јер је, иако у Народном фронту, указао на бројне неправилности у изборном процесу сматрајући да су они неправилни и јер се побунио против Закона о јавним тужиоцима и Закона о задругама који је водио колективизацији села. Посебан део предавања био је посвећен Голом отоку и уопште прогону партијских неистомишљеника који је уследио након разлаза Стаљина са Титом 1948. године. У ово доба одржани су и процеси против остатака грађанске опозиције. Цветковић је закључио да су и поред бројних политичких промена ово друштво и ова држава премало учинили да се ови злочини изнесу на видело.

ime-2

Посетиоцима трибине обратили су се и господа Драган Бабић испред Фондације принцезе Јелисавете Карађорђевић и у њено лично име и Слободан Ђурић у испред организације «Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима». Као коорганизатор изложбе говорила је госпођа Зорица Маринковић која је представила тим реализатора изложбе, сараднике и помагаче.

Трибина је била изванредно посећена. Преко 200 гостију испунило је до последњег места Малу салу Коларчевог народног универзитета а неки су пренос пратили преко видео бима у суседној сали. Можемо бити незадовољни само медијском пажњом која је посвећена једном, за београдске прилике, прилично масовном културном догађају. Иако су сви медији били обавештени само је Студио Б испратио његово одржавање на чему им се срдачно захваљујемо.

ime-3

Београдски културни клуб и Историјски пројекат Сребреница настојаће да учине даље кораке на институционализацији сећања на српске жртве у 20. веку. Због тога смо покренули иницијативу за оснивање друштва Сећање, коме би ово била примарна мисија. Надамо се да ће се у скорије време стећи услови за одржавање оснивачке скупштине друштва.

Милош Милојевић



Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

4 replies

  1. Одлична идеја да се осветли механизам и историјат комунистичке репресије. Мени смета само једна (али битна ствар): зашто су – практично у истом даху у жртве комунистичке репресије укључени и сами комунисти (Голи Оток и сл.)? Не поричем да су и они били били жртве – али, посебног соја: они су ипак били углавном (уз мање изузетке) комунисти, многи од њих су и сами били у претходном периоду (до 1948 г.) идеолози, активни учесници и извршиоци комунистичких злочина, колеге и у неку руку “учитељи“ својих будућих тамничара и мучитеља. Сигурно да и њихове судбине треба обрађивати – али никако у истом даху са судбинама оних који су невини страдавали од комунистичких руку.Те две групе бих обрађивао и приказивао потпуно засебно, јер су и припадале разним световима. А – што се тиче комуниста-голооточана, сматрам да је њихова судбина била потпуно заслужена, али и блага, казна Божија.

    Свиђа ми се

  2. @Иоанн Дубињин
    Добро сте приметили, вероватно је решење било да се омеђи на злочине до 1948, или у „два дела“. Нисам до краја сагласан за голооточане, рекао бих да је тамо било и окорелих комуниста али и невиног света?

    Свиђа ми се

  3. „А – што се тиче комуниста-голооточана, сматрам да је њихова судбина била потпуно заслужена, али и блага, казна Божија.“

    Тешко ли нама са суђењима кривице према томе којој организацији, групи, такорећи класи припадају (отишло сеоско дете у партизане и суд је већ дат), па још поврх тога и оценама како је њихова „Божија“ казна (силовања, содомизовања итд.) била блага. Ако су ове репресије за осуду, то је управо из разлога што није истински поштоване правна процедура, и најосновнија права. Кренувши с тог темеља, која је разлика између горе цитираног, и односа тадашњег државног апарата? … Да се ни приметити не да!

    Овај скуп би требало да буде знак прогреса у Србији. Али прогрес у Србији је лажан, јер се све увек своди на то *Ко којој групи припада,* а то је одређено тиме којој материјалној ствари си лојалан. Србија је отуд без проблема, јер да би неко имао проблеме, он мора, као прво, постојати, док су српски идентитет и интегритет обезличени. Ако Србија постоји, она је тек у прошлости и будућности.

    Свиђа ми се

  4. За Ivan K.: Желим да разјасним како гледам на ово питање (и зашто): До слома 1941 г., постојала је легална држава, Краљевина Југославија. Ја уопште нисам љубитељ југословенског концепта и, по мени, то је била трагична и непоправљива српска грешка. Али – та легална држава је постојала, била војно побеђена и окупирана. Комунисти су били “пета колона“ Коминтерне (боље речено: бољшевика, СССР-а, како већ хоћете) и латили су се оружја тек по њеној изричитој наредби (телеграм Димиитрова Титу), и то само и искључиво после напада Немачке на СССР. Једини и стварни циљ њихове акције је био насилно преузимање власти путем грађанског рата током целог периода 1941-1944 г. У томе су – опет, захваљујући изм. осталог и међународним околностима, успели. После грабљења власти, (а и пре тога, где год и кад год су могли), вршили су зверске погроме својих политичких противника – и, што је најважније – много веће масе људи које су сматрали за своје потенцијалне , будуће, противнике. Тај период терора и страховладе, са вероватно стотинама хиљада невиних жртава је потрајао – рецимо, до 1953 г. (мада и дуже). У међувремену, дошло је до сукоба Тита и његове клике, са Стаљином и његовом кликом – па су се онда локални, југословенски комунисти (многи од њих руку крвљу невиних жртава запрљаних и преко лаката) почели међусобно требити: то вам је тај период Голог и осталих отока, разних билећа, итд. То поглавље: међусобног комунистичког обрачуна никако не треба мешати и спајати са оним првим, у коме су комунисти били џелати – а жртве некомунисти. Оно друго – информбироовско, поглавље је потпуно друга прича. У њему су џелати, истина, опет комунисти – али и скоро све “жртве“ били комунисти (било је, сигурно и нешто мало потпуно невиних некомуниста међу њима). Али – не сме се заборављати: ти комунисти, “жртве“ информбироовске фазе, су у претходној етапи били и само такође великим делом џелати.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s