О општој култури једног народа, а посебно о култури сећања, говори и наш однос према мртвима. Посебно према онима који су настрадали у ратним сукобима, односно у унутрашњим обрачунима. Међу њима су и они који су, као поражена страна, ликвидирани на почетку успостављања нове револуционарне власти 1944–1945. године[1]
Advertisements
