Из народа у потпуности претвореног у масе не израста никаква елита, и на његово чело долазе себични медиокритети, лопови и манипулатори без милости
Данас се одомаћила подмукла сугестија да је сваки члан елите себично ђубре и непродуктивни сноб, заснована на употреби сумњивог придева „елитистички“. Та реч неминовно наводи на помисао о некаквим привилегијама мање групе људи, која их је незаслужено (или незаконито) присвојила, што аутоматски изазива асоцијације на неједнакост, дискриминацију итд. Такве интересне групе, наравно, постоје, али управо су оне аутори ове конфузије: знајући добро да нису никаква елита, они сам тај појам дискредитују како би уништили праву елиту, или је спречили да се појави, а све с циљем задржавања свог повлашћеног положаја. Сви потенцијални чланови елите једног народа унапред се означавају као мрски „елитисти“, а клика манипулатора саму себе ставља у положај заштитника народа од те опасности.
Резултат ове махинације је да се елита данас схвата као нешто супротстављено народу, непријатељски и паразитски настројено према њему. У историји XX века посебно су се комунисти под тим изговором обрачунавали с елитом, као „интелигентима“ и „штетним инсектима“ (Лењин), а неки међу њима (Пол Пот) систематски су истребљивали све факултетски образоване људе јер су – неопростивог ли греха! – спокојно студирали не обраћајући пажњу на патње радника и сељака. Данашњи прогресивисти и либерални левичари раде то исто, само суптилније, неуморно понављајући како је елита зло.
А ствари стоје сасвим супротно. Нема народа без елите, нити елите без народа, а историја ту чињеницу потврђује на сваком кораку (помислимо само на плејаду српских великана XIX века, кад Србије званично није било на карти света, до 1878). Елита природно израста из народа, као кристализација његових способности и потенцијала, а онда сама тај исти народ води, уздиже и оплемењује. У питању је једна сасвим органска веза, која делује и у негативном смеру: кад нација пропада, исто се догађа и с њеном елитом и обрнуто – декаденција елите одражава се на читаву нацију којој припада. Притом ваља имати на уму да је примарни појам ипак народ: он је тај који је конзервативан (у позитивном смислу) и чува трезор својих, кроз историју стечених, вредности, којима елита, надахнута од народа, потом даје израз, подстрек и смер (довољно је сетити се колико је врхунских уметничких дела генијалних аутора било инспирисано народним стваралаштвом). Стога, иако је истинску елиту могуће обесправити, прогонити, клеветати, па и таманити, она ће у неком виду увек постојати. Али, ако се уништи биће самог народа, онда ни од његове елите неће остати ништа. Управо се то данас догађа.
Народ/нација и друштво нису једно те исто. Народи су се кроз простор и време увек кретали по својој унутрашњој енергији (при чему су они, разуме се, међусобно различити и с различитим потенцијалима). С друге стране, друштво је, у ствари, само облик организованих људских маса, инертних по дефиницији. Оне нису у стању да се покрену саме од себе, него чекају да их неко поведе, по својој вољи. Из виталног народа живот струји кроз све институције друштва/државе у којој је организован. Народ који је у потпуности претворен у друштво/масе ту енергију више нема, из њега не израста никаква елита, и на његово чело долазе себични медиокритети, лопови и манипулатори без милости. И док се масе, које су некад биле народ, кобељају у калу и гложе за сваки залогај, безвредна клика не зна шта ће сама са собом на врху зарђале куле коју је склепала себи у славу.
(29. XII 2019)
Ива Радовић, Оливер Томић, Духовна хајдучија, Балканија, Нови Сад, 2026.
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар