Отишао је генерал о којем су постојале готово само крајности. За једне херој, за друге злочинац. Између тих двеју слика није било места за човека. Ратко Младић је био пре свега Човек

Ратко Младић (Фото: EPA/Stringer)

Кларк под Младићевом капом

И овај замућени вир историје ће се једном избистрити, али народи истог корена једнокрвни и истојезични неће престати да се мрзе и туку за туђ рачун. О Ратку Младићу објавио сам на десетине текстова од којих су неки уврштени у монографије о њему.

Један посебно значајан свеобухватан и аналитичан текст „Кларк под Младићевом капом“ данас читам као писмо из једног другог живота. Не само Младићевог него и мог, и живота земље која више не постоји у облику у којем смо је памтили. Многих људи више нема. Неке је однео рат, неке болест, неке Хаг, а неке време, најстрпљивији гробар свих наших уверења. Нема више ни Ратка Младића, српског ратника и команданта човека чије држање никога неће оставити равнодушним. И данас се од њега опраштају мржња, љубав и предрасуде.

Отишао је генерал о којем су још за живота постојале готово само крајности. За једне херој, за друге злочинац. Између тих двеју слика није било места за човека. Ратко Младић је био пре свега Човек. Ја сам тог човека познавао. Не из хашких транскрипата. Не из телевизијских архива. Из докумената. Не из накнадне памети. Већ из рата. Из близине. И своје сведочење данас не могу, нити желим, да преправљам да бих испао неутралан и политички коректан.

Генерал Ратко Младић у судници Хашког трибунала (Фото: Мајкл Поро)

Мој став о рату такође се није променио: рат је сам по себи злочин. Најпре убије разум, потом људе, а онда преживелима остави деценије да доказују чија је несрећа била оправдана.

Ратко Младић је за мене пре свега био војник, храбар и неподмитљив, енергичан, поштен, понекад прек, експлозиван, самоуверен до дрскости, али војник који је познавао фронт, војску и психологију човека у рову. Сретали смо се где се пуцало. Под Бјелашницом, Трновом, Гораждем, Сарајевом, у Фочи, Чајничу, Невесињу, Миљевини, Калиновику, Београду… Причао ми је интиму свог детињства, није разумео политичку комбинаторику али интерес опстанка народа и те како јесте. За разлику од политичара знао је где су црвене линије. Нажалост, ратне циљеве поставља политика а војска их реализује. Тих деведесетих није се либио да се супротстави сваком ауторитету, укључујући недодирљивог владара са Дедиња – за кога ће ми једне ноћи рећи да не разуме Србе преко Дрине, те да свира на ноте Пентагона. Био сам са генералом надомак Горажда када је одбио да се јави председнику Милошевићу. На крају је НАТО дигао авионе и акција је обустављена.

Слободан Милошевић, Ратко Младић и Радован Караџић 1995. године (Архивска фотографија)

Ратко Младић је осуђен у Хагу по командној одговорности са осталим српским официрима и политичарима. Али та пресуда не може изменити оно што сам сопственим очима видео и ушима чуо. У томе и јесте трагедија рата: исти човек у памћењу различитих људи може имати потпуно различита лица.

Можда сам то најбоље разумео у Мостару. Као сарадник Reuters TV успео сам да проведем цео дан са друге стране фронта у време жестоких борби између муслимана и Хрвата. Донео сам ексклузивне снимке и сведочанства о разарању града и рушењу његовог вековног симбола. Стари мост више није спајао обале. Камени лук лежао је у Неретви. И данас ми се чини да је у том призору било нешто више од рушења једне грађевине. Као да је неко најпре морао да убије мост да би људима било лакше да убијају оне са друге обале.

Босански рат је тада показивао сву своју апсурдност. Савезништва су се мењала са географијом и тренутним интересом. Док су јединице ХВО-а и Хрватске војске тукле источни Мостар под контролом Армије БиХ, на другим правцима исти народи и војске улазили су у другачије тактичке односе. Исти рат. Исти људи. Друга долина – друга математика смрти.

Неколико дана након мог изласка из Мостара, изнад града, у заклоњеној ували код Мерџан главе и Фортице, поред старог мерцедеса без стакала, чекали су Сафет Оручевић и Фатима Лехо. Оручевић је био један од кључних људи тадашњег Мостара, самоуверен, лукав и интелигентан саговорник, човек близак политичком врху у Сарајеву. Уз њега је стајала Фатима Лехо, предратни банкар, сталожена и тактична жена која је умела да разговор врати са ивице инцидента. Генерал се од пуковника Гушића информисао о стању на фронту и о људима са којима ће се срести.

Оручевић, одевен у америчку маскирну униформу, искорачио, салутирао и пружио руку Младићу:

– Част ми је упознати се са вама, господине генерале. Знам много о вама и жао ми је што нисмо на истој страни.

Младић га је прострелио погледом:

– Знам и ја о теби много више него што мислиш. Чак више и од Силајџићеве хануме, рекао је лежерно, супериорно разоружавајући саговорниково самопоуздање.

Била је то Босна у једном кадру. Двојица људи са супротних страна фронта пружају један другом руку, а испод њих гори Мостар.

Био сам, колико ми је тада било познато, први новинар са једне од зараћених страна који је тако провео време на супротној страни фронта. Прешао сам линију – не да бих променио страну него да бих чуо другу. То и данас сматрам суштином новинарства. Патриотизам вам може рећи ком народу припадате. Новинарство вас обавезује да чујете и онога преко пута. И ја сам тај глас са друге стране пренео и био нападнут од малиганско-јагњећих патриотских бригада, бивших секретара комитета – у то време професионалних патриота и заклетих антикомуниста.

Неколико сати касније стигли смо у Братаче код Невесиња, на вечеру и конак у кућу Марка Гушића. Вечера се претворила у разговор. Разговор у расправу. А расправа је стигла до зоре. Говорили смо о Мостару, Херцеговини, Горажду, Оштром кршу код Олова, приватном рату једног млинара, дезертерима новосадским и београдским, шверцерима дувана, чудним ратним савезништвима, политици, службама, војсци и Радовану Караџићу. Између Караџића и Младића већ се осећало ривалство двојице људи који један без другог нису могли, а све теже су могли један са другим. Пред зору су на столу остале чаше, пепељаре и карте.

А мени један дан који никада нисам заборавио. Мостар и Невесиње. Оручевић и Младић. Две стране фронта у неколико сати. Тада сам схватио да линија фронта може поделити војске, територије, породице и градове. Само људску несрећу никада није успела да подели.

Младића су добро упознали и страни генерали. Мајкл Роуз и други официри међународних снага нису га потцењивали. Могао је бити тежак, непријатан и груб саговорник, али никада безначајан. Поштовао је снагу и презирао слабост. Чак је и са противником умео да успостави ону необичну врсту војничког односа у којој се људи надмудрују, прете један другом, а ипак се на неком нивоу препознају као професионалци.

Ратко Младић и Мајкл Роуз (Архивска фотографија)

Тако је било и са Веслијем Кларком.

– Из које сте државе?

– Из САД.

– То знам. Из које америчке државе?

– Из Арканзаса.

Младић га одмери:

– Знају ли у вашем Арканзасу за вас?

– Не.

Кратка пауза.

– А за мене?

– Да.

То му се допало. Кларк је добио и српску војничку капу. Свет је касније видео америчког генерала са њом на глави. Један готово безазлен тренутак из времена када су генерали још разговарали. После су проговориле бомбе.

Весли Кларк и Ратко Младић са размењеним капама, август 1994. (Фото: REUTERS/Ranko Cukovic)

Памтим и генерала Ђукића. Његово упозорење пред Хаг било је кратко:

– Не идите тамо. Ни ти ни Радован нећете живи изаћи, причао ми је док смо Ђуку испраћали на Новом бежанијском гробљу, а народ генералу указивао поштовање као патријарху.

Ђукићева порука као горчина болесног човека. Данас звучи као епитаф једног времена.

Хаг јесте политички инструмент за дисциплиновање Срба, али постоје и питања која се морају истраживати без страха: појединачни извршиоци, командни ланац, безбедносне структуре, паралелни центри моћи, ко је шта знао, ко наредио, ко извршио и ко прикривао.

Из тог времена памтим упозорење пуковника Гушића командама Невесињске бригаде:

– Лажу те, Младићу. Чисти редове српских официра, доћи ће ти главе, унео му се класић из војне академије у лице.

Не наводим ту реченицу као алиби. Наводим је као сведочанство атмосфере једног рата у којем су се иза униформи кретале службе, интереси, двоструке везе и људи чије стварне лојалности нису увек стајале на еполетама. Мртвима не дугујемо једног погодног кривца. Дугујемо им целу истину.

Мишо Вујовић, Новица Гушић и Ратко Младић (Фото: ФБ страница М. Вујовића)

У оклопу тог робусног војника живела је једна брижна и емотивна структура. Отац. Његова мезимица Ана. Узорна у свему. Дичио се кћерком, студенткињом медицине. Помињао како га је обилазила на ратишту, како су заједно летели борбеним хеликоптером, како му је говорила о својим плановима. Док би говорио о Ани лице би му се опустило а титрај задовољства разлио се целом физиономијом.

А онда ју је изгубио. О околностима њене смрти постојале су сумње и приче које ни данас не бих претварао у чињенице без доказа. Али једно није било спорно. Волео ју је. И њена смрт га је сломила на месту на којем ниједна војска није могла да га одбрани. Генерал може да помера бригаде, да нареди напад, да повуче јединице, да уведе резерву. Пред смрћу сопственог детета нема резерве. Ту нема генерала. Само отац.

Касније је дошао Хаг. Суђење. Доживотна казна. Године затвора. Болест. Човек којег сам памтио снажног и готово неуморног полако је губио битку са сопственим телом.

Збогом, генерале. Капу више никоме нећеш позајмити. Ако постоји последња смотра на којој се чинови више не броје, можда тамо нема генерала, председника, победника ни поражених. Можда постоје само људи. А тамо ће испред тог последњег строја према теби потрчати једна девојка. И она је жртва рата. Од своје или туђе руке. Ти ћеш је после много година поново срести пред небеским огледалом у коме ћемо сви сагледати своја дела.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Миша Вујовића)

Categories: Гостинска соба

Tags: Весли Кларк, Мишо Вујовић, Ратко Младић, на вест о смрти