Доносимо коментар и причу дописане испод текста Мише Ђурковића „Шта да се (не) ради“

Мирослав Маравић (Извор: Снимак екрана/Јутјуб)

Прочитах, свакако са великим закашњењем, речи уваженог филозофа Мише Ђурковића („Коначно, о односу националне интелигенције према протестима и свему овоме. Кад знате горе наведено, (нпр. знате ко стварно води протесте у Новом Саду), онда вам је јасно зашто је врло мало националних интелектуалаца подржало све то. У Новом Саду их има двојица и то из врло личних разлога, има један у Чачку и двојица релевантних у Београду.“) и остадох, мало је рећи, затечен. Затим сам набасао на гостовање: Грбић и Антић у емисији „Директно са Мињом Милетић“ и остадох, безмало, запањен! Езотерични псеудојуродиви историчар се одавно прославио својом интелигентном, али ипак провидном подршком Великом Шибицару; али ево сад и Филип Грбић, млади филозоф и већ признати романописац (нисам читао, али кад штиво хвали Мило Ломпар, онда ту заиста нема дилеме!) још директније и бестидније користи сличну матрицу као Антић, Антонић, а у овом тексту и Ђурковић: студентска борба за праведнију Србију се проглашава и своди на левичарство, либерализам, анархију, комунизам, а пошто су сви ови критичари (и њихови слушаоци), јасно опредељени против поменутих идеологија, јасна је функција ове методе: манипулативна производња непријатеља и то директно за рачун власти.

То што је неко од њих некада искрено критиковао власт и директно Великог Шибицара, није довољан доказ њихове објективности. Стара слава није доказ данашње непоткупљивости. Нико од поменуте четворице (од којих су макар тројица доктори наука, а двојица су универзитетски професори), није довољно глуп да не разуме да ово нису идеолошки протести, да имају хетерогени састав и да је свако њихово свођење на левицу или десницу потпуно беспредметно, осим ако не желите да манипулишете. Овде је намера кључна реч.

Мирослав Маравић: О „дигиталном посту“

Филип Грбић у поменутој емисији почиње са неким феминисткињама које су вриштале код споменика Стефану Немањи и одмах изводи генијалан закључак како је годину дана протеста било као некакво хистерично вриштање?! И читав тај игроказ је постављен уз, разуме се, одобравање режимских сарадника Миње Милетић и Чедомира Антића. Уважени млади колега је одлучио да каже „све што му лежи на срцу“, није више могао да ћути и срдачно је примљен у војску већ прекаљених, не претерано вешто сакривених и високоуважених „интелектуалних“ медијских ботова чије учмале бљувотине против студената више нису довољне – потребне су свеже снаге попут младог, полетног и надареног Филипа Грбића. Од силног трансфера блама – како један „национално оријентисани“ филозоф може да говори о значају Логоса док подземно, рукама и ногама, покушава да прокопа некакву апсурдну излазну стратегију за високоугроженог Великог Шибицара (призор заиста потресно-трагичан) – нисам могао да одгледам емисију до краја. Ако неко има херца за то, нека нам јави колико је хепиенд био срцепарајући.

Али, размишљајући о овом случају, сетио сам се једне приче коју сам објавио пре шест година. Прича је првобитно објављена у књизи: „Философија физикалије у кругу двојке“ (ауторско издање, Београд, 2020, стр. 503-514), а затим прештампана (уз незнатне измене) у књизи: „Философија глобалне паланке у светлу физикалије“ (ауторско издање, Београд, 2021, стр. 268-280). Осим неколико ситних стилских корекција, овде је објављујем у готово неизмењеном облику. Прича се бави замишљеним будућим тренутком, тачније баш овом, 2026-ом годином. Можда не би било згорег данас, из перспективе те „досегнуте, радикално-напредне будућности“, поново прочитати причу коју, дакле, први пут објављујем као посебан текст у неком електронском медију. Заправо, можда је баш сада (нажалост!) прави час.

Владимир Димитријевић: Мисао која се отима ка Христу или Мирослав Маравић, философија физикалије

Да закључим, господине Ђурковићу, то што вам се чини да јако мало „релевантних интелектуалаца“ данас подржава студенте (иако смо ми, нажалост или на срећу, више физикалци него интелектуалци), можда је само илузија? Ако нема много правих интелектуалаца на медијској сцени који подржавају студенте, можда их има ван сцене? Мислите о томе! А студентима, шта да кажемо, сем: многаја љета! Ако је неко заслужан што се црне прогнозе из ове приче (за сада!) нису оствариле, онда су то свакако студенти. Прича се зове:

Story from progressive Serbia

Београд 2026, Круг Двојке. Близина бивше Главне железничке станице (претворене у музеј).

Радници у небеса дижу мегаломански споменик Стефану Немањи, који својим драстичним пропорцијама треба родољубиво да засени вишеструко сумњиве послове у Београду на води и да истовремено уздигне његово Шибицарско Величанство на пиједестал оснивача нове „српске“ државе без Косова и Метохије и помогне му да, притом, буде упамћен, не као издајник, већ као највеличанственији Србин, градитељ и патриота у читавој националној историји. Сцена. Његово Великошибицарство са двогледом на очима, нетремице је уочило траженог непријатеља како се шуња улицом. Његова приватна војска у одећи државних службеника распоређена је en masse по крововима зграда, оближњим улазима, продавницама, трафикама и локалним кошаркашким теренима. Хеликоптери надлећу маркирано место. Ботови скупљају информације. Све је спремно за спектакл уништења последњег унутрашњег непријатеља пред финални, вечито-финални обрачун са каменчићем, каменчином или стеном у његовој ципели званом – Косово и Метохија.

Његове слуге маскиране у државне министре облећу око њега са свежим, тек пристиглим информацијама о положају, карактеру и супермоћима непријатеља, вести које он у својој унутрашњој шаховској партији са самим собом обрађује брзином муње. „Последњи непријатељ увек је најопаснији јер се човеку чини да је, на корак од победе, сигуран у њу. Управо то превремено поуздање може га уништити“ – цитира он у себи неког од незнаних древних мудраца док посматра непријатељево, зачудо, споро шуњање између оближњих трафика и кафана. Уједно, Његово Великошибицарство потајно се нада да ће од овог последњег вансекташког Мохиканца, пре него што га ментално уништи, чути и неку велику тајну, неку исконску мудрост која ће Његово Шибицарство учинити још јачим, неустрашивијим и истрајнијим на путу у светлу будућност која се састоји, гле чуда, углавном из раскида са прошлошћу. Пресек муњевито сабраних чињеница о непријатељу, сажето је изгледао овако: „Сиромашан. Неугледан. Ненаметљив. Небитан. Неразумљив. Бесциљан. Тихо безобразан. Болесно правдољубив. Непоткупљив.“ Знао је то. Више није било никакве дилеме. Решење последње и највеће загонетке било је у његовој глави. Наредио је покрет. Нека се из скривених углова свих двадесет хиљада камера упали, нека почне последњи велики ријалити, велика битка на живот или смрт из које ће, ако одлучи да икада буде емитована у масовним медијима, бити избачeни сви досадни и, разуме се, непријатни делови. Уз телохранитељску свиту од двадесетак крупнијих навијача – и будућих кољача, чија ће веза са Шибицарем бити насилно порицана, када од САД стигне захтев да буду пуштени низ воду – који су поискакали из оближњих бутика и продавница хране за животиње, кренуо је храбро да корача ка свом огорченом душманину.

Међутим, када му се приближио, имао је шта и да види. Биће да га је двоглед преварио. „Знао сам то, неко ми је подметнуо лажну оптику. Или су неспособњаковићи опет заказали. У овој земљи изгледа само ја радим!“ Непријатељ, тај најстрашнији охоли непријатељ, како се у том трену показало, био је неки обичан просјак који претура по контејнерима. У земљи је остао само још он, тај просјак. Једино он још из земље није побегао главом без обзира. Једино он још није продао свој глас за петсто или пет хиљада динара. Једино он није хтео да подигне сто евра помоћи. Једино он није хтео напредни пакет са брашном, уљем и пиринчем. Сви су други отишли или се продали. Његово Шибицарско Величанство је био згрожен пред тим небивалим призором: просјак а неће ни петсто ни пет хиљада динара – неће чак ни сто евра! „Како је могућ овакав човек у Србији 2026. године?! Стварно се питам, шта се то са нама дешава?! Када смо коначно постали најразвијенија економија у космосу, ја одговорно тврдим – ако постоје ванземаљци и ако имају напредне технологије, ни они нам сигурно нису равни! – када смо се коначно сви ујединили око једне моћне идеје (дајем 95% територије Косова и Метохије за 5% територије Косова и Метохије), одједном нам се на путу испречи оваква једна сподоба! Е па нећеш вала! Има чика и за тебе лекић. Кексиће да лепо ручкаш и да се једном заувек смириш. Да видимо, дакле, од каквог си материјала саздан!

„Добар дан, добри човече! Како је?“ Сувоњави старац, који је баш у том тренутку шацовао унутрашњост контејнера, једва је бацио поглед ка лепо обученом странцу – у сакоу од тричавих 2.817 евра – који се чудно и непријатно смешкао. „Видим да си у тешкој невољи. Видим да ти заиста није лако! Копати по контејнеру и трагати за корицом хлеба, поготово кад око тебе хлебова има у изобиљу, заиста, нећу претерати ако кажем да си ти безмало херој нашег доба!“ Старац је мало застао са претурањем, као да је хтео да се увери да ли је добро чуо, али већ након секунд-два, наставио је своју уобичајну делатност са још већом преданошћу. „Али да пређем на ствар! Ја имам решење за тебе! Знам да су те сви разочарали, претходна власт, лопови и којекакве вуцибатине, сви су обећавали и лагали, али, ето, времена се мењају, сада су на власти поштени људи (пре свега сам ја поштен и још можда неколико људи око мене), и наш циљ је да увек идемо напред и увек само напред, па макар и главом кроз зид. И ма колико болело, зид мора бити срушен, а ако је глава мало и оштећена, уф, јака ствар, ми смо борци, идемо даље! Да скратим причу, ово сам хтео да Ти саопштим: Од сутра специјална екипа доноси свеж хлеб директно са патоса, печен по најновијим специјалним технологијама, мекан као душа. Сваки дан (може на ову адресу?), само за тебе! Шта кажеш, имамо договор? Ако би ме баш питао шта тражим заузврат… Ти добро знаш да сам ја познат по томе да не волим околишања… Такав сам, шта ћу, једноставан, искрен и надасве скроман човек са чиме је, путем мас-медија, добро упозната читава Србија. Дакле, обавезе. Па ништа, готово ништа. Само на историјским изборима, који се одржавају што чешће то боље, увек треба да заокружиш редни број један, за нашу децу, за децу која просе по контејнерима, да више не просе, да редовно добијају хлеб од странке – једино тај ће сигурно бити редован! – уосталом, кад сви људи заокруже тај број, више нико неће просити. И тада ће се сви, или скоро сви придружити тој чудесној екипи добрих људи који неуморно, на челу са мојом Величанственошћу, већ годинама, дан и ноћ обилазе ову напаћену земљу нудећи фантастичне пакете помоћи за све угрожене и жељне напредовања и осигуравања себе од могућности потпуног финансијског краха. Е тада ће читава Србија постати један велики сигуран глас и сви ће постати једно монолитно железно истомислеће здање, чврсто и грандиозно попут овог велелепног споменика, који ће још колико данас директно из моје главе бити преточен у ову, сваким даном, све лепшу стварност.“

Фото: Хрвоје Јелавић/Н1

Старац, не окренувши се, копао је све дубље. Више није било јасно ни шта тражи ни да ли уопште тражи нешто, изгледало је као да уместо копања бежи негде далеко, што даље бежећи од трансфера стида који је претио да га нокаутира брже, јаче и боље од несносног смрада из контејнера. Његово Шибицарско Величанство, схвативши да прва идеја није упалила и гледајући гладног како дубоко и страсно копа негде ка апсолутној дубини, брзо се прегруписао у својој бујној и надасве креативној машти и као из топа испалио следећи спектакуларни предлог: „Да… али заиста, шта је један хлеб дневно? Ево рецимо, шта мислиш о идеји да читав овај контејнер од сутра буде само твој?! Да сва законска права на њега полажеш искључиво ти? Како Ти се чини та идеја? Не мислим да буде баш у твом власништву (то би већ био акт отуђења државне имовине, а Ти знаш колико смо ми поштени!), али да ти га бесплатно изнајмимо на једно деведесет и девет година, а после куд који мили моји, ионако ћеш већ бити у гробу! Значи, да практично буде само твој читавог твог живота! Него, кажи, јесам ли те ујео за срце, а?“ Жвале само што нису кренуле са његових од слатких лажи набреклих поцрвенелих усана, жвале од среће пред мишљу да је његовим последњим мукама коначно дошао крај, јер ће непријатељ, још колико у наредним секундама, како је чврсто веровао, бити сахрањен једном заувек. Старац се зауставио и, не вадећи главу из контејнера, гласно се и „намештено“ – како се Великом Шибицару учинило – накашљао, као да му се руга или, можебити, тражи нешто више од једног обичног контејнера?! „Па добро, да, баш сам наиван, у својој скромности ја заправо и не помишљам… шта је бре један контејнер?!“ „Хајде, нека сви контејнери у Кругу Двојке буду твоји – а ту живе богати, веома богати људи, знаш ли братац какав се големи плен ту обрће?! – и све ће то бити само твоје, ти ћеш бити краљ београдских контејнера, ако само, заузврат, паднеш и поклониш се пред бројем један на свим будућим гласачким листићима. А тај број један, један и једини, сам наравно ја. Разуме се, у случају тог аранжмана, морао би понекад малкице и да агитујеш за странчицу, наговориш све превртаче контејнера да гласају за твог великог добротвора а и неких цирка двадесетак процената од пробраног плена, разуме се, ишло би странци. Ти си паметан човек и добро разумеш да су то готово безначајни уступци. Онда, имамо договор, шта кажеш?“

Будући да Старац ни овог пута уопште није реаговао, Његово Шибицарско Величанство извадио је марамицу из џепа и видно нервозно обрисао зној са чела. „Уф, човече, ово ће ићи теже него што сам претпостављао. Ипак, будући да је последњи непријатељ у питању, мораћу да употребим специјално оружје. Никада нећу одустати. Све или ништа. До победе!“ „Добро, па чекај, ако добро разумем, тебе уопште не интересују контејнери? Па што не кажеш, човече? А ето и ја будала, мислио да ти из страсти копаш по контејнерима! Наравно, па ниси се ти школовао за тај деликатан посао… Не, не, наравно! Него, нешто сам размишљао… шта мислиш да ти нађемо радно место, неки мало озбиљнији посао? Да видимо, рецимо… А шта би ти волео да радиш? Можда нешто у јавном сектору? Ма то није ништа страшно, не… Гледај, имам сјајну понуду за тебе! Види овако. Седиш по цео дан, куцкаш по тастатури, плусић овамо, минусић онамо… Овде највећи син свих народа и народности у читавој историји, тамо тајкун, фашиста, олош и највећи издајник у новијој историји. Брзо се то научи, као песмица, као два плус два, буди без бриге, не мораш бити геније да би то запамтио. Или те, ипак, више привлачи приватни сектор? Ту нема плусића и минусића, ту примењујемо другу методицу. Рмбачиш од јутра до мрака, по потреби носиш пелене да не би неправедно закидао газду, плата прескромна али редовна (све док моћни инвеститор не дигне сидро – кад искористи све стимулансе које је добио по радном месту). И то је сасвим поштена варијанта, онако од срца. Ми сви заједно градимо ову предивну земљу… Па ипак, уколико уђеш у пирамидалну шему моје прогресивно растуће странке, уз рмбачење ти не гине и харач од најмање десет одсто сваког месеца као и обавезни долазак на митинге подршке онима који су ти омогућили тај посао – а тај неко сам, разуме се, ја. А, па чекај, сад знам зашто си одабрао да будеш просјак. Не би ни да седиш у канцеларији да удараш плусиће, не би ни да арбајтујеш од јутра до мрака. Да, знам, Срби су постали пробирљиви, неће оно, неће ово, па шта хоћете ви? Променићу ја вама свест пре или касније, па ће из године у годину ваша могућност избора бити све више и више сужавана, све док је једног лепог дана засвагда не укинем. Па ипак, у овом прелазном периоду, ја сам, веровали или не, ипак пронашао решење и за такве међутипове попут тебе. Бићеш, дакле, посланик у скупштини! А, шта кажеш? Из контејнера право у посланичку клупу! Не, молим те, не згражавај се, није то ништа необично, имамо већ пар таквих који изгледају као дојучерашњи копачи по контејнерима или учесници ријалитија, уопште потпуно нетипични забављачи а сва та комерцијална занимања, убеђен сам, не могу ни да присмрде твојој узбудљивој непрофитној делатности! Најзад, дакле – посебно, знаш, нама фале кадрови! – највише за месец дана седећеш у скупштини и дизати ручицу кад год она дивна слабовида бакица притисне звонце и позове драге козе да заблеје, да ли да пљуцну по опозицији, да ли да причају на кинеском или мене хвале, свеједно. Уз пут, усвоји се ту и понеки закон, али немаш ти ништа с тим, немој да те то брине. Дакле, ево руке, мајсторе!“

Утом је Старац, схвативши да је овај незвани гост са својим непристојним понудама очито превршио сваку меру, извукао главу из смрдљивог ђубрета и његово Шибицарско Величанство удостојио једног преког погледа. Када је, међутим, коначно осетио да је густо, наш небивали Шибицарски Јунак је схватио да ће ипак морати да посегне за крајње озбиљним мерама не би ли остварио свој циљ. „Нисам, признајем, претпостављао да си толико тврд орах, заиста! Али добро. Свашта сам већ прошао у животу, тако да, на крају крајева, нимало нисам изненађен. Хајде да разговарамо сасвим отворено. Сада је и врапцима на грани јасно да је ово претурање по контејнеру било само маска уз помоћ које си себи дизао цену. Не, молим те, не труди се да ми објашњаваш, све сам разумео. Знаш, чича још никада није погрешио у својим проценама. Хајде, дакле, да се договоримо као људи. У коверти на означену адресу – ниси ми рекао имаш ли је? – сваког месеца ти стиже по хиљаду евра. Не десет, не сто, већ – нисмо деца! – тачно хиљаду евра. Не једном, већ сваког месеца, и то стално, докле год сам ја на власти, а то значи, највероватније, заувек. И не питај одакле ми. Створио се неки вишак у буџету, рецимо то тако. Знаш, повољно смо се задужили, радикално повољно, две милијарде свеже незарађених евра позајмио сам да бих поделио овом напаћеном народу пред изборе, да би гласао за мене и да бисмо онда, кад ову земљу подигнемо из жутог пепела, лепо, сви заједно – више они него ја – удруженим снагама враћали тај дуг уз, разуме се, екстремно високу камату. Дакле, ево моје понуде, хиљаду еврића за тебе и крај. Ово је моја последња понуда. Узми или остави.“

Архивска фотографија

Будући да је Старац од преноса срамоте и силног црвенила као загњурио главу у контејнер – у то једино прибежиште у које је глас његовог шибицарског величанства допирао спорије и тише – одбијени насртљивац је пао у такав излив хистерије да су се његове слуге ухватиле за главу и повикале: „О не, не опет! Само то не!“ Повикао је: „Па чекај пријатељу, шта би ти хтео? Две хиљаде, пет хиљада? То би ти хтео? Шта, нашао си краву музару, је ли?! Можда десет хиљада евра, можда би ти то било довољно, а?!“

Старчево лице сакривено у ђубрету – када је открио да у контејнеру поштеније смрди него напољу – покриле су сузе. Сузе гнева, бола, у безгласном крику и некој неверици… Није му било јасно шта га је снашло. Али Шибицар свих шибицара није одустајао. „Ох, па теби ни десет хиљада евра месечно, сваког месеца, не би било довољно?! Можда би ти, пријатељу, један стан на поклон, а? Можда господин преферира стан у Београду на води?! Аха, ту смо дакле, један фини станчић, онако, из егзотичног латиничног „U“ комплекса, са погледом на реку? Шта велиш? Чекај да видим, ево случајно, баш за тебе, имам ту једну минијатурну гарсоњеру – сви остали станови су наравно одавно разграбљени! – квадрат кошта тричавих, свеже опраних и већ осушених осам хиљада евра. Значи, само за тебе! Пази, ако ме овог пута разочараш, озбиљно ти кажем, силно ћеш ме насекирати, а онда свашта може да буде!“ Слуге су стискале палчеве, сви су нападно искрено навијали да ова понуда буде прихваћена, јер су се наредног таласа Великошибицаревог гнева озбиљно прибојавали. Но, Старац је тог трена као опарен скочио, али не од радости, већ директно у контејнер, покушавајући некако заувек да побегне од свог страшног мучитеља који је тек сада, након старчеве непромишљене реакције, био већ потпуно ван себе. „Па шта хоћеш ти?! Какав си ти бре мегаломан!? Ко си ти да од мене тражиш сто хиљада евра у кешу?! И одакле мени толике паре!? Човече, ја већ годинама градим ову земљу за све људе који су гласали за мене, то је једна огромна чудовишна машинерија у коју свакодневно упумпавам вртоглаве количине свеже присвојеног државног новца и онда тако, једног лепог дана, појави се неки бедни просјак, попут тебе, да ми каже како му ни двеста-триста хиљада евра не завршава посао?! Чекај, да те питам ја нешто: Да ли си бре ти нормалан?!“

Када је видео да Старац нема намеру да изађе из контејнера – али да, за дивно чудо, има довољно ваздуха и да се у скорије време ипак неће угушити („Каква спасоносна, али залудна идеја!“, помислио је Шиби, још увек не у потпуном очају) – у очима његовог Шибицарског Величанства се појавио неки чудно светлуцави сјај. То је био знак да се у његовом бритком уму појавила нова и од свих претходних неупоредиво оригиналнија идеја. Нешто ирационално га је, наиме, вукло у амбис абнормалних понуда, за које је још до јуче мислио да му никада не би пале на памет. Док је Кант, на пример, хтео да испита границе људског сазнања, Велики Шибицар је пред себе ставио скромнији, али ипак неупоредиво луђи циљ – да испита границе непоткупљивости последњег просјака. И као сваки радикални идеалиста, решио је да иде до краја. Уосталом, Велики Шибицар је био, уједно, и сурови реалиста. Знао је да се налази на корак од апсолутног тријумфа. Па зар да одустане сад, на корак од победе? „А милионче? Шта кажеш, а? Ја теби милион евра а ти мени заклетву до гроба да ћеш скакати на сваки миг моје леве обрве. Заклетву да ћеш до детаља научити које се вино сипа у коју чашу (пази, за грешке у тој области скидам скалп)! Уосталом, треба ми такав један тотални увлакач, ови моји робови, иако још увек веома агилни, почели су некако да ми малакшу на путу апсолутне оданости. И разумем их, није лако мене пратити. Мој темпо је неиздржив. Убитачан. Нико ми није раван. Не могу тимови из Жагубице и Бабушнице да се носе са Реалом. Ја сам дарежљив као Деда Мраз, али истовремено захтеван као сам ђаво. Ја ти прво дам слатке пролазне поклончиће, а после ти узмем вечну душу. То је филозофска тајна моје дуговечности. Али, да видимо од чега се живи. Дакле, милион евра само за тебе. И сада заиста добро размисли, три пута ако треба, ти контејнерски човече! Овакве бајковите понуде не добијају се сваког дана. До краја живота ово нећеш доживети, је л ти то јасно?“

Из дубине контејнера зачуо се снажан плач, страдални плач, тако страшан да је Његово Шибицарство, ваљда да би угушио тај неподношљиви тон, повикао снажним гласом: „Шта бре ти хоћеш од мене?! Шта би незајажљивац хтео? Милијарду евра можда? Или је и то мало? Две милијарде? Хоћеш све моје богатство да ти дам? Значи то би ти хтео? Шта, да ме опљачкаш, да из политике одем го и бос и на крају останем сам, без кучета и мачета?! Такву си ти судбину, значи, мени наменио?! Па би онда хтео да, у очајању, можда, извршим и самоубиство? А што сам се онда уопште бавио политиком ако ћу све што сам поштено стекао – мудро позајмљујући од државе и народа и још мудрије никад им не враћајући – да дам једном просјаку очекујући његову апсолутну верност?! Где је ту логика? Је л ти мислиш да сам ја идиот? Ко си бре ти да од мене захтеваш милијарду евра? И шта ће теби уопште толики новац? Чујеш ли ти мене? Ти си изгледа неки провокатор, шта ли? И што си се бре сакрио тамо у тај контејнер, излази напоље кад ти кажем!“

Архивска фотографија

Одмах након тих речи и осећајући да се његово Шибицарско Величанство крупним корацима приближава, старац је брже-боље затворио поклопац од контејнера у нади да ће некако побећи од несносног урлања, што му је делимично и пошло за руком, за разлику од обезбеђења које је у очајању притискало уши. Најзад, доспевши на одредиште, Његово Шибицарство је, почевши јаким покретима да дрма ту велику смрдљиву кутију, наставио са својом пакленом тирадом: „Шта је било бре, шта хоћеш ти од мене? Ни две милијарде господину нису довољне? Шта би ти, цео свет да ти дам на тацни? Е па, зини да ти кажем да ли ћу да ти испуним жељу! Јер ја, за твоју информацију, не поседујем читав свет. И, међу нама говорећи, сувише сам ја мали да бих поседовао читав свет. Али уколико га једном, ипак, будем стекао – што ни у ком случају није искључено – мало морген ћеш добити читав свет од мене! То, братац, само преко мене мртвог! Али, и то да знаш, ако ја још увек не поседујем читав свет, поседујем ипак, на твоју велику жалост, читаву Србију. Једино још дијаспора представља последње неопљачкане џепове отпора, а то, пази, није мали ресурс. Моја битка, дакле, тек почиње. А дијаспору ти не дам. Ето, не дам и тачка! Србија, укључујући дијаспору је моја! То је моја територија, моја земља за коју сам дао читав свој живот. Све што имам, све што сам узео од ње ја сам уложио у њу да опет узмем од ње и то са добитком. Док милијарде јавног дуга расту, расте и моје богатство. Једино су џепови грађана празнији, али шта ја ту могу. Цену овако величанственог пројекта неко мора да плати (нема ништа за џабе!) а то могу бити само грађани ове предивне и, ускоро, за Косово и Метохију заувек скраћене земље. Пошто ја живим од Србије и Србија, заузврат, живи од моје милости – а то кошта. Србија је моја банка, моја лична банка, и ја сам задужен за контролу тог система. Грађани треба да ми буду захвални, јер би та банка без мене отишла у стечај. Ето. И, реци ми, шта ћеш сад да урадиш? Знам. Повезаћеш се са тајкунима и фашистима који су онако храбро збрисали у иностранство, сви до једнога. Кукавице бедне. Јадници који су продали и издали своју земљу. Тајкуни, фашисти, лопови, рушитељи српског народа гори од усташа у НДХ. Ја то добро знам, из поузданих извора – и ти си се повезао са њима. Они те финансирају. Они су те наговорили да овде глумиш просјака да би ми кидао живце. Шта си ти друго, до, заправо, њихов гласноговорник? Овај контејнер, просјачко одело и твоје ћутање… – ћутање, да, е то ме је уништило! – све је било само најобичнија маска! Удружили сте се да бисте ме уништили. Све је ово било организовано као својеврсни покушај атентата на мене. Ментални атентат! Знате да ми не можете ништа и онда сте ударили тамо где сам најтањи – на психу! Какви подли играчи. Свет још није видео такву подмуклост. Не, ви хоћете моју главу, тачно сте хтели да се ја заразим боравећи поред контејнера! Ви хоћете физички да ме ликвидирате без трагова крви, да оставим моју вољену Србију на цедилу, да народ умре без мојих хиљадарки, без спасоносних сто евра, без дивних зелених коверти са издашним свотама, без све скромнијих али увек редовних пензија (са покојом премијицом пред изборе). Ето, то хоћете – да Србија без мене изврши колективно самоубиство! Фашисти, тајкуни, олош најгоре врсте, који сте се накрали, који сте читаву Србију уништили, који сте узурпирали све медије! Рекламирате се дан и ноћ, не скидате се са екрана у ударним терминима и сада безочно лажете овај изманипулисани народ који нема где да чује реч истине! Како ће Срби знати шта се тачно догађа ако ја немам где да се огласим и објасним им како ствари заиста стоје? Колико сте клевета изрекли на мој рачун, поткупљивали сте људе да гласају против мене, највећи простор имали сте у медијима пре избора, ја практично нигде нисам ни постојао…“

Један од сарадника га је прекинуо да би га подсетио како је у земљи једини преостали непријатељ Његовог Шибицарства – просјак који стоји поред њега, али он је наставио: „Не причајте ми бајке! Па нисам ја од јуче! Овај превејани лажљивац се повезао са тајкунско-фашистичком хунтом у иностранству не би ли их вратио у земљу а у згодно време и на власт! Ево их видим – као у измаглици блиске будућности – они стоје на граници и чекају да ја добијем инфаркт од нервирања па да се истог трена врате и наставе да краду! Приближило ми се, ја знам како ћу скончати, знам, јер познајем свој народ који много волим, баш зато и знам како ћу скончати, јер ови људи не знају да цене велике људе, људе који на велико позајмљују од државе и никада не враћају. Тешко мени кад сазнају шта радим! И ти ћеш ми доћи главе, ја то знам, ти који представљаш тајкунског портпарола у контејнеру! Ви сте моји смртни непријатељи и борићу се против вас до гроба! Па, бандо једна! Све сам вас раскринкао! И знајте, ма колики лопови ви били, никада, али никада вас нећу стрпати у затвор да бих могао бесконачно са страшћу да вичем да сте лопови! Али ево, постављање овог монументалног споменика мојој непоновљивој личности – једино Стефан Немања би се могао мерити са мном – ближи се крају. Обавили смо то, практично, брзином муње! Укључите, укључите камере! Укључене су? Нека иде од сада у директном преносу. Може? Ево драги гледаоци, баш у тренутку подизања овог монументалног здања, наш последњи непријатељ је коначно разбијен у парампарчад. Правда је коначно задовољена. И немојте се чудити што се овај пацов крије у контејнеру, то је његово природно станиште. Сви наши непријатељи – ако таквих у земљи још уопште има – пре или касније ће завршити на сметлишту историје. То је моја порука. И немојте да се чудите што се они тамо крију. То је нова перфидна метода у борби против мене, против Србије. Али мене неће преварити. Ја сам освајао шаховске титуле док су они још какили у гаће. Све сам их разбуцао. Ја 99,99%, они 0,01%. Ја – историјска личност; они – избрисани из историје. Победа. Проглашавам победу. Србија је најзад срећна, богата и правно уређена земља која гарантује неприкосновеност имовине сваког грађанина, стабилност, право избора и свеопште благостање. Живела Србија!“

И тада, на врхунцу своје медијске славе и неспутане моћи, сетио се оног једног питања које би хтео, након свега, да упути Старцу. Замолио је да угасе све камере, приближио се том обиталишту физичког смрада и, претходно оћутавши десетак секунди, промењеном, вештачки смиреном бојом гласа, отворивши поклопац контејнера, обратио се Старцу: „До сада сам ја причао, а ти си ћутао. Реци ми, молим Те… Да ли имаш ти нешто мене да питаш или да ми кажеш, било шта? Знаш, ја много волим да читам књиге (особито ценим Гебелсову литературу, рецимо), па хоћу понешто и да научим од својих непријатеља, ако је могуће. Уосталом, ја сам те зато и оставио у животу да бих нешто научио пре твог нестанка. Штавише, ја сам те помиловао да бих имао против кога да се борим и због тога треба да си ми захвалан. Дакле, само једну реч, молим те, чекају ме огромни уносни послови у изградњи земље и разградњи нових непријатеља који долазе на викенд из дијаспоре и овде-онде изненадно искачу и прете самим својим постојањем. Чини ми се да их, ипак, никада нећу истребити и то сазнање ме ужасава, да ти право кажем. Дакле, Старче, гукни дедер, огласи се, питај, кажи шта год и не бој се. Из свега што смо заједно прошли до сада, јасно ти је ваљда да ја нисам нимало осветољубив?“

Преплашени уплакани старац склупчан на дну огромног модерног контејнера марке „Progressive Serbia”, изненада проницљиво погледа Великог Шибицара, као продревши до сржи његовог бића и, осетивши да је коначно дошао тренутак да прекине ћутање, да, заправо, проговори из ћутања, упитао га је само: „Реци ми, да ли си ти срећан? Да ли си сада, након велике историјске победе, срећан?“ Као покошен тим ненаданим речима, Његово Шибицарско Величанство се у трену сручио на земљу и као у бунилу понављао: „Да ли сам срећан? Да ли сам ја срећан? Он мене пита, да ли сам ја срећан?“ Када су га, на путу ка специјализованој установи затвореног типа, упитали зашто га је то, безмало безазлено питање, толико онеспокојило, одговорио је: „Није мене уплашио могући одговор – који уосталом нисам ни имао – на то питање. Мене је ужаснуло схватање да ја никада себи нисам ни поставио то питање! Да никада нисам имао ни времена ни воље да га поставим. Да сам, заправо, све време трчао, бежећи од постављања тог питања, наивно верујући да би то сумануто бежање могло да се прогласи за историјски успех. Али сада је касно за све. Зато идемо, још брже, јаче и боље, сумануто напред, из прошлости у будућност, из кеца у двојку, у разградњу изградње, нека се вечно врти дијалектички точак судбине. Ако и пропаднем, овај монументални споменик остаће иза мене да свима јасно сведочи колико је велики човек његов идејни творац био. А све друго ће, дубоко сам уверен, покрити тама заборава.“

Епилог. Кажу да је Његово Шибицарско Величанство још дуго, дуго управљао тим захвалним народом, али од тог тренутка – из луднице.

Објављено као коментар на „Стању ствари“

Categories: Гостинска соба

Tags: Мирослав Маравић, Миша Ђурковић, Србија, Филип Грбић, Чедомир Антић, студенти