Свуд ћу стићи када немам куда. / У бездане, и даље од тога. / Лако ми је – бацио сам крста. / Лако ми је – проказо сам Бога
Српска тробојка на Звечанској тврђави (Фото: КоССев)
Нигде ћемо имати нешто.
Вазда далеко, на дохват руке.
Зајмићемо своја сванућа.
И туђе среће, и туђе муке.
На јаловишту сејаћемо небо.
Мртви за дечанске висине.
Гладна ће деца вапити Грачанице.
Ал, туђе је, сине, туђе је сине…
Зајмићемо своје песме.
Туђе ране, нек се гноје.
На распећу познат нећу.
Никог свога, ништа своје.
Мили странче, дете моје.
Немам пута – некуд крени…
Не плаши се – залутаћеш.
Живиш живот позајмљени.
Где год стигнеш – нигде ниси.
Све што будеш – дуговаћеш.
Мој божуре бескорени.
Туђе јаде туговаћеш.
Лахор ће нас носити ко бура.
Нове дане позобаће вране.
Сенке ће се отимати од нас.
Видиш ли ме пустог – Видовдане.
Видиш ли ме, кажу ми да жив сам.
Потуцам се од гроба до гроба.
Где да станем, камо да починем.
Водим себе у ланце ко роба.
Свуд ћу стићи када немам куда.
У бездане, и даље од тога.
Лако ми је – бацио сам крста.
Лако ми је – проказо сам Бога.
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Гледано у простом физичком смислу Стару Србију алијас Косово и Метохију, јесмо изгубили. Народ у огромној већини протеран, страна непријатељска власт успостављена.
Али право на Косово нисмо изгубили. То је дефинитивно. Оно припада свим Србима који који су били, који ће бити и који јесу. Ратом 1999 војска непоменика, након случаја Епстин у то нема дилеме, нам га је узела и дала га Арнаутима. Но, та 1244 нам потврђује, оно што знамо да нам и природно припада, а ти је право на Косово.
Да ли ће нам бити враћено, то сам Бог зна. Али кад и ако то буде, то ће једино имати смисла ако ми сами већински будемо желели да се преселимо и да живимо тамо, макар у пола колико сада сањамо да одемо у земље запада. Да живимо поред Дечана, Грачанице, Пећке Патријаршије. Да док пијемо кафу у Призрену посматрамо са поносом врхове Паштрика, где су најбољи наши младићи гинули и пружали отпор као некада они 300 у античко време.