Доносимо брошуру „намењену углавном поробљеном српском народу“ објављену у часопису „Братство-Fraternity“ Алије Коњхоџића

Обезглављени споменик Јосипу Броз у Словенији (Фото: Pu Celje)

Под горњим насловом изашла је око Видовдана ове године једна брошура, намењена углавном поробљеном српском народу. Штампана је у 5 хиљада примерака и веома ограничени број брошура дошао је у руке српске политичке емиграције. Земља је њоме преплављена. То најбоље зна Удба. Аутори су: Група српских слободара, која је међу собом скупила и материјална средства за издавање брошуре.

Услед учесталих тражења Срба у Слободном свету, да се и они упознају са садржином брошуре, која крвника Јосипа Броза Тита приказује у правом светлу, србождерском, објављујемо текст брошуре.

Уредништво

Питање је мало смело постављено. Оптужити једног „вечитог” вођу Комунистичке партије, да комуниста никада и није био, може да личи на тежњу за јефтиним ефектима, лишену озбиљности и истине. Стога се ми и нећемо трудити да читаоцу намећемо било какве судове, или закључке, већ ћемо просто пред њим да листамо странице најновије историје, указујући му на моменте које можда није запазио, подсећајући га на детаље које је заборавио, уз евентуалну допуну новим појединостима. А када превремено и последњу страницу ове књижице, читалац ће сам одговорити на насловно питање, као и многа друга која ће се појавити. И тако одговарајући, он ће сам одлучити, да ли је за њега Броз „љубичица бјела”, или србождер, крвожеднији и од самог Павелића.

Први светски рат. Почнимо са његовом улогом у Првом светском рату. Ми смо Срби заиста неки чудан народ. Док други измишљају о нама на хиљаде лажи, ми прећуткујемо истину о њима. Тако на пример за прво рушење Његошеве капеле ми оптужујемо Аустрију, иако је то почнимо Хрват Стјепан Саркотић – „барон од Ловћена”, како је он сам себе називао, а у својству окупационог команданта Црне Горе. Узгред додајмо да је и ово друго рушење опет дело Хрвата, само што им овога пута уместо Аустрије, у томе помажу неки црногорски изроди.

Исти случај имамо и са покољем нашег живља у мачванским селима 1914. године. Ми и зато оптужујемо аустроугарску војску, а никако да кажемо да су то починиле хрватско-домобранске дивизије, дакле Хрвати. А и Јозеф (тако су га записали у царске књиге) Броз са њима. О томе налазимо непобитне доказе у бечкој ратној архиви. Тако према бечком листу „Die Presse” (19-20. новембар 1966. године) у минхенском „Sueddeutsche Zeitung” (14. фебруар 1967. године) Броз је служио у 25-ом пуку 42-ге домобранске дивизије. Дакле баш оне, која је била најкрволочнија у селима Мачве.

Као доказ Брозовог видног учешћа у том покољу српских жена и деце нека нам послужи чињенице да је после тог „подвига” био одликован сребрном медаљом за храброст, и унапређен у чин „цугсфирера” (наредник). Документ о томе се чува у ратној архиви Беча под бројем 119, а носи потписе капетана Рудолфа, пуковника Луксарда, и генерала Цибулке.

Због неуспеха на српском фронту, 42-га домобранска дивизија, а са њом и цугсфирер Броз, бива пребачена на руски фронт. Ту се Броз није предао, како то бестидно лаже Дедијер, већ су га, опет према цитираним документима; Руси заробили. Занимљиво је и његово држање у руском заробљеништву. Као велики Југословен, за шта нам се касније тако скупо продао, он није пошао у Југословенску дивизију, која се у то време у Русији формирала,а од ратних заробљеника југословенског порекла. Као велики комуниста, он не учествује у Октобарској револуцији. Шта више, ни касније, као већ прослављени комунистички вођа, он не полази у шпански грађански рат.

Дакле, као Југословена, није га интересовала борба за Југославију. Као комунисту, његову пролетерску крв и интернационалистичку свест, нису успеле да узбуркају, ни Октобарска револуција, ни револуција у Шпанији. Уместо свега тога, тај врли револуционар је дао предност руској сукњи, у чијој је заветрини сачекао да буре прођу.

Но ипак, Броз је у Совјетском Савезу много штошта научио. Тако је, на пример, сазнао да релативно лако може да се освоји народна грбача, и да је још лакше одржати се на њој. Научио је да је у борби за власт све дозвољено; од давања лажних обећања, преко лицемерства, па све до злочина и геноцида. Ту усред руске трагедије, рађа се у пакленој души овога Хрвата злокобна мисао, да би и он попут Лењина могао да се освети Србима, за пораз који су нанели њему лично, његовој Кроацији и његовом цару Јозефу. Са тим идејама у глави, он жури у Загреб и покушава да задобије мрачне хрватске снаге за свој план. Но, Павелић је био бржи, тако да се већ био наметнуо Хрватској као вођа. Па ипак, Хрвати не би били оно што јесу, да нису схватили вредност Брозових планова. Павелић са својим „повијесним” германско-ватиканским савезницима, може и да не успе. Зашто онда не би подржали и Броза? Зар их Трумбић није спасио после пораза у Првом светском рату? Што опет, злу не требало, не би имали једног Трумбића?

Наведимо на овом месту да је Трумбић у својим мемоарима недвосмислено признао, да га никада није интересовала никаква Југославија, већ само и једино спасавање Хрвата из табора побеђених – Лондонски уговор.

Ево дакле, када је и како Броз постао „комуниста”! Од оног момента када су мрачне снаге Хрватске усвојиле његов план за борбу против Срба и Краљевине Југославије, Броз прави метеорску партијску каријеру. Од дотле непознатог џезвара, Броз преко ноћи избија у саме врхове хрватске Комунистичке партије, да би се као такав обрео у Москви за време Стаљинових чистки. А шта је тамо тражио?

Пут ка власти води преко Комунистичке партије. Али како успети у њој? Превише је Срба комуниста у њеним врховима. Како их све уклонити? Ништа једноставније. Оптужити их за разне опортунизме и шовинизме, и Стаљин ће их већ сам ликвидирати, а њега као доушника још и наградити. И није се преварио. Дотле уважавани представници српског комунизма и социјализма, нестајали су један за другим у зидинама злогласне Љубљанке. Тада су поред Горкића (генералног секретара КПЈ) убијени и Филиповић, Марковић, браћа Вујовићи, Петко Милетић и многи други.

И гле прогреса! Док су му први насртаји на српске животе у мачванским селима донели само чин цугсфирера и неко другостепено одликовање, овај други подвиг у Москви доноси му фотељу и палицу генералног секретара Комунистичке партије Југославије. И не само то. Он је успео да превари иначе веома лукавог Стаљина, да му се наметне и као пријатељ и као комуниста, иако је био и остао само Хрват-србождер.

Да је Броз заиста убица Горкића и осталих Срба комуниста у Москви, нека нам као доказ послужи и чињеница, да су све Стаљинове жртве из тог доба, већ одавно рехабилитоване, и то како у самом Совјетском Савезу, тако и ван њега. Изузетак је само Југославија, само Броз, јер се сасвим природно и не може очекивати од једног убице да рехабилитује своје жртве.

На тај начин пред почетак Другог светског рата, хрвати у имали две снажне организације за борбу против Српства. Павелићеву, ослоњену на Ватикан и наци-фашизам, и Брозову подржану од Москве и међународног комунизма.

Други светски рат. Броз и његови трабанти се упорно бусају у прса, како су за време рата тобоже водили „народно-ослободилачку борбу”. Да би се ушло у једну борбу, било какву борбу, па и у борбу за ослобођење народа, морају да постоје макар и најмањи изгледи за њен повољан исход. Ако је пак једна борба потпуно неизвесна у погледу исхода, а фатална у погледу последица, онда је сигурно да једно разумно биће у њу неће ући. Ако је притом реч о ослободилачкој борби, онда је она пре самоубилачка. Уколико је пак на то један народ наведен преваром и принудом, онда је злочин почињен према њему самом. У нашем случају управо је реч о томе.

У самом почетку револуције, Броз је пронашао нешто идеалиста, сметењака и занешењака, да се придруже његовом комунистичком шљаму. Но, то му наравно није било довољно. Како приволети народ да му приђе?

Као што је познато, Хитлер је у то време убијао 100 Срба за једног свог војника, а уз то је за собом палио и жарио. Ево прилике за Броза. Он је преко својих бедника убијао и заседе немачке војнике и бежао, а народ прогоњен казненим експедицијама, немајући куд одлазило у шуму, у партизане. Ову трагичну истину, иако сви знамо, јавно је признао Светозар Вукмановић Темпо у једном слободнијем разговору, вођеном у крагујевачком хотелу „Дубровник”. Он је притом рекао да се у почетку и сам није слагао са таквом политиком, али да га је касније Броз убедио, рекавши му да су то закони револуције – што горе, то боље.

На подручју НДХ наш народ је морао да бежи од усташа, и, немајући куд, прилазио је опет партизанима. Напомињемо да у то време четничких одреда није било свуда.

Значи, Брозова борба ни у ком случају није била народна, јер је у њу народ ушао мањим делом преваром (лажним обећањима),а углавном принудом – бежећи од смрти коју му је Броз припремио. Зато то није и не може да буде никакав период „славне народно-ослободилачке борбе”, већ време најсвирепијег Брозовог злочина почињеном према Српском народу. Да она није имала ни карактер ослободилачке борбе већ да је била само бескрупулозна борба за власт, произилази и из ње чињенице да по протеривању немачког окупатора народу нису дата никаква права и слободе, већ су му ускраћене чак и оне које је уживао у време Хитлера.

Пошто смо овако, надамо се, доказали да тзв. народно-ослободилачка борба није била ни народна ни ослободилачка, остаје нам још да утврдимо шта је она заправо била. Напред смо рекли да је Броз непосредно по окончању Првог светског рата, створио план за борбу против Српства, а и за власт у исто време. Рекли смо и то да је Стаљин за његов рачун ликвидирао Србе комунисте и поверио му диригентску палицу партије. Додајмо онда и то да се Броз није либио да искористи право које је тако стекао. Он је врло брзо очистио партију свих оних Срба који су му снагом своје личности и својих идеала могли да сметају у антисрпском подухвату. Он их је проглашавао шовинистима, великосрпским националистима (сада их зове унитаристи) и одстрањивао из партије, током рата просто ликвидирао. (Иван Милутиновић, Жарко Зрењанин и многи други).

Избијањем Другог светског рата Брозу се пружа двострука прилика за акцију. Борба против Српства, а уједно и борба за власт и Стаљинову наклоност. И ту налазимо и још један доказ више, да је Броз улазећи у револуцију, најмање од свега мислио на народ. Он у њу није ушао одмах по избијању рата, већ је, шта више, током априла, маја па чак и јуна месеца 1941. Године, у својим пропагандним актима хвалио и величао црвено-црне савезнике (Стаљин-Хитлер), а нападао енглеску и светску буржоазију. Тек када је Хитлер раскинуо пријатељство и објавио рат Совјетском Савезу, тек када је Стаљин послао вапијуће позиве за помоћ, Броз се сетио да је Југославија окупирана, и да нам је Хитлер непријатељ, а не енглеска буржоазија. Он се, дакле, сетио народа не онда када је стварно био окупиран већ када га је Стаљин позвао да му помогне.

Но, Стаљинов позив упућен Брозу није био једини. Њему се придружује и позив Брозовог пријатеља Анте Павелића.

После првих усташких препада, Срби су се прибрали, организовали и почели не само да оружјем штите своју нејач, већ и да свете невине жртве. То јединство Срба запретило је да онемогући усташке планове о уништењу Српства, а доводило је у питање и саму НДХ. Зато Павелић упућује Брозу позив, да му разбијањем јединства Срва притекне у помоћ.

Да је Броз заиста подигао устанак да би помогао Павелићу у истребљењу Срба а не ради борбе против окупатора, нека нам као доказ послуже и они догађаји из 1941. године у Западној Босни. После првих усташких мучких препада, у којима су поубијали виђеније српске домаћине, свештенике, учитеље, трговце и друге, српски народ се спонтано организује и пружа оружани отпор. Током месеца јуна и јула 1941. Године, тај отпор задобија карактер народног устанка. Устаничке снаге веома слабо наоружане, углавном од усташа отетим оружје, предвођене људима из народа (Бранко Богдановић – Босанско Грахово, Богдан Илић, земљорадник – Гламоч, Урош Дреновић, учитељ – Мркоњић Град, Момчило Ђујић, свештеник и многи други), након првих несигурних покушаја, убрзо сређују своје редове, разбијају усташке снаге и, већ током јула месеца, ослобађају срезове: босанско-граховски, гламочки, босанско-петровачки, мркоњић-градски, крупски, коренички, кнински, сињски, као и места Сански Мост, Дрвар, Босанско Грахово и др. Сви усташки напори да савладају Србе, остали су без резултата, те су морали да позову у помоћ немачке и италијанске дивизије. Голоруки Срби нису могли дуго да одолевају немачким тенковима, те су се повукли из градова. За окупаторске војнике је то било довољно и нису хтели да продуже даље гоњење устаника по селима.

На тај начин сва српска насеља унапред поменутим срезовима (сем градова), остала су слободна и заштићена од усташких звери. Усташе се нису усуђивале да изађу из градова, и на читавом том подручју је владало неко принудно примирје. Напомињемо да овај оружани отпор Српског народа нема ничег заједничког са организацијом Драже Михаиловића, да је нестао спонтано, потребом за одржавањем голог живота и да је представљало просто удружен српски народ. Тек крајем новембра месеца долази први курир са Равне Горе, а у лицу неког наредника Николе Бабића, али ни тада он својим присуством није изменио нити могао да измени карактер устанка. Ово истичемо зато да бисмо Брозу одузели право да се изговара како је наводно нападао четнике јер њих у то време у овим крајевима није ни било јер се са њима чак и у Србији у то време још увек преговарало.

Да резимирамо. Окупаторске снаге нису хтеле да нападају српска села, а усташе нису могле да их савладају. Како онда остварити план фра-Драгановића о уништењу и протеривању „Влаха”?

Ево због чега је Павелић затражио Брозову помоћ, ево због чега је Броз повео „ослободилачку борбу”. Брозови партизани се слободно крећу и организују по територији коју су Срби ослободили јер ови ништа и не наслућују. И наједном издаја! Брозови партизани подмукло, баш као и усташе, убијају све напред побројане и многе друге српске прваке, обезглављују Србе, поново стварају безвлашће и тако отварају усташама врата да несметано наставе са покољем Срба. Броз је дакле омогућио усташама да изврше покољ Срба, баш као што је и кукавичким нападима изазивао Немце, да Краљево и Крагујевац у црно завију, да крагујевачке ђаке у смрт пошаљу.

Ако то није истина, онда нека нам Броз каже зашто је нападао ненаоружан Српски народ који је бранио голе животе? Ако је водио ослободилачку борбу, зашто онда није нападао окупаторске и усташке војнике по градовима, већ Србе по збеговима?

Напомињемо да су вође ових првих партизанских убилачких тројки и јединица били Хрвати, као Вице Буљан из Сиња, Мира Вишић из Шибеника, Цвије Пајчин из Сајковица и др.

Као трећа побуда која је повела Броза у „ослободилачку” борбу, била је жеља да и сам настави са убијањем Срба. Будући лукавији од Павелића, он то није начинио отворено и брутално, већ их је изазивао да се само међусобно убијају, а и Немце подстицао да то чине. Броз је дакле за борбу против Срба користио комунисте српског порекла, као и немачке казнене експедиције. И разуме се све остале српске „пријатеље”, као што су дивљи Арнаути, бугарске и мађарске окупационе снаге итд.

Да је то заиста тако најбоље произлази из чињенице да је тзв. Ослободилачка борба вођена само на подручју где Срби живе. Да су сви акти саботаже (рушење пруга, мостова, прокопавање путева итд.), сва убијања немачких војника, вршене само тамо где ће жртве одмазде бити Срби.

Ако ово није истина, нека нам се каже колико је Хрвата убијено од стране немачких казнених експедиција, колико је хрватских села спаљено, градова разрушено? За Словенце већ знамо да су водили „пасиван отпор”.

Ако су то били закони револуције, како то Брозови идеолози зову, нека нам се онда каже зашто те исте законе револуције, ту исту ратну тактику, нису примењивали и у Хрватској?

Ако је све ово истина, ако Броз није Павелићев ортак у убијању Срба, нека нам се онда одговори:

1) Зашто никада није извршен попис усташких жртава? Зашто никада и нигде није речено колико је, када, од кога и где Срба убијено?

2) Зашто су Шумарице уместо у национални парк, прерасле у коров? Зашто споменик жртвама у Краљеву није никада подигнут?

3) Зашто нас само анемични модернизам у Јасеновцу подсећа на 800.000 од усташа побијених Срба широм злочиначке НДХ?

4) Зашто гробови убијених Срба у Војводини нису никада и нигде обележени?

5) Зашто о дивљем оргијању арнаутско-бугарских окупатора, сазнајемо само из прича преживелих?

Нека нам се само не каже да није било пара јер једна Брозова јахта, једно Брозово кокетирање са филмским дивама, једно Брозово тумарање по свету, кошта много пута више од свих тих евентуалних спискова и споменика заједно.

Зато све дотле док не добијемо одговоре на ова и слична питања, за нас ће важити правило да убице нису никада водиле списак својих жртава, никада им споменике нису подизали.

Није можда сувишно на овом месту да подсетимо Србе комунисте и на једну историјску чињеницу. Као што је познато, тзв. Прва пролетерска бригада била је састављена од крагујевачких комуниста, претежно интелектуалаца. У тој бригади се појављују и прве сумње и први отпор Брозовој политици. Лукави Броз је то на време осетио па је ту бригаду, измучену дугим борбама и пешачењем, сместио у Пријепоље на одмор а потом страже повукао и Немце обавестио.

Хладна зимска ноћ је наједном узаврила, топла српска крв, иако погано-комунистичка, ипак српска крв је снег пошкропила и Прва пролетерка бригада је нестала, а са њом и све сметње Брозовом дефанзивном устоличењу. Каснији појединачни отпори су такође плаћани главом, али о томе можемо читамо и у комунистичкој литератури. Овде нас интересује само покољ српских комуниста у Пријепољу, и позивамо преживеле припаднике те бригаде да се подсете момента када су сами тражили да поставе стражу, да им је речено да стражу обезбеђује главни штаб. Главни штаб је истина стражу обезбеђивао, али само дотле док су српски комунисти заспали, а потом повукао!

Додајмо на овом месту да је наш врли „антифашиста” Броз читаво време рата одржавао пријатељске везе са италијанским генералом Марио Роатом, командантом Хрватске, и да су се у његовој зони партизани слободно кретали и тражили склониште када их четници потерају.

И не само то. Почетком 1942. године, Броз успоставља сталне контакте са немачким генералима Глобочником и Глаисом, и са њима редовно врши замену заробљеника и информација о трупама Драже Михаиловића. Штавише, Броз им је у више наврата нудио заједничку акцију против четника, уз услов да њега оставе на миру, у шта су ови упорно настојали да убеде Хитлера. Опширније о томе читати у мемоарима поменутих генерала.

Крај рата. Ни по окончању рата Српство није престало да крвари. Броз мобилише српске младиће од 17 до 25 година и шаље их у „свом руху и о своме круху” на фронт. Сетимо се да су у то време амерички и совјетски тенкови журили ка Берлину, да је немачка звер била на издисају,а да звер која издише најстрашније ударце задаје. На ту звер, на њене тенкове, митраљезе и минска поља, Броз шаље српске младиће необучене војним вештинама, наоружане само пушкама из минулих ратова, и то не сви. Сваки трећи ли четврти војник је био без пушке, а ишао је у борбу да виче „ура”, да плаши Немце. Да чека да му друг погине, да пушку наследи, ако дотле и сам не буде мртав. Подвуцимо и то да су ти несрећни младићи, као командни кадар имали само партизане најнижег ранга, док су сви они који су ишта представљали у црвеним редовима, појурили да освајају положаје, фотеље, виле и имовину „народних непријатеља”.

На овај начин је Јозеф Броз само на Сремском фронту убио око 70.000 српских младића. А колико је пало у Босни, у борби за Трст, за Корушку?

Ако и ово није истина, нека нам Броз одговори:

1) Зашто је било потребно тако силовитно, уз тако велике жртве, нападати звер која иначе издише?

2) Зашто нису мобилисана годишта која су већ била прошла кроз војну обуку у старој Југославији?

3) Зашто српским младићима није био додељен какав-такав партизански официрски кадар?

4) Зашто ти младићи нису били претходно подвргнути војној обуци, макар у трајању од недељу дана, од три дана, да бар поверују да неко мисли на њих, да је некоме стало до њихових живота?

5) И на да све, зашто приспећу у Хрватску и Словенију, нису били мобилисани и хрватски и словеначки младићи, већ су и даље гинули само Срби?

Ако Броз није извео српске младиће на Сремски фронт, из чисте жеље да их уништи, ако његове српске доглавнике не узнемирава савест због тога, нека нам се онда каже и то, зашто никада није утврђено колико је тачно Срба пало на том фронту? Зашто им никада споменик није подигнут?

Нека нам се каже и то колико је тачно Срба пало за Загреб, за Трст, за Истру, за Корушку, и да ли макар један, макар један једини Хрват или Словенац пао у тим борбама?

Нека нам се каже и то колико је српских младића који су бежали са сремског и босанског губилишта убијени због „дезертерства”, и то врло често у наручју својих мајки?

„Ослобођење” земље. Уз помоћ Стаљина, превртљивог Черчила и наивног Рузвелта, Јозеф Броз се дефинитивно успиње на народну грбачу, и овог пута сасвим легално настава са истребљењем Срба. Он земљу претвара у масовно губилиште. Он хапси на хиљаде, на стотине хиљада. Он претвара све подруме, фабричке хале, сајмишта у мучилишта, у логоре смрти. Он изводи сваке ноћи на стотине, на хиљаде мученика, жицом међусобно повезана, и одводи до првог потока, до првог јарка, решета митраљезима, и још топле, још живе, баца у плитке јаме, да се ту сједине са влажном земљом и претворе у чудну масу, у криву масу, по којој ће у праскозорје српске мајке тражити своје синове, српска нејач своје очеве. Кажемо српске мајке, јер је та масовна убиства, те масовне злочине, вршио само у Србији, само тамо где Срби живе. Нема ниједне раскрснице у српским селима, ниједног трга у српским градовима, где данима, где недељама нису лежала унакажена тела „народних непријатеља”, као симболи слободе коју доноси Брозов поредак.

Кажи нам, Брозе, колико си Срба убио у том дивљем насртају?

Но све се ипак није могло поубијати, те стога Броз тамничи све што је утамничити могао. Он претвара затворе и робијашнице у људске мравињаке. У ћелију предвиђену за једног робијаша, он ставља по 30, 40 људи, да се ту потпуно гуши, да смрт чека. Али ти Срби су неки чудан народ. Иако без хране, иако без одеће, иако на бетону, иако без ваздуха, они ипак не умиру, или бар не жељеном брзином. Зато Броз оснива фабрику смрти у Лоњском пољу, недалеко од Јасеновца и без сумње по угледу на Јасеновац.

И ту је посао убијања био поверен Павелићевим ветеранима, јер су цео персонал тог мучилишта, од управника до последњег пандура, сачињавали Хрвати. Док су логораши, ама баш сви, били Срби. У том логору су Србе робијаше терали у освит зоре, да трчећи превале и до 15 км до радилишта. Стражари ду наравно били на коњима, у ту сврху ослепљене, да би их нагонили на заостале. Тако слепим коњима газили изнемогле, и њиховим лешевима упозоравали још живе да пожуре да не посустану.

Рекосмо радилиште, а шта је то заправо било? Једна већа група робијаша би копала јаркове, да би друга мања – затрпавала! И све тако док не падне вече, а онда би издвајали изнемогле, као и оне који су се током дана усудили да због чега протестују, да остану и „норму” заврше. Десетак минута касније, митраљески рафал би рекао преживелима да су њихови сапутници тамо трајно и остали.

Реци нам „љубичице наша бјела” колико си Србина убио у Лоњском пољу?

У овом по Српство трагичном периоду, Броз је починио још један злочин без преседана. Да би се учврстио на власти, он је позвао у Партију све људе које желе да уђу, без обзира на то шта су дотле радили и коме су припадали. Њихову верност је проверавао кроз „крваво крштење”, тј. Тако што их је присиљавао да убијају „народне непријатеље” и тако докажу оданост новоме господару. Све то и не би било вредно помена, да се међу тим новопеченим комунистима-скојевцима, нису нашла и права деца од 16-17 година. Те дечаке су одводили у ноћ да присуствују убијању, да и сами убијају, како би их трајно везали за Партију. Али уместо тога ти стравични призори пореметили су младе умове и тако су настале оне хиљаде „падавичара” каснијих алкохоличара и душевних болесника. Да наведемо овде и још један Брозов злочин. Бежећи од комунистичке најезде, многи Срби националисти, четници, а потом недићевци, љотићевци и др. повлачили су се према Аустрији. Ту су их дочекали вероломни Енглези, разоружали и предали Брозовим бригадама. Броз их је пешице терао до Марибора, а потом камионима на Похорје, на вечити починак. И овде је убијање вршено на комунистима својствен начин. Жртве, међусобно жицом повезане, привођене су покрај јама, решетане митраљезима, и онако полуживе, често потпуно живе, затрпаване. На овај начин је убијено најмање 60.000 Срба. Мештани из подножја Похорја су причали да је и изворска вода била крвава. И овде су извршиоци злочина биле хрватске домобранско-комунистичке бригаде.

А сада видимо да ли опет нису били у питању „закони револуције”?

Признајмо за тренутак право комунистима да по освајању власти поубијају и смрве све своје противнике. Наведимо да су им у Србији били противници четници, а у Хрватској усташе, те би их по „законима револуције” чекала иста казна. А да ли је тако било?

Већ смо рекли да су четнике као псе убијали без суда и закона и како су хтели. Рецимо онда и то да су Срби партизански официри, који су у ухваћеним усташама препознавали убице својих нејачи, те их стога ликвидирали по кратком поступку, били због тога не само лишавани чина, не само хапшени, већ и стрељани; јер забога не могу се људи убијати без судске пресуде.

Подсетимо се још и тога, да су усташе упућене на судове, сем неколико екстремних изузетака, биле ослобађане оптужбе, или осуђивани на временске казне, јер је кривицу било немогуће доказати, када је тужилац био Хрват (често и сам усташа до јуче), бранилац Хрват, судија Хрват. Тако ни Степинац никада није омастио конопац, иако је благосиљао усташко оружје, насилно покрштавао Србе, рушио српске храмове, унапређивао своје свештенике (и свештенице), који су клали српску децу чак и у цркви (Глина). Али је зато више српских владика, и епископа, стотине српских свештеника убијено или скапало на робији, иако никога нису ни убијали, ни покрштавали, већ просто волели свој народ, своју веру, волели слободу.

Додајмо и то да Павелићева идејна и културна елита ужива све благодети у Брозовој држави. Тако је прослављени „партизански” песник Владимир Назор спевао оду Поглавнику. Аугустинчић му вајао бисту, Крклец уређивао усташки лист „Граничар” у Земуну, а Крлежа чак и усред социјализма (1953. године), усред „била” Загреба, објављује (часопис „Република”) своје мемоаре из Првог светског рата, у којима читамо и овакве књижевне и братске бисере:

„Тко нас је победио? (мисли на себе и своју драгу Аустрију)

Ушљива багра са Балкана. Багра за вешала. Накот за секиру…”

Али је зато српска интелектуална елита нестала јер је много грешила, јер је слободу волела.

Резолуција Информбироа. Напред смо изложили како је Броз на своје усташко лице навукао комунистички образину, и како је успео да превари и самог Стаљина. Ту превару је међутим овај једном ипак мора да разоткрије и да увиди да је у Брозу све антисрпско, али ништа комунистичко. Стога још током рата Стаљин покушава да уразуми Броза, али је овај већ успео да упрегне Черчила у своја кола, и гле ироније: Черчил пред Стаљином брани Броза! Но Стаљин свеједно остаје при сазнању да је преварен, и доноси одлуку (Резолуција Информбироа) да Броза ликвидира. Броз међутим још једном уз помоћ Запада излази као победник.

У прилог оваквог тумачења догађаја, говори и чињеница да је у то време радио Москва данима најављивала датум када ће рећи истину о Брозу, али је тог одређеног дана заћутала. Зашто? Постоје две могућности. Или је Стаљину било тешко да јавно призна да је преварен, или лукави Броз успео да створи нову погодбу са Москвом. Друга претпоставка је вероватнија, јер знамо да се после те свађе Броз прима улоге Тројанског коња, одскочне даске за нове експанзије комунизма. Сви потоњи догађаји то недвосмислено потврђују. Броз измишља нови „национални” комунизам, који гутају тако паметни људи, као што је био Нехру, коме наседа либерални и смушени Запад. Сетимо се да су „либерализације” комунизма и „мирољубива коегзистенција” те две највеће подвале Слободном свету, закуване у Брозовом казану. Не заборавимо ни то да су Сукарно, Насер, Секу Туре, Нкрумах, Бен Бела и други Брозови ђаци, а не потомци Москве и Пекинга.

Но нас та фамозна Резолуција интересује са нашег, српског гледалишта. Колико смо је ми и како платили?

Броз је и ову, као и остале повољне прилике, искористио за разрачунавање са Србима. За ту Резолуцију се изјашњавају по правилу само Срби. Дозволимо да је међу њима било незадовољних делом приграбљеног плена, које су од нове промене очекивали веће положаје. Али је сасвим сигурно да је највећи део њих веровао, да у њиховом социјализму све иде наопако, зато што се неправилно примењују рецепти из Москве. То своје веровање они су плаћали животима по главњачама, остављали кости по пешчаним спрудовима Дунава и на Голом Отоку.

Да се разумемо, ми њих не жалимо, и не можемо да их жалимо јер су они омогућили Брозу да се испне на народну грбачу, јер су нас они убијали заједно са Брозом и за рачун Броза. Ми само желимо да истакнемо да Броз наставља са убијањем Срба комуниста и у поратним годинама, баш као што их је убијао пре рата и за време рата, јер му сметају и као Срби и као комунисти. Да је то тако произлази и из околности да је информбираше убијао крај румунске границе међусобно жицом повезане, баш као и српске националисте крај градова, баш као и српске четнике на Похорју. Да је и за њих створио логор смрти у Хрватској (Голи Оток), баш као и за српске четнике (Лоњско Поље), да су и тамо цео персонал – од управника до последњег пандура, чинили Хрвати, а да су логораши били искључиво Срби. Разлика је била само у томе што су српски националисти копали јарке и били стрељани крај њих, док су српски комунисти тесали камен и умирали на њему.

Подсетимо се на овом месту да су и жртве свих каснијих чишћења, а због „скретања” улево или десно, били искључиво Срби. Тако су нестали Митра и Милован Ђилас, Дедијер, Дапчевић, Лазар Колишевски, Ранковић, Пенезић и други, док су сви Хрвати остали трајно у својим столицама.

Пљачка и економско исцрпљивање Срба. Будући да се усташе нису бориле против партизана, већ само против Срба, то их нова власт пракатично и није позивала ни на какву одговорност. Самим тим није имала ни повод да им у имовину дира. Срби су међутим, не само били убијани, драстично осуђивани, већ и пљачкани. Свако убиство, свака пресуда била је праћена и конфискацијом целокупне имовине. Штавише, имовина је била често и повод за пресуду. Наиме, сви они који су нешто имали, представљали су потенцијалну опасност по режим, те су им кривице измишљане само да би их опљачкали. Ни ове конфискације нису остале без свог ироничног призвука. Сва пљачка је одлазила у фонд опште народне имовине. Те су тако и Хрвати аутоматски стицали право на део плена. Дакле, за време Павелића, они су убијали Србе и присвајали њихову имовину. За време Броза, комунисти убијају Србе, а Хрвати опет присвајају део плена!

Но, то је био само један вид пљачке. Поменимо и друге. Будући још невешти, новопечени властодршци нису знали да се за девизе могу продавати и људи у ропски рад („извоз радне снаге”), да се кћери поробљеног народа могу давати странцима за доларе, да се чак и крв народа може продавати на светком тржишту (крвна плазма) као што то сада чине, већ су свету понудили једнино што су имали, а то је народно шумско благо. Посекли су и продали свако стабло до кога су могли стићи, и то опет само у Србији, рачунајући ту све српске покрајине. Дакле, Босну и Херцеговину, Јужну Србију, Црну Гору, Лику, Банију, Кордун, Војводину итд. Шуме у Словенији и Хрватској остале су не само нетакнуте, већ и у приватном власништву до данашњег дана.

Поменимо и сељачке радне задруге, јер нам је то вишеструко корисно. Да је Броз заиста био комуниста, да су његови доглавници хрватског и словеначког порекла то заиста били, онда би се СРЗ оснивале са подједнаким жаром широм Југославије. Оне су, међутим, осниване само у Србији, опет у ширем смислу, док их је у Хрватској било само неколико, а у Словенији ниједна. Броз је пустио своје српске водоноше да пљачкају и жаре, да мрве и уништавају српско село, да оснивају задруге комбинацијом пљачке и насиља, а када је запретила опасност да га „другови Срби” запитају зашто се тако не чини и у Хрватској, Броз је преко Кардеља ликвидирао све СРЗ.

По растурању СРЗ Броз поново оснива земљорадничке и друге распуштене задруге, додаје им мање индустријске објекте да би се бар нешто у пољопривреди одржало у државној режији, да би се бар нешто назвало „социјалистичким сектором”.

Та пљачка српског села везана за принудну колективизацију представља истина најбруталнији, али само први корак. Она се потом наставља нешто финијим методама и траје до данашњег дана. То се пре свега односи на присилно одређивање цена за пољопривредне производе и сировине, што по правилу производи Србија (у ширем смислу), и слободно формирање истих за индустријску робу – дакле за производе Хрватске и Словеније. Јер као што знамо, Хрвати и Словенци су приграбили сву индустрију, а Србија им је остала само аграрни привезак, сировинска база, колонија. Тако укљештена између мизерних цена сопствених производа, цена које редовно не покривају ни трошкове производње, а често ни саме бербе (воће и поврће), и високих цена индустријске робе, својих „братских” партнера, уз сталну „интервенцију увоза и извоза”, наша пољопривреда, а са њом и ми сами, наша Србија, умире ево већ више од две деценије. Она умире лаганом мученичком смрћу, али без уобичајеног поноса на лицу, јер њени сопствени синови, њени црвени изроди, служе као пандури њеним џелатима.

Броз се међутим није задовољио само тиме да опустоши наше шуме, воћњаке и поља. Он нас је пљачкао и пљачка и свим другим средствима и методама. Он измишља читаве реформације и преформације државе и друштва, само да би нас што боље и што потпуније опљачкао и уништио. У том светлу гледати на тзв. радничко самоуправљање, привредну реформу и сличне преваре, јер када им се само мало са површине скида црвена превлака, из њих избија антисрпска авет. Из њих избија усташки паук, који нас све чвршће обавија својом мрежом, који нам све више испија крв из жила, који нас све више умртвљује и прети да нас потпуно умртви. Сагледајмо на пример радничко самоуправљање у том светлу.

Током минулог рата Србија (говоримо увек о Србији у ширем смислу те речи), је поднела највеће, да не кажемо све људске и материјалне жртве, па је било природно очекивати да ће нешто добити на име репарација. Броз је међутим својим савезницима у убијању Срба (Бугари, Мађари, Арнаути), исте опростио, а оно што је добио од Немаца приграбио за себе и Словенце. Исто тако је поступио и када је добијена помоћ (преко 5 милијарди долара), а касније и кредити од Запада). „Дајте ви индустрију нама, говорили су Хрвати и Словенци, јер ми имамо индустријску традицију, стручну радну снагу, а у то немамо услова за пољопривреду. Ви нема зашто да страхујете. Када једном будемо створили индустријску базу, онда ћемо помоћи развоју пољопривреде, социјалистички преображај села итд. Забога, то је све наше, државно, опште, народна имовина”.

И наравно брљиви Ђилас и глупави Ранковић нису ништа посумњали, ништа схватили, већ су им све, ама баш све дали. Колико се у томе далеко отишло, најбоље ће нам рећи овај пример. Године 1951. Југославија је добила од УНИЦЕФ-а пет комплетних фабрика за прераду млека. И оне су подељене тако да су Хрватској припале три, Словенији две, а Србији НИЈЕДНА! Узгред напомињемо да само Војводина производи равно 10 пута више млека од Хрватске и Словеније заједно.

Када су једном сви извори средстава били исцрпљени, када је индустрија била присвојена, када је почела да производи, када је требало својом производњом да послужи као база за развој пољопривреде, дакле за развој Србије, онда су Хрвати кроз свог Броза проговорили:

„Самоуправљање”. А шта то заправо значи?

То значи да од обећања да ће фабрике плаћене српском крвљу и српском чашћу (јер Запад сигурно никада помоћ не би дао Хрватима – непријатељима оба рата) послужити развоју пољопривреде нема ништа. Те фабрике више нису државне, ни народне, већ припадају радницима који раде у њима, дакле Хрватима и Словенцима. Они ће сами одлучивати о расподели добити, они ће је присвајати у виду великих плата.

А пољопривреда, а Србија, а обећања?!

И Брозова привредна реформа има иста антисрпска својства. До ње је дошло зато што овако бруталне преваре и лажи хрватских „другова” буде српске комунисте из летаргије, па чак и оне најглупље (Ранковић), и тада почињу циганске свађе на свим седницама савезних органа. Оне управо прерастају у царство простаклука и псовки. Најдаље је отишао Пенезић, који се тако спретно „играо” пиштољем да је гојазном Брозу брада подрхтавала. Зато је и морао да пође стопама Арсе Јовановића.

Из тако свађалачке атмосфере, настаје жеља код Срба комуниста да и сами подижу фабрике. Али пошто више није било помоћи и других давања Запада, то су морали да подижу зајмове под врло неповољним условима. На тај начин, новонастале фабрике у Србији, нису пословале под истим условима као и оне у Хрватској и Словенији, јер су морале да плаћају велике ануитете, те су биле стално на ивици рентабилитета. Па ипак оне су угрожавале хрватско-словеначки монополистички положај на тржишту. Зато је Броз још једном проговорио: „Привредна реформа”. И она је покосила све наде и покушаје Србије да се извуче из колонијалног положаја. Реформа је затворила већину фабрика у Србији, а Хрватима и Словенцима сачувала монополистички положај на тржишту.

Денационализација Срба. На пољу денационализације Срба, Броз је показао још већи степен лукавства. Он је на своје заставе истакао пароле о „братству и јединству” и „равноправности народа и народности” дајући притом сва права свима сем Србима, а све на рачун Срба. Да њему није стало до стварне равноправности народа и „народности”, најбоље се види из околности, да по освајању власти није дозволио раније „угњетаваном” становништву „Македоније” и Црне Горе да се слободно израженом вољом изјасни у корист црногорске, српске македонске, или које друге националности, већ је националности стварао декретом, а у народ их је утеривао батином.

Да је тако поступао само када се ради о Србима, види се и из тога што Далматинцима није дао посебну националност, иако зато има много више оправдања него у случају Црногораца. Исто тако он Славонију и Истру није прогласио аутономним покрајинама, мада и тамо има националних мањина, баш као и у Војводини. Он то право штавише није дао ни чисто српским покрајинама Лици, Банији, Кордуну. Уместо тога он их је препустио Хрватској да их лиши и оних права која су уживали у доба Марије Терезије.

Броз је дакле Србе у Јужној Србији и Црној Гори лишио свих националних права. Они не смеју да се Србима зову, немају право на своје име, на свој језик, своју заставу, своју цркву. На Косову и Метохији је пак права смелост бити Србин. Подивљали Арнаути пљачкају, пребијају и убијају, практично без икакве одговорности, јер милиционер је Арнаутин, Бог Енвер Хоџа. Отуда се та колевка Српства све више претвара у арнаутску нахију, јер су Срби принуђени да напуштају прадедовско огњиште.

У Војводини, Босни и Херцеговини, Срби имају третман грађана другог реда. И сваки њихов покушај да се изједначе у правима са онима који су их још јуче под Хортијем и Павелићем пљачкали и убијали, задобија третман „великосрпског шовинизма”.

Крај свих зала у Хрватској има још око милион Срба, али оно су просто избрисани из регистра живих. Или бар тако што се Броза тиче. У пригодним приликама (рецимо дан „устанак”), он шаље честитке хрватском народу, а не народима Хрватске. Ваљда се само чека „повијесни” тренутак, да би се наставило тамо где је Павелић стао. Такве претње се уосталом могу чути сваког дана и на сваком кораку.

И коначно рецимо нешто и о тзв. уставним амандманима. На крају своје животне каријере, нормално би било да се један комуниста труди да поретку који је створио да што више карактер комунистичко-марксистичког друштва. Али Брозов поредак и нема нечег заједничког са комунизмом, сем тираније и беде наравно. Уместо тога он је створио и ствара царство празноглаваца, нерадника, спекуланата, корупционаша, лакташа и подрепаша. Последњих десетак година Броз једва да је који пут и превалио преко својих чељусти речи комунизам, социјализам, једнакост… Али зато је сав запенушао вичући: „Амандмани, амандмани…”

А шта је он прво хтео с тим амандманима? Напред смо рекли да је смисао његовог живота и постојања, био и остао – борба против Српства. Стицајем по нас несрећних околности, Броз је успео да нам се попне на грбачу, и да нам нанесе више зла него било ко пре њега у нашој прошлости. Он је на наш рачун створио „македонску”, „црногорску”, а ево сада и „босанску” нацију. Он је систематски фаворизовао све друге на наш рачун, а нарочито Арнауте и своје Хрвате, тако да смо ми Срби задобили статус грађана другог реда. Војводину са Косовом и Метохијом је отцепио од нас, дајући им поступно све већу самосталност, тако да данас Арнаути (попут Хрвата) претендују на суверенитет, односно на присаједињење Албанији, а ми спутани у границе београдског пашалука, нисмо кадри никоме да помогнемо, ништа да изменимо.

То и такво стање Броз амандманима жели да учини трајним. Да нас дефинитивно стави под усташко-арнаутски ваљак, и поступно мрви док потпуно не нестанемо као народ са светске позорнице.

Својим Хрватима је опет дао највише што је могао да да. Обавио им је Павелићеву НДХ и то још увећану, обогаћену и у легалне форме увијену. И предаје им је, да је свету покажу, као демократско чедо, а не као паклено чудовиште, каква је била јуче, и каква је у суштини данас и остала.

И све ово наравно уз и благослов Срба комуниста. – „О срам и ругоба!”

Пре него што предамо ове редовне читаоцима, осећамо се обавезним да их подсетимо и на Брозов лични живот. Да их подсетимо да је Броз дошао на Дедиње у енглеском шињели, без пребијене паре у џепу. А да је данас тај исти Броз један од најбогатијих људи на свету. Да живи у раскоши, на којој би му и оријентални цареви позавидели. Да приређује баханалије са европским стриптизетама, попут оних у старом Риму. Да има на свету најскупљи авион, кола, јахте, плаве возове… Да је приуштио себи добру десетину најлуксузнијих вила, летњиковца, одмаралишта, ловишта… Да, према америчким изворима, има на свом конту у Швајцарској суму од сто милиона долара, присвојеној само од америчке помоћи. Колико их је укупно има то ће се знати ваљда само његова Јованчица, која са своје стране поседује најлепшу вилу на Женевском језеру.

Ево драги читаоче истине о аустроугарском цугсифиреру, и садашњем тиранину Јозефу Брозу. Но ми не тражимо од тебе да нам ишта верујеш. Ми те молимо да провериш сваку нашу оптужбу, и да сам до истине дођеш. А тада ћеш већ сам себи одговорити, да ли је Броз „љубичица бјела”, или србождер, или крвник, грознији и од самог Павелића.

Посебно се обраћамо читаоци,а комунистима српског порекла, да смирено и студиозно проуче сваки наш навод, да сагледају да ли можда због наивне вере у Маркса (или пре због ситнобуржоаског комфора), не претварају себе у слепа оруђа у рукама туђинаца, а за борбу против сопственог народа.

Група српских слободара

Напомена

Ове редове смо наменили у првом реду читаоцима у земљи, а посебно комунистима српског порекла, не би ли им помогли да схвате трагичну заблуду у којој се налазе. За некомунистички део читалаца морамо да прецизирамо (мада то и из текста јасно произлази) да тврдећи да је Броз пресвучени усташа, а не комуниста, ми још нисмо рекли да би он био бољи да је нешто стварно комуниста. Напротив, он би сигурно био још гори, само би у том случају његову окрутност и крволочност осетили и његови Хрвати, и дивљи Арнаути, а не само ми Срби.

Исто тако, тврдећи да се ми не налазимо у комунистичком ропству (или бар не само у комунистичком), већ под хортијевско-вмровском и усташко-арнаутском окупацијом, којој црвени параван служи само за прикривање стварног лица, ми не тврдимо да би нам под неким другим комунизмом било лакше. Напротив, ми знамо да је степен народних патњи утолико већи уколико је верност црвеним догмама већа, али би зато патили и страдали и Хрвати и Словенци и сви други, а не само ми Срби.

Аутори

Текст је изашао у пет наставака у часопису „Братство-Fraternity“ Алије Коњхоџића, Торонто, 1973, бројеви 219–224

Categories: Гостинска соба

Tags: Јосип Броз, Срби