Пастирско-очински позив на духовну трезвеност мојој браћи и сестрама у Христу – православним Србима и Србкињама, Светосавцима – у свим Србским земљама и приморским, и дијаспори

Прот. Мирољуб Срб. Ружић (Фото: Лична архива)

У светлу БогоЧовечанског тела Христовог – Једне, Свете, Саборне и Апостолске Православне Цркве – питање догматских разилажења није пре свега ствар деноминационог поређења, већ питање еклисиологије и апостолско-светоотачког и догматско-канонског континуитета посредством веродостојног апостолског пријемства. Православна Црква је небоземни историјски наставак апостолске заједнице коју је Христос основао на Педесетницу, сачувану кроз апостолско прејемство, чувану Духом Светим и изражену у Светом Предању. Свето Предање обухвата Свето Писмо, Васељенске саборе, Символ вере, литургијски и сакраментални живот, аскетско наслеђе светих и саборни консензус Светих Отаца.

Свето Писмо није нешто спољашње у односу на Предање, већ његово надахнуто и нормативно срце. Црква није настала из Библије; напротив, Библија је настала унутар Цркве. Стога се сваки покрет који одваја Свето Писмо од живог, саборног и сакраменталног тела у којем је оно настало, не сматра тек носиоцем алтернативних теолошких мишљења, већ одступањем од пуноће Апостолске вере једанпут предане светима. („Љубљени, старајући се на сваки начин да вам пишем о општем спасењу, имадох потребу да вам пишем молећи да се борите за веру једанпут предану светима” – Саборна Посланица Светог Апостола Јуде Јаковљевог 1,3).

Реформација XVI века, коју су обликовали Мартин Лутер и Јован Калвин, увела је начела која Православна Црква сматра суштинским еклисиолошким јересима. Најважније међу њима је начело sola Scriptura, које тврди да је само Свето Писмо једино непогрешиво правило вере. Ово начело одваја Свето Писмо од Цркве која га је канонизовала, сачувала и тумачила. Сам библијски канон био је препознат и формулисан у саборном животу Цркве, а тумачење Писма увек је припадало црквеном телу вођеном Духом Светим. Учeње Светих Отаца изричито потврђује ауторитет неписаних апостолских предања заједно са писаним текстовима. Стога се свoђење ауторитета искључиво на текст, тумачен приватно или на нивоу појединачне заједнице, сматра главним узроком јеретичке фрагментације.

С тим је тесно повезано одбацивање или маргинализација Васељенских сабора. Православна Црква прима као нормативне првих Седам Васељенских сабора, укључујући и Цариградски сабор 879-880. године, као Осми. Ови сабори су формулисали коначна учења Цркве о Светој Тројици и Оваплоћењу, сачували христолошку ортодоксију и утврдили поштовање светих икона. Одбацити њихов обавезујући ауторитет значи подривати саме догматске темеље хришћанства. Седми Васељенски сабор, нарочито, бранио је поштовање светих икона од иконоборства, утемељујући своје богословље у реалности Оваплоћења: пошто је Логос заиста постао тело, Он може бити изображен. Иконолошка теологија Светог Јована Дамаскина наглашава да поштовање пролази на прототип и не представља идолопоклонство. Протестантско одбацивање икона се стога сматра оживљавањем јереси већ осуђене у Цркви.

Протестантске традиције често поричу приснодевство Богородице, одбацујући Црквено учење да је часнија од херувима и славнија неупоредиво од серафима, била Дева пре и током зачећа, и после рођења бога Слова, сводећи њено девство на тренутак Христовог рођења. Међутим, Црква и Оци Цркве, надахнути духом Светим, као што су Свети Атанасије Велики и Свети Јероним потврђују њено увек-девство као истину неодвојиву од христолошког исповедања. У православној теологији, учења о Богородици никада нису изолована од христологије; она чувају тајну Оваплоћења и изражавају типолошко читање Писма.

Слично томе, широко распрострањено протестантско одбацивање молитвеног заступништва светих, поштовања моштију и литургијских помена сматра се порицањем заједнице светих и јединства Цркве на небу и на земљи. Исповедајући Христа као Победитеља смрти и Господа живих и уснулих, Православна Црква сведочи да они који су у Њему уснули пребивају у светлости Његове нетварне благодати, као обожени удови Његовог Тела. У тајни љубави која не ишчезава, они остају у живом општењу са Црквом на земљи, узносећи молитвено заступништво за њу, у јединству Једне, Свете и Саборне Цркве која превазилази границе времена и смрти.

Сакраментална теологија представља још једну кључну тачку разилажења. Многе протестантске заједнице своде свете тајне на два обреда – Крштење и Евхаристију – и често их тумаче симболички. Насупрот томе, иако Православна Црква традиционално наводи седам Светих Тајни, (овај број није исцрпна граница благодатног деловања, будући да је целокупни живот Цркве прожет светотајинским карактером), Она у својој пуноћи Тајне спасења, потврђује реално присуство Христа у Евхаристији, препорођајну благодат Крштења и сакраментални карактер црквеног живота. Стога је и свештенство сакраментално, а не само функционално. Рукоположени свештеник делује у евхаристијском сабрању као домостројитељ Божанских Тајни, а ово служење постоји у непрекинутом апостолском прејемству, о чему сведочи и ранохришћански отац Свети Игњатије Богоносац. Одбацивање апостолског прејемства од стране многих еванђеоских, баптистичких, пентекосталних и независних заједница сматра се прекидом историјског и сакраменталног континуитета Цркве.

На еклисиолошком плану, бројне протестантске традиције заступају концепт такозване ‘невидљиве Цркве’, схваћене као збир истинских верника познатих једино Богу. Православна еклисиологија, међутим, исповеда да је Христос установио Цркву као видљиво, историјско и светотајинско Тело, које се конкретно пројављује у евхаристијској заједници и устројава кроз апостолско прејемство. Црква стога није апстрактна духовна категорија, већ БогоЧовечанска стварност која се историјски остварује у саборном и јерархијском поретку – са епископима, презвитерима и ђаконима.

Конгрегационалистички модели управљања, карактеристични за баптистичке и многе еванђеоске заједнице, сматрају се неспојивим са саборним и епископским устројством Цркве. Одбацивање крштења деце од стране баптиста и анабаптиста, као и пракса њиховог поновног крштавања после пунолетства, је најеклатантнији пример одступања од апостолске праксе.

Слично томе, одбацивање монаштва и аскетских дисциплина у многим протестантским заједницама превиђа централност аскетске борбе и освећења у животу Цркве, оличене у личностима као што је Свети Антоније Велики.

Пентекостални и харизматски покрети уводе додатне теолошке изазове. Њихов нагласак на „крштењу у Духу Светом“ након обраћења, често потврђеном говором у језицима (глосолалија), као и њихови препородни (revivalism) облици богослужења, сматрају се стављањем субјективног религијског искуства изнад сакраменталног укључења у Цркву. Православље признаје дарове Духа, али инсистира да се они разликују и расуђују унутар аскетског, сакраменталног и саборног живота Цркве. Духовно искуство не може надјачати догматску истину или црквени поредак.

Изван протестантизма у ужем смислу, обновљенски и нетринитарни покрети представљају, још радикалнија јеретичка и секташка одступања. Јеховини сведоци, које је основао Чарлс Тејз Расел и који делују под окриљем Watch Tower Bible and Tract Society, поричу Свету Тројицу, тумаче Христа као створено биће и одбацујубесмртностдуше и историјски никејско-цариградски Символ вере. Ова учења сматрајусе оживљавањем аријанства и као таква стоје ван граница никејско-цариградског Символа Вере.

Мормонски покрет, који је основао Џозеф Смит, а који се највише изражава у Цркви Исуса Христа светаца последњих дана, уводи додатна „писма“ и учења страна патристичкој теологији, укључујући нeортодоксно схватање Бога и тврдњу о потпуној отпадији ране Цркве. Такве тврдње директно противрече Христовом обећању да врата ада неће надвладати Његову Цркву и подривају континуитет апостолског прејемства и саборног ауторитета. У оквиру овог учења, мормонско веровање заступа став да су Исус Христос и Сатана „духовна браћа“, јер сви људи и анђели дословно духовна деца Бога Оца. Исуса сматрају прворођеним међу духовном децом Божијом, док је Лицфер једно од духовне деце које се побунило против Бога.

Обим деноминационе разноликости наглашава еклисиолошке последице ових развоја. Према глобалним истраживањима хришћанства, укључујући World Christian Encyclopedia и сродне базе података, у свету се бележи између приближно 33.000 и 45.000 различитих хришћанских деноминација, у зависности од методологије. Наведене бројке укључују националне огранке и независне заједнице, од којих многе припадају еванђеоским, пентекосталним, баптистичким и неденоминационим токовима. Пентекосталци и харизматици броје стотине милиона верника, а еванђеоски хришћани се глобално често процењују на око шест стотина милиона. Ова конгломерација какодоксних верника и јеретика, није само социолошка појава, већ показатељ опрелешћене духовне и догматске фрагментације која настаје када се Свето Писмо одваја од Светог Предања и саборног апостолског ауторитета Цркве.

У наставку је преглед неортодоксних учења која се јављају унутар различитих протестантских, евангелистичких и секташких традиција, а која се непрестано умножавају кроз настанак нових огранака и група које одвајају од непроменљиве, вечне истине Цркве.

Ауторитет и Откривење

• Sola Scriptura — Писмо као једино правило вере, одвојено од Светог Предања
• Одбацивање Апостолског Предања
• Приватно или индивидуално тумачење Светог Писма, одвојено од саборног ауторитета
• Одбацивање или умањивање ауторитета Васељенских сабора, особито: o Први Никејски сабор

o Халкидонски сабор

o Други Никејски сабор

• Порицање да су Сабори вођени Духом Светим и обавезујући

Еклисиологија (Учeње о Цркви)

• Теорија „невидљиве Цркве“ (Црква као невидљива збирка верника)
• Одбацивање Цркве као видљивог, сакраменталног, хијерархијског тела
• Конгрегационализам (локална аутономија без епископског ауторитета)
• Порицање апостолског прејемства
• Порицање да је за ваљано рукоположење неопходно епископско прејемство
• Свођење свештенства на несакраменталну, функционалну службу

Сакраментална теологија

• Свођење светих тајни на два обреда (Крштење и Евхаристију) · Симболичко или меморијално разумевање Евхаристије
• Порицање реалног присуства Христа у Евхаристији · Одбацивање Евхаристије као истинске жртве
• Порицање препорођајне благодати Крштења
• Одбацивање крштења деце (баптистичке и анабаптистичке традиције) · Поновно крштавање већ крштених (анабаптистичка пракса)

ПресветоБогородична доктрина и хагиолошка учења

• Порицање приснодевства Пресвете Богородице
• Одбацивање ПресветоБогородичне типологије укорењене у патристичкој традицији
• Одбацивање молитвеног заступништва светих
• Одбацивање поштовања моштију
• Одбацивање литургијског помињања светих
• Порицање заједнице светих као живе еклисијалне стварности

Иконографија и Оваплоћење

• Одбацивање поштовања икона (иконоборство) · Сматрање икона идолопоклоничким
• Одбацивање богословског образложења Светог Јована Дамаскина о Оваплоћењу и светим иконама

Аскетски и литургијски живот

• Одбацивање монаштва
• Одбацивање или умањивање значаја аскетских дисциплина
• Одбацивање традиционалних постова
• Поједностављивање или напуштање историјског литургијског богослужења
• Обновљенско богослужење одвојено од патристичке литургијске структуре

Сотириолошке новине

• Sola fide (оправдање само вером)
• Пенална супституција као доминантни модел искупљења
• Апсолутна предестинација (у калвинизму)
• Форензично, искључиво правно разумевање спасења (уместо преображајног)

Пентекосталне / харизматске особености

• „Крштење у Духу Светом“ као одвојено од сакраменталног Крштења/Миропомазања
• Говор у језицима као нормативни доказ крштења у Духу
• Уздизање субјективног духовног искуства изнад саборног учења

Учeња одбачена у обновљенским и нетринитарним покретима:

Јеховини сведоци

• Основани од Чарлса Тејза Расела; организовани под Watch Tower Bible and Tract Society
• Порицање Свете Тројице
• Христос као створено биће (аријанска христологија)
• Идентификација Христа са арханђелом Михаилом
• Одбацивање никејско-цариградског Символа вере
• Одбацивање бесмртности душе
• Релативизација или порицање пакла и вечне казне, замењени су оптимистичком есхатологијом
• Одбацивање Часног Крста
• Порицање апостолског прејемства

Мормони (Црква Исуса Христа светаца последњих дана)

• Основани од Џозефа Смита; главно тело: Црква Исуса Христа светаца последњих дана
• Бог Отац као узвишени човек
• Онтолошки плурализам богова
• Људи постају богови у буквалном онтолошком смислу
• Додатна“писма“ (КњигаМормонова, Учења и Завети, Скупоцени бисер)
• Доктрина о потпуној отпадаји историјског хришћанства и ране Цркве
• Одбацивање никејско-цариградског Символа вере
• Веровање да су Исус Христос и Сатана „духовна браћа“
• Антитринитаристичке јеретичке сомнабулије

Други обновњенски / секташки покрети

• Модализам (Јединствено-Пентекосталне заједнице)
• Антитринитаризам (разне групе)
• Тврдње о новом пророчком откривењу које надмашује историјско хришћанство
• Радикално мењање или одбацивање сакраменталне теологије

Мета-догматске последице

• Одвајање Светог Писма од Светог Предања
• Фрагментација црквеног јединства на десетине хиљаде деноминација · Одбацивање саборног ауторитета
• Подривање видљивог апостолског континуитета
• Одступање од апостолског сакраменталног континуитета
• Одступање од саборне тринитарне ортодоксије
• Одбацивање патристичког консензуса
• Замeна црквеног ауторитета индивидуалистичким тумачењем
• Свођење Цркве на добровољно удружење

Преглед диспензационализма, миленаризма, хилијазма и периода невоље у протестантским и секташким учењима и савременим евангелистичко-харизматским покретима

1) Диспензационализам

Диспензационализам је протестантски теолошки систем који дели историју на различите периоде („диспензације“) у којима се Бог на различите начине односи према човечанству.

Кључне идеје:

• Библијска историја се развија у фазама (често седам)
• Израел и Црква су различити у Божјем домостроју
• Пророштва се тумаче веома буквално
• Снажан нагласак на есхатолошким (последњим) догађајима

Главни представници:

• Џон Нелсон Дарби
• Сајрус И. Скофилд

Диспенсационализам је савремени облик премиленијализма и обично укључује:

• Узнесење (раптуру)
• Седмогодишње невоље
• Буквално хиљадугодишње царство Христа на земљи

2) Миленаризам (Миленијализам)

Миленаризам је веровање удолазеће хиљадугодишње царство Христа описано у Откривењу 20. Главни библијски извор је Књига Откривења.

Три главна тумачења:

1. A) Премиленијализам – Христос се враћа пре миленијума и влада физички на земљи

1. B) Постмиленијализам – Христос се враћа после дугог периода хришћанског процвата

1. C) Амиленијализам – Хиљаду година је симболично и односи се на Христову садашњу духовну владавину

3) Хилијазам

Хилијазам је у суштини ранохришћанска верзија премиленијализма. Потиче од грчке речи χίλιοι (хиљаду).

Учи о буквалном хиљадугодишњем Христовом царству на земљи након Његовог повратка. Био је популаран међу појединим хришћанима 2. и 3. века.

Рани заговорници:

• Папије Хијерапољски
• Св. Јустин Мученик
• Св. Иринеј Лионски

Временом је хилијазам изгубио утицај, нарочито након што је блажени Августин промовисао оно што ће постати амиленијализам, тумачећи миленијум симболички.

Кључна разлика у односу на савремени диспезационализам:

Хилијазам:

• Није укључивао доктрину узнесења
• Није оштро раздвајао Израел и Цркву
• Био је једноставнији и усредсређен углавном на буквални миленијум

Дакле: Диспенсационализам = савремени, структуирани премиленијални систем.

Хилијазам = ранохришћанско веровање у буквални миленијум.

4) Невоље (Трибулaције)

Невоље сеодносенабудући периодинтензивногстрадањаи БожијегСуда који претходи Христовом повратку.

Често је повезана са:

• Антихристом
• Тешким прогоном
• Космичким потресима
• Завршном битком пре миленијума

Библијски темељи укључују:

• Откривење
• Књигу пророка Данила
• Христов Оливетски говор (Матеј 24)

У диспенсационалној теологији, то је обично седмогодишњи период који претходи миленијуму Наша Једна, Света, Саборна, Апостолска и Нераздељива Православна Црква исповеда да њена пуноћа није једна од многобројних деноминација, већ непосредна, саборна и апостолска континуитетна заједница коју је Христос Сам установио. У својој пуноћи, као Тело Христово, она чува живо Предање, васељенске Саборе, апостолско прејемство и Свете Тајне које објављују спасоносну веру једанпут предану светима. Сва одступања која се јављају у протестантским, евангелистичким,  пентекосталним, баптистичким, анабаптистичким и обновљенским покретима – од одвајања Светог Писма од Саборног Предања, до радикалних ревизија тринитарне вере и догмата Символа вере – нису само социолошка или индивидуална варијација, већ представљају суштинско фрагментовање Тела Христовог и одступање од непроменљиве Истине.

Сваки истински пут ка спасењу и свако истинско учешће у животу Цркве могу се остварити само у заједници која је саборна, апостолска и сакраментална – у Телу Христовом, које живи кроз Литургију, Свете Тајне и молитвену заједницу, и која се непрекидно обнавља и освећује Духом Светим.

У том смислу, пуноћа вере, саборна истина и апостолски устројен живот Цркве нису апстрактна или условна идеја, већ живи канали спасења, мерила праве хришћанске ревности и непроменљиви оквир сваког истинског хришћанског дела. Јер оно што се чува у Телу Цркве, очувано Духом Светим, представља непрекидну реалност Христове победе над грехом и смрћу, у којој сваки православни верник налази своје место, свој позив и своје учешће у вечном животу.

Зато, роде мој Србско-Православни и СветоСавски, ускликнимо ову победничку осму химну на Блажена, коју ћемо чути на Светој Литургији у Недељу торжества Православља:

„Црква Христова избављена је из мрака и очаја јереси; она се облачи у хаљину радости и обасјава светлошћу Божанске Благодати!”

Ова светлост, дарована од Светог Духа, сведочи о непоколебљивој истинитости Вере једном предане светима, обнавља у нама љубав према Христу и учвршћује нашу заједницу са пуноћом Тела Његовог. Са радошћу и трепетом у срцу ујединимо свој глас са хором небеских сила и свих светих, узносећи вечну похвалу Тројици, која нас позива да ходимо путем светлости и истине, до вечног живота у Царству СветоТројичне Славе. Амин!

Одговори секташу

Први одговор

Крштење, Дух Свети и домаћинства у раној Цркви: од Корнелија до Самаријана

Ранохришћанска Црква, од самих светих Апостола, сматрала је крштење не само индивидуалним актом вере већ и увођењем у заједницу вере целих домаћинстава. У античком и ранохришћанском контексту, појам домаћинства (οἶκος) обухватао је све чланове породице – од одраслих до малишана. Ово је потврђено и у Светом Писму. Примери из Дела апостолских јасно показују да су цела домаћинства крштена, укључујући и децу: Корнелије и његово домаћинство (Дап 10,48), Лидија и њено домаћинство (Дап 16,15), тамничар и његово домаћинство (Дап 16,33), Крисп и његово домаћинство (Дап 18,8), као и Стефанас и његово домаћинство (1. Кор 1,16). Јасно је да је апостолска пракса крштења беба и деце у потпуности уклопљена у широку слику заједнице вере.

Светоотачка сведочанства потврђују ову праксу. Свети Иринеј Лионски у свом делу „Против јереси“ (2.22.4) каже:

• Латински: Omnes enim venit per semetipsum salvare; omnes, inquam, qui per eum renascuntur in Deum: infantes et parvulos et pueros et iuvenes et seniores.

• Србски: „Он је дошао да све спасе кроз Себе – све, кажем, који се кроз Њега поново рађају у Богу: бебе, малишане, децу, омладину и старце.“

Реч „renascuntur“ („поново се рађају“) овде означава крштење. Свети Иринеј потврђује да спасење и учешће у Христу укључује све чланове домаћинства, без обзира на узраст.

Свети Иполит Римски, у „Traditio Apostolica, 21“, даје конкретну инструкцију о крштењу деце:

• Грчки: Βαπτίσατε πρῶτον τὰ παιδία· καὶ ἐὰν δύνανται ἀποκρίνεσθαι ὑπὲρ ἑαυτῶν, ἀποκρινέσθωσαν· εἰ δὲ μή, ἀποκρινέσθωσαν οἱ γονεῖς ἢ ἄλλος τις τῶν οἰκείων αὐτῶν.

• Србски: „Прво крстите децу; а ако могу да говоре за себе, нека говоре. Ако не могу, нека говоре њихови родитељи или неко из њиховог домаћинства.“

Овај текст показује да је апостолска и литургијска пракса препознавала и духовно сведочно заступање детета/деце од стране родитеља или кумова, потврђујући да крштење није искључиво питање зрелог интелектуалног избора.

Ориген Александријски у својим „Беседама на Трећу Књигу Мојсијеву 8:3“ и „Толковање на посланицу Римљанима 5:9“ такође потврђује да Црква крштава и малишане:

• Латински: Secundum Ecclesiae observantiam etiam parvulis baptismus datur.

• Србски: „Према пракси Цркве, крштење се даје чак и малишанима.“

• Латински: Ecclesia ab Apostolis traditionem suscepit etiam parvulis baptismum dare.

• Србски: „Црква је од Апостола примила традицију да се крштавају и малишани.“

Свети Кипријан Картагински, у 64. писму наглашава:

• Латински: Ab baptismo atque a gratia Dei… neminem prohibendum putamus, maxime parvulos…

• Србски: „Од крштења и од благодати Божије… сматрамо да нико не треба    да    буде    спречен,    а    нарочито малишани…“

Свети Кипријан наглашава да ни новорођенчад не смеју бити одвојена од крштења, јер примају благодат Христову од самог почетка живота.

Што се тиче Духа Светога, св. Јован Златоусти примећује у својој беседи на Дела Апостолска 10,47–48 да није ништа чудно што су Корнелије и његово домаћинство примили Духа пре чина крштења, али и да ово није укидање норме: обично Свети Дух долази кроз крштење.

Свети Кирил Јерусалимски у 3. Катихези подсећа да је и Син Божији био крштен како би онима који се крштавају дао благодат, истичући да вода и Дух чине пуноћу ове Свете Тајне.

Блажени Аугустин (O крштењу, Књига IV, поглавље 21) истиче да је Корнелије био испуњен Духом пре крштења као изузетак који не мења уобичајену норму.

Пример Самаријана из Дела Апостолских 8,12–17 допуњује ову слику: иако их је Свети апостол Филип крстио у води, Свети Дух није сишао док Свети апостоли Петар и Јован нисуположили руке на њих. Ово потврђује да крштење водом уводи у пуноћу Свете Тајне Крштења кроз Духа Светога, али да Бог може деловати и по сопственом промислу.

Када богословски созерцавамо Христову „чашу“ (Мт 26,39), видимо да прихватање страдања и послушности Божијој вољи није услов за Тајну, већ је такође потребан и сакрамент крштења за примање благодати. Свети апостол Марко 16,16 истиче да ко узверује и крсти се спашће се, али присуство Светог Духа се духовно осећа и препознаје, као што каже 1. Јованова 3,24 „И онај који држи заповести његове у њему пребива, и Он у њему. И по томе знамо да Он пребива у нама, по Духу којега нам је дао” и 2,20 „А ви имате Помазање од Светога и знате све”. То значи да непосредно чулно осећање Духа није неопходно за ваљаност крштења, јер благодат делује у души и у нусу.

Православна Црква крштава бебе и малишане јер крштење није само интелектуално прихватање, већ примање благодати Духа Светога. Вера се постепено развија после крштења кроз молитву, духовно учење и причешће. Крштено дете се уводи у заједницу Цркве, а лична одговорност и свесно прихватање вере настављају се кроз духовно узрастање и словесну зрелост.

Многи крштени примећују присуство Духа у свом животу кроз духовно искуство, молитву и заједницу, а благодат крштења делује у души и утиче на сву духовну перцепцију, као што каже 1. Коринћанима 2,11: „Јер ко од људи зна шта је у човеку осим духа човјечијега који живи у њему? Тако и у Богу што је нико не зна осим Духа Божијега.“

Крштење целих домаћинстава, међу чијим члановима домаће цркве су деца и новорођенчад, је неприкосновена апостолска пракса. Дух Свети делује кроз Свете Тајне, али и изузетно по Божијој промисли. Горка чаша Христова симболизује страдање, послушање и покорност, али крштење остаје средство примања благодати. Вера деце се развија кроз духовни живот и учешће у Цркви, док крштење уводи у заједницу вере и постепено припрема душу за личну духовну одговорност.

Закључно, Господ и Спаситељ наш Исус Христос Је примиo крштење у својој тридесетој години, не ради опроштаја греха, јер Је безгрешан, већ да потврди Јованово крштење, освети воде Јордана и стане као узор свим људима за послушност, покајање и заједницу с Богом, показујући пуноћу зрелог човека у испуњењу Божије воље и Његов улазак у јавну службу. Христов пример осветљава дубоки духовни смисао крштења као уласка у спасоносну заједницу, у којој вода и Дух Свети остварују истинско обнављање човека у Њему.

Истовремено, овај чин не укида, већ потврђује и смисао крштења деце, јер благодат Божија није ограничена узрастом; освештана апостолска традиција крштења деце, уводи отроке и отроковице у Цркву и у Завет, благосиљајући им учешће у духовним даровима који ће се постепено откривати како расту у вери и духовној зрелости, „док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове” (Ефесцима 3,14).

Други одговор

Питање да ли бебе и мала деца могу „чути”, „разумети” и „веровати” није ново у историји Цркве. Оно се постављало већ у II и III веку, и управо зато имамо обимно и јасно сведочанство Светих Отаца. Православна Црква не крштава децу зато што она рационално разумеју веру, већ зато што Христос спасава човека као личностну целину, а не само његов интелект; зато што је благодат Божија делатна и у онима који још не могу говорити; и зато што је крштење улазак у Цркву, а не награда за интелектуалну зрелост. Крштење је ново рођење, а не интелектуални испит зрелости, и као такво припада свима који су призвани у заједницу Христову.

У Светом Писму „чути“ никада није само физиолошки чин. У библијском језику глагол עמש (шема) означава истовремено чути, послушати, прихватити и ући у однос. Зато је позив „Чуј, Израиљу” (Пон. зак. 6,4) позив на верност, а не на аудитивну перцепцију. Беба не мора да разуме да би примила Божију благодат, као што не мора да разуме да би примила живот, љубав, храну, топлину, име и породицу. Христос не каже: „Пустите оне који могу да разумеју”, већ: „Пустите децу к мени, јер је таквих Царство небеско” (Мт 19,14). Ово је јасан библијски показатељ да узраст није препрека благодати.

Апостолска пракса крштавања целих домаћинстава (οἶκος) такође сведочи у прилог крштењу деце. Као што већ рекох, у античком и ранохришћанском свету домаћинство је увек подразумевало родитеље, децу, бебе, сроднике, робове и све који живе под истим кровом. Када свети Апостол Павле каже: „Крштен је и дом Стефанин” (1Кор 1,16), он употребљава технички термин који означава пуноћу дома, а не само одрасле. У Делима Апостолским 16,33 читамо: „Крсти се он и сви његови”, што у грчком оригиналу стоји као „πάντες οἱ αὐτοῦ” — „сви који су његови”, без изузетка. Историјски, социолошки, чак и библијски, је немогуће да у пет различитих домаћинстава није било ниједног детета. Апостолска пракса је дакле јасна: крштавање целог дома подразумева и крштавање деце.

Свето Писмо такође сведочи да деца могу веровати, али не рационално, већ онтолошки. „Из уста деце и одојчади начинио си Себи хвалу” (Пс 8,2; Мт 21,16). Господ Христос ово произноси као доказ да деца имају духовну способност коју одрасли често губе. Православна антропологија учи да је човек од зачећа способан за заједницу са Богом, јер је створен по лику Божијем, по икони Божијој. Вера није интелектуални закључак, већ дар Духа Светога, који делује у срцу човека независно од узраста.

Једна, Света, Саборна, Апстолска, Нераздељива и Једина Спасоносна Православна Црква, никада није крштавала децу без обавезе и гаранције да ће бити васпитана у вери. Зато постоје кумови — духовни сведоци и гаранти да ће дете бити уведено уживотЦркве. Крштење није магијски ритуал, већ улазак у заједницу. Ако родитељи не верују, Црква тражи да кум буде верујући и активан. Ово је апостолска пракса: одрасли верују, деца се крштавају у њиховој вери, а вера се развија кроз живот у Цркви.

Аргумент да треба чекати да дете одрасте почива на рационалистичком, а не библијском схватању вере. Да је крштење само рационална одлука, онда би бебе које умру некрштене биле лишене благодати; деца би била искључена из Цркве; Христове речи „таквих је Царство небеско” биле би бесмислене; апостолска пракса би била погрешна; а сви Свети Оци били би у заблуди. Али Црква од почетка учи да је крштење ново рођење, а не награда за зрелост. Као што не чекамо да дете одрасте да бисмо га хранили, лечили, учили и волели, тако не чекамо да одрасте да би примило највећи дар – благодат Духа Светога.

Страдање није услов за крштење, већ плод верности Христу. Крштење је улазак у живот у Христу, а страдање је последица тог живота, али не и предуслов. Деца такође носе свој крст – не рационално, већ онтолошки, кроз учешће у Христовом животу.

Светоотачко сведочанство је једногласно. Свети Иринеј, Иполит, Кипријан, Атанасије, Златоусти, Василије, Григорије Богослов, блажени Августин, чак и Ориген, уче да се деца крштавају, да благодат делује у њима, да разум није услови да је крштење ново рођење, а неинтелектуални избор. Свети Григорије Богослов каже: „Боље је да се дете освети без своје свести, него да умре без печата” (Хом. 40,28).

Кључни теолошки принцип гласи: Бог делује у детету пре него што дете може да делује у Богу. Као што дете не може само себе родити, нахранити или одгајити, тако не може ни само себе довести Христу. Црква, као Мајка, чини оно што родитељи чине у природном животу: рађа, храни, васпитава, штити и води. Као што се човек рађа у овај свет без питања и без сопственог избора, тако се и у крштењу рађа за живот у Христу, јер благодат и Божија љубав увек претходе свакој људској одлуци, те духовно рођење не зависи од зрелости детета, као што ни природно рођење не зависи од његове воље.

Крштење деце је Еклесиолошко, СветоПисамско, Апостолско и Светоотачко. Бог делује у деци; деца припадају Христу; деца су део домаћинства вере – домаће цркве; крштење је ново рођење, а не когнитивни, аналитички, концептуално-рефлексивни, научно-расуђивачки или појмовно-логички испит словесности; Свети Апостоли су крштавали целе домове; Свети Оци једногласно уче да се деца крштавају. Зато Православна Црква крштава децу не зато што она могу да разумеју, већ зато што Бог разуме њих; зато што је благодат јача од узраста; зато што је Црква заједница, а не рационални клуб одраслих; и зато што је Христос дошао да спасе све — и бебе, и малишане, и одрасле, и старце, и нас раскајано-окајане грешнике!

Ко има духовне уши да чује и духовне очи да види, чуће и видеће.

Sapienti sat!

о. Мирољуб Срб. Ружић

Прилози су објављени као коментари на Стању ствари

Categories: Гостинска соба

Tags: Протојереј-ставрофор Мирољуб Срб. Ружић, Свето писмо