Ранко Гојковић: Да ли су Кинези насамарили Трампа

Укидање америчке морске блокаде Венецуеле поново ће омогућити прилив јефтине нафте у Кину и обориће њену цену, што од три најмоћнија светска играча – САД, Русије и Кине – одговара једино Кини

Извор: Саборник

У овим предбожићним данима цео свет је у шоку због дрске акције САД и хапшења председника једне суверене земље. Време ће показати шта се све дешавало и ко је шта добио и изгубио, овај текст је покушај трезвеног размишљања о овом дрском чину без преседана.

У том размишљању, прво питање које се поставља – који је циљ, која је сврха била постављена од стране америчког руководства приликом блокаде Венецуеле? Свакако то није брзо овладавање њеним природним ресурсима, јер би за обнову венецуеланске прераде нафте биле потребне не десетине него стотине милијарди долара и вероватно читава деценија. Дакле, примарни стратешки задатак заузимања или уништавања танкера, примарни задатак блокаде је било наношење удара по привреди Кине која је од Венецуеле добијала изузетно јефтину сирову нафту. Наравно да је то подизало цену нафте на светском тржишту и то је било угодно свим извозницима нафте, а од великих играча највећи губитник од блокаде Венецуеле, поред ње саме свакако је била Кина. Због тога управо за Кину највећи интерес представља прекид блокаде.

Оштра реакција власти у Венецуели (која се практично није променила осим ухапшеног председника), ванредно стање, излазак војске на улице и оштра антиамеричка позиција, озбиљан је шамар за Трампа који је рачунао на застрашеност и брзи распад власти и практичну предају власти у руке америчким најамницима.

Telegraph: Издаја Мадура договорена на тајном састанку у Дохи

Многи потцењују сналажљивост источних народа Азије и није немогуће да су Кинези озбиљно „насанкали“ Трампа и његову администрацију. Утицај Кинеза у свим структурама власти у Венецуели је грандиозан и није немогуће да је кинеска служба створила код Американаца саблажњиву слику „брзе победе“ или „лаког плена“, застрашености руководства Венецуеле, што је у првом тренутку тако и изгледало. Међутим, већ неколико дана после хапшења Мадура имамо сасвим другачију слику – режим у Венецуели је сачуван упркос „жртвовању“ Мадура, проглашена је војна мобилизација, нафтни сектор се ставља у пуни погон, патриоте Венецуеле можда ће само ојачати своје позиције са нестанком Мадура са политичке сцене… Очување режима у Венецуели без подршке Кине једноставно је немогуће. Због тога се с правом може поставити питање – ко је овде добитник, а ко губитник?

Пре свега, поставља се питање шта је добио Трамп? Да, Мадуро је ухапшен (или је убијен, па приказују двојника на суђењу), да – амерички војници су одрадили свој посао, али антиамерички режим у Венецуели не да није пао, него је можда и ојачан акцијом хапшења Мадура, амерички најамници су далеко од власти. Антиамеричко расположење у целом свету је изузетно порасло после ове акције, цео свет ће наставити да тражи „ослобађање легитимног председника“. Уочи избора за Конгрес озбиљно је пољуљан и имиџ Трампа међу сопственим присталицама, да не говоримо какав је материјал за критику дао својим унутрашњим противницима. Ако укине блокаду Венецуеле, главни разлог њеног увођења је потпуно обезвређен, Кина ће добијати још јефтинију нафту. Ако задржи блокаду Венецуеле ствара себи огроман проблем, губи углед и у сопственој армији и реално – хапшење Мадура се тада претвара у његов кошмар. Ако покуша да војно заузме власт у Каракасу, после опште мобилизације у Венецуели може се увући у дугогодишњи конфликт сличан Вијетнаму или Авганистану из којих су Американци излазили посрамљени и прљавих гаћа. Притом, подршка Венецуели у том евентуалном ратном сукобу сигурно се не би завршила само на речима многих моћних играча, а пре свега Кине.

Дакле, Трамп се нашао у ситуацији да реално од ове „спектакуларне акције“ није добио ништа осим главобоље, да у рукама има само Мадура од кога нема никакве користи. Напротив, с муком ће америчко правосуђе доказивати његову умешаност у трговину наркотицима, а антиамеричко расположење ће се само подгревати, цео свет ће тражити ослобођење Мадура. Из овога произилази да је и питање из наслова текста потпуно легитимно.

Алекс Крајнер: Бивши амбасадор САД у Каракасу рекао да би богатство Венецуеле могло покренути америчку економију

Русија, која је такође имала своје интересе у Венецуели, војно је озбиљно помогла режим Мадура, али армија Венецуеле није испалила ни један метак против Американаца приликом хапшења Мадура. Тешко је поверовати да се ради о „стицају околности“, да се данас не испали ни један метак против Американаца а да се сутра уводи ратно стање и општа мобилизација због борбе са истим Американцима. Да ли је могуће да су амерички стратези упали у озбиљну замку азијских змајева?

Објективно, блокада Венецуеле је у економском смислу одговарала Русији, а власт у Венецуели после одласка Мадура по свој прилици је много зависнија од Кине него од Русије. Испоставља се да се исувише неутрална и мекана позиција Русије често обија њој самој о главу. Сада је Трамп принуђен да на неки начин „намигује“ појединим демократама и својим републиканским русофобима и да им угађа поновним заоштравањем политике према Русији. Трамп је већ почео да „флертује“ са жестоким русофобом и лобистом неонацистичког режима у Украјини републиканцем Линдзијем Греjeмом, већ видимо Трампову сумњу у напад на Путинову резиденцију.

Закључак који се по питању америчке авантуре са Хапшењем Мадура у овом тренутку намеће је следећи. Испоставља се да је Трамп упао у вешто припремљену замку из које ће тешко изаћи као победник. Авантура са Венецуелом може за њега постати истинска агонија и у овом тренутку се чини да из ове приче он излази као главни губитник који је сада приморан да срља у нове авантуре, вероватно са Гренландом. Вероватно ће ова авантура утицати и на његово поновно заоштравање односа са Русијом и сви договори са Аљаске могу пасти у воду. Дакле, Русија је после Трампа вероватно највећи губитник после ове авантуре у Венецуели америчке администрације.

„Брајбарт“ јавља да је десетак танкера натоварених нафтом испловило из Венецуеле прве недеље 2026. године, упркос америчкој блокади (Фото: Alejandro Paredes/AFP via Getty Images)

Једини очигледан добитник у овој геополитичкој партији шаха постаје Кина. Највероватније укидање морске блокаде Венецуеле од стране САД поново ће омогућити прилив јефтине нафте у Кину и обарање њене цене на светском тржишту, што у троуглу три најмоћнија светска играча – САД, Русије и Кине – одговара једино Кини. Надмени каубој је по свој прилици увучен у замку из које ће се јако тешко искобељати без огромне штете.

Опрема: Стање ствари

(Саборник србско-руски, 6. 1. 2025)

Прочитајте још



Categories: Гостинска соба

Tags: , , , , , ,

6 replies

  1. Не мора се баш претеривати!

    8
    2
  2. Ко је победник, а ко губитник, видећемо у наредном периоду. За сада, а и у будуће сигуран губитник је народ Венецуеле. Каубојска акција је убила 80 људи, има и цивилних жртава, а САД и Кина балаве на природним ресурсима Венецуеле.

    Док се не види ко ће да настави да води земљу и коме ће власт да ресурсе уступи јефтино (звучи познато зар не?), види се нешто друго:
    Мутави и тупави свет опет ћути и збленуто гледа, како нека војна сила, без икаквог повода бомбардује, черечи, отима, понижава слабе,
    Бомбардовање и отимање се реализује наивније од трећеразредне режије „Рамба“ у Вијетнаму, где су у том филму Вијетнамци макар мало запуцали,
    Европа се одриче јефтиних енергената, а САД и Кина их отимају (свако на свој начин),
    Сада већ боде очи америчка холивудска ефикасност у Ирану и Венецуели у односу на руску 4-ро годишњу драму у Украјини, не само временски, већ много важније по броју погинулих војника.

    Трагични, огавни циркус се овде свакако не зауставља.

    18
    5
  3. Kina je pokvarena i alava kao SAD, tekst je težak za čitanje. Rusija i Kina su slabe, nijesu zaštitile Venecuelu. Zli kau-boj je Rusiji pokazao kako se rade ozbiljne vojske i obaveštajne službe.

    5
    4
  4. Тешко да је посреди ‘вешто припремљена замка’. Пре свега јер нико није могао да предвиди – нити је то могуће учинити сада – шта ће учинити неурачунљиви председник Сједињених Држава.

    Садашња војна и политичка ситуација отприлике стоји овако: блокада Венецуеле и даље је у току; заплењено је неколико танкера – последњи подаци казују пет – а америчка флота и обалска стража гањају још неколико; Трамп је навео да ће се та нафта продавати на тржишту а новац бити похрањен на посебном рачуну одакле ће се исплаћивати Венецуели – уколико се буду владали онако како он од њих очекује да се владају. Да ли ће то потрајати или ће кроз коју недељу или месец наћи нову занимацију, немамо појма; када једна влада постане изузетно персонализована и када је та персона око које је персонализована врло неурачунљива нема предвиђања; неће бити неких великих сукоба, јер Трамп то не воли, али може бити свега другог нижег од тог нивоа конфронтације.

    Због тога је тврдња о замци неодржива: да би се некој зверки поставила замка потребно је да се проникне у њену вероватну путању; а овде је то јако тешко – изузев уколико се већа пажња посвети наравима и људима а мање рачунџијски схваћеним интересима.

    2
    1
  5. Да Милоше, време ће све показати, могуће је да проглашење ванредног стања и излазак војске на улице мене превише рано обрадовало, ипак се ради о бедним најамницима, издајницима Отаџбине, ако је тачно да су Трампу све обећали… Кинези јесу имали јако упориште у Венецуели и заиста је чудна оваква издаја. Надам се бар у то да се Персијанци неће дати тако лако, они ипак имају много већу државотворну традицију од бивших западних колонија…

    3
    1
  6. @Ранко Излазак војске на улице може да стабилизује ствари – али на неповољном нивоу на коме се сада налазе; уколико САД наставе блокаду, што је за америчке снаге релативно лако изводљива операција – и још боље, она у којој добијају одличан материјал за качење по друштвеним мрежама – венецуеланско стање се не да битно побољшати; не верујем да би требало много пажње посветити раним изјавама нових венецуеланских предводника: наравно да ће давати изјаве да примире ствари и наравно да ће испитивати могућности комуникације са америчком владом; то је радио и Уго Чавез а и Николас Мадуро (у време Бајденове администрације која је била далеко умеренија у својој латиноамеричкој политици).

    Оно што сам хтео да назначим у претходном коментару не односи се толико на венецуеланске прилике и политику: она се може кретати у разним правцима, може да се разгори већи сукоб, а ствари могу и да се примире; односи се пре свега на могућности разложног предвиђања америчке политике; тако нешто је, нажалост, потпуно немогуће; ствари се своде на каприциозност једне врло самољубиве особе; и на различите струје у америчком вођству која свака настоји да оствари неку врло партикуларну агенду, смену режима у Хавани, сузбијање имиграције из Латинске Америке или, на крају, прављење упечатљивих снимака за Твитер; и наравно, новац.

    1
    1

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading